18.09.2017.
Želeći da se što pre sklonim sa vetra i kiše uđoh u Kenigsberšku katedralu čiji je prostor nakon obnove pretvoren u višefunkcionalni kulturni centar i podeljen na dva dela. U prvom delu je smešten muzej, a drugi deo je koncertna sala sa orguljama.
Ulaz u koncertnu salu
Kraj ulaza u koncertnu salu stoje dva medveda u čijim šapama se nalazi grb Knajphofa. Radi se o originalnim skulpturama iz 1696. godine koje su se nalazile na stubovima stepeništa ispred ulaza u knajphofsku većnicu i nekim čudom preživele Drugi svetski rat.
Medved sa grbom Knajphofa
Pošto nisam planirao da uživam u zvucima orgulja krenuh prema vratima iznad kojih piše „MUZEЙ KAFEDRALЬNOGO SOBORA““.
Ulaz u muzej
Iako je zvaničan naziv muzeja „Muzej Kanta“, u prvoj prostoriji izložen je veliki broj predmeta, pronađenih na teritoriji Prusije, koji pripadaju različitim epohama, uključujući i one od pre nove ere. Zapravo, oni predstavljaju deo kolekcije nekadašnjeg Muzeja „Prusija“ koji se nalazio u Kraljevskom zamku.
Rani paganski period
6. Ručni žrvnjevi za mlevenje žitarica. Kamen (I- II vek nove ere), 7. Motike. Kamen. Kost (IV-II pre nove ere), 8. Delovi sekire. Kamen (IV-II pre nove ere)
Delovi posuda (V-VI vek) i ribarski tegovi
Kopče za odeću (fibule). Bronza. III-IV vek
Komadi ćilibara (III-VI vek)
Koštane igle i probojci (IV vek pre nove ere)
Tegovi za vreteno (IV-VI vek)
Nož (V-VI vek) i borbeni nož (X vek)
Kasni paganski i period vladavine Tevtonskog reda (XI-XV vek)
Prstenje. Bronza (XI-XIV vek)
Čaša. Keramika (XIV vek)
2. Delovi keramike (XI vek), 14. Fibula. Bronza (XII-XIV vek), 17. Kopče. Gvožđe (XV vek), 15. Ogrlica. Staklo, gvožđe (XIII-XIV vek)
Praporci. Bronza (X-XI vek)
Fibule (XI-XIV vek)
Vladavina Tevtonskog reda (XIII – početak XVI veka)
Noževi. Kost, gvožđe
Domine, XIII-XV vek
9. Tegovi za vreteno. Keramika (XI-XVI vek), 10. Kockice za igru. Drvo, 11. Dugmad. Kost/bronza (XIV-XV vek)
Drške noževa. Kost
Vrhovi kopalja
Delovi konjske opreme, uzengije
Osim mnogobrojnih predmeta iz različitih epoha u prostoriji se nalazi i maketa pruskog naselja.
Prusi kao narod živeli su u plemenskim zajednicama na prostoru između ušća reke Visle i Njemena. Kultura im je bila slična litvanskoj i slovenskoj. U XIII veku njihovu zemlju kao feud, delom od Poljaka, a delom o Nemaca, dobija Tevtonski red pod uslovom da Pruse preobrate u hrišćanstvo. Tevtonci 1230. počinju sa osvajanjem pruske zemlje. Prusi 1260. dižu ustanak, a od 1262. pa, po nekim izvorima, sve do 1265. godine opsedaju Kenigsberški zamak. Otpor Prusa trajao je sve do 1283. godine. Na kraju ipak bivaju pokoreni. Većina ih je pobijena, a oni koji su preživeli prisilno su pokršteni. Prusku zemlju ubrzo počinju da kolonizuju nemački doseljenici, tako da su se Prusi vrlo brzo asimilovali i nestali kao narod. Naziv „Prusi“ nastavljen je da se koristi i odnosio se na nemačke doseljenike koji su kolonizovali prusku zemlju.
Odeća pruske žene (rekonstrukcija)
U prvoj prostoriji muzeja izloženi su i delovi dekora Kenigsberške katedrale.
Prozore katedrale ukrašavaju lepi vitraži.
Značajna godina u istoriji Istočne Pruske i Kenigsberga bila je 1525. kada poslednji veliki majstor Tevtonskog reda Albert Brandenburški (1490-1568) prihvata luteranstvo zarad titule vojvode. Time Prusija postaje vojvodstvo. Taj događaj označio je ujedno i kraj Tevtonskog reda.
Nakon što je stao na čelo nove, sekularne države, Albert Brandenburški činio je sve da Prusija postane prosvećena država. Vojvoda je imao velike zasluge u formiranju intelektualne i duhovne atmosfere u Prusiji, a najznačajnija stvar koju je učinio u oblasti kulture bilo je osnivanje Kenigsberškog univerziteta 1544. godine koji je odigrao značajnu ulogu u učvršćivanju protestantske vere i državnosti.
Kopija slike Hansa Krela. Portret Alberta Brandenburškog, 1522.
Vladar je prikazan u uzrastu od 32 godine i odeći velikog majstora Tevtonskog reda
Albert je posebnu pažnju posvećivao razvoju kulture i prosvećenosti. Na njegov poziv u Prusiju su dolazili ljudi od nauke i umetnosti. Sam vojvoda imao je muzičko obrazovanje i učestvovao je u sastavljanju zbornika crkvenih pesama. U Kraljevskom zamku organizovao je hor i muzičku kapelu. Takođe, 1540. godine u zamku je otvorio prvu u Evropi javnu biblioteku čije su knjige mogli da koriste predstavnici različitih društvenih staleža. Bio je oženjen Dorotejom, starijom ćerkom danskog kralja Fridriha I. Brak je doveo do uspostavljanja tesnih političkih, ekonomskih i kulturnih veza između Prusije i Danske.
Deo epitafa Doroteje Danske (1504-1547). Kopija
Iako je od šestoro dece u životu ostala samo ćerka Ana Sofija, brak je za vojvodu bio uspešan. Doroteja se pokazala kao dobra supruga, posedovala je smisao za humor, volela je praznike, lov, činila je dobročinstva i radila na prosvećenju.
Maketa predratnog Kenigsberga
O tome koliko je predratni Kenigsberg bio lep grad svedoči njegova maketa u centralnom delu prve prostorije muzeja.
Kenigsberška katedrala i Kraljevski zamak
Ostrvo Knajphof sa Kenigsberškom katedralom
Kraljevski zamak
Osim građevinama pažnja je posvećena i sitnim detaljima kao što su električni tramvaji koji su se u Kenigsbergu pojavili 1895., četrnaest godina nakon njihove prve pojave u Evropi.
Pored električnih tramvaja tu su i brodovi na reci Pregel.
Maketa mi se veoma dopala, pa sam morao da napravim još nekoliko fotografija, naročito mostova, čuvenih po tome što su bili predmet matematičkog problema poznatog kao „Sedam mostova Kenigsberga“ koji je rešio čuveni švajcarski matematičar Leonard Ojler 1736. godine.
Pošto su Kenigsberg činila četiri naselja, od koji su se dva nalazila na ostrvima i sa ostalima i međusobno bila povezana mostovima, postavilo se pitanje da li je moguće krenuti iz jedne tačke i vratiti se u nju, ali tako da se svaki most pređe samo jednom.
Rešenje, koje je pokazalo da je to nemoguće, dao je Ojler i ono se smatra prvom teoremom teorije grafova.
Za rešenje pomenutog problema vezana je i anegdota sa kajzerom Vilhelmom u glavnoj ulozi. Jednom prilikom na nekom prijemu par učenjaka je želelo da se sa njim našali, pa su pred njega stavili kartu Kenigsberga i zamolili ga da pokuša da reši zadatak za koji mu je prethodno rečeno da je nerešiv. Na opšte čuđenje kajzer je zapovedio da mu donesu pero i list papira rekavši pritom da će zadatak rešiti za minut i po. Dobivši ono što je tražio, uzeo je pero i papir i napisao: „Naređujem da se sagradi osmi most na ostrvu Lomze.“ Tako se u Kenigsbergu pojavio novi, osmi most koga nazvaše „carski“, nakon čije izgradnje problem više nije bio nerešiv.
Istorija Kenigsberške katedrale
U prostoriji posvećenoj katedrali izložene su njene predratne i posleratne fotografije, kao i one nastale tokom obnove.
Katedrala predstavlja spomenik arhitekture XIV veka i primer severnonemačke gotike u kojoj se kao građevinski materijal koristila crvena cigla.
Maketa pruža mogućnost da se prouče karakteristične crte arhitektonskog stila ove jedinstvene građevine.
Prostorija obiluje slikama predratne i posleratne katedrale, kao i ostrva Knajphof.
Pogled na ostrvo Knajphof i Kenigsberšku katedralu
Grobnica Alberta Branderburškog
Unutrašnjost predratne katedrala i bazen za krštenje
Ostrvo Knajphof nakon bombardovanja
Katedrala tokom 80-ih godina XX veka
Obnova katedrale započeta je 1994. godine.
U postavljanju pokrivke tornja učestvovali su i piloti Baltičke flote Ruske ratne mornarice.
U pogledu spoljašnjeg izgleda najveća razlika između prvobitne i obnovljene katedrale je upravo u krovu. Krov prvobitne katedrale bio je pokriven crepom, dok se prilikom obnove, da bi konstrukcija bila što lakša, koristio bakarni lim.
„Obnova“, Jurij Smirnjagin, 1998.
Osim slika izloženo je dosta crkvenih predmeta.
Raspeće Isusa Hrista
Diskos (XVII-XVIII vek), pehari, figura Bogorodice sa Bogomladencem (drvo, XVIII vek), kašika za pričešće (1797. god.)
Posuda za vino (1704. god.), škatula (srebro, XVIII vek), pehar, figure apostola (bronza, XIX vek), apostolske kašike (XVII vek)
Tevtonski red
Istorija Kenigsberga čvrsto je povezana sa Tevtonskim redom, pa je jedna prostorija muzeja posvećena njemu.
Odeća tevtonskih vitezova (rekonstrukcija)
Štitovi sa grbovima
Valenrodska biblioteka
U jednoj od prostorija muzeja nalazi se rekonstruisana Valenrodska biblioteka koja je postojala u Kenigsbergu od XVII veka pa do kraja Drugog svetskog rata. Naziv je dobila po pruskom plemiću Martinu fon Valenrodu (1570-1632) koji je sakupljao knjige iz najrazličitijih oblasti.
Njegova prva kolekcija brojala je oko tri hiljade knjiga, ali je nažalost uništena u požaru 1623. godine. Ipak, Valenrod ne očajava već počinje ponovo da sakuplja knjige i do kraja života uspeva da formira kolekciju od oko dve hiljade primeraka.
Nakon njegove smrti brigu o biblioteci preuzima njegov mlađi sin Johan Ernst i značajno je dopunjuje. Odlukom gradskog saveta Knajphofa i uz njegovu saglasnost biblioteka se 1650. seli u Kenigsberšku katedralu. U blizini katedrale nalazio se Kenigsberški univerzitet, pa su profesori i studenti dosta koristili Valenrodsku biblioteku, jer su njeni fondovi premašivali fondove univerzitetske biblioteke.
Sredinom XVII veka prostorija biblioteke uređena je u stilu severo-nemačkog baroka, odnosno u njoj se pojavljuju ukrasni duborezi.
Bibliotečki fond je vremenom rastao i polovinom XIX veka broji oko deset hiljada knjiga i rukopisa.
Lutka koja predstavlja jednog od uobičajenih posetioca Valenrodske biblioteke
Kula Kenigsberške katedrale u kojoj je bila smeštena Valenrodska biblioteka teško je oštećena tokom bombardovanja Kenigsberga od strane američke i britanske avijacije u avgustu 1944. godine. Deo retkih knjiga iz XVI, XVII i XVIII veka premešten je pre bombardovanja, pa su se one sačuvale, ali se većini gubi trag nakon ulaska Crvene armije u grad. Neke od njih kasnije su pronađene u bibliotekama Moskve, Sankt Peterburga, ali i nekih poljskih gradova, poput Torunja i Olština. Danas se u Kalinjingradskoj državnoj biblioteci čuva nešto manje od trista knjiga ove, nekada poznate biblioteke. Sadašnja Valenrodska biblioteka napravljena je 2005. godine u čast 750 godina od osnivanja Kenigsberga.
