18.09.2017.
Желећи да се што пре склоним са ветра и кише уђох у Кенигсбершку катедралу чији је простор након обнове претворен у вишефункционални културни центар и подељен на два дела. У првом делу је смештен музеј, а други део је концертна сала са оргуљама.
Улаз у концертну салу
Крај улаза у концертну салу стоје два медведа у чијим шапама се налази грб Кнајпхофа. Ради се о оригиналним скулптурама из 1696. године које су се налазиле на стубовима степеништа испред улаза у кнајпхофску већницу и неким чудом преживеле Други светски рат.
Медвед са грбом Кнајпхофа
Пошто нисам планирао да уживам у звуцима оргуља кренух према вратима изнад којих пише „МУЗЕЙ КАФЕДРАЛЬНОГО СОБОРА““.
Улаз у музеј
Иако је званичан назив музеја „Музеј Канта“, у првој просторији изложен је велики број предмета, пронађених на територији Прусије, који припадају различитим епохама, укључујући и оне од пре нове ере. Заправо, они представљају део колекције некадашњег Музеја „Прусија“ који се налазио у Краљевском замку.
Рани пагански период
6. Ручни жрвњеви за млевење житарица. Камен (I- II век нове ере), 7. Мотике. Камен. Кост (IV-II пре нове ере), 8. Делови секире. Камен (IV-II пре нове ере)
Делови посуда (V-VI век) и рибарски тегови
Копче за одећу (фибуле). Бронза. III-IV век
Комади ћилибара (III-VI век)
Коштане игле и пробојци (IV век пре нове ере)
Тегови за вретено (IV-VI век)
Нож (V-VI век) и борбени нож (X век)
Касни пагански и период владавине Тевтонског реда (XI-XV век)
Прстење. Бронза (XI-XIV век)
Чаша. Керамика (XIV век)
2. Делови керамике (XI век), 14. Фибула. Бронза (XII-XIV век), 17. Копче. Гвожђе (XV век), 15. Огрлица. Стакло, гвожђе (XIII-XIV век)
Прапорци. Бронза (X-XI век)
Фибуле (XI-XIV век)
Владавина Тевтонског реда (XIII – почетак XVI века)
Ножеви. Кост, гвожђе
Домине, XIII-XV век
9. Тегови за вретено. Керамика (XI-XVI век), 10. Коцкице за игру. Дрво, 11. Дугмад. Кост/бронза (XIV-XV век)
Дршке ножева. Кост
Врхови копаља
Делови коњске опреме, узенгије
Осим многобројних предмета из различитих епоха у просторији се налази и макета пруског насеља.
Пруси као народ живели су у племенским заједницама на простору између ушћа реке Висле и Њемена. Култура им је била слична литванској и словенској. У XIII веку њихову земљу као феуд, делом од Пољака, а делом о Немаца, добија Тевтонски ред под условом да Прусе преобрате у хришћанство. Тевтонци 1230. почињу са освајањем пруске земље. Пруси 1260. дижу устанак, а од 1262. па, по неким изворима, све до 1265. године опседају Кенигсбершки замак. Отпор Пруса трајао је све до 1283. године. На крају ипак бивају покорени. Већина их је побијена, а они који су преживели присилно су покрштени. Пруску земљу убрзо почињу да колонизују немачки досељеници, тако да су се Пруси врло брзо асимиловали и нестали као народ. Назив „Пруси“ настављен је да се користи и односио се на немачке досељенике који су колонизовали пруску земљу.
Одећа пруске жене (реконструкција)
У првој просторији музеја изложени су и делови декора Кенигсбершке катедрале.
Прозоре катедрале украшавају лепи витражи.
Значајна година у историји Источне Пруске и Кенигсберга била је 1525. када последњи велики мајстор Тевтонског реда Алберт Бранденбуршки (1490-1568) прихвата лутеранство зарад титуле војводе. Тиме Прусија постаје војводство. Тај догађај означио је уједно и крај Тевтонског реда.
Након што је стао на чело нове, секуларне државе, Алберт Бранденбуршки чинио је све да Прусија постане просвећена држава. Војвода је имао велике заслуге у формирању интелектуалне и духовне атмосфере у Прусији, а најзначајнија ствар коју је учинио у области културе било је оснивање Кенигсбершког универзитета 1544. године који је одиграо значајну улогу у учвршћивању протестантске вере и државности.
Копија слике Ханса Крела. Портрет Алберта Бранденбуршког, 1522.
Владар је приказан у узрасту од 32 године и одећи великог мајстора Тевтонског реда
Алберт је посебну пажњу посвећивао развоју културе и просвећености. На његов позив у Прусију су долазили људи од науке и уметности. Сам војвода имао је музичко образовање и учествовао је у састављању зборника црквених песама. У Краљевском замку организовао је хор и музичку капелу. Такође, 1540. године у замку је отворио прву у Европи јавну библиотеку чије су књиге могли да користе представници различитих друштвених сталежа. Био је ожењен Доротејом, старијом ћерком данског краља Фридриха I. Брак је довео до успостављања тесних политичких, економских и културних веза између Прусије и Данске.
Део епитафа Доротеје Данске (1504-1547). Копија
Иако је од шесторо деце у животу остала само ћерка Ана Софија, брак је за војводу био успешан. Доротеја се показала као добра супруга, поседовала је смисао за хумор, волела је празнике, лов, чинила је доброчинства и радила на просвећењу.
Макета предратног Кенигсберга
О томе колико је предратни Кенигсберг био леп град сведочи његова макета у централном делу прве просторије музеја.
Кенигсбершка катедрала и Краљевски замак
Острво Кнајпхоф са Кенигсбершком катедралом
Краљевски замак
Осим грађевинама пажња је посвећена и ситним детаљима као што су електрични трамваји који су се у Кенигсбергу појавили 1895., четрнаест година након њихове прве појаве у Европи.
Поред електричних трамваја ту су и бродови на реци Прегел.
Макета ми се веома допала, па сам морао да направим још неколико фотографија, нарочито мостова, чувених по томе што су били предмет математичког проблема познатог као „Седам мостова Кенигсберга“ који је решио чувени швајцарски математичар Леонард Ојлер 1736. године.
Пошто су Кенигсберг чинила четири насеља, од који су се два налазила на острвима и са осталима и међусобно била повезана мостовима, поставило се питање да ли је могуће кренути из једне тачке и вратити се у њу, али тако да се сваки мост пређе само једном.
Решење, које је показало да је то немогуће, дао је Ојлер и оно се сматра првом теоремом теорије графова.
За решење поменутог проблема везана је и анегдота са кајзером Вилхелмом у главној улози. Једном приликом на неком пријему пар учењака је желело да се са њим нашали, па су пред њега ставили карту Кенигсберга и замолили га да покуша да реши задатак за који му је претходно речено да је нерешив. На опште чуђење кајзер је заповедио да му донесу перо и лист папира рекавши притом да ће задатак решити за минут и по. Добивши оно што је тражио, узеo је перо и папир и написао: „Наређујем да се сагради осми мост на острву Ломзе.“ Тако се у Кенигсбергу појавиo нови, осми мост кога назваше „царски“, након чије изградње проблем више није био нерешив.
Историја Кенигсбершке катедрале
У просторији посвећеној катедрали изложене су њене предратне и послератне фотографије, као и оне настале током обнове.
Катедрала представља споменик архитектуре XIV века и пример севернонемачке готике у којој се као грађевински материјал користила црвена цигла.
Макета пружа могућност да се проуче карактеристичне црте архитектонског стила ове јединствене грађевине.
Просторија обилује сликама предратне и послератне катедрале, као и острва Кнајпхоф.
Поглед на острво Кнајпхоф и Кенигсбершку катедралу
Гробница Алберта Брандербуршког
Унутрашњост предратне катедрала и базен за крштење
Острво Кнајпхоф након бомбардовања
Катедрала током 80-их година XX века
Обнова катедрале започета је 1994. године.
У постављању покривке торња учествовали су и пилоти Балтичке флоте Руске ратне морнарице.
