Kosutnjak

Кошутњак

Сигуран сам да је свако од нас, притиснут свакодневним обавезама, пожелео да макар на један дан побегне негде далеко од њих. За оне који живе у Београду, једно од места које може пружити кратак одмор од послова и проблема који су постали саставни део нашег живота, свакако је Кошутњак. Ова оаза природе, удаљена самo двадесетак минута вожње од центра града, без сумње ће вас натерати да бар накратко заборавите на стресну свакодневицу. 

Осим аутомобилом, до Кошутњака се врло лако може доћи и градским превозом, аутобусима 23 или 53 до станица „Спортски центар Кошутњак“ или „Пионирски град“. Алтернатива аутобусима је трамвај број 3, којим се до Кошутњака стиже из правца Топчидера (станица Топчидерска окретница).

Gradski prevoz - Kosutnjak

Поред „тројке“  могу се користити и трамваји 12 или 13 до станице Кнеза Вишеслава, одакле, уколико не желите да пешачите узбрдо, треба пресести на аутобус 57 (станица Кнеза Вишеслава) и возити се до станице Насеље Голф.

Gradski prevoz - Kosutnjak-a

Шетња по шуми се не може замислити без карте, па са собом треба понети карту за оријентиринг или неку другу са уцртаним главним стазама и објектима. Уз карту треба понети и компас. Такође, за сваки случај, у мобилни телефон треба инсталирати неку апликацију са мапама да би у сваком тренутку знали где се налазите. У принципу, у Кошутњаку је тешко изгубити се, јер је шума испресецана многобројним стазама које излазе на асфалтни пут или воде до неког познатог објекта.

Пошто сам авантуристичког духа одлучио сам да Кошутњак „нападнем“ пешке из правца Топчидера, али не асфалтним путем, већ земљаном стазом која се према карти налази око 150 метара од гараже Плавог воза у правцу Раковице.

Из трамваја бр. 3 изађох на станици Расадник и кренух према гаражи Плавог воза. Гаража изгледа прилично оронуло, али још увек одолева зубу времена.

Depo plavog voza

На споредним колосецима крај депоа паркирано је неколико пратећих вагона некада најпознатије возне композиције у СФРЈ. 

Prateci vagoni plavog voza

За вагоне су прикачене три локомотиве које су у периоду од 1957. до 1978. коришћене за вучу Плавог воза. Ради се о дизел-хидрауличним локомотивама познатог немачког произвођача Krauss-Maffe које су, док су биле део композиције Плавог воза, носиле ознаку JŽ 761 и имале свој редни број. Називе су добиле по чувеним биткама из Другог светског рата: Динара, Козара и Сутјеска.

Lokomotiva Sutjeska

На једној од њих су се сачували ознака и редни број JŽ 761-003, па се са сигурношћу може рећи да се ради о „Сутјесци“, док на „Динари“ и „Козари“ нема никаквих ознака. 

Локомотиве су коришћене до 1991. Сада су у веома лошем стању, пошто већ годинама стоје на отвореном. Новца за њихово сређивање, наравно, нема.

Наводно су Немци предлагали да им дамо две, а да нам они трећу среде. Ако већ нема средстава за ремонт, могле су бар да буду склоњене на неко место које је заштићено од снега и кише и да тамо сачекају неке „боље дане“.

Утабаним путем који иде уз пругу наставих даље ка месту на коме би према карти требала да се налази земљана стаза којом се улази у Кошутњак. Осим авантуристичког духа, један од разлога да кренем баш туда била је близина тог улаза месту на коме је 29. маја 1868. убијен кнез Михаило Обреновић, а које сам током шетње по Кошутњаку прво желео да посетим.  

Након што сам дошао до краја утабаног пута скренух  десно поред сиве куће која се ту налази, али никакву земљану стазу која би водила у шуму нисам видео, пошто је све обрасло густим растињем.

Siva kuca

Тек мало пажљивијим разгледањем опазио сам траг кроз траву који је водио према шуми.

Košutnjak

Искрен да будем, очекивао сам да стаза буде шира и боље утабана. Ипак, нисам се поколебао, већ наставио даље.

Košutnjak

Након уласка у шуму стаза постаје уочљивија и утабанија. Иако је пар дана раније падала киша, блата није било.

Košutnjak

Такође није било комараца, али је било досадних ситних мушица. Стазица је у почетку имала благи успон. Што сам се више приближавао асфалтном путу, успон је постајао све већи и већи. 

Шетњу по шуми, нажалост, није могло да заобиђе ђубре.

Đubre

Недалеко од „депонијице“ наишао сам на неку кућицу око које је било 4-5 паса луталица који су мирно лежали и нису обраћали пажњу на моје присуство. Испред кућице је горела ватрица, а на њој се налазио неки лонац у коме се нешто кувало. Газда је вероватно био ту негде, близу. Паде ми на памет нека сулуда мисао која би могла да послужи као сценарио за неки амерички трећеразредни филм, а то је да у тој кући живи неки човек који пљачка залутале кампере, убија их и закопава негде у шуми. Не желећи да проверавам нарав човека који је ту живео, наставио сам даље.

Kućica u košutnjačkoj šumi

Убрзо сам угледао банкину асфалтног пута. Узбрдица је била доста велика, али сам је савладао без већих проблема.

Bankina

Након изласка на асфалтни пут кренуо сам лево према стази која би према Гугл мапама требала да води до места убиства кнеза Михаила. 

Stazica u Košutnjaku

Међутим, стаза је водила дубље у шуму и никаквог обележја о погибији кнеза Михаила ту није било. Бацих поглед на другу карту и схватих да је на Гугл картама место кнежевог убиства погрешно означено. Оно се заправо налази 250-300m даље од места које је обележено на Гугл мапама. Наставих даље стазом кроз шуму у правцу обележја. Могао сам да се вратим на асфалтни пут, али нисам, пошто је шетња кроз шуму била пријатнија. Поред тога, стаза прати асфалтни пут тако да није било бојазни да ћу да залутам.

Pogled na asfaltni put

Након пар минута пешачења наиђох на оборено стабло које се баш лепо уклапало у шумску идилу.

Oboreno stablo u Košutnjačkoj šumi

Стаза је била без успона, тако да пешачење није било напорно, већ пријатно. До места на коме је убијен кнез Михаило стигао сам за пар минута. 

Mesto ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku

Обележје заиста изгледа скромно. За човека током чије владавине Турци напуштају Београд и остале утврђене градове – и прескромно. 

Tabla na mestu ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku

Врло брзо након кнежеве смрти формиран је одбор који је требао да сакупи прилог за подизање меморијала. Одлучено је да се на месту кнежеве погибије подигне капела, а у граду споменик. Од меморијала у Кошутњаку се брзо одустало, јер, према речима Мирослава Тимотијевића, историчара уметности, није био у складу са „актуелним политичким потребама националног програма у који се више уклапао мит о хероју победнику, него о хероју мученику“.

Staza od asfaltnog puta do obeležja

Тако је 19. децембра 1882., на Светог Николу, крсну славу Обреновића, на централном градском тргу свечано откривен споменик, а место погибије у Кошутњаку остало је да чека неко друго време и нове генерације. Нажалост, те нове генерације по питању подизања достојног обележја нису учиниле ништа, па тако од асфалтног пута до обележја води само земљана стаза.

Сигуран сам да се место може уредити тако да не одудара превише од своје околине, али да истовремено на прикладан начин чува успомену на човека који је током своје владавине направио велике кораке на путу осамостаљења Србије од Османског царства.

Staza od mesta pogibije kneza Mihaila u Košutnjaku

Следеће место у шетњи по Кошутњаку била је Хајдучка чесма, до које је, по мојој слободној пороцени, требало пешачити око један километар кроз шуму. 