Imanuel Kant i njegov život u Kenigsbergu
Od obnovljene Valenrodske biblioteke slede prostorije koje su posvećene Imanuelu Kantu u kojima su izložene slike, knjige i ostali predmeti vezani za život ovog velikog nemačkog filozofa.
Zapis o rođenju Kanta u crkvenoj matičnoj knjizi. Kopija.
Kant se rodio 22. aprila 1724. u Kenigsbergu. Kuća u kojoj je proveo detinjstvo bila je toliko mala, da je čak i nakon spajanja sa susednom građevinom imala samo tri prozora na prednjoj strani. Porodica Kant bila je skromna i religiozna, imala je jedanaestoro dece od kojih je šestoro umrlo u ranom detinjstvu. Kant je bio četvrto dete po redu. I sam je od ranog detinjstva bio slabog zdravlja. Ličio je na majku, ne samo izgledom, već i po karakteru zbog čega ga je ona veoma volela i mnogo radila na njegovom vaspitanju. Bez obzira što je rano umrla (1737. god.) imala je snažan duhovni uticaj na sina i njegovo vaspitanje što se kasnije odrazilo i na Kantovo moralno učenje
Bista Imanuela Kanta
Kant je ceo život proveo u Kenigsbergu. Ipak, njegova misao nije znala granice. Svoju filozofiju stvorio je ne za stanovnike Istočne Prusije, ne za Nemce, čak i ne za sve ljude, već za sva razumna bića.
Ograničenost u realnom prostoru i vremenu sa jedne i apsolutna neograničesnost misli sa druge strane, paradoks je koji prati Kanta. Jedan od najuniverzalnijih filozofskih sistema u istoriji čovečanstva kreirao je čovek koji nije težio da taj svet vidi svojim očima i žudeo da svoje iskustvo proširi realnim životom. Tačnije, onim životom koji mi nazivamo realnim. Ipak, nakon čitanja bar jedne Kantove izreke nastaje pitanje: na koji način je taj čovek, čije je iskustvo uglavnom bilo ograničeno na univerzitetsku publiku i čitanje knjiga uspeo da da čuvene primere životne mudrosti.Ostaje nam da priznamo samo jedno, a to je da intenzivno razmišljanje rađa i proširuje naše iskustvo. Samo razmišljanje je život. Kant je govorio: „Ne treba učiti filozofiju, već filozofiranje, ne treba učiti misli, već kako razmišljati.
Između ostalih predmeta tu je i rekonstrukcija Kantovog odela.
Odelo Imanuela Kanta (rekonstrukcija)
Druga polovona XVIII veka
Odelo je urađeno prema Kantovom portretu koji je naslikao pruski slikar Johan Gotlib Beker (1720-1768) i odgovara njegovoj prirodnoj veličini. Inače, Kant je bio visok svega 156-158 centimetara i pomalo pogrbljen (pogrbljenost se sa godinama uvećavala). Odelo je od prirodne tkanine i urađeno je po originalnim šablonima iz druge polovine XVIII veka.
Po rečima savremenika Kant je uvek bio uredno odeven i njegovo ozbiljno lice, pomalo nakrivljena glava, odmereni, ali ne suviše spor korak, budili su poštovanje kada bi se negde pojavio. Svetlo odelo boje peska koju je kasnije zamenila tamnija, braon boja, nije ga izdvajala od ostalih stanovnika grada. Svetli tonovi svih nijansi odgovarali su tadašnjim ukusima, crna odeća nosila se na sahranama ili u slučaju žalosti. U toplim danima, kako je bilo uobičajno u to vreme, šetao je bez šešira, držao ga je prikačenog za svoj štap, a pomalo napudrana perika krasila mu je glavu.
Tokom sedmogodišnjeg rata vođenog od 1756. do 1763. godine Istočna Prusija prešla je u sastav Ruskog carstva, pa se njen celokupan stalež zakleo na vernost ruskoj kruni, odnosno carici Jelizaveti Petrovnoj, ćerki Petra I. Među njima je bio Kant koji je u to vreme radio na Kenigsberškom univerzitetu. Zabeleženo je pismo od 14. decembra 1758. godine u kome se Kant obraća Jelizaveti Petrovnoj sa molbom da ga postavi za redovnog profesora filozofije na Kenigsberškom univerzitetu umesto profesora Kipkea koji je te godine preminuo.
Pismo do carice, nažalost, nije stiglo, jer se izgubilo u gubernatorskoj kancelariji. Pitanje u vezi sa upražnjenim mestom redovnog profesora rešeno je u korist drugog kandidata koji je bio stariji po godinama i sa dužim profesorskim stažom.
Kantov portret. Rad slikara G. Deblera, 1791. Kopija.
Kantov grb
Kant 1776. godine postaje dekan filozofskog fakulteta Kenigsberškog univerziteta, a 1783. kupuje kuću u blizini Kraljevskog zamka.
Kuća u kojoj je živeo Kant
Nažalost, kuća je srušena 1893. godine, a na njenom mestu je sagrađena prodavnica. Kao i većina zgrada u Kenigsbergu porušena je pred kraj Drugog svetskog rata.
Kant je živeo po pravilima koja je sam osmislio, odnosno po maksimama, kako ih je on zvao. Jedna od Kantovih navika bila je da nakon ručka prošeta gradom. Iz kuće je izlazio u sivom ogrtaču sa štapom u ruci i uvek u isto vreme – u pola četiri popodne, tako da su komšije praktično po njemu mogle da navijaju sat.
Kant u šetnji
Jednom prilikom, dok se vraćao iz šetnje, kraj njega se zaustavila dvokolica iz koje je izašao neki grof i počeo da moli Kanta da se, s obzirom da je bilo lepo vreme, sa njim malo provoza. Kant je iz učtivosti prihvatio njegov predlog. Najpre su posetili grofovo imanje van grada, a zatim i jednog njegovog dobrog prijatelja. Vožnja se odužila, pa je Kant prilično iznerviran stigao kući tek oko deset uveče. Od tada je smislio za sebe pravilo da se više nikada ne vozi kočijama koje nije on iznajmio i koje nisu pod njegovom kontrolom. Tog pravila se strogo držao.
U prostoriji se nalazi i velika maketa Kenigsberga. slična onoj u prvoj sali muzeja.
Za razliku od one u prvoj sali, na njoj se mogu videti i kenigsberški odbrambeni bedemi. Pretpostavljam da prikazuje grad iz Kantovog vremena.
Pogled na izložene predmeta sa stepeništa
Sledeća prostorija predstavlja izložbenu biblioteku sa Kantovim delima i naučnim publikacijama o njemu na različitim svetskim jezicima.
Najupečatljiviji eksponat u narednoj prostoriji bez sumnje je kopija slike E. Dorstlinga „Kant u krugu prijatelja“.
Sliku je naručio bankar Valter Simon za „Društvo Kantovih prijatelja“ koje je osnovano odmah nakon smrti velikog filozofa i postojalo do 1945. godine. Na slici je prikazan jedan od ručkova kod Kanta koje je on priređivao skoro svaki dan. Poznato je da Kant nije voleo da ruča sam, već uz razgovor, pa su takvi ručkovi umeli da potraju i dva do tri sata. Dok je bio siromašan ručavao je u krčmi gde je uvek bilo sagovornika. Nakon što je kupio kuću Kant je pozivao na ručak svoje prijatelje iz redova kenigsberške aristokratije i trgovaca. Vodeći računa o tome da se društvo za stolom ne osipa, formulisao je pravilo da broj gostiju za stolom ne sme da bude manji od broja gracija ni veći od broja muza. Zato za stolom sa domaćinom nije smelo da bude manje od 4-5 ljudi, u suprotnom, razgovor ne bi bio dovoljno raznovrstan i mogao je da postane dosadan. Na slici zajedno sa Kantom za stolom sedi devet osoba.
