15.09.2017.
Vožnja od Kelebije do Budimpešte trajala je nešto duže od 3 sata što za rastojanje od 200 kilometara i nije tako malo. U železničku stanicu „Keleti“ voz je pristigao oko 16:15.
Na pomenutoj stanici do sada sam bio pet puta, ali gužva koja je na njoj vladala tog 15. septembra 2017. bila je kao nikada do tada. Ispred svakog automata za karte formirali su se redovi, a u svakom od njih bilo je bar 5-6 putnika.
Iako je voz za Katovice polazio tek u 20:05 odlučio sam da kartu koju sam kupio onlajn podignem odmah, jer nisam bio siguran da li će se gužva do tada smanjiti ili kojim slučajem postati još veća. Redovi su bili i ispred bankomata i menjačnice, ali s obzirom da mi je od prethodnog putovanja ostalo nešto više od hiljadu forinti čekanje u redu da zamenim ili podignem novac sam izbegao.
Kao i prilikom prethodnih putovanja, ranac sam ostavio u ormariću garderobe i krenuo u šetnju.
Pošto sam za šetnju po Budimpešti imao na raspolaganju skoro tri sata odlučio sam da se prošetam do Gradskog parka (mađ. Városliget) koji je uz Budimski dvorac mesto na kome uvek ima turista. Od stanice „Keleti“ do parka ima nešto više od dva kilometra, ali nakon osmočasovne vožnje malo pešačenja može samo da koristi.
Osim što sam želeo da se prošetam Gradskim parkom plan mi je bio i da bacim pogled na spomenik mađarskoj revoluciji 1956. koji se nalazi na Trgu pedesetšestaša (mađ. Ötvenhatosok tere). Što sam se više približavao trgu bilo je sve jasnije da se na njemu održava neka manifestacija. Zapravo, radilo se o ARC izložbi bilborda koja se od 2000. održava svake godine u septembru.
ARC izložba bilborda 2017.
Kao glavna tema obično se uzima nešto što je najaktuelnije u političkom životu države. Natpisi na bilbordima, naravno, bili su na mađarskom i uprkos tome što je na svakom bilbordu postojao i njegov naziv na engleskom, kod nekih mi ni to nije pomoglo da shvatim njihovu suštinu.
Egy vak Kiállítás képei / Pictures of a blind exhibition
Jedini bilbordi čiji mi je sadržaj bio potpuno jasan bili su oni koji su „blatili lik i delo“ premijera Viktora Orbana. Na prvom od njih pod nazivom Időhurok (eng. Time loop) je slika koja je nastala 1988. godine tokom obeležavanja tridesetogodišnjice pogubljenja Imre Nađa koja prikazuje mladog Orbana u trenutku kada ga policija ubacuje u automobil. Autor postera Dénes Peták doradio je originalnu sliku, pa tako ispada da „stari“ Orban „mladom“ Orbanu stavlja pendrek pod grlo.
Peták Dénes: Időhurok / Time loop
To što sam uspeo da vidim taj poster donekle je predstavljalo privilegiju, pošto je par dana kasnije bilbord prelepljen na zahtev žene koja je polagala pravo na originalnu fotografiju. Ona je tvrdila da je niko nije pitao za dozvolu da se njena slika koristi, a i da su je pitali, dozvolu ne bi dala, jer nije želela da se slika koristi u političke svrhe.
Na drugom bilbordu pod nazivom Nemzetember (eng. Nationman) Orban se u kostimu sličnom kostimu supermena bori sa raznim alama.
Nassli Viktor: Nemzetember / Nationman
Najupečatljivija slika za mene bila je ona na kojoj je Orban na braniku otadžbine, odnosno stoji iza žičane ograde i ponosno u desnoj ruci drži mađarsku zastavu.
Evo još par bilborda koji su se mogli videti na izložbi.
Nemeth Karoly: Civil mese / Civil tale
Hegedüs Eszter: Civilizáció / Civilization
It`s name is a shame, it`s name is a curse (levo)
Tóth Györgyi: Példabeszéd / Parable (desno)
Trg pedesetšestaša (mađ. Ötvenhatosok tere) na kome se održavala izložba bilborda nekada je nosio naziv Felvonulási tér, što bi u nekom slobodnom prevodu značilo „Manifestacioni trg“. Za vreme postojanja Narodne Republike Mađarske (1949-1989) na njemu su tokom državnih praznika održavane vojne parade i druge svečanosti svojstvene tom vremenu. Na trgu je 1951. postavljen spomenik Staljinu koji je srušen pet godina kasnije tokom Mađarske revolucije. Obeležavanje ovog antikomunističkog bunta bilo je povod da se pedeset godina kasnije, odnosno 2006. na trgu podigne spomenik.
Kompozicija spomenika sastoji se od 2006 kvadratnih cevi različite visine (od 1.5 do 8 metara) koje su na najširem delu spomenika prekrivene rđom i nalaze na određenoj udaljenosti jedna od druge.
Postepeno, postaju zbijenije, što simbolizuje ujedinjenje mađarskog naroda oko jednog cilja, a zatim se praktično stapaju formirajući klin pod uglom od 56 stepeni koji simbolično predstavlja godinu izbijanja revolucije.
Klin se zariva u pločnik koji pod njim puca, što opet na simboličan način pokazuje da narod, ukoliko se ujedini oko nekog cilja, ništa ne može da zaustavi.
