Садржај:

Зашто баш Истанбул?

Након паузе због свима нама добро познатог разлога, одлучих да у септембру одем на неко путовање које због околности које нас три последње године прате неће бити превише захтевно и компликовано у погледу организације. Као најпогоднија дестинација учинио ми се Истанбул – град са богатом прошлошћу, смештен на граници Европе и Азије који својим оријенталним шармом годишње привуче милионе туриста из целог света. То је и разлог зашто га има у понуди свих туристичких агенција, па га посетити не представља неки проблем. Ипак, без обзира што је путовање преко агенције најједноставније, најсигурније, а у овом случају и најјефтиније, одлучио сам да као и претходна, и ово путовање сам организујем, понајвише због тога што су аранжмани преко агенција обухватали три ноћења, а ја сам у Истанбулу желео да проведем више времена.
Осим једноставности да се до њега стигне и гомиле културно-историјских знаменитости, на разлог да отпутујем баш у Истанбул утицали су и неки моји ставови. До сада сам углавном путовао у земље са којима смо кроз историју имали традиционално пријатељске односе. У њима сам се осећао некако пријатније. Због тога је идеја да путујем у Истанбул помало изненадила мене самог, јер ми је, као некоме ко је одрастао уз епску народну поезију у којој су Турци описани као „зулумћари“ и „изелице“ који „папучама пију вино хладно“, сама помисао на њих изазивала приличну аверзију, која, морам признати, у данашње време, нема баш неко оправдано утемељење. Путовање у Истанбул било је прави начин да се она елиминише (или додатно продуби), па је и то ишло у прилог томе да кренем пут Турске.

Припрема за путовање

У погледу превоза на памет су ми падале разне идеје, попут комбинације аутобуса и воза (аутобус до Софије, а затим воз до Истанбула). Путовање авионом сам одбацио, јер ми је било прескупо, пошто је цена најјефтиније авионске карте коју сам пронашао износила нешто више од 300 евра, а ја сам у тај износ желео да „уградим“ трошкове превоза и смештаја. На крају се одлучих за аутобус, убедљиво најјефтинији, али и најнапорнији начин да се до Истанбула стигне. Повратна карта коштала је нешто више од 70 евра. Полазак је био из Београда с тим што се код Баточине преседало у други аутобус који је долазио из Новог Пазара.
Потрага за смештајем била је прави изазов, јер се цена једнокреветних соба са купатилом на „Букингу“ кретала од двадесетак евра, па навише, али су најјефтиније собе (које обично резервишем на путовањима) у рецензијама описане, најблаже речено, као „рупе у којима доминирају разноразни инсекти“. На крају се одлучих за нешто скупљу варијанту (205 евра за 6 ноћења) чија је главна предност била локација, односно то што се налази у близини Плаве џамије.
Убедљиво највише времена у припреми путовања потроших на планирање обиласка града. Пошто сам акценат ставио на „византијски Константинопољ“ желео сам да на HERE карти у телефону обележим што више објеката везаних за ту епоху, како би их касније лакше пронашао. У томе ми је највише помогао сајт о византијском наслеђу. Наравно, нисам заборавио ни на туристичку карту Истанбула, као ни карту градског превоза.
Након свих ових припрема остало је само да кренем на пут, али ме је неколико дана пред полазак сустигао ковид од кога сам се скоро три године вешто скривао. После „успешно“ прележане короне уследиле су још неке ствари на које нисам могао да утичем и због којих сам путовање морао да померим за средину новембра или да од њега одустанем. Иако због временских прилика нисам љубитељ јесењих путовања одлучих да на пут ипак кренем надајући се да ми киша неће задавати превише проблема. Од чврсте одлуке да путујем у Истанбул није ме поколебао ни терористички напад у улици Истиклал који се десио два дана пре поласка.

15.11.2022.

Полазак

Пошто је била средина новембра мислио сам да неће бити превише путника заинтересованих да баш тада путују у Истанбул. Ипак, било нас је толико да је организатор путовања морао да нас подели у две групе. Једна група је до Баточине ишла комбијем, а друга аутобусом за Косовску Митровицу. Мени западе група која је ишла аутобусом. Осим мене у њој беше неколико турских возача аутобуса који у Србију довозе купљене у Турској аутобусе, а назад се враћају аутобусима, али не као возачи, већ као путници. Ја сам требао да им будем нека врста водича и да им кажем када треба да изађемо из аутобуса код Баточине.
Из Београда за Баточину кренусмо у 13:30 аутобусом за Косовску Митровицу. Иако је био радни дан аутобус је био препун. Човек се запита куда сви ти људи баш радним даном путују. Вожња до Баточине ми је брзо прошла у разговору са сапутником који је ишао до Лепосавића. Дотакосмо се неизбежне теме Косова, али и рата у Украјини.
До Баточине стигосмо око 15 часова. Аутобус, наравно, није ушао у град и зауставио се на аутобуској станици, већ на пумпи Михајловић испред укључења на аутопут. Да ли у другим земљама постоји обичај да аутобуси купе путнике по пумпама и одмориштима, а не по аутобуским станицама у градовима или је то својствено само Србији? Сетих се Паје Вуисић у филму „Ко то тамо пева?“ када није хтео да прими путника ван станице, плашећи се да неко то не види и пријави га. Данас тог страха очигледно нема, иако постоји закон који забрањује примање путника ван стајалишта која су за то одређена и обележена. У случају неке провере заустављање би се вероватно правдало потребом да се допуни гориво или једноставно паузом. Помињем то из разлога што због таквог начина функционисања аутобуског превоза путник бива приморан да уместо на станици аутобус чека на неком месту, обично ван града, без могућности да добије информацију о томе када аутобус треба да стигне. Плус, до тог места неко мора да га довезе или да узме такси.
Аутобус за Косовску Митровицу убрзо настави пут, а код пумпе остадосмо турски возачи и ја. Ту беше и неки лик са торбама који је чекао аутобус из Црне Горе за Луксембург који је каснио два сата. Иако је била половина новембра време није било хладно, па чекање није представљало проблем. У случају ниске температуре, кише или ветра не би нам преостало ништа друго него да извршимо „инвазију“ на пумпу.
Након отприлике пола сата појави се аутобус из Новог Пазара. Неки од путника из аутобуса паузу искористише да обаве намаз. Због њих се задржасмо дуже него што је планирано, па је жена која је била вођа пута негодовала, јер због дужег задржавања „могу да је казне“. Аутобус је био скоро пун, али ја добих место без сапутника. Искрен да будем, надао сам се да ће тако и да остане, јер на оваквим путовањима од вишка простора не боли глава. Ипак, после Појата аутобус се до краја напуни и никакве комоције више није било.
Око шест сати увече стигосмо на српски гранични прелаз Градина. Након пасошке контроле већина путника, па и ја, кренусмо пешке до бугарског прелаза Калотина.

Ни тамо не беше гужве и све граничне формалности брзо завршисмо. Затим је уследила вожња кроз Бугарску коју сам покушавао да преспавам, али у томе нисам имао превише успеха.
Из Бугарске изађосмо на граничном прелазу Капетан Андрејево. Пре уласка у Турску узесмо ствари из пртљажника аутобуса, јер се на турском граничном прелазу Капикуле врши контрола пртљага, односно ствари пролазе кроз рендген, мада сам чуо приче да се у неким случајевима контрола вршила и ручно. У чекаоници након контроле налазио се телевизор на коме су приказивани снимци са места новог терористичког напада који се у међувремену у Истанбулу догодио. Овај пут је у питању био аутомобил бомба. Иако вест није била пријатна, нисам приметио да је изазвала неку узнемиреност код сапутника у аутобусу.
Вест о још једном бомбашком нападу у Истанбулу покварила ми је мало расположење. Терористички напади у Турској нису неуобичајени. Најпроблематичнији је део уз границу са Сиријом и Ираком због активности Радничке партије Курдистана (РКК). Курда у Турској има 10-25% (тачне бројке су предмет спорења), док их je у самом Истанбулу 2-3 милиона. Осим РКК значајан проблем за турску државу од 2015. до 2017. године представљала је Исламска држава која је била одговорна за више терористичких напада у Истанбулу и широм Турске.

Наставак —>