У погледу спољашњег изгледа највећа разлика између првобитне и обновљене катедрале је управо у крову. Кров првобитне катедрале био је покривен црепом, док се приликом обнове, да би конструкција била што лакша, користио бакарни лим.
„Обнова“, Јуриј Смирнјагин, 1998.
Осим слика изложено је доста црквених предмета.
Распеће Исуса Христа
Дискос (XVII-XVIII век), пехари, фигура Богородице са Богомладенцем (дрво, XVIII век), кашика за причешће (1797. год.)
Посуда за вино (1704. год.), шкатула (сребро, XVIII век), пехар, фигуре апостола (бронза, XIX век), апостолске кашике (XVII век)
Тевтонски ред
Историја Кенигсберга чврсто је повезана са Тевтонским редом, па је једна просторија музеја посвећена њему.
Одећа тевтонских витезова (реконструкција)
Штитови са грбовима
Валенродска библиотека
У једној од просторија музеја налази се реконструисана Валенродска библиотека која је постојала у Кенигсбергу од XVII века па до краја Другог светског рата. Назив је добила по пруском племићу Мартину фон Валенроду (1570-1632) који је сакупљао књиге из најразличитијих области.
Његова прва колекција бројала је око три хиљаде књига, али је нажалост уништена у пожару 1623. године. Ипак, Валенрод не очајава већ почиње поново да сакупља књиге и до краја живота успева да формира колекцију од око две хиљаде примерака.
Након његове смрти бригу о библиотеци преузима његов млађи син Јохан Ернст и значајно је допуњује. Одлуком градског савета Кнајпхофа и уз његову сагласност библиотека се 1650. сели у Кенигсбершку катедралу. У близини катедрале налазио се Кенигсбершки универзитет, па су професори и студенти доста користили Валенродску библиотеку, јер су њени фондови премашивали фондове универзитетске библиотеке.
Средином XVII века просторија библиотеке уређена је у стилу северо-немачког барока, односно у њој се појављују украсни дуборези.
Библиотечки фонд је временом растао и половином XIX века броји око десет хиљада књига и рукописа.
Лутка која представља једног од уобичајених посетиоца Валенродске библиотеке
Кула Кенигсбершке катедрале у којој је била смештена Валенродска библиотека тешко је оштећена током бомбардовања Кенигсберга од стране америчке и британске авијације у августу 1944. године. Део ретких књига из XVI, XVII и XVIII века премештен је пре бомбардовања, па су се оне сачувале, али се већини губи траг након уласка Црвене армије у град. Неке од њих касније су пронађене у библиотекама Москве, Санкт Петербурга, али и неких пољских градова, попут Торуња и Олштина. Данас се у Калињинградској државној библиотеци чува нешто мање од триста књига ове, некада познате библиотеке. Садашња Валенродска библиотека направљена је 2005. године у част 750 година од оснивања Кенигсберга.
Имануел Кант и његов живот у Кенигсбергу
Од обновљене Валенродске библиотеке следе просторије које су посвећене Имануелу Канту у којима су изложене слике, књиге и остали предмети везани за живот овог великог немачког филозофа.
Запис о рођењу Канта у црквеној матичној књизи. Копија.
Кант се родио 22. априла 1724. у Кенигсбергу. Кућа у којој је провео детињство била је толико мала, да је чак и након спајања са суседном грађевином имала само три прозора на предњој страни. Породица Кант била је скромна и религиозна, имала је једанаесторо деце од којих је шесторо умрло у раном детињству. Кант је био четврто дете по реду. И сам је од раног детињства био слабог здравља. Личио је на мајку, не само изгледом, већ и по карактеру због чега га је она веома волела и много радила на његовом васпитању. Без обзира што је рано умрла (1737. год.) имала је снажан духовни утицај на сина и његово васпитање што се касније одразило и на Кантово морално учење
Биста Имануела Канта
Кант је цео живот провео у Кенигсбергу. Ипак, његова мисао није знала границе. Своју филозофију створио је не за становнике Источне Прусије, не за Немце, чак и не за све људе, већ за сва разумна бића.
Ограниченост у реалном простору и времену са једне и апсолутна неограничесност мисли са друге стране, парадокс је који прати Канта. Један од најуниверзалнијих филозофских система у историји човечанства креирао је човек који није тежио да тај свет види својим очима и жудео да своје искуство прошири реалним животом. Тачније, оним животом који ми називамо реалним. Ипак, након читања бар једне Кантове изреке настаје питање: на који начин је тај човек, чије је искуство углавном било ограничено на универзитетску публику и читање књига успео да да чувене примере животне мудрости.Остаје нам да признамо само једно, а то је да интензивно размишљање рађа и проширује наше искуство. Само размишљање је живот. Кант је говорио: „Не треба учити филозофију, већ филозофирање, не треба учити мисли, већ како размишљати.
Између осталих предмета ту је и реконструкција Кантовог одела.
Одело Имануела Канта (реконструкција)
Друга половона XVIII века
Одело је урађено према Кантовом портрету који је насликао пруски сликар Јохан Готлиб Бекер (1720-1768) и одговара његовој природној величини. Иначе, Кант је био висок свега 156-158 центиметара и помало погрбљен (погрбљеност се са годинама увећавала). Одело је од природне тканине и урађено је по оригиналним шаблонима из друге половине XVIII века.
По речима савременика Кант је увек био уредно одевен и његово озбиљно лице, помало накривљена глава, одмерени, али не сувише спор корак, будили су поштовање када би се негде појавио. Светло одело боје песка коју је касније заменила тамнија, браон боја, није га издвајала од осталих становника града. Светли тонови свих нијанси одговарали су тадашњим укусима, црна одећа носила се на сахранама или у случају жалости. У топлим данима, како је било уобичајно у то време, шетао је без шешира, држао га је прикаченог за свој штап, а помало напудрана перика красила му је главу.
Током седмогодишњег рата вођеног од 1756. до 1763. године Источна Прусија прешла је у састав Руског царства, па се њен целокупан сталеж заклео на верност руској круни, односно царици Jeлизавети Петровној, ћерки Петра I. Међу њима је био Кант који је у то време радио на Кенигсбершком универзитету. Забележено је писмо од 14. децембра 1758. године у коме се Кант обраћа Јелизавети Петровној са молбом да га постави за редовног професора филозофије на Кенигсбершком универзитету уместо професора Кипкеа који је те године преминуо.
Писмо до царице, нажалост, није стигло, јер се изгубило у губернаторској канцеларији. Питање у вези са упражњеним местом редовног професора решено је у корист другог кандидата који је био старији по годинама и са дужим професорским стажом.
Кантов портрет. Рад сликара Г. Деблера, 1791. Копија.
Кантов грб
Кант 1776. године постаје декан филозофског факултета Кенигсбершког универзитета, а 1783. купује кућу у близини Краљевског замка.
Кућа у којој је живео Кант
Нажалост, кућа је срушена 1893. године, а на њеном месту је саграђена продавница. Као и већина зграда у Кенигсбергу порушена је пред крај Другог светског рата.
Кант је живео по правилима која је сам осмислио, односно по максимама, како их је он звао. Једна од Кантових навика била је да након ручка прошета градом. Из куће је излазио у сивом огртачу са штапом у руци и увек у исто време – у пола четири поподне, тако да су комшије практично по њему могле да навијају сат.
Кант у шетњи
Једном приликом, док се враћао из шетње, крај њега се зауставила двоколица из које је изашао неки гроф и почео да моли Канта да се, с обзиром да је било лепо време, са њим мало провоза. Кант је из учтивости прихватио његов предлог. Најпре су посетили грофово имање ван града, а затим и једног његовог доброг пријатеља. Вожња се одужила, па је Кант прилично изнервиран стигао кући тек око десет увече. Од тада је смислио за себе правило да се више никада не вози кочијама које није он изнајмио и које нису под његовом контролом. Тог правила се строго држао.
У просторији се налази и велика макета Кенигсберга. слична оној у првој сали музеја.
За разлику од оне у првој сали, на њој се могу видети и кенигсбершки одбрамбени бедеми. Претпостављам да приказује град из Кантовог времена.
Поглед на изложене предмета са степеништа
Следећа просторија представља изложбену библиотеку са Кантовим делима и научним публикацијама о њему на различитим светским језицима.
Најупечатљивији експонат у наредној просторији без сумње је копија слике Е. Дорстлинга „Кант у кругу пријатеља“.
Слику је наручио банкар Валтер Симон за „Друштво Кантових пријатеља“ које је основано одмах након смрти великог филозофа и постојало до 1945. године. На слици је приказан један од ручкова код Канта које је он приређивао скоро сваки дан. Познато је да Кант није волео да руча сам, већ уз разговор, па су такви ручкови умели да потрају и два до три сата. Док је био сиромашан ручавао је у крчми где је увек било саговорника. Након што је купио кућу Кант је позивао на ручак своје пријатеље из редова кенигсбершке аристократије и трговаца. Водећи рачуна о томе да се друштво за столом не осипа, формулисао је правило да број гостију за столом не сме да буде мањи од броја грација ни већи од броја муза. Зато за столом са домаћином није смело да буде мање од 4-5 људи, у супротном, разговор не би био довољно разноврстан и могао је да постане досадан. На слици заједно са Кантом за столом седи девет особа.
Неки Кантови биографи, за које је важан сваки детаља из његовог живота, много тога на слици оспоравају. Тако, на пример, историчар, теоретичар уметности и писац Фриц Гаузе напомиње да за столом није могло да буде девет особа, јер Кант није имао више од шест виљушки, кашика и ножева. Толико је било и столица у салону. Машти сликара приписује и могућност да је код Канта ручавао Јохан Георг Хаман, једина особа која на слици не седи, већ стоји мало даље од стола, јер су он и Кант били стални противници. Филозофи су често раматрали проблеме који су их окупирали и то увек из супротних углова. Поштовали су један другога, али због оштрих разлика у погледима нису могли да буду блиски пријатељи. Осим тога, Кант за ручком није водио разговоре на филозфске текстове, јер пријатеље за трпезом то није обавезно морало да занима, а уколико би ту заиста био и Хаман, тешко да би се разговори о филозофији могли избећи.
Лево и десно од Канта седе његови пријатељи из редова кенигсбершких трговаца. Кант се доста дружио са трговачким сталежом Кенигсберга кога су осим Немаца чинили и француски, енглески и холандски трговци. Од њих је доста сазнавао о обичајима и знаменитостима разних држава. У „Антропологији“ филозоф пише да је могуће цео живот провести у Кенигсбергу, а о свету сазнати као да ти је живот протекао у непрекидним путовањима. Десно од Канта седи Јохан Конрад Јакоби, познати кенигсбершки банкар, а лево Роберт Мотерби, чији је син Вилијам био један од организатора „Друштва Кантових пријатеља“ након смрти филозофа. Поред Роберта Мотербија седи професор „Албертине“ Кристијан Јакоб Краус. На супротној страни стола, прекопута Крауса, налази се најближи пријатељ и ученик Канта, надградоначелник Кенигсберга, писац Теодор Готлиб фон Хипел. Поред професора Крауса седи један врло близак Канту човек, војни саветник и саветник за имовину Државног савета Прусије – Јохан Георг Шефнер који је важио за великог музичара и талентованог саговорника.
Прекопута Шефнера, а поред Хипела је још један Кантов ученик – бискуп протестантске цркве Лудвиг Ернест Боровски, аутор једне од Кантових биографија. На супротном крају стола од Канта седи његов колега са универзитета, хемичар Карл Готфрид Хаген. Он је био један од сталних Кантових гостију и разговори са њим за Канта су представљали велико задовољство. Хаген је поседовао велико знање из природних наука, нарочито хемије и биологије које су биле предмет Кантовог интересовања.
Кантов јеловник био је једноставан и чинила су га три сита јела уз које се додавао сир, дезерт и вино. Филозоф је јео са великим апетитом и прилично обилато, радовао се када су и његови гости уживали у храни. На столу су се некад могли наћи цвеће и плодови из његове баште. Кант није тражио префињена јела, али је волео да обична храна буде укусно и лепо припремљена. Кенигсбершке даме радо су га служиле као човека који се разуме у јело и истовремено су се бојале његове критике. Један од пријатеља једном приликом је рекао Канту: „Веома успешно би могли да напишете критику чистог кулинарства.“
– Ви нас изгледа све сматрате само куварицама, – рекла је Канту једном приликом нека дама, увређена тиме што је филозоф све време са њом разговарао само о начину припреме јела.
– Никако, – одговорио је Кант, – али бих желео да се на вештину куварице гледа озбиљније. Учени кувари требали би младим девојкама предавати кулинарство исто као што их учитељи игре уче плесу. Прво је чак важније од последњег.
Кант је сматрао да свирање клавира није нимало изнад кулинарства. „Чини ми се“, – говорио је, – да сваки муж више воли добро јело без музике, него музику без доброг јела.“
Људи који су код Канта ручавали по први пут били су запрепашћени колико тај мали и слабашни човек једе. Нису могли ни да претпоставе да је филозоф јео само једном дневно, али се никада није преједао. Знао је за штетност никотина и кофеина, али себе тога није лишио, већ је свео на минимум. На запрепашћење својих сународника, Кант никада није пио пиво, задовољавао се углавном водом и малом количином вина. О пиву је говорио: „То није пиће, већ храна лошег квалитета“. Да због расејаности не би попио више вина него што треба, нарочито ако није ручао код своје куће, Кант је усвојио правило да себи увек сипа највише четвртину чаше и на основу те дозе скоро аутоматски је рачунао колико је попио.
У просторији је изложено и неколико портрета Кантових пријатеља. На једном од њих је и поменути професор Кенигсбершког универзитета Карл Готфрид Хаген.
Карл Готфрид Хаген
Поред тога што је био професор физике, хемије, минералогије и ботнике, Хаген је радио и као фармацеут и апотекар.
Макета апотеке коју је Хаген преузео од оца
Имануел Кант умро је 12. фебруара 1804. године у Кенигсбергу, граду у коме је провео цео свој живот. Сахрањен је у професорском маузолеју крај зидова Кенигсбершке катедрале. У последњој просторији посвећеној Канту изложена је копија његове посмртне маске.
Посмртна маска Имануела Канта
Од посмртне маске направљене одмах након Кантове смрти израђена су три одливка. Два су се чувала у Кенигсбергу, а један у Берлину. Сви су нестали без трага пред крај Другог светског рата. Изложена маска направљена је са одливка који је 1980. године пронађен на универзитету у граду Тарту (Естонија) за који се није знало да постоји.
Сала нумизматике
У просторији са посмртном маском завршава се музејска експозиција посвећена Канту. Ипак, ту није крај свему ономе што музеј има да покаже. Ту је још и сала посвећена нумизматици и фалеристици.
Осим кованица изложене су и новчанице.
Такође су приказане колекције породичних печата.
У Источној Прусији стрељаштво је било доста популарно, а најбољи стрелци добијали су медаље.
Престоница Источне Прусије била је позната и по масонским организацијама које у њој настају у XVIII веку. У Кенигсбергу су биле активне три познате масонске ложе: Мртвачка глава и феникс (нем. Totenkopf und Phönix), Три круне (нем. Loge zu den drei Kronen), и Имануел (нем. Imanuel).
Неки од предмета везаних за слободно зидарство
У музеју сам се задржао доста дуго, али ми је то време брзо пролетело. За то је заслужна занимљива и богата музејска експозиција која посетиоцу пружа могућност да се упозна са детаљима из живота великог немачког филозофа, али и са историјом града у коме је провео цео свој живот. Из тих разлога Музеј Канта у Кенигсбершкој катедрали је место које обавезно треба посетити приликом боравка у Калињинграду. Као једини недостатак навео бих то што су све информације на руском и немачком језику.
Карте за музеј се не купују у самој катедрали, већ у објекту прекопута на коме крупним словима пише „КАССЫ“. Цена улазнице је 250 рубаља (2017. год.)