Putovanje u Kalinjingrad

Путовање у Калињинград – град у коме још увек провејава дух Кенигсберга

Садржај

          Укратко о путовању
          Полазак
15. септембар 2017.
          Будимпешта
                 Железничка станица „Келети“
                 Изложба билборда ARC 2017
                 Споменик мађарској револуцији 1956. године (56-os emlékmű)
                 Дворац Вајдахуњад (Vajdahunyad vára)
16. септембар 2017.
          Катовице
                 Железничка станица Катовице
                 Споменик синагоги и позориште „Станислав Виспјањски
                  Мариацка улица
                  Мариацка црква и Црква Васкрсења Господњег
                  Зграда Гранд хотела и Споменик шлеским извиђачима
                  Парк шлеских устаника
                  Трг „Rynek“
                  Катедрала Христа Краља и Црква Светог Петра и Павла
17. септембар 2017.
          Гдањск
                  Главна железничка станица у Гдањску
                  Вестерплате – место на коме је почео Други светски рат
                  Музеј Вестерплатеа
                  Стари град у Гдањску
                  „Пивска“, „Хлебницка“ и „Мариацка улица“
                  Лучка дизалица
                  Зграда поште у Гдањску
                  Јацекова кула. Црква Св. Николаја. Црква Св. Катарине. Велики млин
                  Аутобус Гдањск – Калињинград
17. септембар 2017.
          Калињинград
                  Хотел Кениг Авто
18. септембар 2017.
                  Кишовити Калињинград
                  Музеј Канта
                  Музеј Бункер
20. септембар 2017.
          Балтијск
21. септембар 2017.
          Елблаг
22. септембар 2017.
          Кентшин
                  Вучја јазбина
23. септембар 2017.
          Варшава

Укратко о путовању

Када се помене путовање у Русију сигуран сам да већина одмах помисли на Москву или Санкт Петербург, два града чије знаменитости сваке године привуку милионе туриста из целог света. Пошто сам у Санкт Петербургу био 2016., а у Москви 2015. године, одлучио сам да 2017. посетим неки град који се баш и не налази на мети туриста. Избор је пао на престоницу некадашње Источне Пруске – Кенигсберг, односно данашњи  Калињинград, град са богатом прошлошћу чијим је улицама шетао велики немачки филозоф Имануел Кант.
Путовање није предвиђало само боравак у Калињинграду, већ и обилазак још неких градова и историјских места која су ми се чинила интересантним и која сам одавно желео да посетим. Маршрута је била следећа: Београд – Будимпешта – Катовице – Аушвиц – Гдањск – Калињинград. Да би путовање учинио што занимљивијим, одлучио сам да се не враћам истим путем, већ да у повратку „свратим“ у још нека места у којима до тада нисам био, попут Кентшина (некадашњи Растенбург), односно Вучје јазбине. Као и у свим претходним путовањима мото је био: „Видети што више, а пут платити што мање“, што је значило „сецкање“ пута и вожњу возовима и аутобусима.
Пошто сам у планирању путовања већ стекао одређену рутину, за пар дана сам направио детаљан план путешествија (буклет), а у HERE мапе сам унео сва места која сам желео да посетим и сликам.
„Операција Калињинград“ могла је да почне.

Полазак

15.09.2017.

Најслабија карика у целом плану путовања био је долазак до Београда, јер је аутобус из провинције требао да стигне нешто мање од сат времена пре поласка воза за Будимпешту и свако мало веће кашњење доводило је до измена у плану.

Lasta bus

 Полазак аутобусом из малог града у провинцији

Аутобус ипак није каснио, па сам имао довољно времена да купим карту Београд – Будимпешта за воз који је са Главне железничке станице полазио у 7:36.

putovanje u Kalinjingrad Train Belagrade - Budapest

Воз 344 – Београд – Будимпешта – Беч

Међутим, на карти је био уписан број вагона 411 кога није било у композицији, па сам се вратио назад до шалтера. Шалтерска службеница се извинила и одштампала ми нову резервацију на којој је био наведен број вагона 412. Мислим, сама резервација и није била толико битна, јер је воз био полупразан. Вагон за који сам имао карту припадао је мађарским железницама и оно што је веома битно, имао је утичнице, па није било бојазни да ће се батерија у мобилном телефону због слушања музике испразнити.

Outlets in train

Воз је кренуо на време, што је, наравно, био добар знак. Искрен да будем, једва сам чекао да се дочепам Мађарске, јер, некако, чим се „изађе“ из Србије вероватноћа да ће воз негде стати због пуцања контактне мреже, шине или квара на локомотиви, драстично се смањује. Наравно, имао сам резервни план за такве евентуалије, али је несумњиво боље да до активирања тог плана уопште не дође.

С обзиром да у купеу није било никога, брзо сам се „разбашкарио“, јер на путовањима оваквог типа треба максимално штедети снагу, односно учинити све да вожња прође што безболније. Нешто касније у купе је ушао неки човек који је за путовање возом био опремљенији него ја. Из торбе је извадио јастук и ћебе и пружио се колико је дуг.
Вожњу до Бачке Тополе практично нисам осетио, јер је прошла у некој полудремци. Сапутник се разбудио нешто пре Суботице, па смо мало и проћаскали на тему путовања возом. Рекао је да у Суботицу путује четири пута месечно и да му због цене карте воз највише одговара. Такође ми је испричао да је једном приликом са породицом био у Француској и да је возом хтео да се превезе између два града (не могу да се сетим који градови су били у питању), али је лет авионом био јефтинији од воза.

Subotica

У одељку до мене путовала су двојица момака за које се на основу изгледа лако могло претпоставити да су са Блиског Истока. Због њих смо нешто дуже стајали у Суботици, пошто су их припадници наше граничне полиције извели из воза. Након њиховог повратка воз је кренуо даље и убрзо прошао кроз капију чувене жичане ограде.

Задржавање на Келебији није трајало дуго. Двојицу поменутих момака су поново извели из воза, али се овај пут, колико сам могао да приметим, у воз нису вратили.

Kelebia

Од Келебије воз је почео полако да се пуни, па више није било простора за „башкарење“. У купе најпре уђе неки декица и прозбори нешто на мађарском. Претпоставио сам да пита да ли је слободно, па сам само потврдно климнуо главом. Затим је питао још нешто, али му је мој израз лица јасно ставио до знања да не „диваним мађарски“, на шта се он само насмејао и одмахнуо руком. Нешто касније у купе уђе момак за кога сам најпре помислио да је Индус, али се брзо показало да није Индус, већ само мађарски Ром. Друштво у купеу убрзо нам је правила и симпатична плавуша која се удубила у читање књиге и тако показала да није заинтересована за комуникацију.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *