Zakavkazje

Закавказје – Азербејџан, Грузија и Јерменија

Садржај:

       26. септембар 2025.
                 Припреме за путовање
                 Полазак
                 Будимпешта и аеродром Франц Лист
       27. септембар 2025.
                 Баку – дан први
       28. септембар 2025.
                 Баку – дан други
       29. септембар 2025.
                 Поход на блатне вулкане Гобустана
                 Гобустански петроглифи
       30. септембар 2025.
                 Баку – дан трећи
       01. октобар 2025.
                 Лет J2 8229 Баку – Тбилиси
                 Тбилиси – дан први
       02. октобар 2025.
                 Тбилиси – дан други
       03. октобар 2025.
                 Тбилиси – дан трећи
       04. октобар 2025.
                 Мцхета – древна грузијска престоница
       05. октобар 2025.
                 Коџори
       06. октобар 2025.
                 Јереван – дан први
       07. октобар 2025.
                 Јереван – дан други
       08. октобар 2025.
                 Јереван – дан трећи
       09. октобар 2025.
                 Вагаршапат
                      Споменик југословенским авијатичарима
       10. октобар 2025.
                 Повратак. Јереван – Београд преко Рима.

У 2025. години наставио сам путовање по републикама бившег Совјетског Савеза. Овај пут избор је пао на Закавказје – подручје које се простире између Црног мора на западу и Каспијског језера на истоку и од највиших врхова Великог Кавказа на северу до Ирана на југу. На том простору сместиле су се три државе: Азербејџан, Јерменија и Грузија. За Јерменију и Азербејџан први пут сам чуо давне 1988. године када су у Дневнику почеле да се врте вести у којима се помињао Нагорно-Карабах и сукоб око њега ове две, тада још увек совјетске републике. Исте године Јерменију је погодио катастрофалан земљотрес, а пошто несрећа, нажалост, никада не долази сама, приликом достављања хуманитарне помоћи недалеко од Јеревана срушио се авион Југословенског ратног ваздухопловства, па ми је и то некако остало у глави када се помене Јерменија. Што се тиче Грузије…. Хмм… За њу нисам сигуран када сам тачно чуо. Она ми највише пада на памет када се помене „вођа совјетског народа“, односно Стаљин који је по националности био Грузин.

Припреме за путовање

Пошто је до ових држава доста напорно стићи на други начин осим авионом, а узимајући у обзир да је мој мото на свим путовањима „видети што више, а превоз платити што мање“, избор у погледу превоза је пао на нискобуџетну авиокомпанију „Wizz Air“, односно њен лет из Будимпеште за Баку и назад из Јеревена за Београд преко Рима. Цена те две карте била је око 135 евра. Наравно, то је подразумевало минимални пртљаг димензија 40х30х20 cm који се ставља испод седишта. Из неког разлога, све копнене границе Азербејџана су затворене (2025. година), па сам био принуђен да из Бакуа за Тбилиси летим авионом, иако растојање између ова два града копненим путем није превелико и износи око 600 километара Све у свему, превоз, укључујући и аутобуску карту од Београда до Будимпеште и комби од Тбилисија до Јеревана, коштао је око 270 евра.
Путовање је требало да траје петнаест дана и био је прави изазов у ранац 40х30х20 cm спаковати довољно одеће за такав пут. Пошто се пртљаг тих димензија рачуна као „лични предмет“, у њега сам за сваки случај ставио и торбицу са фотоапаратом, што је додатно смањило простор у ранцу, али ми је то било сигурније, него да због ње буде проблема, у смислу да је сматрају за додатни комад пртљага. Како бих понео што више одеће, у џепове на ногавицама карго панталона нагурао сам уролане мајице кратких рукава и доњи веш. Право је чудо колико у те џепове може да стане. Ни џепови јакне нису остали празни.

Полазак

26.09.2025.

Увек се трудим да полазак на путовање буде максимално „лежеран“, без било какве напетости, стреса и томе сличног. Тако је било и овај пут. Авион за Баку летео је из Будимпеште, а до ње сам планирао да стигнем аутобусом из Београда.

Чекање аутобуса за Београд на аутобуској станици у Смедеревској Паланци

Аутобус за Београд није каснио и након око сат и по вожње био сам на Београдској аутобуској станици.

Улаз у зграду Београдске аутобуске станице

Аутобуску карту за Будимпешту купио сам онлајн пре путовања, али она није укључивала перонску карту коју сам морао да купим на станици, а чија је цена 300 динара, што није баш ни мало.

Унутрашњост Београдске аутобуске станице

Приметих да је у међувремену Београдска аутобуска станица „напредовала“, односно да је добила је гардеробу.

Гардероба за пртљаг

Аутобус за Будимпешту полазио је у 8:00, а уколико на граници не буде превише гужве, у мађарској престоници требало би да будемо у 14:00.

Аутобус Београд – Будимпешта

Раније сам до Будимпеште увек путовао возом. Његова предност у односу на аутобус, осим цене, била је и та што се пасошка контрола врло брзо обави у самом возу, што је за путнике удобније, јер не морају да излазе и чекају у реду.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *