02.10.2023.
С обзиром на удаљеност пограничног града Ђурђуа од Букурешта, рачунао сам да ћу у румунској престоници бити за сат и по, односно већ око четири или пола пет ујутру. Међутим, уместо да се заустави на аутобуској станици Autogara Militari, аутобус је прошао кроз град и наставио у правцу севера што ме је баш зачудило. Укључих навигацију у телефону и почех да пратим кретање аутобуса да видим докле ће да иде. Након пола сата вожње у непознато стадосмо код аеродрома Henri Coandă. Ту изађе неколико путника, а аутобус крену назад према Букурешту.
На станицу Autogara Militari стигосмо око петнаест до шест. Пошто је био почетак октобра још се није било разданило.
Аутобус Софија – Букурешт на станици Autogara Militari
По доласку у Букурешт први задатак ми је био да дођем до Gara de Nord, односно Северне железничке станице, и подигнем возну карту за Кишињев. Недалеко од станице Autogara Militari је метро станици Păcii линије М3, па кренух према њој.
Било је сувише рано и ниједна мењачница још није радила, али куповина карте за метро није представљала проблем, јер се на аутомату за карте може платити картицом.
Метро станица Păcii линије М3
Најпре сам се возио до станице Eroilor, а затим са линије М3 пређох на линију М1 и наставих вожњу до метро станице Gara de Nord 1. Иначе, букурештански метро има пет линија. Прва је отворена 1979, а последња 2020. године. У току су радови на шестој линији која треба да повеже град са аеродромом.
Gara de Nord је главна железничка станица у Букурешту и највећа железничка станица у Румунији. Камен темељац за њену изградњу положен је 10. септембра 1868. године у присуству краља Карола I Румунског. Четири године касније пуштена је у рад пруга на релацији Roman – Galați – Bucharest – Pitești. Између 1895-1896. изграђено је ново крило зграде са царском салом, јер се очекивала посета аустроугарског цара Фрање Јосифа. Првобитни назив станице је био Gara Târgoviștei, по оближњем друму Calea Târgoviștei, а садашње име добила је 1888. године.
Станица и њена околина били су изложени снажном савезничком бомбардовању у априлу 1944. током операције уништавања немачких линија снабдевања, јер је била кључно место у румунској железничкој мрежи и полазна тачка одакле су немачке трупе кретале на Источни фронт.
Током комунистичке епохе настављена је модернизације станице. Најпре је 1969. године извршена делимична електрификација. Проширена је између 1978. и 1984. године, а затим и комплетно електрифицирана.
Шалтер за међународне карте пронађох без проблема и на њему подигох карту воза за Кишињев који је полазио у 19:20.
Шалтер за куповину међународних карата
Улаз у салу са шалтерима за куповину карата
Други задатак је био да пронађем ормариће за остављање пртљага. И њих пронађох без проблема, али ми се није свидело што се плаћају по сату, јер ми се чинило прескупо. Зато потражих обичну гардеробу и успут на мењачници замених евре за леје. Гардероба се налази у пролазу који води према главном излазу са станице (излаз/улаз са стубовима) и није је тешко пронаћи, јер има лако уочљив знак за место где се оставља пртљаг. Једини недостатак је што ради од 6:30 до 21:00, па треба водити рачуна да се пртљаг преузме на време.
Након остављања пртљага реших да нешто презалогајим. Одлучих се за поховану шницлу у лепињи која је коштала 10 леја, односно око 2 евра. На станици има неколико кафића, ресторана, сендвичара, ту је и Мекдоналдс, тако да сваки путник који се на њој нађе може нешто да поједе и попије по свом укусу.
Након што задовољих потребу за храном промувах се мало по станици.
Поглед на пролаз према главном излазу са станице
Поглед према колосецима
Централни део станице
На станици се задржах дуже него што је за то било потребе. Некако сам био уморан од ноћне вожње аутобусом коју сам провео у неком полусну и није ми се ишло нигде. А и јутро је било тмурно, облачно и сваког тренутка је могла да почне киша. У шетњу по Букурешту кренух скоро тек у десет сати.
Главни улаз у станицу Gara de Nord
На помен румунске престонице, и уопште, Румуније, једино што ми је падало на памет била је огромна зграда парламента, гроф Дракула и брачни пар Чаушеску, за које сви знамо како су завршили. У сећању су ми такође били Румуни који су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година по бувљацима продавали различиту робу. Мислим да ми се два, тада купљена џемпера, још увек негде вуку по ормару. Генерално, Румунија и Румуни остали су ми у свести као асоцијација на земљу и људе који због сиромаштва у њој тешко живе.
Пре путовања, о Букурешту и његовим знаменитостима информисао сам се на интернету, јер као што већ рекох, осим зграде парламента ни за једну другу нисам знао. Већину њих унео сам у Here карту у мобилном телефону, па користећи навигацију кренух у потрагу за њима.
Крај железничке станице угледах неке споменике који ми пробудише радозналост да видим о чему се ради. Први од њих беше споменик Георгију Дуки (рум. Gheorghe Duca), румунском инжењеру, оснивачу и члану Политехничког друштва и директору Националне школе за мостове и путеве. Осим тога, од 1888. до 1897. обављао је дужност генералног директора румунске железнице, па није случајно што се његов споменик налази у близини железничке станице.
Споменик Георгију Дуки
Споменик чини биста Георгија Дуке на високом постаменту крај које се налазе скулптура обнажене жене која десну руку држи наслоњену на књигу која стоји на њеном колену, а другом руком придржава девојчицу која нешто пише по постаменту.
Биста Георгија Дуке
Зашто се крај постамента налази скулптура обнажене жене и девојчице не бих знао да кажем, тим пре што је споменик постављен 1923. године, дакле, пре скоро сто година, када се на голотињу није баш благонаклоно гледало.
Други је Споменик румунским железничарима погинулим у Првом светском рату (рум. Monumentul eroilor ceferiști)
Споменик железничарима
Споменик има три скулптурне композиције. Централну чини жена која симболизује домовину и држи ловоров венац изнад главе железничара, са њене десне стране стоје скулптуре два ковача, а са леве – румунског војника, жене и детета.
Од железничке станице кренух даље букурештанским улицама и уличицама. Неке од њих су подсећале на улице помало запуштеног провинцијског градића.
Strada Occidentului
Стигох до Авеније победе (рум. Calea Victoriei) која важи за главну градску артерију у центру града. Названа је у част победе Румуније у рату против Османског царства 1877/78. године. Желео сам да бацим поглед на Кантакузинову палату (рум. Palatul Cantacuzino) коју сматрају најлепшом грађевином у Букурешту. Нажалост, у току су били радови на њеној рестаурацији, па је фасада у потпуности била прекривена заштитним церадама. Иначе, поменута палата је саграђена почетком XX века за Георгија Кантакузина, градоначелника Букурешта и бившег премијера. У њој је сада смештен Музеј Жоржа Енескуа, румунског композитора, виолинисте, пијанисте и диригента.
Наставих даље шетњу Авенијом победе која је некада давно водила за Брашов и била позната као Drumul Brașovului, односно Брашовски друм. Владар Влашке, Константин Бранковеану (1654-1714) поплочао је 1692. године друм дрветом и делимично га уредио. Пошто је повезивао центар Букурешта са Бранковеануовом палатом Могошоаја која се налазила неколико километара од града, друм су тада почели да зову Podul Mogoșoaiei (Мост Могошоаја). У то време већина путева на Балкану у пролеће и јесен је била блатњава, па је овај друм на неки начин постао понос грађана Букурешта и привлачно место за градњу кућа. Тако се 1775. године дуж пута налазило 35 бољарских кућа. Од јула 1814. године постао је прва букурештанска улица која је ноћу била осветљена свећама. Касније, 1842. године поплочана је калдрмом од крупног камења.
У Авенији победе налази се још једно здање које може да понесе епитет најлепшег у граду. У питању је Casa Gradișteanu-Ghica, позната и као Palatul Ghica-Victoria.
Palatul Ghica-Victoria у Авенији победе
У њеном пројектовању и изградњи учествовале су француске архитекте. Саграђена је 1884. године за племића Константина Градиштеануа и његову жену Елену. Изведена је у духу еклектицизма, има елементе ренесансе и богато украшеном фасадом подсећа на палату. Пошто Константин Градиштеану није имао наследнике, здање је припало његовој сестри Марији чије је удато презиме било Ghica, па одатле и назив Casa Gradișteanu-Ghica. Кућа је дуго била састајалиште аристократа и политичара и у њој су се често одржавали балови. Национализована је 1948, а 1989. године враћена наследницима. Продата је 2000. године и у данашње време се под називом Ghica-Victoria Palace користи као објекат за организовање различитих догађаја.
Мало даље, такође у Авенији победе, крај парка названог у част Николаја Јорге (1871-1940), румунског историчара, књижевног критичара, универзитетског професора и академика Румунске академије наука, налази се Biserica „Sfântul Nicolae-Tabacu“, односно Црква Светог Николе-Табаку.
Црква Светог Николе-Табаку
Прва црква на том месту подигнута је још у XVII веку и била је од дрвета. Садашња црква саграђена је 1864. године. У данашње време представља цркву руске црквене заједнице у Букурешту. Интересантно је да се осим на румунском богослужења у њој обављају и на црквенословенском језику.
Продужих даље шетњу Авенијом победе и стигох до Музеја уметничких збирки (рум. Muzeul Colecțiilor de Artă).
Авенија победе и зграда Музеја уметничких збирки
Музеј је смештен у палати Романита (рум. Palatul Romanit), још једном репрезентативном здању с почетка XIX века. Њену изградњу започео је аристократа C. Faca, али је умро пре него што је грађевина била завршена, па су је његови наследници продали богатом и утицајном Грку Grigoreu Romanitu који ју је раскошно опремио и изнајмљивао за балове. По њему је зграда и добила име. Након његове смрти 1834. године зграда је изнајмљивана, а 1836. продата држави и у њој су се најпре налазиле просторије Административног суда, да би средином XIX века додељена Министарству финансија.
Пратећи карту у телефону скренух из Авеније победе у Strada Banului која ме доведе до Катедрале Светог Јосипа (рум. Catedrala Sfântul Iosif).
Катедрала Светог Јосипа
Ради се о католичкој цркви која служи као главно место за богослужења букурештанске надбискупије. Изградња је трајала од 1873. до 1884. године. Катедрала је саграђена у неороманичком стилу са елементима неоготике. Димензије су јој 40 x 22 метра. Оно што је чини прилично упадљивом је црвена цигла од које је изграђена, као и огроман прозор у облику цвета изнад улаза.
Вратих се назад у Авенију победе, а затим скренух у Strada George Enescu. У овој улици налази се такозвана Бела Црква (рум. Biserica Albă) посвећена Светом Николи.
Бела црква
Није познато када је црква тачно саграђена. На основу дрвене иконе из 1701-1702. године претпоставља се да је на том месту већ постојала црква. Ископани надгробни споменик из 1715. године такође потврђује да је у раном XVIII веку на том месту већ постојала црква. Због честих земљотреса црква је више пута обнављана и реконструисана. Током обнове између 1868. и 1873. године додате су јој две куполе и трем испред улаза. Дужине је 30,3, а ширине 9,6 метара.
Следећа знаменитост до које стигох у шетњи по румунској престоници беше Румунски Атенеум (рум. Ateneul Român) – концертна сала и један од симбола Букурешта.
Улаз у здање Румунског Атенеума
Зграда је свечано отворена 1888. године, али су радови трајали до 1897. Изградњи је претходило оснивање културног друштва Атенеум од стране румунских културних и научних радника 1865. године. Зградом доминира неокласични стил са одређеним романичким цртама.
Статуа румунског песника Михаја Еминескуа испред зграде Атенеума
Атенеум је седиште филхармоније Жорж Енеску. У њему су наступали бројни светски музичари попут Зубина Мехте, Јехудиа Мењухина, Јона Војкуа…
У Атенеуму је 29. децембра 1919. одржана конференција на којој је ратификован споразум о уласку Бесарабије, Трансилваније и Буковине у састав Краљевине Румуније.
Испред зграде се налази врло лепо уређен парк.
Парк испред зграде Атенеума
Вратих се назад у Авенију победе и убрзо стигох до Трга револуције (рум. Piața Revoluției) и огромне зграде некадашње Краљевске палате (рум. Palatul Regal), а данас Националног музеја уметности Румуније (рум. Muzeul Național de Artă al României).
Краљевска палата
Палата је саграђена између 1936. и 1937. године на месту некадашње мање палате која је носила назив Casa Golescu и била резиденција влашког кнеза. Здање је имало функцију резиденције румунског краља Михаја све до августа 1944. када је тешко оштећено у немачком бомбардовању које је уследило као одмазда за свргавање владе на челу са маршалом Јоном Антонескуом. Након завршетка Другог светског рата и успостављања комунистичке власти зграда је обновљена, а сви елементи архитектуре који су имали везе са монархијом су уклоњени или сакривени. Од 1953. године у згради је смештен Музеј уметности Румуније.
Прекопута некадашње палате је Централна универзитетска библиотека „Карол I“ (рум. Biblioteca Centrală Universitară „Carol I”)
Зграда Централне универзитетске библиотеке „Карол I“
Здање библиотеке саграђено је на земљи коју је румунски краљ Карол I купио за названу по њему Универзитетску фондацију. Пројекат зграде урадио је француски архитекта Paul Gottereau. Изградња је завршена 1893, а зграда је отворена 1895. године. Карактерише је стил бозар (фр. beaux-arts) који је почивао на принципима француског неокласицизма, али су му били својствени и ренесансни и барокни елементи. Првобитни библиотечки фонд износио је неколико хиљада књига и штампаних публикација, да би почетком седамдесетих година XX века премашио 2 милиона. Током Румунске револуције 1989. године у згради је избио пожар у коме је изгорело преко 500 хиљада књига.
Испред библиотеке стоји споменик румунском краљу Каролу I.
Споменик краљу Каролу I испред универзитетске библиотеке
Први споменик Каролу I на овом месту свечано је откривен 10. маја 1939. тачно сто година од његовог рођења у присуству краља Карола II и будућег краља Михаја I. Аутор статуе је био Иван Мештровић. У ноћи са 30. на 31. децембар 1947. године, неколико сати након абдикације краља Михаја I и проглашавања Румунске Народне Републике, комунисти су статуу везали за тенк и тако је оборили са постамента. Касније је претопљена и од те бронзе је изливен споменик Лењину. По другој верзији претопљена је само скулптура Карла I, а скулптура коња је искоришћена за споменик Суворову који је 1959. године постављен у селу Думбревени. Неколико година након уклањања споменика Мештровић је тужио румунске власти због уништавања његовог уметничког дела. Отпочео је судски процес који је резултирао исплаћивањем Мештровићу неколико милиона долара.
