Sadržaj:

Zašto baš Istanbul?

Nakon pauze zbog svima nama dobro poznatog razloga, odlučih da u septembru odem na neko putovanje koje zbog okolnosti koje nas tri poslednje godine prate neće biti previše zahtevno i komplikovano u pogledu organizacije. Kao najpogodnija destinacija učinio mi se Istanbul – grad sa bogatom prošlošću, smešten na granici Evrope i Azije koji svojim orijentalnim šarmom godišnje privuče milione turista iz celog sveta. To je i razlog zašto ga ima u ponudi svih turističkih agencija, pa ga posetiti ne predstavlja neki problem. Ipak, bez obzira što je putovanje preko agencije najjednostavnije, najsigurnije, a u ovom slučaju i najjeftinije, odlučio sam da kao i prethodna, i ovo putovanje sam organizujem, ponajviše zbog toga što su aranžmani preko agencija obuhvatali tri noćenja, a ja sam u Istanbulu želeo da provedem više vremena.
Osim jednostavnosti da se do njega stigne i gomile kulturno-istorijskih znamenitosti, na razlog da otputujem baš u Istanbul uticali su i neki moji stavovi. Do sada sam uglavnom putovao u zemlje sa kojima smo kroz istoriju imali tradicionalno prijateljske odnose. U njima sam se osećao nekako prijatnije. Zbog toga je ideja da putujem u Istanbul pomalo iznenadila mene samog, jer mi je, kao nekome ko je odrastao uz epsku narodnu poeziju u kojoj su Turci opisani kao „zulumćari“ i „izelice“ koji „papučama piju vino hladno“, sama pomisao na njih izazivala priličnu averziju, koja, moram priznati, u današnje vreme, nema baš neko opravdano utemeljenje. Putovanje u Istanbul bilo je pravi način da se ona eliminiše (ili dodatno produbi), pa je i to išlo u prilog tome da krenem put Turske.

Priprema za putovanje

U pogledu prevoza na pamet su mi padale razne ideje, poput kombinacije autobusa i voza (autobus do Sofije, a zatim voz do Istanbula). Putovanje avionom sam odbacio, jer mi je bilo preskupo, pošto je cena najjeftinije avionske karte koju sam pronašao iznosila nešto više od 300 evra, a ja sam u taj iznos želeo da „ugradim“ troškove prevoza i smeštaja. Na kraju se odlučih za autobus, ubedljivo najjeftiniji, ali i najnaporniji način da se do Istanbula stigne. Povratna karta koštala je nešto više od 70 evra. Polazak je bio iz Beograda s tim što se kod Batočine presedalo u drugi autobus koji je dolazio iz Novog Pazara.
Potraga za smeštajem bila je pravi izazov, jer se cena jednokrevetnih soba sa kupatilom na „Bukingu“ kretala od dvadesetak evra, pa naviše, ali su najjeftinije sobe (koje obično rezervišem na putovanjima) u recenzijama opisane, najblaže rečeno, kao „rupe u kojima dominiraju raznorazni insekti“. Na kraju se odlučih za nešto skuplju varijantu (205 evra za 6 noćenja) čija je glavna prednost bila lokacija, odnosno to što se nalazi u blizini Plave džamije.
Ubedljivo najviše vremena u pripremi putovanja potroših na planiranje obilaska grada. Pošto sam akcenat stavio na „vizantijski Konstantinopolj“ želeo sam da na HERE karti u telefonu obeležim što više objekata vezanih za tu epohu, kako bi ih kasnije lakše pronašao. U tome mi je najviše pomogao sajt o vizantijskom nasleđu. Naravno, nisam zaboravio ni na turističku kartu Istanbula, kao ni kartu gradskog prevoza.
Nakon svih ovih priprema ostalo je samo da krenem na put, ali me je nekoliko dana pred polazak sustigao kovid od koga sam se skoro tri godine vešto skrivao. Posle „uspešno“ preležane korone usledile su još neke stvari na koje nisam mogao da utičem i zbog kojih sam putovanje morao da pomerim za sredinu novembra ili da od njega odustanem. Iako zbog vremenskih prilika nisam ljubitelj jesenjih putovanja odlučih da na put ipak krenem nadajući se da mi kiša neće zadavati previše problema. Od čvrste odluke da putujem u Istanbul nije me pokolebao ni teroristički napad u ulici Istiklal koji se desio dva dana pre polaska.

15.11.2022.

