30.09.2023.
У бугарску престоницу на аутобуску станицу Сердика (буг. Автогара Сердика) стигосмо око пола једанаест по бугарском времену. Хотел „Бон Бон“ у коме сам требао да преноћим удаљен је око двадесетак минута пешачења од станице, па се запутих према њему пешке.
Софијске улице беху прилично пусте без обзира што је био петак и викенд практично почео.
Булевар кнегиње Марије Лујзе
Лављи мост
Иако је у питању центар града, на једној од раскрсница у близини хотела због графита, замандаљених излога и улаза, призор је био помало апокалиптичан.
Улица Светих Кирила и Методија
У хотелу на рецепцији не беше никога, али ме то није изненадило, јер сам у рецензијама прочитао да рецепционера на рецепцији у ноћним сатима у неким хотелима и нема, већ да долазе само по потреби. Ту се појавише и двојица Турака и направи се већ мала гужва. Из неког разлога желели су да замене кључ. Упиташе ме да ли имам бугарски број телефона да позову рецепционера. За то ипак није било потребе, јер се убрзо појави момак који је ваљда био рецепционер и ситуација се брзо рашчисти.
Соба коју сам резервисао била је за најмање три особе и коштала је око 35 евра. Имала је сопствено купатило, фрижидер и ТВ који није радио. То ми није сметало, али оно што ми је засметало била је флекава постељина. Ипак, ни то није био неки проблем, јер сам могао да бирам у ком кревету ћу да спавам.
01.10.2023.
Хотел напустих око 11 сати. Као и претходне вечери када сам стигао, на рецепцији није било никога. Кључ сам оставио код спремачице која се већ мувала по спрату.
Унутрашњост хотела
Поглед са улице на хотел „Бон Бон“
За разгледање Софије имао сам практично цео дан, јер је аутобус за Букурешт полазио тек у 10 увече. Одлучих да најпре оставим ствари у гардероби аутобуске станице, па се запутих према њој. Иако сам до ње без проблема могао да стигнем пешке, код Лављег моста се спустих до истоимене метро станице желећи да поштедим себе даљег пешачења.
Лављи мост
Морам признати да ме је мало изненадила величина пролаза који до станице води. Некако је превише низак. Као да су Бугари мало штедели приликом копања.
Пролаз до метро станице Лављи мост
На станици схватих да се на аутоматима за карте не може платити картицом. Пошто леве нисам имао, а на благајни није било никога, реших да до аутобуске станице ипак наставим пешке.
Изгледом и величином пажњу ми привуче зграда на којој је писало Casino Princess. Као што сам назив каже, ради се о касину уз који се налази луксузни хотел који се са 600 соба убраја у највеће на Балкану.
Casino Princess и хотел Рамада
Хотел је у непосредној близини централне аутобуске станице у чијој сам гардероби планирао да оставим не баш тако лаган ранац.
Централна аутобуска станица у Софији
Станица је отворена 2004. године. Површине је око 7100 квадратних метара, од чега чекаоница заузима око 1500 квадрата. Има 57 шалтера.
Унутрашњост Централне аутобуске станице
На станици су у току били неки радови, тако да је један њен део био затворен. Гардеробу сам пронашао без проблема и након остављања ранца био сам спреман за шетњу по Софији. Они који се нађу у бугарској престоници, а као и ја, путују даље, имају олакшавајућу околност да се аутобуске и железничка станица налазе једна поред друге. Иако нисам путовао возом, желео сам да бацим поглед и на железничку станицу.
Зграда железничке станице и споменик „Мајка“
Прва станична зграда отворена је 1. августа 1888. године. Опслуживала је путнике који су путовали на релацији Цариброд (данашњи Димитровград) – Софија – Вакарел, првој линији Бугарске државне железнице коју су у потпуности пројектовали бугарски инжењери.
Улаз у Централну железничку станицу
Савремена зграда саграђена је 1974, а комплетно је реновирана 2016. године.
Унутрашњост зграде железничке станице
Кроз станицу дневно прође око 11 хиљада путника. Похвално је што је простор покривен бесплатним бежичним интернетом, а постоје и утичнице.
У згради се може видети парна локомотива познате немачке компаније Henschel & Son из Касела која је почетком XX века била највећи произвођач локомотива у Немачкој.
Парна локомотива из 1918. године
Осим по локомотивама, компанија је била позната и по производњи авиона и тенкова, између осталих, и чувеног „тигра“.
Станица има 6 платформи и 13 колосека. На једном од њих стајали су вагони воза који иде до Бургаса – највеће бугарске луке на Црном мору и значајног туристичког центра.
Вагони воза Софија – Бургас
Практично између железничке и Централне аутобуске станице налази се Аутобуска станица Сердика на коју сам претходне вечери стигао из Београда.
Зграда аутобуске станице „Сердика“
Перони на аутобуској станици „Сердика“
Након мувања по аутобуским и железничкој станици запутих се према оближњој метро станици „Централна ЖП гара“.
Улаз на станицу „Централна ЖП гара“
Аутомат за карте у софијском метроу
У међувремену сам заменио евре за леве, тако да сам имао новац за карту. Међутим, бољим разгледањем схватих да за вожњу метроом ипак није потребна готовина, јер су на обртним баријерама инсталирани терминали за бесконтактно плаћање платном картицом.
Иначе, Софија је добила метро 1998. године након осамнаест година изградње коју је ометала и древна Сердика, јер се током копања наилазило на остатке овог античког града. Метро има четири линије укупне дужине 52 km. Цена карте је 1,6 лева, односно око 96 динара
Метро станица Лављи мост
Разгледање Софије започех од Лављег моста (буг. Лъвов мост) који премошћава Владајску реку. Мост је саграђен 1889. године, а до његове изградње на том месту је постојао Шарени мост који је био у духу турске архитектуре са црвеним и жутим линијама, па је због тога добио тај назив. Током 2014. године на локацији Лављег моста обављана су археолошка истраживања приликом којих су пронађени остаци који се доводе у везу са мостом из римског времена, односно периода између IV и VI века.
Лављи мост и остаци потпоре римског моста на јужној страни
Остаци потпоре римског моста на северној страни
У турско време крај моста је обешен бугарски револуционар Георги Стоицев (познатији као Абаџијата) о чему сведочи обележје у његовој близини.
Меморијална плоча постављена у знак сећања на Георгија Стоицева
Неколико месеци пре ослобођења Софије од стране руске војске у Руско-турском рату 1877/1878. године у граду су осим Георгија Стоицева погубљена још тројица бугарских револуционара која су као и Стоицев били продавци књига. Четири лава на мосту симболишу четворицу обешених револуционара.
Код Лављег моста се секу два велика софијска булевара. Први је Булевар Сливница који носи назив по истоименом граду крај кога се одиграла велика битка у Српско-турском рату 1885. године, у којој је бугарска војска однела победу. Други је Булевар кнегиње Марије Лујзе, супруге бугарског краља Фердинанда I од Бугарске и мајке последњег бугарског краља Бориса III.
Булевар кнегиње Марије Лујзе
Интересантно је да су Фердинанд I и Марија Лујза били католици, док је бугарски народ православне вере. Бугари једноставно нису имали своју владарску династију, а велике силе су им након Руско-турског рата 1877-1878. године када Бугарска постаје практично независна држава, доделиле Александра Батенберга као кнеза који је припадао истоименој династији. Следећи кнез је био Фердинанд I из династије Сакс-Кобург-Гота.
Карта у телефону показивала ми је оближњу цркву, па се запутих према њој. Пут до ње водио је практично кроз пијацу.
Тезге са поврћем на Женској пијаци
У питању је Храм Светих Кирила и Методија (буг. храм „Св. св. Кирил и Методий“).
Храм Светог Кирила и Методија
Његова изградња започета је убрзо након завршетка Руско-турског рата 1878. године. Ради се о једнобродној цркви са три куполе. Димензије су јој импозантне, ширине je 30 m, дужине 20 m, а висина централне куполе достиже 27 м. Освештана је 10. маја 1909. године.
Иначе, Женска пијаца (буг. Женски пазар) која се простире у близини цркве, најстарија је тржница у граду. Формирала се убрзо након ослобођења од Турака. Важи за место на коме свако може да нађе све што му треба, почевши од свежег воћа и поврћа, меса, млечних производа, традиционалних сувенира, одеће, егзотичних страних зачина, па до разних кућних потрепштина.
Неке од радњи на Женској пијаци
Постоје две верзије како је пијаца добила назив. Крајем XIX и почетком XX века пијацу су посећивали грађани из свих друштвених сталежа и она је представљала место за састајање и упознавање. То су користиле породице са девојкама за удају које су ту излазиле са укућанима у шетњу не би ли их опазио неки од потенцијалних младожења.
Женски пијац
Према другој верзији, главну клијентелу на пијаци чиниле су жене домаћице, па је и пијаца добила назив по њима.
Женска пијаца је део такозване софијске „зоне толеранције“ у којој се налазе богомоље све три званичне верске заједнице у Бугарској. Пошто је прва од њих била православна Црква Светих Кирила и Методија коју сам већ посетио, кренух према друге две.
Најпре наиђох на Софијску синагогу (буг. Софийска синагога) која је трећа по величини у Европи и једна је од две активне синагоге у Бугарској. Друга је у Пловдиву. Подигнута је за потребе сефардских Јевреја према пројекту аустријског архитекте Фридриха Гринангера (1856-1929). Својим изгледом подсећа на некадашњу Леополштатску синагогу у Бечу. Званично је отворена 1909. године у присуству цара Фердинанда I.
Софијска синагога
Саграђена је у неомаурском стилу са елементима бечке сецесије, док фасада подсећа на венецијанску архитектуру.
Поглед на улицу Егзарха Јосифа у којој се синагога налази
Недалеко од синагоге је и Џамија Бања Баши (буг. Баня баши джамия), једина активна џамија у Софији. Подигнута је крај термалног извора, па одатле и назив „бања баши“ који у преводу значи „поред купатила“. Саграђена је средствима муле Ефенди Кади Сејфулаха због чега је позната и под именом Џамија Сејфулах Ефендија. Радови су завршени 1566-1567. године. Дело је чувеног османског архитекте Мимара Синана.
Задња страна Џамије Бања Баши
Зидови су сазидани од камена и цигле, односно између редова камена убачени су редови црвене цигле. Крај џамије се могу видети остаци хамама који је функционисао до 1913. године када је срушен.
Остаци турског купатила крај Џамије Бања Баши
У непосредној близини је зграда некадашње софијске Централне минералне бање (буг. Централна минерална баня).
Зграда некадашње Централне минералне бање
Ради се о здању подигнутом почетком XX века које је са радом почело 1913. године као једно од најмодернијих тог типа у Европи. Бања је имала просторије за хидро, електро и халотерапију. Постојала су два велика базена са водом температуре 23-26 степени, и мањи, топли базени у којима је температура воде износила 37 и 46 степени који су коришћени за лечење реуматизма. У погледу архитектуре зграда представља комбинацију Бечке сецесије и типичних бугарских, византијских и источно православних декоративних елемената.
Бања је функционисала до 1986. године када је затворена јер је била у лошем стању. Касније је реконструисана и од 2015. године у њој је смештен Софијски историјски музеј.
У шетњи кроз парк који се налази крај музеја и џамије западе ми за око нека биста, па се приближих да видим о коме се ради. У питању је биста Вудро Вилсона, двадесет осмог председника Сједињених Америчких Држава.
Вудро Вилсон (1856-1924)
Биста је постављена 2021. године у знак захвалности за очување бугарског суверенитета након краја Првог светског рата током Париске мировне конференције 1919. године. С обзиром да је ратовала на страни Централних сила, Бугарска је након Првог светског рата земљама Антанте предала одређене територије. Тако је Краљевина СХС добила територије око Цариброда (данашњег Димитровграда), Босилеграда и Струмице. Румунија је добила Јужну Добруџу, а Грчка Западну Тракију.
Вудро Вилсон подсети ме на Први светски рат и не баш тако сјајне односе Србије и Бугарске кроз историју. Осим Првог балканског, мислим да нема другог рата у коме се Срби и Бугари нису гледали преко нишана. За Србију је нарочито био трагичан улазак Бугарске у Први светски рат 1915. године на страни Централних сила и напад „с леђа“ који је резултирао албанском голготом и огромним жртвама.
Не желећи да ми историјске чињенице из српско-бугарских односа покваре расположење, кренух даље Булеваром кнегиње Марије Лујзе.
Булевар кнегиње Марија Лујзе, Црква Свете Недеље и планина Витоша у даљини.
Застадох код некадашње главне робне куће, такозваног ЦУМ-а (буг. Централен универсален магазин), јер се крај ње простире Археолошки комплекс „Сердика“.
Део Археолошког комплекса „Сердика“ и зграда ЦУМ-а у позадини
Археолошки комплекс представља остатке римског града који су откривени у периоду од 2010. до 2012. године током радова на изградњи метро станице „Сердика-2“. Чине га мозаички подови, унутрашња дворишта, купатила, тоалети, као и делови система водовода и канализације.
Оловна цев фонтане у унутрашњем дворишту некадашње резиденције магистрата
Остаци објеката датирају из IV и VI века, а на неколико локација у оквиру комплекса постоје и остаци из I и III века.
Улаз у део изложбе који се налази испод Булевара кнегиње Марије Лујзе
Иначе, римски назив Сердика потиче од келтског племена Серди које је формирало насеље око једног од многобројних термалних извора у Софијској котлини. Након освајања од стране Римљана око 29 године п.н.е. насеље добија назив Сердика и временом постаје један од најважнијих римских градова у региону. Током владавине Диоклецијана формира се покрајина Дакија Медитеранеа (lat. Dacia Mediterranea) са Сердиком као главним градом.
Сердика је била омиљени град цара Константина Великог коме припада фраза „Сердика је мој Рим“. До премештања престонице у Константинопољ царством је управљао из Сердике.
Канали којима се кретао топао ваздух, део некадашњег система грејања
Почетком IX века град постаје део бугарске државе и бива преименован у Средец. Назив Софија први пут се сусреће у повељи из 1382. године.
Морам признати да ме је начин на који су Бугари откопали и одлучили да презентују древну Сердику веома пријатно изненадио, јер представља добар пример како се остаци античког могу уклопити у модеран град.
Крај археолошког комплекса може се видети још једна софијска знаменитост. У питању је Црква Свете Петке Самарџијске (буг. Църква „Света Петка Самарджийска“).
Црква Свете Петке Самарџијске
Ради се о малој цркви подигнутој у XI веку на месту римске обредне грађевине. Зидови су јој од цигле и камена, дебљине до 1 метра. Делимично је укопана у земљу. Добила је име по Петки Иконијској, хришћанској великомученици из III века која је заштитница самарџија.
Према једној од верзија, у цркви је сахрањен Васил Левски (1837-1873) вођа борбе за ослобођење Бугаске од отоманске власти.
„У олтару ове цркве према народном сећању и низу научних података бугарски родољуби сахранили су 1873. године Апостола Слободе Васила Левског
Јерођакон Игњатије
Међутим, никада није научно потврђено да скелет који је 1956. године ископан у цркви заиста припада Василу Левском, јер је тајанствено нестао из Софијског археолошког музеја.
У подземном пролазу крај цркве има доста продавница од којих су ми највећу пажњу привукоше оне са сувенирима.
Продавница сувенира у пролазу код Цркве Свете Петке Самарџијске
Продавница са препаратима на бази чувене бугарске руже
Код цркве почиње Трг независности (буг. Площад „Независимост“) на коме се може видети неколико здања из социјалистичке епохе. У једном од њих су смештени ЦУМ и Министарски савет Бугарске, а друго здање је зграда некадашње комунистичке партије Бугарске која се сада повремено користи као народна скупштина.
Зграда ЦУМ-а и Министарског савета Бугарске (лево) и зграда некадашње комунистичке партије Бугарске (десно), а сада народна скупштина
На памет ми паде израз „Растурити к`о бугарску скупштину“, односно уништити нешто у потпуности. Израз потиче из периода када је Бугарска била чланица Варшавског пакта. У то време свака одлука бугарске скупштине која није била по вољи Совјетског Савеза водила је у њено распуштање за које су биле одговорне совјетске службе.
Треће здање је сада зграда председништва.
Један од улаза у зграду председништва
Зграде су саграђене 50-их година XX века и представљају један од најбољих примера стаљинистичке архитектуре у југо-источној Европи.
Кренух према подземном пролазу да са друге стране улице сликам зграду председништва. Изненадих се када у њему налетех на древну Сердику, односно рестауриране делове њене источне капије.
Део рестауриране источне капије
Рестаурирана стражара крај источне капије
Осим делова источне капије у пролазу се могу видети надгробни споменици који датирају из последње четвртине III века.
Надгробни споменици
Ту су и плоче са уклесаним текстом на грчком језику у вези са изградњом првих градских зидина.
Плоче са текстом на грчком језику
Плоче су биле узидане у зид изнад источне и западне градске капије, а датирају из времена владавине цара Марка Аурелија који је наредио да се подигну зидине након што је град разорило варварско племе Костобоци 170. године нове ере.
У подвожњаку се може видети и рељеф постављен 2010. године поводом 1200 година од освајања Сердике од стране бугарског кана Крума.
Коњица кана Крума осваја Сердику
Изађох из подземног пролаза и бацих поглед на зграду председништва због чијег сам фотографисања и прошао кроз подвожњак.
Зграда председништва
Осим администрације председника, у згради је смештено и неколико министарстава.
Са Трга независности се пружа леп поглед на Статуу Софије, на чијем је месту до 1991. године стајао Лењинов споменик.
Трг независности и Статуа Софије
Статуа је постављена на месту некадашње западне капије тврђаве Сердика кроз коју је 9. априла 809. године ушао кан Крум. Касније се на том месту налазила средњевековна Црква Светог Спаса која је током епохе ренесансе преуређена и након Цркве Свете Недеље и Цркве Свете Софије била трећа по величини богомоља у граду. Црква је уништена у америчком и британском бомбардовању у Другом светском рату.
Укупна висина споменика је 26 метара, а саме статуе 8 метара. У десној руци Софија држи ловоров венац, а у левој неколико кованица. На лакту леве руке стоји сова – симбол мудрости. Статуа је изазвала бројне полемике. Према првобитној замисли требало је да представља Свету Софију, међутим због изгледа статуе томе се успротивила Бугарска православна црква, тврдећи да статуа представља нехришћанску богињу и да има више паганских него хришћанских елемената. Такође, постоје тврђења да лице Софије заправо представља портрет жене градоначелника Софије или једне од његових кћери.
На тргу ми пажњу привуче и стаклени кров, а шта се испод њега крије одлучих да сазнам касније.
Са Трга независности стигох до Цркве Свете Недеље (буг. Църквата „Света Неделя“) за Србе значајне због тога што се у њој чувају мошти српског краља Стефана Милутина.
Црква Свете Недеље
Краљ Милутин најпре је сахрањен у својој задужбини манастиру Бањска. После Косовске битке тело је пренето у Трепчу, а затим 1460. године у манастир Горна Бања у Бугарској. У Цркву Свете Недеље мошти су пренете у XVIII веку након што је црква постала епископска резиденција. Због моштију црква носи и назив Црква Светог краља.
О изградњи прве цркве на овом месту мало се зна. Претпоставља се да је саграђена у X веку, да је имала камени темељ и зидове од дрвета. Дрвена црква постојала је све до 1856. године када је након пожара срушена да би на њеном месту била саграђена нова. Њена изградња завршена је 1863, а освештана је 1867. године у присуству 20 хиљада људи. Током поправке која је извршена 1898. године додате су нове куполе. Војно крило Бугарске комунистичке партије 1925. године извршило је у цркви терористички напад чија је мета било војно и политичко руководство. Да би остварили свој паклени план најпре су неколико дана раније извршили атентат на генерала Константина Георгијева, коме је претходио неуспешан атентат на цара Бориса III. Други део плана је био да током опела поменутом генералу у Цркви Свете Недеље активирају експлозив што су и учинили. У експлозији је погинуло 134 људи, док је више од 500 рањено. Црква је обновљена 1933. године када добија данашњи изглед.
Назив цркве доводи се у везу са Светом Киријакијом, хришћанском мученицом из III века у Бугарској познатој као „Света Недеља“, чије име у преводу дословно значи недеља.
Недалеко од цркве својим упечатљивим изгледом пажњу ми привуче зграда са стубовима и великим натписом „Съдебна палата“. Ради се о Софијском градском суду.
Зграда градског суда
Изградња зграде трајала је од 1929. до 1940. године. Први је у низу монументалних објеката који су у Софији грађени од тридесетих до педесетих година прошлога века. Широко парадно степениште украшавају скулптуре лавова које су ту постављене 1985. године. Најпознатији судски процес који је у згради вођен је засигурно онај против Тодора Живкова – бившег комунистичког лидера Бугарске.
Вратих се назад до Трга независности и спустих се поново у подвожњак да видим шта се крије испод стакленог крова. Наравно, у питању су били остаци древне Сердике за чије разгледање није било баш право време, јер у току било неко дешавање.
Подземни пролаз
Осим тога, у пролазу је због стакленог крова било прилично вруће, па ми се у њему није превише задржавало.
Још један објекат из времена древне Сердике крије се у дворишту зграде председништва. У питању је Црква Светог Ђорђа (буг. Свети Георги (ротонда в София)) која представља најстарију сачувану грађевину у Софији.
Ротонда Светог Ђорђа
Део је комплекса зграда који је подигнут током владавине цара Константина Великог. У цркву је претворена највероватније у VI веку за време владавине Јустинијана I. Тада је и осликана, али се до данашњег дана из тог периода очувао само један мали фрагмент. Најранији средњевековни осликани слој је из X-XI века, док су касније фреске из XII и XIV века. Током турске владавине претворена је у џамију, а фреске су биле прекречене. Цилиндричног је облика и представља грађевину са куполом која је подигнута на квадратној основи. Висина куполе је 13,7, а пречник 9,75 метара.
Крај цркве се могу видети остаци објеката који су се налазиле око ње.
Ископине око Цркве Светог Ђорђа
Од Цркве Светог Ђорђа кренух према Споменику совјетској армији, јер ме је занимало да ли је као у другим европским градовима које је ослободила Црвена армија због сукоба у Украјини препуштен на немилост вандала.
Прођох крај зграде председништва на чијем улазу стоји почасна стража.
Почасна стража на улазу у зграду председништва
Прекопута поменутог улаза је Археолошки музеј који је смештен у здању некадашње Велике џамије (буг. Бююк джамия, тур. Sofya Büyük Camii) која је саграђена 1494. године.
Археолошки музеј
Током Руско-турског рата (1877-1878) џамија је имала функцију болнице, након ослобођења од Турака коришћена је као библиотека, а затим и као штампарија. У њој је 1893. године основан Археолошки музеј који је званично отворен 1905. године.
Испред музеја постоји изложба на отвореном на којој су изложени делови пиједестала и стубова, као и надгробне плоче које углавном датирају из II, III и IV века нове ере.
Изложба на отвореном испред Археолошког музеја
Недалеко од музеја може се видети зграда која се својим елегантним изгледом издваја од осталих. У питању је некадашњи Царски дворац (буг. Царски дворец) у коме је сада смештена Национална галерија уметности.
Зграда Царског дворца
У XVI веку на његовом месту се налазио такозвани „конак“ у коме се налазила турска администрација и суд. У подруму зграде постојали су казамати и подземни пролази који су водили до пашине резиденције и суседне џамије која више не постоји. Зграда је 1816. године изгорела, а на њеном месту Мазхар паша 1873. године подиже нову зграду која је током руско-турског рата коришћена као болница, а након ослобођења је додељена кнезу Александру I Батенбергу као резиденција. Зграда је убрзо реконструисана за кнежеве потребе. Следећа реконструкција обављена је током владавине Фердинанда I и у том облику зграда се сачувала до данашњих дана.
Зграда Царског дворца и део парка Царска градина
Након Другог светског рата и укидања монархије у згради је био смештен Министарски савет и Висока партијска школа. У њој је живео и Георги Димитров – дугогодишњи вођа Бугарске комунистичке партије, један од вођа међународног комунистичког покрета и председник бугарске владе по коме носи назив град Димитровград (у Србији, Бугарској и Русији). Прекопута дворца се налазио његов маузолеј који је 1999. године срушен.
Зграда дворца је 1953. године предата Националној уметничкој галерији, а 1978. уврштена у споменике културе.
Наставих шетњу Булеваром цара ослободиоца и стигох до руске Цркве Светог Николаја Чудотворца (буг. Църква „Свети Николай Мирликийски“) која представља подворје Руске православне цркве у Софији.
Црква Светог Николаја Чудотворца
Крајем Руско-турског рата 1877-1878 у Софији се формирала значајна руска заједница коју су углавном чинили руски стручњаци, па је планирано да се за њу уреди посебан храм. Камен темељац за цркву положен је 1907. године у присуству великог кнеза Владимира Александровича, сина руског цара Александра II Ослободиоца, бугарског кнеза Фердинанда I и принца Бориса, будућег бугарског цара. Средства за изградњу обезбедио је руски цар Николај II.
Задња страна Цркве Светог Николаја Чудотворца
У парку крај цркве 6. јуна 2001. године постављен је споменик Александру Сергејевичу Пушкину поводом 202 године од песниковог рођења.
Споменик Пушкину
Кренух даље Булеваром цара ослободиоца. Нисам могао да одолим да не направим још једну фотографију цркве, ушушкане између дрвећа.
Црква Светог Николаја Чудотворца
У булевару има још неколико лепих здања с краја XIX и почетка XX века. Једно од њих је зграда Централног клуба војске (буг. Централен военен клуб) која ме својим изгледом подсети на зграду Народног позоришта у Београду.
Зграда Централног клуба војске
Камен темељац положен је 1895, а изградња је завршена 1907. године. За темељ зграде коришћен је камен из Битке код Сливнице вођене у Српско-бугарском рату 1885. године. Клуб има салу за концерте са 450 места и библиотеку са више од 120 хиљада књига.
Прекопута Централног клуба војске је „Кристални“ парк, назван по „Кристалном“ кафе бару кога више нема.
„Кристални“ парк
Парк је лепо уређен, има доста различитог дрвећа, цвећа и другог растиња.
Шетачи у „Кристалном“ парку
Оно по чему је парк најпознатији је споменик Стефану Стамболову (1854-1895) – бугарском политичару на кога је недалеко од парка извршен бруталан атентат од чијих је последица преминуо неколико дана касније.
Споменик Стефану Стамболову
Стамболов се сматра једним од најважнијих утемељивача модерне бугарске државе и понекад га називају „бугарским Бизмарком“. Споменик је постављен 1995. године.
Након краћег одмора наставих даље шетњу Булеваром цара-ослободиоца. Убрзо стигох до зграде у којој се налази седиште Бугарске академије наука.
Лево крило зграде Бугарске академије наука
Изградња зграде започета је 1890, а две године касније завршена је прва фаза. Током 20-их година XX века зграда је проширена.
Прекопута зграде Бугарске академије наука налази се старо здање Народног собрања Републике Бугарске.
Старо здање бугарске скупштине
Зграду је у неоренесансном стилу пројектовао српски архитекта Константин Јовановић који је познат и по томе што је пројектовао зграду Народне банке Србије у Београду. Радови на изградњи трајали су од 1884. до 1886. године.
Иначе, због недостатка простора неке административне просторије скупштине налазе се у бившој згради Комунистичке партије. У септембру 2020. тамо је пресељена и комплетна скупштина. Међутим, након избора у априлу 2021. скупштина је враћена у старо здање, јер је опозиција зграду комунистичке партије сматрала симболом бугарске комунистичке прошлости. У августу 2023. Народна скупштина је објавила да ће се због радова на згради поново преместити у бивше здање комунистичке партије.
Прекопута скупштине стоји Споменик цару-ослободиоцу (буг. Паметник на Цар Освободител) подигнут у част руског цара Александра II који је ослободио највећи део Бугарске од Турака у Руско-турском рату 1877/78. године.
Споменик цару ослободиоцу
Идеја да се подигне споменик постојала је одмах после рата, али су на њену реализацију утицале политичке прилике. Након уједињења Кнежевине Бугарске са Источном Румелијом долази до захлађења бугарско-руских односа, а током владавине Стефана Стамболова прекинути су на период од 10 година. Односи се поново успостављају током владавине Фердинанда I, без обзира на то што је он био про-аустријски оријентисан. Камен темељац положен је 1901, а споменик је био готов 1903. године. Откривен је 1907. године у присуству Фердинанда I и Александра III, сина руског цара Александра II.
Осим централне скулптуре руског цара Александра II композицију споменика чине и скулптуре руских генерала из Руско-турског рата 1977/1878, као и богиње Нике коју носе руски војници
Скулптуре руских генерала и богиње Нике
Лева страна споменика
Бронзани венац у основи постамента је поклон Румуније у знак сећања на румунске војнике и официре, погинуле у рату за ослобођење Бугарске. Изнад њега стоји натпис „ЦАРУ ОСЛОБОДИОЦУ – ЗАХВАЛНА БУГАРСКА“.
Осим скулптура споменик краси и неколико барељефа.
Потписивање Санстефанског мира
Битка код Старе Загоре
Отварање уставотворне скупштине у Трнову
Иако је почетак дана био сунчан, без наговештаја кише, код Споменика цару ослободиоцу ухвати ме пљусак. Спас потражих испод надстрешнице једне од оближњих зграда. На срећу, киша је убрзо престала, па наставих даље према Споменику совјетској армији.
Пажњу ми привуче огромна зграда Софијског универзитета названог у част Климента Охридског, једног од ученика Ћирила и Методија.
Зграда Софијског универзитета Свети Климент Охридски
Софијски универзитет основан је 1888. године, 10 година након што је Бугарска кнежевина добила аутономију у оквиру Османског царства. Зграда универзитета грађена је од 1924. до 1934. године. Универзитет има 22 хиљаде студената који похађају 16 факултета.
Недалеко од универзитета је парк у коме се налази Споменик совјетској армији. Као што сам и претпоставио, због догађаја у Украјини споменик и простор око њега су прилично вандализовани, а да би се спречила било каква „гужва“ недалеко од споменика беше паркирана полицијска патрола.
Споменик совјетској армији у парку Кнежев врт
Самом споменику се због постављене ограде није могло прићи. Осим тога, с предења стране беше разапет банер са сликама значајних личности из бугарске историје. Неке од слика се односе и на достигнућа бугарске државе у протеклим деценијама, попут уласка у НАТО, Европску унију…
Скулптуре војника, жене и радника
Споменик чине скулптура совјетског војника који у руци држи аутомат, као и мушкарца и жене који представљају бугарску сељанку и радника. Свечано је откривен 1954. године у присуству совјетске делегације на чијем је челу био маршал Сергеј Бирјузов који ће десет година касније настрадати у авионској несрећи на Авали.
Искрен да будем, није ми јасно какве везе има Црвена армија са ратом у Украјини и зашто је по „демократској“ Европи почео „лов“ на совјетске споменике којих након декомунизације у државама некадашњег источног блока ионако није остало превише. Тим пре што су се у редовима исте те Црвене армије борили и сами Украјинци и дали значајан допринос у сламању нацизма у Европи.
Испрскан фарбом део Споменика совјетској армији
Бугарска власт као да је заборавила да је већи део Другог светског рата, зарад добијања територија Краљевине Југославије, Грчке и Румуније, била на страни Сила осовине, а да је захваљујући Црвеној армији рат завршила на страни држава победница, јер су бугарски војници, после потписивања примирја са савезницима 28. октобра 1944. године у Москви, заједно са совјетским војницима учествовали у ослобађању Европе, између осталог и Југославије, и стигли све до Аустрије. Након потписивања Париског мировног уговора 1947. године и званичног добијања Јужне Добруџе, Бугарска Други светски рат завршава као једина држава на страни Сила осовине која је повећала своју предратну територију.
Крај Кнежевог врта протиче Перловска река, а на њој се налази још један софијски мост са тематиком из „животињског царства“. У питању је Орлов мост (буг. Орлов мост) који је тај назив добио јер га украшавају четири статуе орла, постављене на гранитне обелиске.
Орлов мост
Мост је подигнут је 1891. године, две године након изградње Лављег моста. Симболизује бугарску слободу и независност, па је због тога често место политичких протеста.
Перловска река
Даље од Орловог моста нисам желео да идем, већ само пређох улицу и запутих се назад према центру. Пажњу ми привуче мермерни споменик, па застадох да видим о чему се ради.
Обележје на месту убиства Димитра Петкова
У питању је обележје, постављено на месту на коме је 26. фебруара 1907. године убијен лидер Народно-либералне партије и председник бугарске владе Димитар Петков (1858-1907). Интересантно је да је Петков са неколико стотина својих сународникa учествовао као добровољац на српској страни у Српско-турском рату 1876-1878. Ето још једног рата, осим Првог балканског, у коме се Срби и Бугари нису гледали преко нишана.
Из Булевара Цара-ослободиоца скренух у Булевар Васила Левског у коме се поред зграде Софијског универзитета налази Народна библиотека Светих Ћирила и Методија (буг. Национална библиотека „Св. св. Кирил и Методий“).
Споменик Ћирилу у Методију испред истоимене библиотеке
Библиотека је основана 1878. године што је чини најстаријом културном институцијом формираном након ослобођења земље. У данашње време има око 8,5 милиона библиотечких јединица. Зграда у којој је сада смештена грађена је од 1940. до 1953. године, а пројектовали су је двојица чувених бугарских архитеката Иван Васиљов и Димитр Цолов, Фасада је дело украјинског и бугарског вајара Михајла Парашчука. Споменик Светом Ћирилу и Методију испред библиотеке постављен је 1975. године.
Иначе, као филологу, беше ми занимљиво да током шетње по граду гледам натписе по радњама и покушам да схватим њихово значење. Доста речи је слично српским или руским, тако да сам добар део њих разумео, а неке су ми измамиле осмех на лице, попут „дръпни“ на улазу у продавницу.
Дръпни – вуци
Изгледало ми је као да отворена врата просто позивају да уђеш у продавницу и нешто дрпиш.
Стигох до кружног тога у Булевару Васила Левског на коме се налази споменик бугарском националном хероју и вођи борбе за ослобођење од османске владавине, по коме је булевар добио име. Подигнут је на месту на коме је Васил Левски обешен 18. фебруара 1873. године.
Споменик Василу Левском
Споменик је висине 13 метара, израђен је од гранита и има барељеф Левског у средини.
„ВЕЛИКОМ БУГАРСКОМ АПОСТОЛУ СЛОБОДЕ ВАСИЛУ ЛЕВСКОМ ЗАХВАЛНО ОТЕЧЕСТВО“
Жеља да се овом бугарском националном хероју подигне споменик постојала је одмах након ослобођења 1878. године, али се због хроничног недостатка средстава све пролонгирало седамнаест година. Место на коме је Левски сахрањен и даље није утврђено.
Од споменика кренух према Храму Светог Александра Невског. Успут прођох крај зграде бивше Народне галерије стране уметности (буг. Национална галерия за чуждестранно изкуство), у данашње време познате као Квадрат 500 коју због дела познатих европских сликара која се у њој чувају често називају „Бугарским Лувром“.
Биста бугарског политичара Петка Д. Петкова крај зграде бивше Народне галерије стране уметности
Прекопута Квадрата 500 уздиже се један од симбола Софије – Храм Светог Александра Невског (буг. Храм-паметник Свети Александър Невски) посвећен овом великом руском кнезу и свецу, али и свим руским војницима погинулим у Руско-турском рату 1877/78. године након кога је Бугарска постала практично независна држава.
Храм Светог Александра Невског
Камен темељац за храм положен је 3. марта 1882. године на четврту годишњицу потписивања Санстефанског мира, али је изградња отпочела тек 1904, а завршена 1912. године. Површине је 3170 квадратних метара и у њега може да стане до 5000 људи. Висина главне куполе је 45, а звоника 53 метра.
Поглед на северну страну храма
Звоник има 12 звона укупне тежине 23 тоне. Звоњава се чује на раздаљини од 30 километара. Укупна површина позлаћених купола је 700 квадратних метара, а тежина коришћеног злата је 8,35 килограма.
Улаз у храм је бесплатан, али се сликања наплаћује 10 лева, односно 5 евра. О томе да нико бесплатно не услика унутрашњост брине чувар који доста ревносно обавља свој посао и реагује на сваки покушај сликања. Пошто ми се нису давала паре за сликање, остадох ускраћен за фотографије унутрашњости храма.
У близини храма је Патријаршијски двор – административно седиште Бугарске православне цркве и Светог Синода.
Зграда Патријаршијског двора
Прекопута Патријаршијског двора налази се црква коју неки сматрају не само највећом историјском и културном вредношћу бугарске престонице, већ и целог православно света. У питању је Црква Свете Софије (буг. църква „Света София“) која важи за једну од најстаријих активних православних цркви у свету.
Црква Свете Софије
Прва црква на овом месту саграђена је почетком IV века и заправо је представљала омању капелу у источном делу некрополе која се налазила ван зидина Сердике. За данашњу грађевину, подигнуту средином VI века током владавине Јустинијана I, верује се да је пета по реду. Претходне су уништаване у нападима варварских племена. У периоду постојања Другог бугарског царства (XII-XIV век) добила је статус саборне цркве и град је почео да се назива по њој. У XVI веку, током отоманске владавине, претворена је у џамију. Додати су минарети, а оригиналне фреске из XII века су уништене. У XIX веку један од минарета се срушио у земљотресу, па џамија бива напуштена, а објекат почиње да се користи као складиште и ватрогасна осматрачница. За национални споменик црква је проглашена 1927. године и тада почињу радови на њеној обнови који су завршени 1930. године.
Колико сам могао да видим, у цркви је било венчање, па сам прескочио разгледање њене унутрашњости од које је можда најинтересантнији део који се налази испод саме цркве где се могу видети остаци три раније црквене грађевине и гробнице.
Простор око цркве је лепо уређен, чини га парк са неколико споменика и скулптура.
Споменик Ивану Вазову (1850-1921), бугарском песнику, приповедачу, романописцу и академику
„Бугарски Пушкин“, како неки називају Вазова, сахрањен је крај Цркве Свете Софије.
Гроб Ивана Вазова
У парку је 2014. године постављен споменик цару Самуилу поводом хиљадугодишњице од његове смрти.
Споменик бугарском цару Самуилу (976-1014)
Прекопута споменика стоје скулптуре Самуилових ратника из Битке на Беласици у којој је византијски цар Василије II потукао Самуилову војску и наредио да се заробљеницима којих је било 15 хиљада поваде очи, а сваком стотом остави по једно око да остале могу да воде Самуилу.
Скулптура „Ослепљени војници цара Самуила“
Ту је и споменик бугарским војницима, учесницима ослободилачког рата 1877-1878. године.
Споменик бугарским војницима из Руско-турског рата 1877-1878. године
Пажњу ми привуче жута грађевина налик на кулу. У питању је астрономски торањ или „главна астрономска тачка Бугарске“ (штагод то значило). Торањ је саграђен 1920. године од стране Географског института.
Астрономски торањ и скулптура „Маутхаузен“ посвећена жртвама Холокауста
Од 1992. године због светлосног загађења торањ се не користи за астрономска осматрања.
Након мувања око Цркве Свете Софије кренух даље у шетњу по софијским улицама од којих су ме неке у великој мери подсећале на београдске.
Улица 11-ог августа
Шетајући стигох до зграде Софијске опере и балета.
Зграда Софијске опере и балета
Прва оперска трупа у Софији настала је 1890. године, али је након две године због недостатка средстава распуштена. Касније, 1908. године, оснива се Бугарско оперско друштво које 1922. године добија државно финансирање и назив Народна опера, а од 1928. године прераста у Бугарски национални театар опере и балета. Изградња зграде завршена је 1953. године, a архитекта је имао задатак да у оквиру ње постави споменик Александру Стамболијском (1879-1923), бугарском политичару и премијеру Бугарске од 1919. до 1923.
Споменик Александру Стамболијском крај зграде Софијске опере и балета
Алекандар Стамболијски био је један од најистакнутијих бугарских политичара. Подржавао је идеју Балканске федерације, односно пројекат државног уједињења Балканског полуострва. Био је потписник Нејског мировног споразума након Првог светског рата између земаља Антанте и поражене Бугарске на основу кога Бугарска предаје одређене територије Грчкој и Краљевини СХС. Такође је био потписник Нишког споразума о уређењу међудржавних питања између Краљевине СХС и Бугарске, везаних за граничне проблеме. Споразум је значио сузбијање активности ВМРО-а у граничном појасу. То је био један од разлога пуча, током кога је Стамболијски брутално убијен.
Због појединих уских улица и сличних зграда део града око Софијске опере и балета највише ме је асоцирао на београдски Дорћол, а једна од улица, до које стигох идући низбрдо, својим изгледом и положајем подсети ме на улицу Цара Душана. Чак је, као и она, имала трамвајске шине.
Булевар кнеза Александра Дондуковa
Сличност са београдском улицом Цара Душана понајвише је била због зграда
Пошто сам шетњу по Софији одлучио да полако приведем крају, кренух према Булевару Витоша (буг. булевард „Витоша“).
Почетак пешачке зоне у Булевару Витоша
Због великог број кафића, продавница и људи који њиме шетају, слободно се може рећи да оно што је за Београд Кнез Михаилова улица, то је за Софију Булевар Витоша. Простире се од Трга Свете Недеље до Јужног парка у дужини од 2,7 километара, с тим што је пешачки део дужине око 700 метара. Назив Витоша улица је добила 1883. године по оближњој планини. Кратко време почетком XX века носила је име Генерала Гурка, руског генерала чије су трупе ослободиле Софију од Турака 4. јануара 1878. године.
Београдска Кнез Михаилова се може похвалити лепшим здањима, а Булевар Витоша зеленилом, односно великим дрворедом.
Булевар Витоша и планина Витоша у даљини
Витошка, како је од милоште зову, била је идеално место да предахнем пре одласка на аутобуску станицу и наставка путовања. У глави ми се мотало све оно што сам у Софији током дана видео. По архитектури град ме је подсетио на Београд, што није чудно, јер су се оба града почела развијати отприлике у исто време – крајем XIX века након завршетка османске владавине. Оно што ме је највише изненадило била је Сердика. Искрен да будем, нисам знао да историја бугарске престонице сеже тако далеко у прошлост. Начин на који су остаци древне Сердике уклопљени у савремени град је за сваку похвалу. Верујем да Београд, као и Софија, лежи на ништа мање вредном историјском благу, али остаци древног Сингидунума и даље остају скривени испод земље. Лично мислим да је наилазак на то благо ноћна мора сваког инвеститора који по Београду нешто копа.
Због сличности са Београдом Софија на мене није оставила неке нарочите импресије, у смислу да сам видео нешто што раније нисам, али далеко од тога да ми се није допала. Мислим да је много интересантнија туристима који долазе издалека и којима је цео Балкан једна велика непознаница, а не нама који смо неколико сати вожње од ње. С друге стране, њена близина чини је одличном дестинацијом за оне који желе да покушају да путује самостално, односно у сопственој организацији, јер је све крајње једноставно, почевши од превоза, па до комуникације. Ако набасате на неког ко не зна енглески, сигуран сам да ће вас разумети ако причате српски, као и ви њега.
Након предаха запутих се према метро станици Национална палата културе (буг. Национален Дворец на Културата). Пролаз који до ње води налази се на крају Булевара Витоша.
Метро станица Национална палата културе
Из метроа изађох на станици „Централна ЖП гара“. До поласка аутобуса за Букурешт беше још доста времена, па се без журбе запутих до железничке станице да напуним мобилни телефон, „накачим се“ на бесплатан интернет, али и нешто презалогајим. При руци ми је била резервна батерија, али одлучих да је без крајње нужде не користим и телефон пуним где год ми се укаже прилика. Утичнице пронађох у ћошку лево од улаза у станицу, а било их је и на оближњим стубовима.
У оквиру зграде железничке станице налази се самоуслуга, па не пропустих прилику да у њој попуним залихе слаткиша. Остало је да покупим ранац из гардеробе и укрцам се у аутобус.
Додатак: Кратак видео шетње кроз Софију:
Полазак за Букурешт
Када се појави аутобус, око њега се одмах направи гужва, али поче и галама. Најгласнији беше један Циганин, налик на Индијанца, који је нешто викао на румунском и прстом показивао на свој пртљаг – огромну коферчину, довољно велику да у њу стане један мигрант. Некако оставих ранац у бункеру аутобуса, али не добих налепницу, јер момак који је био задужен за пртљаг једноставно није могао да је одлепи и залепи на ранац. И он је нешто викао и био прилично нервозан.
Уђох у аутобус који је био дупке пун и пронађох своје седиште број 36 које је, хвала богу, било слободно. У аутобусу се појави и девојка са шалтера код које сам се пре поласка распитивао за перон са кога аутобус полази. Из неког разлога бројала је путнике. На крају се сви путници некако попаковаше и коначно кренусмо.
Око 3 сата након поноћи стигосмо у Русе, град који је познат као највећа бугарска лука на Дунаву. Назив града нема никакве везе са Русијом и Русима, иако тако звучи. Према једној теорији назив је финског порекла и има значење „плав“, а везује се за жену која је основала град. У Рушчуку, како гласи старински назив града, своју камарашију, односно бродску агенцију, имао је и велики српски трговац и добротвор – капетан Миша Анастасијевић.
У Русеу се аутобус практично испразни.
Аутобус Софија – Букурешт
Затим је уследила пасошка контрола од стране бугарске граничне полиције. Исто то обавише и њихове румунске колеге по преласку моста преко Дунава и доласка на гранични прелаз Ђурђу, назван по румунском граду који се налази прекопута Русеа. То ме је мало збунило, јер сами мислио да су Бугарска и Румунија део Шенгена. Заправо, Шенген код њих важи само за ваздушни и поморски саобраћај.
Након пасошке контроле настависмо према Букурешту до кога од Ђурђуа има нешто више од шездесет километара.