Sav prostor oko trga bio je u nekom „vanrednom“ stanju, odnosno na pojedinim mestima su se nalazile zaštitne metalne ograde. Sve je asociralo na to da su u toku pripreme za neki događaj ili obeležavanje nekog praznika. U prilog tome da je reč o nekom značajnom događaju govorili su i šatori sa boksovima za konje koji su se nalazili u blizini.
Od trga „Ötvenhatosok tere“ krenuh Gradskim parkom prema dvorcu Vajdahunjad (mađ.Vajdahunyad vára). Park je izgledao mnogo lepše nego u hladno novembarsko jutro 2015. kada sam poslednji put u njemu bio.
Priču o dvorcu sam već delimično ispričao u članku o putovanju u Berlin, ali se toj priči može dodati još nešto. S obzirom da se sastoji od replika nekoliko građevina u kompoziciji dvorca se prepliće nekoliko stilova. Romanički stil predstavljen je replikom Crkve u Jaku (mađ.Jáki templom) koja se smatra jednim od najlepših građevinskih spomenika srednjevekovnog perioda u Mađarskoj.
Podignuta je 1220. godine i bila je posvećena Svetom Đorđu. Nalazi se u selu Jak, udaljenom oko 230 kilometara od Budimpešte, u blizini mađarsko-austrijske granice.
Iznad ulaza u crkvu nalaze se skulpture Hrista i apostola, ali nisu prikazani svi apostoli, već njih deset.
Elementi gotike prisutni su u kulama zamka, „pozajmljenim“ od Hunjadijevog zamka koji se nalazi u rumunskom gradu Hunedoara.
Gotika je takođe prisutna u glavnoj kapiji zamka.
Barokna i renesansna arhitektura zastupljena je na zgradi Mađarskog muzeja poljoprivrede koji je najveći muzej te vrste u Evropi. Zgrada predstavlja repliku austrijskog dvorca, a kupola iznad glavnog ulaza urađena je po ugledu na Kraljevu kapiju tvrđave koja se nalazi u rumunskom gradu Alba Julija.
Zgrada muzeja ukrašena je mnogobrojnim skulpturama.
U dvorištu zamka nalazi se i nekoliko spomenika od kojih je najupečatljiviji spomenik hroničaru nepoznatog identiteta, takozvanom Anonimusu. Informacija o njemu je malo, ali se pretpostavlja da je živeo za vreme vladavine kralja Bele III koji je na čelu mađarske države bio od 1172. do 1196, odnosno da je bio njegov beležnik. Autor je dela Gesta Hungarorum, (Letopisa Mađara) u kome je u 57 glava opisao istoriju dolaska Mađara na ove prostore, a zabeležio je i imena plemenskih vođa. U delu postoji i štura informacija o autoru na osnovu koje se pretpostavlja da se školovao u Zapadnoj Evropi. Većina istoričara je uverena da se radi o Pariškom univerzitetu koji je osnovan sredinom XII veka.
Sam spomenik je podignut 1903. godine i rad je vajara Mikloša Ligetija. Anonimus je prikazan kako sedi na klupi sa rukopisom u jednoj i perom u drugoj ruci. Lice se praktično ne vidi, jer je preko glave prebačena velika kapuljača. Među studentima postoji verovanje da će položiti ispit ukoliko prethodno protrljaju pero koje Anonimus drži u ruci.
U blizini je i spomenik mađarskom političaru Karolj Šandoru (1831-1906).
Podignut je 1908., a autor skulpture je slovački vajar Alajoš Štrobl.
U dvorištu zamka nalazi se i spomenik Ignacu Daranjiju (1849-1927), nekadašnjem ministru poljoprivrede u mađarskoj Kraljevskoj vladi.
Dok sam se muvao oko glavnog ulaza iza leđa se odjednom začu glasna muzika koja me natera da se okrenem i pogledam o čemu se radi.
Ne znam kako bih nazvao to čudo na točkovima, možda neka vrsta pokretne pivnice. Stotinak metara iza prve išla je druga.
Od dvorca Vajdahunjad krenuh prema Trgu slobode. Trg je bio ograđen metalnom ogradom i na njemu su se obavljali neki radovi. Sve u svemu, u toku su bile ozbiljne pripreme za neku manifestaciju ili obeležavanje nekog praznika. Možda je u pitanju obeležavanje godišnjice Mađarske revolucije 1956-te? Taj dan se ionako slavi kao državni praznik. Ko zna…
Kada sam se vratio na stanicu gužve više nije bilo. Do polaska voza za Katovice ostalo je nešto više od sat vremena. Neki bi možda rekli da sam mogao da prošetam još malo, a ne da se vraćam na stanicu tako rano, ali ja više volim da ukrcavanje u voz prođe bez neke trke-frke. Ubrzo je i voz bio postavljen pa sam se smestio u prazan kupe. Iako napolju nije bilo toplo u vozu je radila klima, pa je u kupeu bilo pomalo hladnjikavo. Iskren da budem, nadao sam se da ću biti jedini putnik u kupeu, pošto sam hteo da se „razbaškarim“ kao u vozu za Budimpeštu. Ipak, želja mi se nije ispunila. Najpre mi je saputnik bila jedna devojka, a njoj su se u Bratislavi pridružila još dvojica momaka, pa sam iz ležećeg morao da se prebacim u sedeći položaj. Iako je krenuo na vreme, voz je zbog dužeg stajanja u Bohuminu u Katovice stigao sa zakašnjenjem od sat vremena, odnosno nešto posle 5.