Sadržaj

Ukratko o putovanju

Kada se pomene putovanje u Rusiju siguran sam da većina odmah pomisli na Moskvu ili Sankt Peterburg, dva grada čije znamenitosti svake godine privuku milione turista iz celog sveta. Pošto sam u Sankt Peterburgu bio 2016., a u Moskvi 2015. godine, odlučio sam da 2017. posetim neki grad koji se baš i ne nalazi na meti turista. Izbor je pao na prestonicu nekadašnje Istočne Pruske – Kenigsberg, odnosno današnji  Kalinjingrad, grad sa bogatom prošlošću čijim je ulicama šetao veliki nemački filozof Imanuel Kant.
Putovanje nije predviđalo samo boravak u Kalinjingradu, već i obilazak još nekih gradova i istorijskih mesta koja su mi se činila interesantnim i koja sam odavno želeo da posetim. Maršruta je bila sledeća: Beograd – Budimpešta – Katovice – Aušvic – Gdanjsk – Kalinjingrad. Da bi putovanje učinio što zanimljivijim, odlučio sam da se ne vraćam istim putem, već da u povratku „svratim“ u još neka mesta u kojima do tada nisam bio, poput Kentšina (nekadašnji Rastenburg), odnosno Vučje jazbine. Kao i u svim prethodnim putovanjima moto je bio: „Videti što više, a put platiti što manje“, što je značilo „seckanje“ puta i vožnju vozovima i autobusima.
Pošto sam u planiranju putovanja već stekao određenu rutinu, za par dana sam napravio detaljan plan putešestvija (buklet), a u HERE mape sam uneo sva mesta koja sam želeo da posetim i slikam.
„Operacija Kalinjingrad“ mogla je da počne.

Polazak

15.09.2017.

Najslabija karika u celom planu putovanja bio je dolazak do Beograda, jer je autobus iz provincije trebao da stigne nešto manje od sat vremena pre polaska voza za Budimpeštu i svako malo veće kašnjenje dovodilo je do izmena u planu.

 Polazak autobusom iz malog grada u provinciji

Autobus ipak nije kasnio, pa sam imao dovoljno vremena da kupim kartu Beograd – Budimpešta za voz koji je sa Glavne železničke stanice polazio u 7:36.

Voz 344 – Beograd – Budimpešta – Beč

Međutim, na karti je bio upisan broj vagona 411 koga nije bilo u kompoziciji, pa sam se vratio nazad do šaltera. Šalterska službenica se izvinila i odštampala mi novu rezervaciju na kojoj je bio naveden broj vagona 412. Mislim, sama rezervacija i nije bila toliko bitna, jer je voz bio poluprazan. Vagon za koji sam imao kartu pripadao je mađarskim železnicama i ono što je veoma bitno, imao je utičnice, pa nije bilo bojazni da će se baterija u mobilnom telefonu zbog slušanja muzike isprazniti.

Voz je krenuo na vreme, što je, naravno, bio dobar znak. Iskren da budem, jedva sam čekao da se dočepam Mađarske, jer, nekako, čim se „izađe“ iz Srbije verovatnoća da će voz negde stati zbog pucanja kontaktne mreže, šine ili kvara na lokomotivi, drastično se smanjuje. Naravno, imao sam rezervni plan za takve eventualije, ali je nesumnjivo bolje da do aktiviranja tog plana uopšte ne dođe.

S obzirom da u kupeu nije bilo nikoga, brzo sam se „razbaškario“, jer na putovanjima ovakvog tipa treba maksimalno štedeti snagu, odnosno učiniti sve da vožnja prođe što bezbolnije. Nešto kasnije u kupe je ušao neki čovek koji je za putovanje vozom bio opremljeniji nego ja. Iz torbe je izvadio jastuk i ćebe i pružio se koliko je dug.
Vožnju do Bačke Topole praktično nisam osetio, jer je prošla u nekoj poludremci. Saputnik se razbudio nešto pre Subotice, pa smo malo i proćaskali na temu putovanja vozom. Rekao je da u Suboticu putuje četiri puta mesečno i da mu zbog cene karte voz najviše odgovara. Takođe mi je ispričao da je jednom prilikom sa porodicom bio u Francuskoj i da je vozom hteo da se preveze između dva grada (ne mogu da se setim koji gradovi su bili u pitanju), ali je let avionom bio jeftiniji od voza.

U odeljku do mene putovala su dvojica momaka za koje se na osnovu izgleda lako moglo pretpostaviti da su sa Bliskog Istoka. Zbog njih smo nešto duže stajali u Subotici, pošto su ih pripadnici naše granične policije izveli iz voza. Nakon njihovog povratka voz je krenuo dalje i ubrzo prošao kroz kapiju čuvene žičane ograde.

Zadržavanje na Kelebiji nije trajalo dugo. Dvojicu pomenutih momaka su ponovo izveli iz voza, ali se ovaj put, koliko sam mogao da primetim, u voz nisu vratili.

Od Kelebije voz je počeo polako da se puni, pa više nije bilo prostora za „baškarenje“. U kupe najpre uđe neki dekica i prozbori nešto na mađarskom. Pretpostavio sam da pita da li je slobodno, pa sam samo potvrdno klimnuo glavom. Zatim je pitao još nešto, ali mu je moj izraz lica jasno stavio do znanja da ne „divanim mađarski“, na šta se on samo nasmejao i odmahnuo rukom. Nešto kasnije u kupe uđe momak za koga sam najpre pomislio da je Indus, ali se brzo pokazalo da nije Indus, već samo mađarski Rom. Društvo u kupeu ubrzo nam je pravila i simpatična plavuša koja se udubila u čitanje knjige i tako pokazala da nije zainteresovana za komunikaciju.

Nastavak —>