Нови споменик је свечано откривен 6. децембра 2010. године у присуству румунских власти и чланова краљевске породице. Дело је румунског вајара Флорина Кодре. Тежина споменика је 13 тона, скулптура је висине 7, а постамент 6 метара.
Осим Краљевске палате и Централне универзитетске библиотеке на Тргу револуције се налази и зграда некадашњег Централног комитета Комунистичке партије Румуније. Ту функцију имала је од 1958. до 1989. године. На њеном балкону Николај Чаушеску је 21. децембра 1989. године одржао свој последњи говор, а са њеног крова је дан касније хеликоптером напустио Букурешт.
Зграда некадашњег Централног комитета Комунистичке партије Румуније, а сада Министарства унутрашњих послова
Изградња зграде започета је 1938. године, али је убрзо прекинута због Другог светског рата, тако да је зграда завршена тек 1950. Од тада, па до 1958. у њој је било смештено Министарство унутрашњих послова. Након револуције, све до 2006. године у њој је био смештен Сенат.
Прекопута зграде је Споменик поновном рођењу (рум. Memorialul Renașterii) који је подигнут у знак сећања на борбу и жртве које су пале током Румунске револуције 1989. године.
Споменик поновном рођењу
Споменик је постављен 2005. године и убрзо је постао предмет спорења, јер многи сматрају да је сувише апстрактан и да га за догађај због кога је подигнут не везује никаква симболика. Наводно, бели стуб би требао да представља румунски народ, а метална „круна“ комунистички период који је народ успео да пробије и настави даље.
Прекопута некадашње зграде Централног комитета налази се и споменик румунском политичару Јулију Маниу (1873-1953).
Споменик Јулију Маниу
Као лидер Националне партије пре и после Првог светског рата, Маниу је имао значајну улогу у уједињењу Трансилваније са Румунијом. Од 1928. до 1933. у три наврата је био премијер Румуније. Након Другог светског рата, 1947. године, комунистичка власт га хапси, осуђује за издају и шаље у затвор у Сигету у коме умире шест година касније.
Са Трга револуције угледах упечатљиво црквено здање озидано црвеним циглама. У питању је Црква Крецулеску (рум. Biserica Kretzulescu).
Црква Крецулеску и биста румунског политичара Корнелиа Копоса (1914-1925)
Саграђена је између 1720. и 1722. године у Бранкованском стилу, познатом и као Влашка ренесанса. Црква носи назив по бољарској породици Крецулеску која ју је подигла. Спољашњи зидови су некада били омалтерисани, али је након реконструкције која је извршена 1935. и 1936. године остављена само цигла. Фреске на трему су из периода када је црква подигнута, док је унутрашњост осликана између 1859. и 1860. године.
Улаз у Цркву Крецулеску
Нажалост, сликање унутрашњости је забрањено, па сам морао да се задовољим само сликама њене спољашњости.
У парку крај цркве се може видети још један споменик посвећен жртвама румунске револуције.
Скулптура постављена у знак сећања на догађаје из децембра 1989.
Осим споменика, ту је и неколико бисти, а једна од њих подсети ме на филм Варљиво лето `68 и изјаву секретарице судије Цветковића док на железничкој станици чекају новог председника суда: „Богами, добро се држе Чеси, пара им вреди овај Дубичек“, као и исправку млађахне Владице, која је „имала прилике да измени мишљење са неким студентима филозофије“.
Биста Александра Дубчека (1921-1992)
Друга биста постављена је у част Аврама Јанкуа, једног од вођа румунског националног покрета у Трансилванији и учесника револуције 1848. године током које је стао на чело оружаног устанка румунских сељака и рудара против Мађарске. Одреди Јанкуа пружали су жилав отпор армији мађарског генерала Јожефа Бема.
Биста Аврама Јанкуа (1824-1872)
Од Цркве Крецулеску кренух даље Авенијом победе у разгледање Букурешта.
Гранд Хотел Континентал
Још једна импозантна зграда у Авенији победе
Театар Одеон и биста Мустафе Кемала Ататурка
Још једна зграда у Авенији победе која завређује пажњу је некадашњи Централни дом војске (рум. Casa Centrală a Armatei) чији званични назив сада гласи Cercul Militar Național, односно Национални клуб војске.
Национални клуб војске
Изградња је започета 1911, а зграда је свечано отворена 1923. године. Саграђена је у стилу неокласицизма. Подигнута је на месту Сариндар манастира (рум. Mănăstirea Sărindar) који је 1652. године саграђен под покровитељством влашког кнеза Матеја Басараба (1588-1654). Након оштећења у узастопним земљотресима 1893. године донета је одлука да се манастир сруши. Фонтана која се налази испред Централног дома војске названа је по њему.
Код Националног клуба војске скренух из Авеније победе у Булевар краљице Елизабете (рум. Bulevardul Regina Elisabeta) и убрзо се нађох код Универзитетског трга (рум. Piața Universității) на коме се могу видети још нека здања која скрећу на себе пажњу. Једно од њих је некадашња зграда осигуравајуће компаније, а сада Румунске комерцијалне банке из 1906. године.
Универзитетски трг и зграда Румунске комерцијалне банке
(и помало суицидалан пешак на коловозу)
Симетрично у односу на њу између 1934. и 1935. године саграђена је Палата за индустријске кредите (рум. Palatul Creditului Industrial).
Палата за индустријске кредите и споменик румунском песнику Јону Хелиаде Радулескуу (1802-1872)
Као идеја да се ове зграде саграде послужио је париски Хаусман булевар што је још један пример утицаја Париза на архитектуру Букурешта. Разлог због кога је друга зграда саграђена неколико деценија касније био је недостатак средстава.
Долазак до Универзитетског трга и Булевара краљице Елизабате значио је да сам практично стигао до старог дела Букурешта који је због великог броја ресторана, кафића, барова, али и здања саграђених у неокласичном и необарокном стилу, за туристе вероватно најинтересантнији део града.
На кружном току код Универзитетског трга пажњу ми привуче велики споменик. Подигнут је у част Јона Браћануа (1821-1891) једне од главних политичких фигура XIX века у Румунији.
Споменик Јону Браћануу
Првобитни споменик који је постављен 1903. на дванаестогодишњицу његове смрти срушен је 1948. године. Након одлуке да се споменик обнови израђена је копија и 2019. године постављена на исто место на коме се налазио оригинал. Споменик чини статуа Јону Браћуануа на врху великог пиједестала. Браћуану је приказан у ораторској пози са испруженом руком поред жене која држи румунску заставу и војника у униформи. Пиједестал је украшен са неколико мањих бронзаних скулптура. Укупна висина споменика је 15 метара, а тежина око 160 тона.
Недалеко од кружног тока, у булевару названом у част особе са поменутог споменика, може се видети још једна од многобројних букурештанских цркава. У питању је Црква Три Јерарха (рум. Biserica Sfintii Trei Ierarhi – Coltea)
Црква Три Јерарха
Црквено здање саграђено је између 1695. и 1698. године под покровитељством Михаила Кантакузина (1640-1716) једног од шест синова Константина Кантакузина (1598-1663) који је био постељник на двору влашког владара Матеја Басараба (1588-1654).
Крај цркве се налази Colţea болница – прва болница у граду која је почела са радом 1704. године као болница за сиромашне. Није имала свој буџет, већ је добијала одређен проценат од буџета оближњег Colţea манастира. Такође је добијала прилоге од „горњих друштвених слојева“.
Colţea болница
Садашње здање болнице саграђено је 1887. године.
Од болнице скренух у улицу Strada Ion Ghica и убрзо се нађох пред руском Црквом Светог Николаја (рум. Biserica Sfântul Nicolae) познате и као Студентска црква (рум. Biserica studenţilor).
Црква Светог Николаја
Темељ цркве положен је 1905. године на парцели коју је поклонила влада Румуније. Изградња је коштала 600 хиљада златних рубаља. Црква је завршена и освештана 1909. године. Парохију су чинили припадници руске дипломатске мисије. Пре окупације у Првом светском рату сви драгоцени предмети одвезени су у Јаши, а затим у Петроград. Након рата руска општина обновила је храм, а богослужења су настављена 1921. године. Касније, 1934. године, црква прелази под јурисдикцију Румунске православне цркве и предата је студентима и наставном кадру Букурештанског универзитета. Затим је 1947. поново враћена Московском патријархату, да би десет година касније поново прешла под јурисдикцију Румунске православне цркве. Од 1992. године поново има статус цркве Букурештанског универзитета.
Оно што ме је у Букурешту изненадило био је број цркава који се сачувао упркос комунистичкој власти која је трајала скоро педесет година. Једна од њих налази се практично на раскрснице Авеније победе и Булевара краљице Елизабате, али је од знатижељних погледа скривају околне зграде. Ради се о Цркви Доамни (рум. Biserica Doamnei).
Црква Доамни
Biserica Doamnei или Госпина црква, како би њен назив можда могао превести, саграђена је 1683. године на месту дрвене цркве. Цркву је подигла госпа Марија, друга жена влашког кнеза Шербана Кантакузина (1640-1688).
Наставих даље шетњу старим делом града и убрзо стигох до улице Липскани (рум. Strada Lipscani) која представља центар истоимене четврти. Назив, који у буквалном преводу значи „Лајпцишка“, добила је због робе која је у XVIII веку углавном стизала из тог немачког града. Улица је резервисана само за пешаке, а позната је по ресторанима и баровима. Најрепрезентативнија зграда у њој је старо здање Народне банке Румуније.
Зграда Народне банке Румуније
Изградња зграде трајала је од 1884. до 1890. године. Саграђена је у еклецистичком стилу уз одређене неокласичне елементе. Камен темељац новог крила зграде положен је 1937. године, а радови су трајали од 1942. до 1944. Зграду карактерише неокласични стил, а на њој се највише издвајају гранитне степенице и велики коринтски стубови.
Ново крило зграде Народне банке Румуније
Шетајући старим градом наиђох на мало чудну бисту румунског позоришног и телевизијског глумца Георгија Динике (рум. Gheorghe Dinică).
Георги Диникa
То је ваљда „савремена уметност“ коју ја са традиционалним схватањима вероватно и не разумем баш најбоље, али глумац кога су звали „румунски Де Ниро“ по мени заслужује „бољу“ бисту.
Кренух даље и убрзо се нађох код Старог двора (рум. Curtea Veche), некадашње резиденције влашких кнезова. На њеном месту најпре се налазило утврђење које је подигао влашки кнез Мирча Старији (1355-1418) у другој половини XIV века који се по једној верзији сматра и оснивачем Букурешта. Утврђење је штитило прилаз Трговишту које је у то време било влашка престоница. С друге стране, према легенди, град је основао пастир (принц, ловац, рибар или одметник) Букур по коме је град и добио име. Након смрти Мирче Старијег утврђење је било запостављено све до доласка на власт Влада III (1431-1476), чувеног Дракуле из романа Брема Стокера који утврђење обнавља. За време његове владавине, 1459. године, град се први пут помиње под садашњим називом. Његов отац Влад II (1395-1447) припадао је Реду Змаја и носио је надимак „Дракул“, што значи змај, па се тај назив пренео на његовог сина. Осим под овим именом Влад III био је познат и као Влад Набијач (рум. Vlad Țepeș) због набијања на колац османлијских заробљеника и њихових помагача. У Османском царству звали су га Казика бег. Након владавине Влада Цепеша и његовог брата Радуа III Лепог (1435-1475) резиденцију дограђује Петар Добри (?-1557) користећи притом углавном дрво. Утврђењу се није посвећивала довољна пажња све до 1545. године, односно доласка на власт Мирче Чобанина (?-1559) који током своје прве владавине између 1545-1554. подиже Стару дворску цркву (рум. Biserica Curtea Veche).
Стара дворска црква
Црква је посвећена празнику Благовестима и преподобном Антонију Великом. Најстарија је у граду и једна од четири колико их је постојало у оквиру Старог двора. Током два века у њој су крунисани влашки владари.
Од целог некадашњег Старог двора практично се могла видети само црква, јер је остатак био скривен иза церада постављених због радова на обнови који трају већ неколико година.
У непосредној близини Старог двора налази се здање које ми је због своје историјске улоге било посебно интересантно. Ради се о Hanul lui Manuc, односно Мануковом конаку кога је 1808. године саградио јерменски трговац Емануел Мирзојан (1769-1817), познатији под својим турским именом Манук бег који је сматран за једног од најбогатијих људи на Балкану тога времена.
Мануков конак
Једно време служио је на османском двору обављајући тада веома цењену функцију драгомана (службеног преводиоца) с обзиром да је био полиглота и знао 12 језика, да би на крају добио титулу државног саветника у Руској империји и постао носилац ордена Светог Владимира III степена. Његова дипломатска активност везује се пре свега за учешће у потписивању Букурешког мира 1812. године које је обављено управо у овом здању. Тим миром Руска Империја добија Бесарабију, а Османском царству препушта Влашку и Молдавију. Поменути мир био је први међународни уговор у коме се помиње Србија и упркос томе што га је Карађорђе одбио, што ће касније довести до слома Првог српског устанка, његов значај је неоспоран, јер сва права која је Србија касније постепено добијала била су у њему садржана.
Након склапања мира Манук бег брзо напушта Букурешт, кратко прелази да живу у Сибињу, да би 1815. године од руског императора Александра I добио дозволу да се настани у Бесарабији где купује имање у селу Хинчешти. Умире изненада 1817. године, по легенди након пада са коња, јер су му били исечени каишеви на седлу, односно, сустигла га је турска освета због издаје.
Некадашњи Мануков конак у данашње време је место на коме се може предахнути у неком од његових ресторана, кафића или барова. Због људи који су у њима седели некако ми је било без везе да уђем и сликам двориште конака, па се задовољих само сликама његове спољашњости.
Улаз у двориште Мануковог конака
Иначе, Букурешт је био први град у свету у коме су се за осветљење улица користиле петролејске лампе.
1857. Букурешт. Први град у свету осветљен петролејским лампама.
Након краћег предаха наставих даље шетњу Букурештом. Запутих се према Палати парламента. Пређох преко реке Димбовице и нађох се на Тргу уједињења (рум. Piata Unirii).
Река Димбовица
Поменути трг најпознатији је по фонтанама које се на њему налазе. Оне су део комплекса од 44 фонтане које се пружају на потезу од Трга Алба Јулија до Палате парламента.
Комплекс фонтана на Тргу Уједињења
Фонтане су саграђене током 80-их година прошлога века, а 2018. године извршена је реконструкција која је коштала 9 милиона евра. Највећи утисак остављају у вечерњим сатима због декоративног осветљења у комбинацији са музиком и 3D пројекцијама на води.
Крај трга пролази Булевар уједињења (рум. Bulevardul Unirii) који се појавио средином 80-их година током преуређења града. Пошто је преуређење довело до рушења многих објеката добило је назив „чаушима“ (комбинација речи Чаушеску и Хирошима). Да се оно покрене утицале су и последице снажног земљотреса који је погодио румунску престонице 1977. године. Велики број старијих грађевина био је значајно оштећен, па се уместо обнове власт одлучила за рушење. Иначе, Булевар уједињења изграђен је по узору на париска Јелисејска поља. Краси га изузетно леп дрворед.
Део за пешаке у Булевару уједињења
Булевар уједињења завршава се Тргом конституције (рум. Piața Constituției) који је познат као место на коме се организују концерти и прослава Нове године. Крај њега се попут дворца неког индијског махараџе уздиже огромна зграда Палате парламента (рум. Palatul Parlamentului) која својом величином, сигуран сам, не може никога да остави равнодушним.
Палата парламента
Зграда има површину од 365 хиљада квадратних метара и треће је по величини административно здање у свету након зграде Пентагона и зграде тајландског парламента. Дужине је 240, ширине 270, а висине 84 метра. Осам спратова се простире испод земље
Изградња Куће народа (рум. Casa Poporului) како је најпре гласио њен назив, започета је 1984. године у време када је румунска привреда била у значајним проблемима. На том мегаломанском пројекту који је изискивао огромна новчана средства било је ангажовано 700 архитеката и око 20 хиљада грађевинара на челу са архитектом Анком Петреску. Количина материјала која је коришћена за унутрашњу декорацију, попут дрвета, кристала, мермера мери се хиљадама тона. Зграда је отворена 1997. године, али се од 1100 користи само 400 просторија и две велике сале за састанке. Вредност зграде процењује се на 4 милијарде евра. Трошкови за грејање и струју су огромни и износе око 6 милиона евра годишње.
Обилазак унутрашњости нисам имао у плану, јер је као и код већине сличних објеката посета могућа само у оквиру организоване групе. Карта за такав обилазак кошта нешто мање од 15 евра и може се купити онлајн.
Под утисцима ове огромне зградурине чија је изградња утицала на живот целе једне државе и у великој мери определила судбину њеног председника, одлучих да шетњу по Букурешту полако приведем крају. Најближа метро станица у близини парламента је Izvor код истоименог парка, али пошто сам до поласка воза за Кишињев имао још прилично времена запутих се до станице Eroilor која је мало даље. Успут прођох крај ушушкане између крошњи дрвећа нове Цркве Светог Елевтерија (рум. Biserica „Sfântul Elefterie-Nou“) .
Нова Црква Светог Елевтерија
Њена изградња започета је 1935, а завршена 1971. године. Грађена је од прилога грађана и уз помоћ градa. Недалеко се налази стара црква посвећена истом свецу.
У парку Eroilor пажњу ми привуче споменик на великом пиједесталу од белог мермера. Посвећен је медицинском особљу које је збрињавало рањенике у Првом светском рату.
Споменик медицинском особљу
Иначе, Румунија је у Први светски рат ушла у августу 1916. године након што су јој силе антанте обећале Трансилванију, Банат и Буковину које су биле у саставу Аустроугарске. На касни улазак Румуније у Први светски рат на страни сила антанте утицало је то што је њен краљ Карол припадао немачкој династији Хоенцолерн и према ранијем споразуму Румунија је требала да се прикључи страни за коју је краљ био везан својим пореклом. Међутим, јавност је била за рат против Аустроугарске да би се ослободила Трансилванија у којој је живело доста Румуна. Када је Русија због револуције 1917. године изашла из рата, Румунија је практично одмах закључила примирје са Немцима, а затим и коначан мир 17. маја 1918. године. Међутим, у новембру 1918, неколико дана пре капитулације Аустроугарске и Немачке, Румунија поново улази у рат на страни антанте и након закључивања мира добија Трансилванију, Банат и Бесарабију.
На станицу Gara de Nord стигох много пре поласка воза за Кишињев. Боље би било да сам пешке дошао до станице, него што сам користио метро, али некако сам баш био уморан од шетње и није ми се ишло пешке. На станици сам купио све што ми је било потребно за наставак путовања, једино нисам успео да нађем неку нормалну утичницу да напуним мобилни телефон. На срећу, са једног од стубова висила је једна импровизована.
Што се тиче утисака о граду, Букурешт ми се допао због лепих здања с краја XIX и почетка XX века. Да ли се у њему може осетити шарм Париза? То не могу да кажем, јер никада нисам био у француској престоници, али неспорно је да су француске архитекте имале значајан утицај на архитектуру Букурешта која би била још богатија да није било катастрофалног земљотреса и преуређења града које је након њега уследило.
ДОДАТАК: Кратак видео шетње кроз Букурешт
Полазак за Кишињев
Полако се примицало и време поласка воза за Кишињев.
Воз за Кишињев полазио је у 19:20
Пошто ми се карта за одељак са једним лежајем због мог оклевања са онлајн куповином неколико дана пре путовања „измигољила“, добио сам лежај у купеу са четири лежаја. Искрен да будем, надао сам се да нећу имати сапутнике. Био сам уморан од шетње по граду, па сам одмах наместио постељину и легао. Међутим, нисам имао среће и као сапутници су ми запала тројица људи средњих година са гомилом пртљага. Уствари, било их је четворица, али је један од њих изгледа због мене добио други одељак у вагону. У једном тренутку дошао је у наш купе и мислим да је покушавао нешто да ми објасни, можда да заменимо карте, али га ја ништа нисам разумео, јер је говорио на румунском. На крају сви изађоше, с тим што ми један од њих пре изласка махну флашом неког алкохолног пића, у смислу ако хоћу да кренем са њима да пијемо, на шта ја само одрично махнух прстом. Желео сам само што пре да заспим и добро се испавам.
Пробудих се око три сата после поноћи. Воз је стигао до пограничне станице Ungheni-Prut и уследила је пасошка контрола од стране румунске граничне полиције. По завршетку контроле воз крену даље. Пређосмо преко моста на реци Прут и заустависмо се на станици Ungheni. Врата купеа отвори припадница молдавске граничне полиције, тамнијег тена попут оне из песме „Смугљанка“. Брзо је прегледала пасоше мојих сапутника, а када је на ред дошао мој упита ме на енглеском да ли имам позивно писмо и да ли сам већ био у Молдавији. Пошто су моји одговори били негативни, на крају ми рече: „You have to come with me“. Узех ранац и изађох из купеа. Затим ми пре изласка из воза рече да га отворим и покажем његов садржај некој жени која је била у првом купеу вагона и некако била помало изнервирана што мора да се бакће са мном. Претпостављам да је имала неке везе са царином. По изласку из воза уђосмо у станичну зграду у којој ме „смугљанка“ предаде свом колеги са којим се попех на спрат и уђох у неку канцеларију. Даљу комуникацију наставих са њим на руском језику. Упитао ме је за сврху боравка у Молдавији и замолио да му пошаљем на мејл све документе у вези са путовањем, односно резервацију хотела и повратне карте. Пошто сам их имао одштампане дао сам му их у папиру, па их је он сликао телефоном, што је била некако лакша варијанта него да их шаљем мејлом. Затим их је некоме послао и изашао из канцеларије. Вратио се након 10-15 минута и рекао да је „Все нормально“, односно да је све ОК и дао ми да потпишем документ о додатној провери који су сачинили. Затим смо се вратили у чекаоницу станице у којој ми је он правио друштво док су се на вагонима мењала обртна постоља, јер као и у другим државама бившег СССР-а колосек у Молдавији је шири. Мало смо и проћаскали. Питао сам га шта би се десило да нисам прошао проверу. Он ми рече да би ме вратили назад возом у седам сати и да тако прођу сви који немају још неке додатне документе у вези са путовањем, попут повратних карти и хотелских резервација. Поменух му овај блог о путовањима и показах му на телефону интернет страницу. И то је сликао својим телефон, али из сопствене радозналости.
Убрзо је замена обртних постоља била завршена, па сам могао да се вратим у воз. Увек су ме помало нервирали они због којих се прелазак границе отегне, односно које из неког разлога дуже задржавају. Помислио сам чак да су сапутници у купеу будни и да ме псују што због мене воз не полази. Али ту мисао брзо одбацих, јер воз ипак није чекао мене већ замену обртних постоља. Полако се ушуњах у купе у коме су сви чврсто спавали и сместих се на лежај.
Иако сам на сајту Министарства спољних послова пре путовања прочитао да молдавски погранични органи врше додатну контролу мислио сам да ће ме та додатна контрола заобићи. Логичније ми је да се додатна контрола врши на уласку у Шенген зону, јер би сви да се из материјалних разлога дочепају Запада, а мислим да нема никога ко би да печалбари у Молдавији. Очигледно у Молдавији све баш „не штима“, а разлози за додатну контролу су вероватно могућност дестабилизације стања у земљи. С обзиром да су ме на досадашњим путовањима приликом преласка границе додатно испитивали само приликом уласка у Украјину, искрено се надам да Молдавија неће кренути њеним стопама.