Neki Kantovi biografi, za koje je važan svaki detalja iz njegovog života, mnogo toga na slici osporavaju. Tako, na primer, istoričar, teoretičar umetnosti i pisac Fric Gauze napominje da za stolom nije moglo da bude devet osoba, jer Kant nije imao više od šest viljuški, kašika i noževa. Toliko je bilo i stolica u salonu. Mašti slikara pripisuje i mogućnost da je kod Kanta ručavao Johan Georg Haman, jedina osoba koja na slici ne sedi, već stoji malo dalje od stola, jer su on i Kant bili stalni protivnici. Filozofi su često ramatrali probleme koji su ih okupirali i to uvek iz suprotnih uglova. Poštovali su jedan drugoga, ali zbog oštrih razlika u pogledima nisu mogli da budu bliski prijatelji. Osim toga, Kant za ručkom nije vodio razgovore na filozfske tekstove, jer prijatelje za trpezom to nije obavezno moralo da zanima, a ukoliko bi tu zaista bio i Haman, teško da bi se razgovori o filozofiji mogli izbeći.
Levo i desno od Kanta sede njegovi prijatelji iz redova kenigsberških trgovaca. Kant se dosta družio sa trgovačkim staležom Kenigsberga koga su osim Nemaca činili i francuski, engleski i holandski trgovci. Od njih je dosta saznavao o običajima i znamenitostima raznih država. U „Antropologiji“ filozof piše da je moguće ceo život provesti u Kenigsbergu, a o svetu saznati kao da ti je život protekao u neprekidnim putovanjima. Desno od Kanta sedi Johan Konrad Jakobi, poznati kenigsberški bankar, a levo Robert Moterbi, čiji je sin Vilijam bio jedan od organizatora „Društva Kantovih prijatelja“ nakon smrti filozofa. Pored Roberta Moterbija sedi profesor „Albertine“ Kristijan Jakob Kraus. Na suprotnoj strani stola, prekoputa Krausa, nalazi se najbliži prijatelj i učenik Kanta, nadgradonačelnik Kenigsberga, pisac Teodor Gotlib fon Hipel. Pored profesora Krausa sedi jedan vrlo blizak Kantu čovek, vojni savetnik i savetnik za imovinu Državnog saveta Prusije – Johan Georg Šefner koji je važio za velikog muzičara i talentovanog sagovornika.
Prekoputa Šefnera, a pored Hipela je još jedan Kantov učenik – biskup protestantske crkve Ludvig Ernest Borovski, autor jedne od Kantovih biografija. Na suprotnom kraju stola od Kanta sedi njegov kolega sa univerziteta, hemičar Karl Gotfrid Hagen. On je bio jedan od stalnih Kantovih gostiju i razgovori sa njim za Kanta su predstavljali veliko zadovoljstvo. Hagen je posedovao veliko znanje iz prirodnih nauka, naročito hemije i biologije koje su bile predmet Kantovog interesovanja.
Kantov jelovnik bio je jednostavan i činila su ga tri sita jela uz koje se dodavao sir, dezert i vino. Filozof je jeo sa velikim apetitom i prilično obilato, radovao se kada su i njegovi gosti uživali u hrani. Na stolu su se nekad mogli naći cveće i plodovi iz njegove bašte. Kant nije tražio prefinjena jela, ali je voleo da obična hrana bude ukusno i lepo pripremljena. Kenigsberške dame rado su ga služile kao čoveka koji se razume u jelo i istovremeno su se bojale njegove kritike. Jedan od prijatelja jednom prilikom je rekao Kantu: „Veoma uspešno bi mogli da napišete kritiku čistog kulinarstva.“
– Vi nas izgleda sve smatrate samo kuvaricama, – rekla je Kantu jednom prilikom neka dama, uvređena time što je filozof sve vreme sa njom razgovarao samo o načinu pripreme jela.
– Nikako, – odgovorio je Kant, – ali bih želeo da se na veštinu kuvarice gleda ozbiljnije. Učeni kuvari trebali bi mladim devojkama predavati kulinarstvo isto kao što ih učitelji igre uče plesu. Prvo je čak važnije od poslednjeg.
Kant je smatrao da sviranje klavira nije nimalo iznad kulinarstva. „Čini mi se“, – govorio je, – da svaki muž više voli dobro jelo bez muzike, nego muziku bez dobrog jela.“
Ljudi koji su kod Kanta ručavali po prvi put bili su zaprepašćeni koliko taj mali i slabašni čovek jede. Nisu mogli ni da pretpostave da je filozof jeo samo jednom dnevno, ali se nikada nije prejedao. Znao je za štetnost nikotina i kofeina, ali sebe toga nije lišio, već je sveo na minimum. Na zaprepašćenje svojih sunarodnika, Kant nikada nije pio pivo, zadovoljavao se uglavnom vodom i malom količinom vina. O pivu je govorio: „To nije piće, već hrana lošeg kvaliteta“. Da zbog rasejanosti ne bi popio više vina nego što treba, naročito ako nije ručao kod svoje kuće, Kant je usvojio pravilo da sebi uvek sipa najviše četvrtinu čaše i na osnovu te doze skoro automatski je računao koliko je popio.
U prostoriji je izloženo i nekoliko portreta Kantovih prijatelja. Na jednom od njih je i pomenuti profesor Kenigsberškog univerziteta Karl Gotfrid Hagen.
Karl Gotfrid Hagen
Pored toga što je bio profesor fizike, hemije, mineralogije i botnike, Hagen je radio i kao farmaceut i apotekar.
Maketa apoteke koju je Hagen preuzeo od oca
Imanuel Kant umro je 12. februara 1804. godine u Kenigsbergu, gradu u kome je proveo ceo svoj život. Sahranjen je u profesorskom mauzoleju kraj zidova Kenigsberške katedrale. U poslednjoj prostoriji posvećenoj Kantu izložena je kopija njegove posmrtne maske.
Posmrtna maska Imanuela Kanta
Od posmrtne maske napravljene odmah nakon Kantove smrti izrađena su tri odlivka. Dva su se čuvala u Kenigsbergu, a jedan u Berlinu. Svi su nestali bez traga pred kraj Drugog svetskog rata. Izložena maska napravljena je sa odlivka koji je 1980. godine pronađen na univerzitetu u gradu Tartu (Estonija) za koji se nije znalo da postoji.
Sala numizmatike
U prostoriji sa posmrtnom maskom završava se muzejska ekspozicija posvećena Kantu. Ipak, tu nije kraj svemu onome što muzej ima da pokaže. Tu je još i sala posvećena numizmatici i faleristici.
Osim kovanica izložene su i novčanice.
Takođe su prikazane kolekcije porodičnih pečata.
U Istočnoj Prusiji streljaštvo je bilo dosta popularno, a najbolji strelci dobijali su medalje.
Prestonica Istočne Prusije bila je poznata i po masonskim organizacijama koje u njoj nastaju u XVIII veku. U Kenigsbergu su bile aktivne tri poznate masonske lože: Mrtvačka glava i feniks (nem. Totenkopf und Phönix), Tri krune (nem. Loge zu den drei Kronen), i Imanuel (nem. Imanuel).
Neki od predmeta vezanih za slobodno zidarstvo
U muzeju sam se zadržao dosta dugo, ali mi je to vreme brzo proletelo. Za to je zaslužna zanimljiva i bogata muzejska ekspozicija koja posetiocu pruža mogućnost da se upozna sa detaljima iz života velikog nemačkog filozofa, ali i sa istorijom grada u kome je proveo ceo svoj život. Iz tih razloga Muzej Kanta u Kenigsberškoj katedrali je mesto koje obavezno treba posetiti prilikom boravka u Kalinjingradu. Kao jedini nedostatak naveo bih to što su sve informacije na ruskom i nemačkom jeziku.
Karte za muzej se ne kupuju u samoj katedrali, već u objektu prekoputa na kome krupnim slovima piše „KASSЫ“. Cena ulaznice je 250 rubalja (2017. god.)