Садржај:

Када се помене Молдавија једни помисле на добро вино, други на сиромаштво, а трећи, међу којима сам и ја, на Молдавке које су током деведесетих година биле популарне као забављачице у ноћним клубовима широм Србије. Сама Молдавија никада у мени није будила превише интересовања, али Придњестровље, њена оцепљена и непризната територија, изазивала је у мени радозналост. Занимало ме је како све то функционише, како изгледа то Придњестровље и да ли је време у његовој престоници Тираспољу заиста стало, као што се помиње у многобројним чланцима по интернету.
Планирању путовања приступио сам доста опрезно, јер је ипак у питању спорна територија која упркос примирју које траје више од тридесет година још увек има статус „замрзнутог конфликта“. Најпре сам размишљао да се стационирам у Кишињеву, а да у Тираспољ одем само на излет. Међутим, проучавајући знаменитости Придњестровља прочитах да недалеко од Тираспоља, у граду Бендери, постоји тврђава коју свакако вреди посетити. На тај град нисам одмах обратио пажњу, јер сам мислио да не припада Придњестровљу пошто се налази на десној обали Дњестра, док је већина територије Придњестровља на левој обали.

Придњестровље представља узак појас територије између реке Дњестар и Украјине

Помало ме је забрињавала и близина Украјине. Дешавало се да због руских удара по украјинској енергетској инфраструктури делови Молдавије и Придњестровља остану без струје, јер се снабдевају из Украјине. Осим тога, у придњестровском селу Колбасна, удаљеном свега неколико километара од границе са Украјином, налази се највеће у Источној Европи складиште муниције. Ради се о муницији која је довезена након повлачења совјетске војске из Источне Немачке, Чехословачке и других земаља некадашњег источног блока. Процењује се да је има око 20 хиљаде тона, што је дупло мање од количине која се у почетку тамо налазила. Наводно, након почетка сукоба у Украјини складиште је минирано.
Када сам путовао у Одесу 2018. године једна од маршрута коју сам „проучавао“ била је преко Румуније. Међутим, како се до Румуније могло стићи само агенцијским комбијем, тада сам одлучио да ипак идем преко Мађарске. Пет година касније ништа се није променило и из Србије до Румуније и даље се може само комбијима или сопственим аутомобилом. Сада нисам имао избора, па сам одлучио да за Молдавију кренем преко Бугарске, односно Софије, а у Србију се вратим агенцијским комбијем који полази из Темишвара. У бугарској престоници која за већину туриста и није баш нека дестинација, био сам два пута током деведесетих, али од Софије тада практично ништа нисам видео, јер се путовање свело само на посету бувљаку и куповину робе која је тада у Србији због санкција била дефицитарна.
Дакле, прва станица (не рачунајући Београд) на мом путовању за Молдавију и Придњестровље требала је да буде Софија. Некада се до ње могло стићи без проблема, јер је свакодневно саобраћао воз Београд – Софија. Сада, ваљда због радова на прузи Ниш – Димитровград, тај воз не саобраћа, али се до Бугарске, за разлику од Румуније, ипак може аутобусом и то шест пута недељно (осим четвртком), а карту је могуће купити и онлајн. У Софији сам планирао да преноћим, па сам у њој резервисао и хотел. За превоз од Софије до Букурешта изабрао сам аутобус, јер директан воз Софија – Букурешт полази рано ујутру, што би значило да у Софији само преспавам и наставим пут без било каквог разгледања града. Карту сам такође купио онлајн. Из Букурешта за Кишињев директан воз саобраћа једном дневно и полази у вечерњим сатима. Пошто је воз требао да буде место у коме ћу добро да се испавам, желео сам да купим карту за одељак са једним лежајем. Међутим, мало сам закаснио са куповином и карта ми се „измигољила“, па сам добио одељак са четири лежаја. Карту је могуће купити онлајн, али се не може добити мејлом, већ се мора подићи на шалтеру железничке станице. Кошта око 20 евра. За превоз од Кишињева до Тираспоља нисам превише бринуо, јер „маршрутке“ полазе практично на сваких пола сата. У Тираспољу сам резервисао хотел у коме је цена ноћења била баш повољна – око 25 евра.

30.09.2023.

Полазак

Карте су биле купљене, хотел резервисан и путовање је могло да почне. Временске прилике су ми ишле на руку, јер крај септембра није био превише топао, а није било ни кише.
На БАС-ову станицу стигох доста раније и до поласка аутобуса за Софију беше прилично времена. Одлучих да га прекратим на преуређеном Савском тргу којим доминира споменик Стефану Немањи.

Споменик Стефану Немањи

Опустела зграда Главне железничке станице, будући изложбени простор Историјског музеја Србије, пробудила ми је дозу носталгије и подсетила на студентске дане када сам небројено пута са ње полазио кући.

Зграда некадашње главне железничке станице

Савски трга је сада уређенији, али део између железничке и БАС-ове станице (тј. иза ње) у ужасном је стању. Ни заштитна ограда није помогла да се не претвори у „пишаону“ и „сраону“ из којих се шири несносан смрад. Такође, простор око „Плаве локомотиве“, као и сама локомотива, прилично је запуштен.

Парна локомотива Плавог воза

Колико сам могао да приметим, он је постао обитавалиште бића из неког „полусвета“. Једно од њих прође поред мене са капуљачом од дуксерице на глави, попут неког губавца, остављајући иза себе ужасан мирис. Не би ме чудило да се неко од њих настанило и у самој локомотиви.
Пошто сам време до поласка успешно прекратио, вратих се назад на БАС-ову станицу која ће, као и железничка, у најскорије време отићи у историју и нестати пред точковима напретка.

Београдска аутобуска станица

Аутобус за Софију беше постављен и укрцавање је могло да почне. Гужве није било, а састав путника је био прилично шаролик.

Укрцавање у аутобус Београд – Софија

Осим мене и још двојице момака, сви остали путници су били странци, неки чак из Бразила. Већини од њих Софија је вероватно представљала само успутну станицу.
Иако бих више волео да сам за Софију могао да кренем возом, вожња аутобусом је била пријатна, јер се путује аутопутем.

Аутобус Београд – Софија

Уз краће заустављање на Гаспромовој пумпи испред Ниша, Димитровград прођосмо након мање од четири сата вожње, односно око 6 сати.

Поглед на Димитровград из аутобуса

У једном тренутку помислих да ћемо у Софију стићи много раније него што је планирано, али та мисао деловала је као урок, јер је уследило дуго чекање на граничном прелазу. Најпре је био неки застој, односно возила се уопште нису мрдала, а затим, након што је завршена пасошка контрола, због момака из Бразила, које током поменуте контроле упиташе имају ли дрогу, уследило је њушкање пртљага од стране полицијског пса. Као за инат, пас се закачио за торбу неког Корејца, па смо морали да чекамо да се он врати у бус са детаљног прегледа пртљага, након чега настависмо путовање.

Наставак —>