17.11.2022.
Иако ми је момак са рецепције Рамазан рекао да привремени смештај не морам да напустим рано, жеља да што пре наставим разгледање Истанбула натерала ме је да из њега изађем нешто после 9 сати. Ствари оставих поново на рецепцији код Рамазана и кренух у шетњу истанбулским улицама. Прођох поред Divan Wooden Guesthouse, смештаја који сам резервисао на Букингу и у који сам, ако све буде у реду, требао да се уселим током дана.
Divan Wooden Guesthouse
Упутих се према Кенедијевом булевару (тур. Kennedy Caddesi) улицом „Мале Аја Софије“ (тур. Küçük Ayasofya Cd.). Згодније ми је било да као јуче, кренем улицом Мустафа паше, али током обиласка градова на путовањима трудим се да што мање идем истим путем. Иако у Истанбул нисам дошао ради куповине, разгледао сам излоге продавница, понајвише оних у којима се продавала традиционална турска роба.
Радња са марамама и ћилимима
Мараме-огртачи
Из „Мале Аја Софије“ скренух у улицу Aksakal Sokağı која води низбрдо према Кенедијевом булевару. На њеном супротном крају могу се видети остаци некадашњег хиподрома на којима је саграђена техничка школа.
Улица Aksakal Sokağı
Убрзо се нађох на Кенедијевом булевару који почиње код железничке станице Сиркеџи и иде обалом скоро до аеродрома Ататурк.
Кенедијев булевар
У старом делу Истанбула (округ Фатих) булевар практично прати правац пружања некадашњих зидина које су штитиле град са источне стране и са југа. Те зидине нису сачуване као оне са западне стране у чији сам обилазак планирао да се упустим током једног од наредних дана. Разлог да се „спустим“ до Кенедијевог булевара био је дворац Букoлеон (гр. ΒουκολέΩν, тур. Bukoleon Sarayı). Међутим, простор око некадашњег дворца беше ограђен, а његове рушевине наткривене, што је недвосмислене говорило да су у току радови на његовој обнови.
Обнова дворца Букoлеон
Прва фаза изградње дворца Буколеон везује се за V век и владавину Теодосија II. Дворац је имао сопствену малу луку до које су се спуштале мермерне степенице. У њој је била постављена статуа бика (гр. βοῦς) кога напада лав (гр. Λέων), па одатле назив Буколеон. Дворац је реновиран и проширен у IX веку током владавине цара Теофила. Касније је цар Нићифор II Фока подигао зидине око Велике палате, па дворац Буколеон постаје део њеног комплекса. До изградње палате Влахерна у XI веку коришћен је као главно боравиште византијских царева. У њему су обитавали и латински цареви након освајања Цариграда од стране крсташа 1204. године. Након ослобођења од крсташа 1261. године дворац је напуштен као царско пребивалиште. У XIX веку део дворца је уништен због проласка пруге, а током изградње нове саобраћајнице (Кенедијевог булевара) 1959. године простор на коме се налазила лука је насут.
Пошто од дворца Буколеон није имало шта да се види, убрзо кренух назад према Тргу султана Ахмеда. Пажљиво пређох преко Кенедијевог булевара, јер семафор за пешаке није функционисао.
Трг је по обичају био препун људи.
Трг султана Ахмеда и Аја Софија
Испред Аја Софије је увелико била формирана „змија“ од туриста који су желели да је посете. Пошто ми се није губило време чекањем у реду, одлучих да обиђем друга места која сам планирао да посетим. Једно од њих беше и Турбе султана Ахмеда I (тур. Sultan Ahmet Türbesi) који је туристима најпознатији по томе што је подигао Плаву џамију. Интересантно је да је султан Ахмед I био најмлађи од свих турских султана. На престо је дошао када му је било свега тринаест година. Без обзира на своју младост, успешно је управљао царством. Био је први султан који је реформисао администрацију након његовог прадеде Сулејмана Величанственог. Познат је и по томе што је писао песме.
Турбе султана Ахмеда I
Турбе представља монументалну грађевину, четвртастог је облика, има куполу и мермерну фасаду. Изградња турбета започета је после султанове смрти, а завршена 1619. године током владавине његовог сина, султана Османа II. У њему почива тридесет шест чланова породице, укључујући три султана.
Унутрашњост турбета султана Ахмеда I
Зидови са унутрашње стране декорисани су изничким плочицама.
Плочице са биљним мотивима
Унутрашњост турбета украшена је у складу са принципима исламске уметности у којој нема осликавања живих бића, већ се уметничка форма постиже геометријским облицима и шарама. У овом случају као декоративни елементи коришћени су биљни орнаменти.
Централни део куполе турбета краси медаљон
Турбе је део комплекса Џамије султана Ахмеда (тур. Sultanahmet Camii), популарно назване Плава џамија због плавих плочица које украшавају њену унутрашњост. Осим турбета комплекс су чинили болница, медреса, имарет (народна кухиња), основна школа, пијаца, као и просторија за астронома (такозвани мувекит) који утврђује тачно време за пет дневних намаза.
Након разгледања турбета, упутих се према Плавој џамији која је уз Аја Софију једна од главних знаменитости Истанбула. У парку крај џамије, тачније уз један од његових зидова, беху постављене табле са текстовима у којима су објашњени принципи исламске вере.
На самој џамији обављали су се радови, па су уз њене зидове стајале скеле, скелска платна и заштитне ограде.
Улаз у Плаву џамију
Улаз у џамију је бесплатан, али се морају испоштовати правила облачења која важе приликом посете верским објектима. Наравно, пре уласка у саму џамију обавезно је изување.
Пошто је била прилична гужва одлучих да патике ставим у кесу и понесем их са собом. За сваки случај. Да ће неко грешком узети туђу обућу или је украсти вероватноћа је мала, али ипак постоји, а мени се баш није ишло у чарапама до најближе продавнице обуће.
Као и споља, и унутар џамије су се обављали радови на њеној обнови, па њена унутрашња декорација није долазила до изражаја.
Унутрашњост Плаве џамије током обнове
Изградња џамије започета је 1609. године и трајала је седам и по година. Џамију је пројектовао и радовима на њој руководио Седефкар Мехмет Ага (1540–1617), за кога се верује да је био родом из Елбасана (данашња Албанија). У Истанбул је доведен 1563. године као један од многих младића одведених током данка у крви. Након шест година учења у дворској школи почео је да се бави музиком, а током наредних двадесет година специјализовао се за инкрустације од бисера и тако добио надимак „Седефкар“. Касније је почео да се бави архитектуром и постао ученик, а затим и први помоћник, чувеног Мимара Синана, главног османског архитекте кога због свог талента многи називају и турским Микеланђелом. Међутим, након Синанове смрти 1588. године није одмах именован за његовог наследника. Главни османски архитекта постаје тек 1606. године. Од 1609. до 1616. радио је искључиво на Џамији султана Ахмеда.
Средишња купола
Џамија је пројектована тако да спаја византијске елементе Аја Софије са традиционалном исламском архитектуром и сматра се највећом џамијом класичног периода Османског царства (1437-1703). Рађена је према плану који је примењен при изградњи Џамије Шехзада, посвећене рано преминулом сину Сулејмана Величанственог, која је представљала прво велико дело Мимара Синана. Плава џамија специфична је по томе што има шест минарета, што је наводно последица грешке. Султан Ахмед је желео златне (алтин) минарете, али је архитекта ту његову жељу схватио као шест (алти) минарета. Једина џамија која је до тада имала шест минарета била је Месџидул-харам у Меки која је и највећа џамија на свету. Њој је убрзо након изградње Плаве џамије дозидан још један минарет.
Плава џамија подигнута је на месту на коме се некада простирала Палата Дафне, која је била најстарије крило Велике палате.
Из Плаве џамије кренух назад према Парку султана Ахмеда.
Парк султана Ахмеда и Аја Софија
Прођох крај Аја Софије и не помишљајући да станем у огроман ред који је био испред ње. Ни ред испред улаза у Топкапи палату не беше мали, па посету њој померих за други дан.
Ред испред Царске капије Топкапи палате
Зидине крај улаза у Топкапи палату
Код Топкапи палате реших да направим кратак предах и нешто презалогајим. Одлучих се за „simit“, односно ђеврек кога продају улични продавци.
Док сам помало халапљиво јео ђеврек пажњу ми привуче група туриста са наочарама за виртуелну реалност. О чему се ту заправо ради и како све то функционише не бих знао да кажем.
Група туриста која је на виртуалан начин желела да доживи Истанбул
Простор испред Царске капије Топкапи палате украшава фонтана султана Ахмеда III (тур. III. Ahmet Çeşmesi).
Фонтана султана Ахмеда III
Као што сам назив говори, подигнута је за време владавине султана Ахмеда III, тачније 1728. године током такозваног „Периода лала“ (тур. Lâle Devri) на месту некадашње византијске фонтане под називом Перајтон. Један је од најлепших примера турског рококоа. Њена декорација одражава синтезу традиционалног османског и савременог европског стила.
Након предаха спустих се „Улицом хладне чесме“ (тур. Soğukçeşme Sokağı) до улаза у Гулхане парк (тур. Gülhane Parkı).
Улаз у Гулхане парк
Са турског језика назив парка би се могао превести као „дом ружа“ због чињенице да је у време када је био спољашњи врт Топкапи палате у њему било засађено 80 хиљада садница тог цвећа.
Гулхане парк
У историји се помиње као место на коме је 1839. године Мустафа Решид-паша прочитао Танзиматски ферман о реорганизацији турске царевине. Врт је претворен у парк 1912. године. Његова површина данас износи 163 ара што га чини највећим, а и најстаријим парком у историјском делу Истанбула.
У близини улаза је фонтана у облику отворене књиге на чијој су страници исписане речи добродошлице посетиоцима: „Добродошли у Гулхане, врт цвећа и ружа који је вековима служио као спољашњи врт Топкапи палате.“
Фонтана у облику отворене књиге у Гулхане парку
Пошто је био новембар фонтана није радила и на први поглед је тешко било закључити да се ради о фонтани, а не неком споменику или обележју.
Лево од фонтане пажњу ми привуче грађевина до чијег је улаза водио доста стрми прилаз.
Алај павиљон
У питању је такозвани Алај павиљон (тур. Alay Köşkü) који је подигнут 1819. године током владавине султана Махмуда II. Са његових прозора султан је могао да прати градске свечаности. На истом месту некада је постојао дрвени павиљон који је саграђен у XVI веку. Постоји легенда да је султан Ибрахим I, познат по надимку „Луди“, волео да са његових прозора самострелом гађа пролазникe. У данашње време у павиљону је смештена библиотека.
Шетајући кроз парк стигох до споменика творцу модерне турске државе – Мустафи Кемалу Ататурку.
Споменик Ататурку
Недалеко од њега је споменик Ашику Вејселу (1894-1973) песнику турске народне поезије и виртуозу на сазу – музичком инструменту из групе тамбура.
Споменик Ашику Вејселу
Живот му је био испуњен трагедијама, почевши од детињства, када је као седмогодишњи дечак ослепео након прележаних малих богиња, па до смрти деце. Његове песме су обично тужне мелодије и често се баве неизбежношћу смрти. За своје текстове Вејсел је користио широк спектар тема које су се темељиле на моралу и сталном преиспитивању питања као што су љубав, пажња, вера и на томе како је доживљавао свет као слеп човек.
Пошто је била друга половина новембра, парк је већ увелико био у јесењем руху.
Поглед из парка на зграду Музеја историје науке и технологије у исламском свету
Зидине Топкапи палате
Кренух узбрдо дуж зидина Топкапи палате и уз мало муке стигох до једног од њених некадашњих улаза. Иначе, као и Рим, и Истанбул је подигнут на седам брежуљака, а на првом од њих сада се налази Топкапи палата.
У непосредној близини некадашњег улаза стоји такозвани Готски стуб (тур. Gotlar Sütunu) који представља најстарије споменик из римске епохе у Истанбулу који се до данашњег дана сачувао у непромењеном облику.
Готски стуб у Гулхане парку
Стуб је висине 18,5 метара и израђен је од једног комада проконезијског мермера. Датира из III или IV века. Подигнут је у част победе над Готима, највероватније Клаудија II Готског, али се помиње и Константин Велики, јер се и он борио против Гота. Према византијском историчару из XIV века Нићифору Григору на капителу стуба се налазила скулптура Бизаса, грчког колонисте који је 667. године пре нове ере основао Византион, антички град који ће касније постати Константинопољ. Други извори помињу скулптуру грчке богиње Тихе која је уклоњена након што је хришћанство проглашено за званичну религију.
На клупи крај Готског стуба одлучих да направим кратак предах.
Након кратког одмора запутих се према излазу из Гулхане парка. Прођох поред рушевина сиротишта Светог Павла (тур. Hagios Paulos Yetimhanesi) које датира из VI века.
Остаци сиротишта Светог Павла
Рушевине сиротишта Светог Павла
Сиротиште је основао цар Јустин II (владао је од 565-578. године), а проширио га Алексије I Комнин. Осим сирочади, у њему су уточиште налазили стари и слепи људи, као и ратни ветерани. Здање је било део комплекса византијске цркве и манастира.
На излазу из Гулхане парка обављали су се неки радови, коловоз је био разрован, а брујале су и грађевинске машине. Због велике прашине желео сам да се одатле што пре изгубим, па сам уместо да се спустим до обале и Сарајбурну парка (тур. Sarayburnu Parkı), скренуо лево према Железничкој станици Сиркеџи. То ме је само накратко спасило од прашине, јер се дуж Кенедијевог булевара, додуше иза заштитне ограде, налазила огромна гомила песка кога је разносио јак ветар.
Након 20-ак минута пешачења и проласка кроз „пешчану олују“ стигох до Железничке станице Сиркеџи (тур. Sirkeci garı) некада последње станице чувеног Оријент експреса.
Станична зграда железничке станице Сиркеџи
После Кримског рата отоманске власти су закључиле да је неопходно железницом повезати Истанбул са Европом. Прва три уговора о изградњи пруге била су неуспешна, јер предузетници са којима су потписани уговори нису могли да обезбеде потребан капитал. Концесија је на крају 17. априла 1869. године додељена банкару барону Морису де Хишу. Пројектом је предвиђена траса која иде од Истанбула, преко Једрена, Пловдива и Сарајева до обале реке Саве.
Прва привремена станица на месту данашње железничке станице подигнута је 1873. године. Изградња садашње станичне зграде започета је 11. фебруара 1888. према пројекту пруског архитекте Аугуста Јасмунда. Станицу је у име султана Абдулхамида II 3. новембра 1890. године отворио Мушид Хамди Паша. Зграда се простире на 1200 кв. метара и најпознатији је пример европског оријентализма. Била је модерна за своје време. Осветљавале су је петролејске лампе, а за грејање су коришћене каљеве пећи направљене у Аустрији.
Први Оријент експрес кренуо је из Париза 4. октобра 1883. године. Путовање које је водило преко Стразбура, Карлсруеа, Штутгарта, Улма, Минхена, Беча, Будимпеште, Букурешта, Русеа и Варне било је дуго 3094 километра и трајало 80 сати. Оријент експрес саобраћао је до 1977. године.
Крај станичне зграде може се видети некадашња парна локомотива Оријент експреса.
Локомотива Оријент експреса крај зграде железничке станице Сиркеџи
Направљена је 1874. године у фабрици „Краус“ из Минхена.
Путовање овим легендарним возом 1931. године инспирисало је чувену Агату Кристи да напише свој познати роман „Убиство у Оријент експресу“ који је светлост дана угледао три године касније. Екранизован је 1974, 2001. и 2017. године.
Простор крај колосека станице Сиркеџи
У оквиру станице постоји Музеј турске железнице у коме се могу видети предмети коришћени у Оријент експресу.
Кроз железничку станицу Сиркеџи возови не саобраћају од 2013. године, али место није изгубило на значају, јер је испод ње изграђена станица „Мармарај“ метро линије која спаја европски и азијски део Истанбула.
Од станице Сиркеџи кренух улицом Hüdavendigar Caddesi која је препуна малих радњи, али и лепих зграда. Прилично је уска, али то не представља проблем да кроз њу пролазе трамваји.
Улица Hüdavendigar Caddesi
Пратећи навигацију у телефону упутих се непознатим улицама и уличицама и стигох до византијске грађевине за коју се поуздано не зна шта је. Претпоставка је да се ради о остацима палате цара Нићифора III Вотанијата.
Остаци палате Нићифора III Вотанијата у улици Cemal Nadir Sk.
Познато је само да је ово здање 1192. године цар Исак Анђел (1156-1204) уступио Ђеновљанима. Иако је у солидном стању никада није темељно истражено.
Врата су била закључана, а прозори превисоки да бих гвирнуо кроз њих у унутрашњост. Колико сам могао да приметим, сада се највероватније користи као складиште.
Наставих даље шетњу околним улицама у којима беше доста људи, јер обилују малим продавницама у којима се може купити све и свашта, а понајвише гардероба.
Улица Aşir Efendi Cd.
Улица Hamidiye Cd.
Улица Bankacılar Sk. и Нова џамија (тур. Yeni Cami)
Како сам се приближавао Египатској пијаци (тур. Mısır Çarşısı) гужва је била све већа и већа, а код улаз у саму пијацу све је врвело као у кошници.
Улаз у Египатски пијац (Пијаца зачина)
Изградња Египатске пијаце започета је 1660. године. Зграда је део комплекса оближње Нове џамије која је саграђена у истом периоду. Новац од изнајмљених радњи коришћен је за њено одржавање.
Унутрашњост Египатске пијаце
Пијаца има укупно 85 дућана у којима се продају зачини, турске и остале посластице, накит, сувенири, суво вође и чајеви.
Турске посластице
Према једној верзији назив „египатски“ добила је зато што је саграђена средствима која су пристизала из Египатског ејалета.
Турске посластице и суво воће
По другој верзији, тако је названа због тога што је највећи део зачина из Индије у Европу доспевао преко Египта.
Чајеви
Пијаца је временом доста изгубила од свог првобитног изгледа због честих пожара након којих се вршила реконструкција.
Улаз у пијац из правца Трга Еминону
Радње у спољашњем делу пијаца
Све што се по радњама продавало деловало је веома привлачно, али да купујем нешто на пијаци нисам планирао, поготово не након јучерашњег покушаја продавца на Араста пијаци да ми за десет евра прода кутијицу са четири баклаве. Као и на поменутој пијаци, ни овде цене робе углавном нису истакнуте, па сам одлучио да се превише не залећем са било каквом куповином.
Трг Еминону и Џамија Рустем-паше (тур. Rüstem Paşa Camii)
Следећа станица у мојој шетњи по Истанбулу била је Сулејманова џамија (тур. Süleymaniye Camii). Подигнута је на трећем истанбулском брежуљку, што је значило да ме од Трга Еминону чека не баш лагано пешачење узбрдо. Да скратим пут, попех се степеништем које се налази између зграда.
Степениште између зграда у улици Ord. Prof. Dr. Cemil Birsel Cd
Затим наставих улицом Fetva Ykş. и скренух у Şifahane Sk. из које уђох у спољашње двориште џамије.
Сулејманова џамија
Из дворишта се пружа леп поглед на Златни рог и Галату, односно Каракој (тур. Karaköy).
Поглед из парка око Сулејманове џамије
Џамију је подигао султан Сулејман Величанствени (1494-1556), а архитекта је био чувени Мимар Синан који је пре тога саградио џамију у спомен на султановог сина Мехмеда, такозвану Принчеву џамију (тур. Şehzade Camii). Сулејман је њоме био импресиониран, па је наредио да исти архитекта пројектује џамију и за њега. Изградња је трајала од 1550. до 1557. године.
Сулејманова џамија
Џамија заиста делује огромно. Има четири минарета (два виша и два нижа) која су распоређена у угловима унутрашњег дворишта. Висина два виша минарета достиже 76 метара. Пречник главне куполе је 26, а висина 53 метра. До изградње Велике Чамлиџа џамије (тур. Büyük Çamlıca Camii) била је највећа џамија у Истанбулу.
Нисам могао да се отргнем утиску да уколико би се са џамије скинуо полумесец и ставио крст могла би без проблема да прође као црква. Сличност је више него очигледна, што говори да се класична османска архитектура доста ослањала на византијску традицију.
У џамију је уткана одређена симболика. Саграђена су четири минарета јер је Сулејман Величанствени био четврти по реду султан након освајања Константинопоља, а укупно 10 балкона на минаретима (два минарета са два и два са три балкона) подсећају на то да је Сулејман Величанствени био десети по реду султан Османског царства.
Славине за прање ногу
Крај џамије се налази турбе султана Сулејмана Величанственог који је умро у свом шатору у ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године током опсаде Сигетвара. Да би се избегао немир у војсци, велики везир Мехмед-паша Соколовић одлучио је да не обелодањује смрт султана, бар до доласка његовог наследника Селима. Балзамовано султаново тело пренето је у Цариград и сахрањено 23. новембра 1566. године.
Турбе султана Сулејмана Величанственог
Турбе је октагоналног облика и има такозвани перистил, односно трем образован од колонаде стубова.
Унутрашњост турбета Сулејмана Величанственог. Султанов саркофаг је у средини
На приземном нивоу постоји 14 прозора, још 24 прозора са витражним стаклом смештена су у простору испод лукова између стубова. Зидови су украшени разнобојним изничким плочицама. Осим султана, у турбету почивају још султани Сулејман II и Ахмед II, кћи Сулејмана Величанственог Михримах, мајка Сулејмана II, хасеки султанија Ахмеда II и његова ћерка.
У непосредној близини је и турбе султаније Хурем која се сматра најмоћнијом женом Османског царства. Њено право име било је Александра Лисовска. У западним изворима позната је и као Рокселана. Пореклом је из града Рогатина (територија данашње Украјине), а султану су је подарили кримски Татари.
Турбе султаније Хурем
По доласку у харем добила је име Хурем, што значи насмејана. Врло брзо је постала султанова љубимица, а касније и султанија. Са Сулејманом Величанственим имала је шесторо деце.
Унутрашњост турбета султаније Хурем
Осим саркофага султаније Хурем, у гробници се налази саркофаг принца Мехмеда, унука Сулејмана Величанственог и саркофаг султаније Ханим, ћерке султаније Хатиџе, сестре Сулејмана Величанственог.
Недалеко од џамије је и турбе Мимара Синана. Налази се на почетку улице назване у његову част, односно на њеној раскрсници са улицом Fetva Ykş. кроз коју сам прошао идући према џамији. Турбе ми, нажалост, није запало за око, па га нисам сликао.
Крај џамије се налази старо гробље.
Турбе Сулејмана Величанственог и старо гробље
Након разгледања простора око џамије које је делимично покварио пљусак, одлучих да разгледам и њену унутрашњост.
Простор је скоро квадратног облика димензија 59 х 58 метара. Декорација је доста једноставна. Прозори са витражним стаклом налазе се само на зиду са михрабом.
Унутрашњост Сулејманове џамије. Поглед према зиду са михрабом.
Џамија има 138 прозора. Карактерише је одлична вентилацију која је направљена тако да дим од уљаних лампи не прља зидове, већ да се гареж сакупља на једном месту. Од ње се касније правило најквалитетније мастило које се користило за украшавање зидова џамије и писање списа. Наравно, уљане лампе су одавно замењене сијалицама.
Поглед на главну куполу џамије
Интересантно је да се на лустерима осим светиљки налазе и нојева јаја која је Мимар Синан поставио да би спречио паукове да плету мреже, јер љуска јајета испушта специфичан мирис од кога они беже.
Нојева јаја на лустеру џамије
Сјајна акустика постигнута је тако што су у зидове узидани резонатори направљени од глине. За акустику џамије везује се интересантна прича. Султану је дојављено да Мимар Синан уопште не ради на изградњи џамије, већ да само седи у њој и цео дан пуши наргиле. Сулејман се на то разљутио и решио да лично са инспекцијом оде и види како напредују радови. У џамији је заиста затекао Синана како седи са наргилама, али да не пуши, већ да бућкањем воде у њима проверава акустичност. Током радова на рестаурацији који су се обављали од 2007. до 2010. године акустика је због коришћења синтетичких материјала нарушена.
Унутрашњост џамије. Поглед на главну куполу и једну од две полукуполе
Унутрашње двориште је прилично пространо, а у централном делу се налази шадрван.
Унутрашње двориште џамије
Време је брзо пролазило и поподневни сати били су на путу да пређу у вечерње. Пошто сам планирао да обиђем још неколико места приведох обилазак џамије крају и запутих се према делу града познатом као Вефа, названом по муслиманском свецу. Разлог да кренем баш тамо била је истоимена џамија, односно некадашња византијска Црква Светог Теодора. Вефа је најпознатија по улици Vefa Cd. у којој се налази Vefa Bozacısı, најстарија бозаџијска радња у Истанбулу која датира из 1876. године у коју је и сам Кемал Ататурк свраћао да ужива у овом пићу.
До цркве стигох пратећи навигацију у телефону без које би шансе да је пронађем биле веома мале (званична адреса је Tirendaz Sk.). Простор око некадашње цркве не изгледа баш најбоље, прилично је неуређен, а гомила шута на једном месту сведочила је да je недавно ту нешто и рушено.
Западна фасада некадашње Цркве Светог Теодора
Црква-џамија Вефа (тур. Vefa Kilise Camii), како на турском данас гласи назив ове грађевине, налази се на јужној падини трећег истанбулског брежуљка. О њеној историји пре него што је претворена у џамију мало се зна. На основу начина зидања претпоставља се да потиче из периода владавине Алексија Комнина (1081-1118).
Поглед на некадашњу цркву са јужне стране
Са сигурношћу се не може рећи ни да је била посвећена Светом Теодору. Једно време, након Четвртог крсташког похода, коришћена је за католичка богослужења.
Северо-западна страна некадашње цркве
Након освајања Цариграда од стране Турака црква је убрзо претворена у џамију и названа у част муле Гуранија, курдског учењака, васпитача будућег султана Мехмеда II Освајача и првог муфтије Цариграда.
Улаз у џамију је био закључан, па нисам могао да разгледам њену унутрашњост чији су најзанимљивији део остаци мозаика који су сачувани на једној од купола.
Од Цркве-џамије Вефа запутих се према улици Mart Şehitleri Cd. у којој се налази још једна некадашња византијска црква. У питању је Црква Богородице Кириотисе, односно Календерхане џамија (тур. Kalenderhane Camii). Удаљена је око пола километра од Цркве-џамије Вефа, па до ње стигох за мање од десет минута.
Некадашња Црква Богородице Кириотисе
Црква има комплексну структуру, јер је у прошлости на истом месту постојало више објеката. Првобитно су на том месту постојале терме за које се претпоставља да су грађене у исто време када и Валенсов аквадукт (IV век) чији се источни крај налази одмах поред. Прва црква подигнута је у VI веку, али тако да је Валенсов аквадукт био један од њених зидова, а темељ терми постао је део темеља цркве. У VII веку саграђена је друга црква. Главна црква која се сачувала до данашњег дана подигнута је у XII веку и објединила је структуре претходних грађевина.
Остаци једне од претходних грађевина
Након заузимања Константинопоља од стране крсташа једно време је имала функцију католичке цркве. После османлијског освајања града предата је дервишком реду календери и од тада је позната као „Календерхане“ или у преводу са турског – „кућа календера“. У џамију је претворена 1746. године. Након пожара и земљотреса обновљена је током 1855, а затим поново између 1880. и 1890. године. Напуштена је тридесетих година XX века након што се срушио минарет као последица удара грома. Седамдесетих година је обновљена и отворена за богослужење. Тада је током истраживања на двема фрескама откривена реч „Kyriotissa“, што је указивало да је црква била посвећена Богородици Кириотиси.
Улаз у двориште некадашње Цркве Богородице Кириотисе
Џамија је била отворена, па сам могао да разгледам и њену унутрашњост у којој је било прилично мрачно, јер је осветљење било искључено.
Унутрашњост Календерхане џамије
Пречник куполе је 8 метара. Ослања се на четири масивна стуба који образују четири изолована угаона одељка.
Поглед на унутрашњу страну куполе
Разгледањем Календерхане џамије практично сам привео крају обилазак Истанбула планиран за тај дан. Већ се било прилично смркло и није могло више ништа да се слика. Ипак, кренух према још једној оближњој знаменитости Истанбула која је могла да се обиђе без обзира на то што је падао мрак. У питању је чувена Капали чаршија (тур. Kapalı Çarşı) или Велика пијаца. Након петнаестак минута пешачења нађох се испред Бејазитове капије, једног од укупно 22 улаза.
Један од многобројних улаза у пијац
Иначе, Kapalı Çarşı у преводу са турског значи „покривена тржница“. Простире се на нешто више од 30 хиљада квадратних метара, има око 4 хиљаде радњи, а 66 улица чини тржницу једним гигантским лавиринтом. Од ње је већа само тржница у Табризу (Иран).
Унутрашњост Капали чаршије
Изградња је започета 1455. године као део шире иницијативе да се у Константинопољу поспеши трговина. Наредбом султана Мехмеда II Освајача најпре су саграђена два безистана око којих је почела да се формира тржница.
Бескрајан низ радњи у Капали чаршији
У Капали чаршији може се наћи најразличитија роба, почевши од накита, преко гардеробе, текстила, па све до турских посластица.
Дућан са зачинима
Најјачи утисак на мене су оставили излози са златним накитом који су блистали у правом смислу те речи. С друге стране, тезге са сувим воћем и разноразним посластицама деловале су ми најпривлачније.
Нисам планирао ништа да купујем, али ми се поглед зауставио на тезги са шаловима, јер ми на памет паде Ђолетов стих „носио сам шал од кашмира…“.
Тезга са шаловима
Упитах продавца за цену, више из радозналости него због стварне намере да било шта купим тим пре што уопште нисам имао представу како се код нас креће цена. Продавац рече да су 40 евра, али ме убеди да кренем са њим до друге радње, јер је тамо роба боља. Успут ме је питао и одакле сам, а на помен Србије рече да је гледао неки ужасан српски филм. Упитах га за назив филма, а он рече да се управо тако и зове – Српски филм. Затим ми показа шал и рече да је он од бољег материјала, али да кошта 80 евра. Шал, наравно, нисам купио, већ сам се само захвалио продавцу и рекао да је то за мене ипак превише.
Још мало сам се промувао по Капали чаршији у којој је, можда ће звучати смешно, заиста могуће и изгубити се. Ево плана тржнице са распоредом радњи према роби која се у њима продаје у случају да некоме можда затреба.
По изласку из пијаце сачекала ме је киша, али је срећом убрзо престала. Још увек сам имао неке залихе хране које сам понео са собом на пут, али сам морао да купим хлеб и воду, па свратих у супермаркет SHOW и тамо накуповах све што ми је требало од хране.
Једва сам чекао да стигнем до хотела Berce и узмем кључеве од собе у Divan Wooden Guesthouse. Практично цео дан сам провео напољу и био сам мртав уморан. Као што ми је Рамазан и обећао, соба је била спремна. Није била бог зна шта, али пошто нисам превише избирљив у погледу смештаја, задовољила је моја очекивања. Оно што је најбитније, имала је сопствено купатило. За разлику од апартмана у коме сам био привремено смештен, у овој соби ТВ није радио, односно, функционисао је, али није било ниједног канала. Покушавао сам да подесим set top box, али нисам успео. Након вечере посегнух за кутијом баклаве коју сам купио у продавници. Била је много већа од оне коју ми је претходног дана нудио продавац на Араста пијаци, а и дупло јефтинија, односно коштала је пет и по евра.
Дан ми је био максимално испуњен и био сам баш задовољан, јер сам успео да обиђем већину места која сам планирао да посетим тог дана.
Наставак —>