Sadržaj:

Kada se pomene Moldavija jedni pomisle na dobro vino, drugi na siromaštvo, a treći, među kojima sam i ja, na Moldavke koje su tokom devedesetih godina bile popularne kao zabavljačice u noćnim klubovima širom Srbije. Sama Moldavija nikada u meni nije budila previše interesovanja, ali Pridnjestrovlje, njena otcepljena i nepriznata teritorija, izazivala je u meni radoznalost. Zanimalo me je kako sve to funkcioniše, kako izgleda to Pridnjestrovlje i da li je vreme u njegovoj prestonici Tiraspolju zaista stalo, kao što se pominje u mnogobrojnim člancima po internetu.
Planiranju putovanja pristupio sam dosta oprezno, jer je ipak u pitanju sporna teritorija koja uprkos primirju koje traje više od trideset godina još uvek ima status „zamrznutog konflikta“. Najpre sam razmišljao da se stacioniram u Kišinjevu, a da u Tiraspolj odem samo na izlet. Međutim, proučavajući znamenitosti Pridnjestrovlja pročitah da nedaleko od Tiraspolja, u gradu Benderi, postoji tvrđava koju svakako vredi posetiti. Na taj grad nisam odmah obratio pažnju, jer sam mislio da ne pripada Pridnjestrovlju pošto se nalazi na desnoj obali Dnjestra, dok je većina teritorije Pridnjestrovlja na levoj obali.

Pridnjestrovlje predstavlja uzak pojas teritorije između reke Dnjestar i Ukrajine

Pomalo me je zabrinjavala i blizina Ukrajine. Dešavalo se da zbog ruskih udara po ukrajinskoj energetskoj infrastrukturi delovi Moldavije i Pridnjestrovlja ostanu bez struje, jer se snabdevaju iz Ukrajine. Osim toga, u pridnjestrovskom selu Kolbasna, udaljenom svega nekoliko kilometara od granice sa Ukrajinom, nalazi se najveće u Istočnoj Evropi skladište municije. Radi se o municiji koja je dovezena nakon povlačenja sovjetske vojske iz Istočne Nemačke, Čehoslovačke i drugih zemalja nekadašnjeg istočnog bloka. Procenjuje se da je ima oko 20 hiljade tona, što je duplo manje od količine koja se u početku tamo nalazila. Navodno, nakon početka sukoba u Ukrajini skladište je minirano.
Kada sam putovao u Odesu 2018. godine jedna od maršruta koju sam „proučavao“ bila je preko Rumunije. Međutim, kako se do Rumunije moglo stići samo agencijskim kombijem, tada sam odlučio da ipak idem preko Mađarske. Pet godina kasnije ništa se nije promenilo i iz Srbije do Rumunije i dalje se može samo kombijima ili sopstvenim automobilom. Sada nisam imao izbora, pa sam odlučio da za Moldaviju krenem preko Bugarske, odnosno Sofije, a u Srbiju se vratim agencijskim kombijem koji polazi iz Temišvara. U bugarskoj prestonici koja za većinu turista i nije baš neka destinacija, bio sam dva puta tokom devedesetih, ali od Sofije tada praktično ništa nisam video, jer se putovanje svelo samo na posetu buvljaku i kupovinu robe koja je tada u Srbiji zbog sankcija bila deficitarna.
Dakle, prva stanica (ne računajući Beograd) na mom putovanju za Moldaviju i Pridnjestrovlje trebala je da bude Sofija. Nekada se do nje moglo stići bez problema, jer je svakodnevno saobraćao voz Beograd – Sofija. Sada, valjda zbog radova na pruzi Niš – Dimitrovgrad, taj voz ne saobraća, ali se do Bugarske, za razliku od Rumunije, ipak može autobusom i to šest puta nedeljno (osim četvrtkom), a kartu je moguće kupiti i onlajn. U Sofiji sam planirao da prenoćim, pa sam u njoj rezervisao i hotel. Za prevoz od Sofije do Bukurešta izabrao sam autobus, jer direktan voz Sofija – Bukurešt polazi rano ujutru, što bi značilo da u Sofiji samo prespavam i nastavim put bez bilo kakvog razgledanja grada. Kartu sam takođe kupio onlajn. Iz Bukurešta za Kišinjev direktan voz saobraća jednom dnevno i polazi u večernjim satima. Pošto je voz trebao da bude mesto u kome ću dobro da se ispavam, želeo sam da kupim kartu za odeljak sa jednim ležajem. Međutim, malo sam zakasnio sa kupovinom i karta mi se „izmigoljila“, pa sam dobio odeljak sa četiri ležaja. Kartu je moguće kupiti onlajn, ali se ne može dobiti mejlom, već se mora podići na šalteru železničke stanice. Košta oko 20 evra. Za prevoz od Kišinjeva do Tiraspolja nisam previše brinuo, jer „maršrutke“ polaze praktično na svakih pola sata. U Tiraspolju sam rezervisao hotel u kome je cena noćenja bila baš povoljna – oko 25 evra.

30.09.2023.

Polazak

Karte su bile kupljene, hotel rezervisan i putovanje je moglo da počne. Vremenske prilike su mi išle na ruku, jer kraj septembra nije bio previše topao, a nije bilo ni kiše.
Na BAS-ovu stanicu stigoh dosta ranije i do polaska autobusa za Sofiju beše prilično vremena. Odlučih da ga prekratim na preuređenom Savskom trgu kojim dominira spomenik Stefanu Nemanji.

Spomenik Stefanu Nemanji

Opustela zgrada Glavne železničke stanice, budući izložbeni prostor Istorijskog muzeja Srbije, probudila mi je dozu nostalgije i podsetila na studentske dane kada sam nebrojeno puta sa nje polazio kući.

Zgrada nekadašnje glavne železničke stanice

Savski trga je sada uređeniji, ali deo između železničke i BAS-ove stanice (tj. iza nje) u užasnom je stanju. Ni zaštitna ograda nije pomogla da se ne pretvori u „pišaonu“ i „sraonu“ iz kojih se širi nesnosan smrad. Takođe, prostor oko „Plave lokomotive“, kao i sama lokomotiva, prilično je zapušten.

Parna lokomotiva Plavog voza

Koliko sam mogao da primetim, on je postao obitavalište bića iz nekog „polusveta“. Jedno od njih prođe pored mene sa kapuljačom od dukserice na glavi, poput nekog gubavca, ostavljajući iza sebe užasan miris. Ne bi me čudilo da se neko od njih nastanilo i u samoj lokomotivi.
Pošto sam vreme do polaska uspešno prekratio, vratih se nazad na BAS-ovu stanicu koja će, kao i železnička, u najskorije vreme otići u istoriju i nestati pred točkovima napretka.

Beogradska autobuska stanica

Autobus za Sofiju beše postavljen i ukrcavanje je moglo da počne. Gužve nije bilo, a sastav putnika je bio prilično šarolik.

Ukrcavanje u autobus Beograd – Sofija

Osim mene i još dvojice momaka, svi ostali putnici su bili stranci, neki čak iz Brazila. Većini od njih Sofija je verovatno predstavljala samo usputnu stanicu.
Iako bih više voleo da sam za Sofiju mogao da krenem vozom, vožnja autobusom je bila prijatna, jer se putuje autoputem.

Autobus Beograd – Sofija

Uz kraće zaustavljanje na Gaspromovoj pumpi ispred Niša, Dimitrovgrad prođosmo nakon manje od četiri sata vožnje, odnosno oko 6 sati.

Pogled na Dimitrovgrad iz autobusa

U jednom trenutku pomislih da ćemo u Sofiju stići mnogo ranije nego što je planirano, ali ta misao delovala je kao urok, jer je usledilo dugo čekanje na graničnom prelazu. Najpre je bio neki zastoj, odnosno vozila se uopšte nisu mrdala, a zatim, nakon što je završena pasoška kontrola, zbog momaka iz Brazila, koje tokom pomenute kontrole upitaše imaju li drogu, usledilo je njuškanje prtljaga od strane policijskog psa. Kao za inat, pas se zakačio za torbu nekog Korejca, pa smo morali da čekamo da se on vrati u bus sa detaljnog pregleda prtljaga, nakon čega nastavismo putovanje.

Nastavak —>