Polazak

Pošto je bila sredina novembra mislio sam da neće biti previše putnika zainteresovanih da baš tada putuju u Istanbul. Ipak, bilo nas je toliko da je organizator putovanja morao da nas podeli u dve grupe. Jedna grupa je do Batočine išla kombijem, a druga autobusom za Kosovsku Mitrovicu. Meni zapade grupa koja je išla autobusom. Osim mene u njoj beše nekoliko turskih vozača autobusa koji u Srbiju dovoze kupljene u Turskoj autobuse, a nazad se vraćaju autobusima, ali ne kao vozači, već kao putnici. Ja sam trebao da im budem neka vrsta vodiča i da im kažem kada treba da izađemo iz autobusa kod Batočine.
Iz Beograda za Batočinu krenusmo u 13:30 autobusom za Kosovsku Mitrovicu. Iako je bio radni dan autobus je bio prepun. Čovek se zapita kuda svi ti ljudi baš radnim danom putuju. Vožnja do Batočine mi je brzo prošla u razgovoru sa saputnikom koji je išao do Leposavića. Dotakosmo se neizbežne teme Kosova, ali i rata u Ukrajini.
Do Batočine stigosmo oko 15 časova. Autobus, naravno, nije ušao u grad i zaustavio se na autobuskoj stanici, već na pumpi Mihajlović ispred uključenja na autoput. Da li u drugim zemljama postoji običaj da autobusi kupe putnike po pumpama i odmorištima, a ne po autobuskim stanicama u gradovima ili je to svojstveno samo Srbiji? Setih se Paje Vuisić u filmu „Ko to tamo peva?“ kada nije hteo da primi putnika van stanice, plašeći se da neko to ne vidi i prijavi ga. Danas tog straha očigledno nema, iako postoji zakon koji zabranjuje primanje putnika van stajališta koja su za to određena i obeležena. U slučaju neke provere zaustavljanje bi se verovatno pravdalo potrebom da se dopuni gorivo ili jednostavno pauzom. Pominjem to iz razloga što zbog takvog načina funkcionisanja autobuskog prevoza putnik biva primoran da umesto na stanici autobus čeka na nekom mestu, obično van grada, bez mogućnosti da dobije informaciju o tome kada autobus treba da stigne. Plus, do tog mesta neko mora da ga doveze ili da uzme taksi.
Autobus za Kosovsku Mitrovicu ubrzo nastavi put, a kod pumpe ostadosmo turski vozači i ja. Tu beše i neki lik sa torbama koji je čekao autobus iz Crne Gore za Luksemburg koji je kasnio dva sata. Iako je bila polovina novembra vreme nije bilo hladno, pa čekanje nije predstavljalo problem. U slučaju niske temperature, kiše ili vetra ne bi nam preostalo ništa drugo nego da izvršimo „invaziju“ na pumpu.
Nakon otprilike pola sata pojavi se autobus iz Novog Pazara. Neki od putnika iz autobusa pauzu iskoristiše da obave namaz. Zbog njih se zadržasmo duže nego što je planirano, pa je žena koja je bila vođa puta negodovala, jer zbog dužeg zadržavanja „mogu da je kazne“. Autobus je bio skoro pun, ali ja dobih mesto bez saputnika. Iskren da budem, nadao sam se da će tako i da ostane, jer na ovakvim putovanjima od viška prostora ne boli glava. Ipak, posle Pojata autobus se do kraja napuni i nikakve komocije više nije bilo.
Oko šest sati uveče stigosmo na srpski granični prelaz Gradina. Nakon pasoške kontrole većina putnika, pa i ja, krenusmo peške do bugarskog prelaza Kalotina.

Ni tamo ne beše gužve i sve granične formalnosti brzo završismo. Zatim je usledila vožnja kroz Bugarsku koju sam pokušavao da prespavam, ali u tome nisam imao previše uspeha.
Iz Bugarske izađosmo na graničnom prelazu Kapetan Andrejevo. Pre ulaska u Tursku uzesmo stvari iz prtljažnika autobusa, jer se na turskom graničnom prelazu Kapikule vrši kontrola prtljaga, odnosno stvari prolaze kroz rendgen, mada sam čuo priče da se u nekim slučajevima kontrola vršila i ručno. U čekaonici nakon kontrole nalazio se televizor na kome su prikazivani snimci sa mesta novog terorističkog napada koji se u međuvremenu u Istanbulu dogodio. Ovaj put je u pitanju bio automobil bomba. Iako vest nije bila prijatna, nisam primetio da je izazvala neku uznemirenost kod saputnika u autobusu.
Vest o još jednom bombaškom napadu u Istanbulu pokvarila mi je malo raspoloženje. Teroristički napadi u Turskoj nisu neuobičajeni. Najproblematičniji je deo uz granicu sa Sirijom i Irakom zbog aktivnosti Radničke partije Kurdistana (RKK). Kurda u Turskoj ima 10-25% (tačne brojke su predmet sporenja), dok ih je u samom Istanbulu 2-3 miliona. Osim RKK značajan problem za tursku državu od 2015. do 2017. godine predstavljala je Islamska država koja je bila odgovorna za više terorističkih napada u Istanbulu i širom Turske.

Nastavak —>