Stazica kroz šumu

Стаза је у почетку била широка и добро утабана.

Stazica kroz šumu

Касније се мало сужавала, али је била доста осунчана, јер је у том делу шума нешто ређа.

Stazica kroz šumu

Од  главне стазе на појединим местима полазиле су мање стазице којих није било на картама. 

Stazica kroz šumu

Још неко време сам  пратио главну стазу, а онда одлучих да покушам да скратим пут, па кренух стазицом која се од главне одвајала са леве стране. 

Stazica kroz šumu

Успон је био велики и 50-70 метара, колико сам отприлике прешао, поштено ме је изморило.

Stazica kroz šumu

Пошто се крај стазице није назирао, а узбрдица постајала све већа и већа, бацих поглед на навигацију у телефону и схватих да сам „отишао“ сувише улево, односно да се не крећем у жељеном правцу. Ништа ми друго није преостало него да кренем назад.

Stazica kroz šumu

Повратак назад је био лаганица, јер сам ишао само низбрдо.

Oboreno stablo

Ипак, нисам се вратио до главне стазе, већ сам кренуо другом, за коју сам претпоставио да води до Хајдучке чесме.

Stazica kroz šumu

Стазица је била идеална за пешачење, јер није ишла узбрдо.

Stazica kroz šumu

Након пар минута хода стигао сам до места где су се две стазе укрштале, одакле сам наставио само право.

Stazica kroz šumu

Убрзо сам се спустио према асфалтном путу. Низбрдица је била доста велика, па сам морао да будем веома пажљив, јер је спуштање врло лако могло да пређе у котрљање.

У близини чесме већ је било људи који су увелико припремали роштиљ. Поред роштиљџија било је и оних који су точили воду, јер је Хајдучка чесма један од три извора у граду са кога се може безбедно пити.

Hajdučka česma

Тачна година изградње чесме није позната. Претпоставља се да је то било у XVIII веку. Најстарији запис у коме се чесма помиње је опорука Доситеја Обрадовића у којој он изражава жељу да буде сахрањен поред Хајдучке чесме. 

Tabla kod Hajdučke česme

Почетком 70-их простор око чесме био је место на коме су се одржавали концерти и фестивали, нешто попут нашег „Вудстока“. Први рок концерт одржан је 1972, по идеји Роберта Немечека који је у то време био басиста бенда „Поп машина“. На концерту су поред „Поп машине“ наступиле и групе „С времена на време“ и „Породична мануфактура црног хлеба.“ Затим је 1973. уследио „Фестивал младости“ на коме су између осталих наступили „Поп машина“, „Јутро“, у коме је био и Горан Бреговић, и „220“, претеча „Парног ваљка“.

Prostor oko Hajdučke česme

Када се помене Хајдучка чесма, прва асоцијација коју она код мене изазива је концерт „Бијелог дугмета“ из 1977. по коме је први албум ове групе добио назив. На концерту се окупило за то време невероватних 30 хиљада људи.

Након што сам се мало окрепио и предахнуо кренуо сам према следећем одредишту – ресторану  „Голф“, до кога од Хајдучке чесме асфалтним путем има око 2 km. Пут је могуће скратити уколико се крене стазом кроз шуму, али у том случају треба савладати узбрдицу која није баш тако мала. Одлучио сам да штедим снагу и кренем асфалтним путем.

Asfaltni put od Hajdučke česme

Асфалтни пут има благу узбрдицу, тако да пешачење није било превише напорно, али да би прошло „безболно“ ипак треба имати неку кондицију.

Pionirska ulica

Када се скрене у Пионирску улицу узбрдица се знатно смањује, а након стотинак метара парактично у потпуности престаје. Од скретања до ресторана „Голф“ има око 1 km. 

Restoran Golf

Осим убиства кнеза Михаила које се одиграло давне 1868., Кошутњак је био сведок још једног немилог догађаја који се збио у нашој блиској прошлости. Ради се о отмици Ивана Стамболића која је извршена 25. августа 2000. управо у Кошутњаку, недалеко од места на коме се данас налази Иванова чесма коју су 2004. године прекопута ресторана „Голф“ подигли Иванови пријатељи.

Ivanova česma

Од Иванове чесме кренух Пионирском, а затим скренух у улицу Кнеза Вишеслава. У поменутој улици налази се зграда Републичког хидрометеоролошког завода одакле свакодневно стижу информације о временским приликама у.земљи. 

RHMZ

Крај табле на улазу у РХМЗ постављен је дисплеј који приказује тренутне временске податке. Мало даље, иза крошњи дрвећа, „гвири“ радарска купола.

Radarska kupola

Наставих даље улицом Кнеза Вишеслава и стигох до места на коме се некада налазило немачко гробље, последње почивалиште 2600 немачких војника погинулих 1915. приликом заузимања Београда. Кажем „налазило“ јер од гробља, чија је површина некада била 4-6 хектара, практично није остало ништа. Да се ту налазило гробље једино се може закључити на основу три стуба некадашње капије на којима стоје зарђали крстови. 

Stubovi ulaza u nemačko vojničko groblje

На једном од стубова се сачувао уклесани натпис „Гробље немачких јунака 1915“ (нем. DEUTSCHER HELDEN FRIEDHOF 1915).

Nemačko vojničko groblje

Натпис се не може тако лако ни усликати, пошто око стуба буја багрем. 

Šarka nekadašnje kapije

Недалеко од стубова налази се некада главни споменик, израђен од белог венчачког мермера. Карактеришу га одлике класицизма, па се може претпоставити да је цео меморијални комплекс замишљен да буде у духу класицизма. 

Glavni spomenik nemačkog vojničkog groblja

Споменик је у жалосном стању. Да би се спречило урушавање ојачан је даскама и металном конструкцијом. Када сам му се приближио осетио сам благ мирис амонијака, исти онај који се осећа по хаусторима, ћошковима подвожњака и другим скривеним местима која се користе за зна се већ шта.

Glavni spomenik nemačkog vojničkog groblja

Од некадашњег гробља остала је и велика клупа у облику полуелипсе са које се некада пружао поглед на Саву и Београд. Клупа је била намењена немачком цару Вилхелму II који је посетио Београд јануара 1916.

Klupa na nemačkom vojničkom groblju

Трагично је што очувању гробља није помогла ни чињеница да је осим 2600 немачких на гробљу сахрањено и 36 српских војника из састава 4. батаљона 7. пешадијског пука другог позива који су бранили положаје на Бановом брду. Због испољене храбрости немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен одлучује да их сахрани заједно са својим војницима, што је редак пример у историји ратовања. Сваки гроб је имао своју плочу са уклесаним именом и основним подацима, a на почетку дела гробља у коме су сахрањени српски војници постављено је камено обележје са крстом и натписом на српском и немачком језику: „Овде почивају српски јунаци 1915″.

Spomenik srpskim junacima
На плочи испред обележја уклесане су следеће речи: 

„Споменик српским ратницима, јуначки изгинулим бранећи Београд у јесен 1915. године, подигнут је по наређењу команданта немачке војске маршала фон Макензена као израз поштовања храбрим противницима.“

После Првог светског рата гробље је једно време било запуштено, али је касније обновљено и на њему су сваке године одржавани помени погинулим војницима. Посмртни остаци 18 српских војника су 1928. пренесени у костурницу на Калемегдану, док је преосталих 18 остало на овом гробљу.

Током Другог светског рата гробље је проширено и на њему је сахрањено око 2000 војника Вермахта. На дрвеним крстовима који су стајали на њиховим гробовима налазили су се кукасти крстови, па је могуће да су због тога након рата сви крстови и надгробне плоче, укључујући и оне са именима српских војника, уклоњени. На некадашњем гробљу почело је да расте дрвеће, а затим су се појавиле и клупе, па место данас изгледа као један не баш најбоље уређен парк.

Nemačkog groblje 04.06.2017.

Пре пар година урађен је пројекат обнове спомен обележја Немачког војног гробља који би овом месту требао да врати достојанство. Надам се да ће у скорије време бити и реализован, не само због српских, већ и војника Аугуста фон Макензена чији је поступак пример помало заборављене војничке части који свакако заслужује дубоко поштовање.

Шетњу наставих даље према месту на коме је снимљено неколико сцена једног од наших култних филмова са почетка 80-их. 

Stazica prema šumskoj upravi

Стазица која води до тог места иде кроз шуму, широка је и добро утабана. 

Stazica prema šumskoj upravi

Поред тога, нема никакве узбрдице, па шетња кроз шуму није напорна.

Врло брзо стигох до одредишта, односно куће у којој је почела са радом прва окружна шумска управа, која је много познатија као кућа Билија Питона из легендарног филма „Маратонци трче почасни круг“.

Kuća Bilija Pitona

Иако је подигнута пре више од сто година, кућа се још увек добро „држи“, односно, њена спољашњост одолева зубу времена. Улазна врата су откључана, па се у њу без проблема може ући, али у унутрашњости, осим ђубрета и старог намештаја, нема шта да се види.

У близини куће група излетника је спремала роштиљ, па нисам желео да им фотографисањем и снимањем превише кварим одмор. Направих само кратак снимак пута којим Мирко пролази када разваљује капију.

 

Недалеко од куће налази се табла са картом Кошутњака и уцртаним путевима и стазама.
Karta Košutnjaka

Шетња по Кошутњаку се полако ближила крају. Од куће Билија Питона асфалтним путем кренух према Топчидеру. Пут води поред Топчидерског гробља, па, иако обично не залазим по таквим местим, одлучих да свратим, пошто су на њему сахрањене неке познате личности из наше прошлости.

Након што сам прошао кроз малу капију гробља за око ми је запао гроб војводе Стевана Книћанина, јер је лако уочљив због високог обелиска који се поред њега налази. 

У потрази за гробовима познатих, наиђох на гроб Александра Кнежевића – Кнелета, једног од многобројних „момака са београдског асфалта“ који су 90-их харали престоницом. 

Kneletov grob

У тренутку када сам сликао гроб наишао је чувар и рекао ми да је то забрањено. Уз извињење да то нисам знао упитах га да ли може да ми покаже где су гробови познатих личности попут Исидоре Секулић, Жанке Стокић… Рекао је да нема проблема и да ће ми показати. Успут ми рече да је на Топчидерском гробљу  осим Кнелета сахрањено неколико припадника такозваног Вождовачког клана, јер се у Београду током 90-их „доста пуцало“.

Гробови Исидоре Секулић и Жанке Стокић налазе се недалеко од капије кроз коју сам прошао када сам улазио на гробље.

Grob Isidore Sekulić

Интересантно је да споменик Жанки Стокић није подигла ни породица, ни позориште, ни држава, већ служавка којој је оставила скромно наследство.

Grob Žanke Stokić

На топчидерском гробљу сахрањен је и велики пријатељ српског народа – Рудолф Арчибалда Рајс

Захвалих се чувару, а затим наставих даље према Топчидеру. Пут је ишао низбрдо, па пешачење није било напорно. До центра града сам се вратио трамвајем бр. 3 који сам „ухватио“ на станици Топчидерски парк.

Шетња по Кошутњаку ме је физички прилично изморила, али ми је с друге стране скренула мисли од свакодневице, па уколико желите да побегнете од градске вреве и растерећени започнете нову радну недељу Кошутњак је право место за то.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *