Када се помене Авала, сигуран сам да већина помисли на Авалски торањ или Споменик незнаном јунаку. Неки ће можда помислити и на посластичарницу, пошто су некада давно из мени непознатог разлога и неке посластичарнице носиле то име. У време када сам похађао основну школу Авала је уз Кућу цвећа била једно од места које су посећивале школске екскурзије. Пошто ми је та „екскурзијска“ Авала прилично мутна, а приликом посете 2010. године обишао сам само обновљени Авалски торањ, одлучио сам да сунчани октобарски недељни дан искористим за шетњу по овој планини која својом висином од 511 m више представља брдо него планину.

До Авале се без проблема може доћи градским превозом, односно аутобусима 401, 403, 405, 407, 408 који полазе са станице „Вождовац“ („Трошарина“)  и иду до њеног подножја.

Уколико долазите из центра града можда је најбоље возити се тролејбусом 40 или 41 до станице „Крагујевачких ђака“ или „Баштованска“, а затим пресести на неки од поменутих приградских аутобуса. Ако вам пешачење није јача страна до врха Авале можете доћи сезонском линијом 400 која саобраћа викендом од 1. маја до 31. августа.

За сналажење по Авали може се користити следећа карта.

Пошто сезонска линија није функционисала, до Авале, тачније, до њеног подножја стигао сам препуним аутобусом 405. Око станице је било доста људи и најпре сам помислио да сви они желе да проведу дан у природи, али су ме паркирани тркачки аутомобили у подножју Авале у то брзо разуверили.

Заправо, радило се о аутомобилској трци на брдским стазама „Награда Београда Авала 2017“ о чијем одржавању нисам имао појма. У нади да поменута трка неће превише утицати на мој план обиласка Авале, кренух према Споменику палим борцима у Другом светском рату који се налази на почетку пута који води према Хотелу Авала.

Споменик су 1946. подигли становници Пиносаве у знак сећања на мештане који су погинули у Другом светском рату. Изграђен је од камена, купастог је облика, а на врху се налази звезда петокрака.

Од споменика кренух пешачком стазом која иде уз силазни пут.

Након нешто мање од 200 m, на месту где пут скреће улево, пређох пут и наставих асфалтираном стазом која је заправо почетак пешачке стазе која води према врху.

Цео простор представља лепо уређен парк у коме осим клупа постоје и наткривени столови који могу послужити за леп породични ручак у природи.

Након пар минута хода стигох до табле која показује да је Авала станиште разних врста водоземаца и гмизаваца.

Разлога за страх и панику нема, јер вас на путу до врха сигурно неће напасти никакве змије. Бар ја нисам видео ниједну.

У близини табле се налази почетак земљане стазе.

Претпостављам да је реч о једној од многобројних планинарских стаза која донекле може да скрати пут до врха, али зато захтева бољу физичку спрему. Ту је и табла „Србијашума“ која обавештава да је Авала станиште храста китњака (Querkus petraca). Пошто ми кондиција није баш на високом нивоу, наставих асфалтираном стазом.

Убрзо стигох до чесме Сакинац, познате по томе што је њена вода коришћена за производњу пива у пивари српског индустријалца Ђорђа Вајферта. Име је добио по сакама, бурадима за воду постављеним на два точка са коњском запрегом, којима су у прошлости снабдевана домаћинства. Простор око извора је лепо уређен, постоји неколико клупа, као и наткривени сто, па је могуће сести и направити кратак предах.

Вода са извора, нажалост, није препоручљива за пиће, иако су неки излетници на чесми пунили флаше. Код извора се налази почетак нове поплочане пешачке стазе која води до врха.

Успон није велики, али за оне којима пешачење узбрдо није јача страна крај стазе су постављене клупе.

С обзиром да је пут од подножја због аутомобилске трке био затворен пешачење је било једини начин да се стигне до врха, па је на стази било доста људи различитог узраста.

Пошто нисам журио до врха ми је требало око четрдесет минута. Мислим да то није много, с обзиром да од подножја до врха има 1600 m, а према гугл мапама, висинска разлика износи 185 m.

На месту где пешачка стаза излази на аутомобилски пут налази се путоказ који јасно показује правац и растојање до оближњих објеката.

Направих кратку паузу, па наставих шетњу према Споменику незнаном јунаку. Пошто је у току била аутомобилска трка кретање асфалтним путем није било безбедно, па према споменику кренух широком стазом.

Након пар минута хода стигох до хотела „Авала“. Хотел је грађен у периоду од 1928. до 1931. године према пројекту руског архитекте Виктора Лукомског, који је, између осталог, пројектовао и зграду Патријаршије.

Зграда се састоји од високог двоспратног блока са улазом и нижих, широко развијених анекса који се степенасто пружају низ авалску падину. Композицију украшавају венци, стубови и капители. Елементи националног стила огледају се у доминацији лучних тремова и отвора. Модеран раван кров уместо четвороводног даје објекту знатно савременији облик. На северној страни објекта, на огради степеништа за терасу, налазе се две велике фигуре сфинги од вештачког камена.

Сфинге су рад руског вајара Владимира Загородњука, једног од многих припадника руске интелигенције који су почетком двадесетих година ХХ века из Русије емигрирали у Краљевину СХС. Током рада у Народном позоришту инсценирао је 19 драмских и 12 оперских представа. На Међународној изложби декоративне уметности у Паризу 1925. освојио је другу награду за сценографију драме И. Војновића „Смрт мајке Југовића“. Такође је аутор многобројних скулптура на Руском гробљу у Београду.

За овај објекат везана су два спортска догађаја од националне важности. Један од њих се одиграо 1929. године када је са данашњег паркинга хотела отворено прво званично скијшко такмичење у Краљевини Југославији. Прво скијашко првенство Србије после Другог светског рата такође је отпочето са истог места.
Сунце ми нажалост није дозволило да сликам северну страну хотела на којој се налази степениште са сфингама. Поред тога, једино прикладно место са кога би хотел са те стране могао да се слика био је пут којим су се кретали тркачки аутомобили.

Од хотела, следећи путоказ, кренух даље према Споменику незнаном јунаку.

У близини хотела се налази низ кућица за које претпостављам да су намењене продаји сувенира. Нажалост, ниједна од њих није била отворена.

До споменика води прилазно степениште дужине 93 m.

Прича о изградњи Споменика незнаном јунаку дуга је, али занимљива. Враћа нас у октобар 1915. када Немци заузимају Авалу и на њеним падинама проналазе тело српског војника. Закопавају га у кратер од гранате која га је убила и на то место стављају крст са натписом „Ein unbekannter serbischer soldat“ (Непознати српски војник). На месту његовог гроба становници околних села 1922. године подижу камени споменик.

Деценију касније краљ Александар I Карађорђевић, подстакнут општом тенденцијом подизања споменика незнаном јунаку која је била присутна у земљама савезницама током Првог светског рата, одлучује да на том месту подигне монументални споменик свим погинулим војницима у ратовима од 1912. до 1918.

Да би се ослободио простор за изградњу споменика по краљевом налогу срушена је средњевековна тврђава Жрнов.

Неки историјски извори тврде да је краљ Александар мислио да су Жрнов подигли Турци, а не Срби, па је због тога тако лако донео одлуку о њеном рушењу. Друга верзија истиче да су у рушење Жрнова „прсте умешали“ Масони, односно да су краљ Александар и аутор споменика Иван Мештровић били „чланови Велике Ложе“. У прилог томе иде чињеница да у самом споменику има доста масонске симболике, почевши од његовог пирамидалног облика. Било како било, неколико стотина година српске историје нестало је у експлозијама које су Авалом одјекивале 18. и 19. априла 1934.

Изградња споменика трајала је скоро четири године. О размерама самог пројекта говори и чињеница да је на њој свакодневно било ангажовано око 450 радника.

Као материјал коришћен је јабланички гранит. У постамент споменика уграђено је 256 гранитних блокова тешких од 5 до 10 тона и 16 великих угаоних блокова тежине 12 тона.

Изнад улаза са предње стране пише: „АЛЕКСАНДАР I КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ“

За Мештровићев пројекат се не може рећи да је потпуно оригиналан, јер споменик доста подсећа на гробницу персијског владара Кира у старој престоници Пасаргаду.

У споменик је „уткана“ идеја југословенства која је била тако својствена краљу Александру. Она је представљена у облику каријатида које приказују осам жена из различитих крајева тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Каријатиде је радио Иван Мештровић у својој радионици у Сплиту. Рађене су од једног комада камена, висина им је 4 m, а тежине 12 тона. На улазу у маузолеј, са десне стране су Српкиња и Црногорка.

Прекопута њих су Хрватица и Словенка.

На излазу, десно стоје Македонка и Војвођанка.

Лево су Босанка и Далматинка.

Споменик је у Другом светском рату претрпео оштећења. Нека од њих су и данас видљива на задњој страни.

Оно чиме Авала награди сваког свог посетиоца свакако је поглед који се са ње пружа.

Поглед према Београду.

Споменик незнаном јунаку је место са кога се може направити можда најлепша фотографија Авалског торња у пуној величини.

Поглед у правцу југо-истока

Поглед према западу.

Поглед у правцу запада. Нисам баш сигуран о којој се планини/брду ради.

Од Споменика незнаном јунаку кренух назад према хотелу „Авала“, али не истим путем, већ оним који иде испод споменика.

Следеће место које сам желео да посетим био је Споменик совјетским ратним ветеранима. Међутим, с обзиром да се аутомобилска трка још није завршила, кретање путем према споменику је било небезбедно, па сам наставио према Авалском торњу. Успут сам се зауставио код Цркве брвнаре Светог деспота Стефана Лазаревића.

Црква је саграђена према пројекту ђакона Мирослава Николића. Освећење позлаћених крстова обављено је на Бадњи дан 2017. Уз њу се налази звонара, палионица свећа и продавница сувенира.

У близини цркве налази се низ дрвених кућица сличних онима које су постављене код хотела „Авала“. Једна од њих је била отворена и у њој су се осим сувенира, на велику радост деце, могли купити и змајеви за пуштање.

Простор око торња је много „богатији“ у односу на 2010. годину када сам последњи пут био на том месту. 

У међувремену је направљено дечије игралиште, а у подножју торња отворени су кафић и етно продавница.

Осим сувенира у продавници се могу купити и одевни предмети попут ланених кошуља, вунених чарапа и капа. Ту су и домаћи производи као што су разни џемови, ракије и ликери од домаћег воћа из приватних газдинстава.

Понуду обогаћују сапуни, лосиони и шампони произведени од лековитог биља из Србије.

Осим уживања у прелепом погледу са видиковца, на Авалском торњу можете попити и кафу, пошто је 2012. на 119-ом метру отворен ресторан. Цена улазница за видиковац уз једно бесплатно пиће у ресторану износи 550 дин.

У подножју торња пажњу ми је привукао натпис „Музеј“, па сам питао радника обезбеђења где се музеј налази. Нажалост, добио сам одговор да музеј не ради.

Док сам се мувао око торња приметих неке предмете заштићене стаклом, као да су део неке музејске експозиције.

Заправо, радило се о отисцима шака Ане Ивановић и Новака Ђоковића у бетону. Ана и Новак су 2005. одиграли егзибициони меч, а новац од продатих улазница уплаћен је у фонд за изградњу торња. Осим Ане и Нолета прилог за изградњу Авалског торња дало је више од милион грађана Србије.

Поред отисака шака изложен је и део плоче који је извучен из рушевина старог торња.

Пристизање тркачких аутомобила и њихово упаркиравање недалеко од торња значило је да се трка ближи крају. У нади да ће се завршити што пре, кренух према Споменику совјетским ратним ветеранима.

Претпоставке су ми биле тачне. За десетак минута трка се завршила, па сам могао асфалтним путем да наставим према споменику.

Да бих стигао што пре на првој кривини скренух са асфалтног пута и наставих стазицом кроз шуму. Кроз главу ми прође она народна „Преко прече, наоколо ближе“, али ипак одлучно наставих даље.

Стазица је ишла одмах уз пут и оно што је било најбитније, није имала успоне, тако да сам за 10-ак минута стигао до споменика. Прича о њему враћа нас више од педесет година уназад. 19. октобра 1964. авионом „Иљушин Ил-18“ ради обележавања двадесетогодишњице од ослобођења у Другом светском рату, пут Београда креће совјетска војна делегација на челу са маршалом Бирјузовим и генералом Ждановим. Очекивало се да авион на аеродром у Сурчину слети у 9:30, али је долазак померен за два сата. Око 11:30 почасна чета припадника ЈНА и војна музика већ су били спремни за дочек када је стигла страшна вест: авион је нестао са радарског екрана, а из правца Авале виђен је пламен, а затим и дим. На место несреће брзо су стигли ватрогасци, милиција и екипе хитне помоћи. Преживелих није било. Погинуло је 7 чланова делегације и 11 чланова посаде. Узрок је највероватније био неисправан уређај за навигацију због кога је авион изгубио висину и услед густе магле ударио у падину Авале недалеко од Споменика незнаном јунаку.

Београдом је завладала туга. Отказане су све свечаности, а уклоњена је и празнична декорација којом је град био украшен. Проглашена је дводневна жалост. Дан ослобођења обележен је само полагањем венаца.

Ковчези са посмртним остацима чланова совјетске војне делегације 21. октобра били су изложени у Дому ЈНА, где им је велики број грађана одао почаст. Поштовање према људима који су им 20 година раније донели слободу Београђани су исказали и изласком на улице кроз које су пролазили војни камиони којима су посмртни остаци транспортовани до батајничког аеродрома.

Убрзо након трагедије, 1965. године, на месту пада авиона подигнут је споменик чији је аутор вајар Јован Кратохвил.

Споменик има гранитни постамент, изливен је од бронзе и симболизује два поломљена авионска крила.

У близини се налази и плоча са уклесаним именима погинулих.

На споменик се сваке године на дан ослобођења Београда 20. октобра, као и на Дан победе и Дан заштитникa отаџбине, полажу венци.

У плану ми је било да се од Споменика совјетским ветеранима прошетам до планинарског дома „Чарапићев брест“, али времена једноставно није било, па сам то оставио за неки други пут. Можда се тада одважим да кренем и неком од планинарских стаза.