Straževica

Стражевица – 18 година касније

Од трагичног пролећа 1999. године које су обележили звук сирена, грмљавина авиона и експлозије бомби прошло је већ осамнаест година. Довољно дуго да ране зацеле и претворе се у трајне ожиљке у душама оних који су у експлозијама НАТО бомби изгубили своје најмилије. У међувремену, стасале су нове генерације које имају ту срећу да се тог несрећног пролећа уопште не сећају, а нама који смо силом прилика били савременици свих тих догађаја не остаје ништа друго него да се са горчином сваке године присећамо свега што се тада дешавало.

У вестима које су у то време емитоване свакодневно се помињало једно место за које се са правом може рећи да је представљало трн у оку НАТО авијацији. Ради се о брду Стражевица у београдском насељу Раковица. О значају онога што се у њеним недрима крије говори чињеница да је на мети НАТО авиона била скоро свих 78 дана колико је бомбардовање трајало, а бомбе су на њу падале и по пар пута дневно. Као и свако место које је обавијено велом тајне Стражевица је била предмет разних прича, почевши од оне да се на брду налази радар који се по потреби „спушта“ и „подиже“.

Жеља да мало боље осмотрим мистериозно брдо и сликам необичан споменик који се на њему налази натерала ме је да једног дана седнем у раздрндани трамвај број 3 и упутим се у Кнежевац.

Од окретнице трамваја бр. 3 у Кнежевцу па до врха брда има нешто више од једног километра, што у принципу није много за пешачење, али с обзиром да цео пут иде узбрдо, шетња би могла да буде доста напорна. До врха брда се без проблема може стићи и аутомобилом, али мало пешачења не би требало да шкоди.

Око сто метара после скретања у Хајдук Вељкову улицу наилазим на објекат који је на интернету изазвао доста полемика, јер се тврдило да се ради о ХАРП антени

Уствари, реч је о пробној варијанти базне станице мобилне телефоније која би својим изгледом требала мање да ружи град.

Док лагано савлађујем узбрдицу размишљам о причама које о Стражевици круже, односно о ономе што сам прочитао на интернету. Према неким изворима, први тунел у унутрашњости брда ископали су Немци током Другог светског рата и у њему складиштили муницију. Оно што су започели Немци, довршила је Југословенска народна армија. Проширила је тунеле и претворила их у командно место РВ и ПВО у које се сливају информације из ваздушног простора. Комплекс је пројектован да издржи напад нуклеарним пројектилом снаге 20 килотона. „Рупа“, како су објекат у жаргону звали војници и официри који су у њему боравили, има неколико улаза који су вешто скривени. За један се са сигурношћу зна да се налази у објекту који својим изгледом не одудара од мало веће двоспратне куће. Тачан положај улаза је и даље војна тајна.

Своје ватрено крштење Стражевица је доживела првог дана бомбардовања, односно 24. марта 1999. године око 20:00 часова када је на њу пала прва крстарећа ракета. Током 78 дана гађана је практично сваки дан. Преживела је и експлозију оближњег неиспражњеног складишта убојних средстава која је по речима становника Раковице била попут земљотреса, јер је на складиште бачена бомба тешка 2 тоне. 

Последњих пар стотина метара до врха брда поштено ме је изморило. Имао сам утисак да узбрдица некако постаје „већа“. 

Време ми такође није ишло на руку, пошто је почела да ромиња киша и да дува ветар.

Прилично уморан савладах последњу кривину и стигох до врха брда. Крај пута, недалеко од улаза у ограђени простор, налази се спомен-плоча са стиховима песника Слободана Бована посвећеним Стражевици.

Простор у коме се спомен-обележје налази ограђено је бодљикавом жицом, али капија на улазу није закључана тако да се може ући без проблема.

Упркос бомбама које су свакодневно падале командни центар је функционисао све време бомбардовања за шта су најзалужнији припадници 210. батаљона везе. Двојица припадника ове јединице, заставници Владимир Вујовић и Властимир Лазаревић, погинули су на врху брда док су мењали антену, оштећену у нападу непријатељске авијације. На месту њихове погибије 2002. године подигнуто је спомен-обележје  „Гласник са Стражевице“.

Спомен-обележје „Гласник са Стражевице“

Погинули припадници ВЈ

На табли у централном делу споменика уписане су последње речи једног од погинулих заставника: „Останите на пријему, завршавам…“

Гелерима изрешетана антена

Задња страна споменика

Споменик је рад академског вајара Славише Чековића. Висине је 19 метара. Основа је урађена од камена и има облик авиона „Ф-117“, познатијег као „невидљиви“. Конструкцију, која се у облику троугла уздиже изнад основе, чине делови војних антена и гелери авионских бомби. На врху се налази права антена која би могла да буде у функцији.

Сликањем споменика испунио сам један од задатака који сам себи поставио пре посете овом месту. Затим сам прешао на други, односно сликање остатака војних инсталација које се налазе на врху брда. Пар десетина метара од спомен-обележја налази се отвор ширине неколико метара за који претпостављам да је био улаз у укопане просторије за смештај људства које је одржавало или обезбеђивало ово радио-релејно чвориште.

Отвор је „свеже“ затрпан земљом, па у просторије није могуће ући. Пажњу су ми привукле необичне „степенице“ које су се према њему спуштале. Паде ми на памет она прича о радару коју бих дефинитивно сврстао у урбане легенде, настале за време бомбардовања. Да не буде забуне, подземно командно место РВ и ПВО, у војним круговима познато као „Објекат 909“, смештено је у подножју брда, а на врху се налази само чвориште везе које је у међувремену исељено и напуштено.

Мало даље од отвора налази се нешто што мени као лаику личи на канал за технички преглед возила. 

На врху брда се налази и нови антенски стуб. Подигнут је одмах поред још једног улаза у укопане просторије за смештај људства. Пошто улаз није затрпан, спустио сам се низ степенице да осмотрим просторије.

У просторијама је било веома мрачно. Слаба светлост допирала је само из вентилационих отвора. На срећу, имао сам код себе малу батеријску лампу, па сам могао да наставим са обиласком. Кретао сам се пажљиво, јер је светлост батеријске лампе била слаба, а комада бетона и ђубрета на које сам могао да се саплетем било је свуда унаоколо. Знајући наш менталитет, количина ђубрета попут пластичних флаша, кеса и лименки, временом ће се вероватно повећавати. Све просторије су прилично девастиране, а с обзиром да је из њих однето све што се могло однети, за већину се не може рећи шта им је била конкретна намена.

Након изласка на светлост дана реших да осмотрим простор око улаза. Изнад укопаних просторија налази се неколико шахтова и вентилационих отвора, а поред улаза кратер од експлозије пројектила. 

Током шетње по брду пажњу су ми привукле две кућице удаљене 50-ак метара од места на коме се налази чвориште везе, па сам се упутио према њима да их мало боље разгледам.

Пошто је простор око њих ограђен бодљикавом жицом, а улазна капија закључана, нисам могао да дођем до њих и видим шта се у њима налази. С обзиром да су на отворима за прозоре и врата решетке, а не права врата и прозори, могуће је да се у њима налазе вентилациони шахтови. Графит који је исписан на једној од кућица сведочи да је било и „јунака“ којима бодљикава жица није засметала да искажу свој уметнички таленат. Пошто ми се нису остављали комади одеће на бодљикавој жици, одлучио сам да продужим даље према каменолому на који сам такође желео да бацим поглед.  

Пре десетак година подземном објекту је претила опасност, већа од НАТО авијације. Оно што није успело десетинама НАТО бомби, успело је предузећу ЕМС „Кијево“ у чијем је власништву поменути каменолом. Наиме, експлозије у каменолому довеле су до напрслина и цурења воде из зидова подземног објекта.

Као што се на снимку види, експлоатација камена се и даље наставља. Искрено се надам да се минирања одвија у границама одобреног експлоатационог поља, односно да је урушавање подземног објекта заустављено, али с обзиром да је у питању новац, не би ме зачудило да један каменолом постане значајнији од стратешког војног објекта. Ево и пар слика „кобног“ каменолома.

Од каменолома кренух назад према споменику. Са Стражевице се пружа леп поглед на околна насеља, па упркос облачном дану који није био баш идеалан за сликање, направих пар слика околине.

Солитери на Видиковцу

Солитери на Бањици

Солитери на Лабудовом брду

Авалски торањ

Зграда ВМА

Док сам напуштао Стражевицу још једном бацих поглед на споменик. Беше ми драго што захваљујући њему, упркос годинама које неумитно пролазе, успомена на људе који на овом месту положише своје животе не може да избледи. „Гласник“ ће увек бити ту да нас на њих сећа. И не само да нас сећа, већ и опомиње, да опростити можемо, али заборавити не смемо. 

Једно мишљење на „Стражевица – 18 година касније

  1. Nemogu da se otmem utisku, da današnja politička ergela ima zadatak da ovo mesto uništi u tišini. Da završi ono što tomahavci nisu mogli. A prvenstveni cilj NATO manijaka to i jeste, jer bi ih ovo nekad u budućnosti opet moglo opeći.
    A siguran sam da će Srbiji zatrebati ovako nešto. Možda ne za 30 godina ali sigurno u ovom veku, jer živimo na pragu za koji će uvek, svi, zapinjati

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *