16.11.2022.
Игноришући неиспаваност и умор од дванаесточасовне вожње аутобусом, кренух у даљи обилазак Истанбула. Беше тек око пола 10, идеално време да се започне шетња по граду и била би права штета задржавати се у хотелу.
Одлучих да најпре посетим оближњу Џамију Мала Аја Софија (тур. Küçuk Ayasofya Camii), односно некадашњу византијску Цркву Светог Срђа и Ваха (грч. Ἐκκλησία τῶν Ἁγίων Σεργίου καὶ Βάκχου ἐν τοῖς Ὁρμίσδου). До ње се може доћи улицом „Мале Аја Софије“ (тур. Küçük Ayasofya Cd.), али пошто је у мом случају то значило пењање узбрдо, кренух улицом Мустафа паше (тур. Mustafa Paşa Sk.). Пешачење кроз њу беше пријатно, јер се ради о лепо уређеној, мирној улици кроз коју не саобраћа превише аутомобила. Завршава се раскрсницом од које улицом „Мале Аја Софије“ стигох до џамије.
Џамија Мала Аја Софија
Некадашњу Цркву Светих Сергија и Вакха, која се сматра једним од најзначајнијих примера рановизантијске архитектуре у Цариграду, подигли су византијски цар Јустинијан I и његова жена Теодора између 527. и 536. године за потребе монофизита који су живели у Хормиздасовоj палати (Дворац Букелеон) захваљујући царичиној наклоности коју су уживали. Период изградње, као и турски назив „Мала Аја Софија“ наводе на закључак да је представљала модел за изградњу Аја Софије, али разлика у архитектонским детаљима између ове две грађевине то оповргава.
Улаз у двориште Џамије Мала Аја Софија
Према легенди, док још није постао цар, Јустинијан је оптужен да кује заверу против свог ујака Јустина I и осуђен на смрт коју је избегао, јер су се Свети Сергије и Вакх појавили Јустину I у сну и убедили га да Јустинијан није крив. У знак захвалности, када је постао цар, Јустинијан I је подигао цркву у част ова два света мученика.
Након пада Цариграда црква је остала нетакнута све до владавине Бајазита II. Претворена је у џамију 1505. године по налогу Хусеин Аге који је био заповедник црних евнуха у Бајазитовом харему у Топкапи палати. Након претварања у џамију дозидани су јој минарет и отворени трем.
Минарет и трем који су дозидани након претварања цркве у џамију
Крај џамије се налази омање муслиманско гробље са турбетом Хусеин Аге.
Муслиманско гробље и турбе Хусеин Аге
Током свог постојања џамија је велику штету претрпела од пруге, која je крај ње изграђена 1870-1871. године. Мало касније, 1877. године, подигнут је заштитни зид.
За време Балканских ратова џамија је служила као уточиште за избеглице.
Након разгледања спољашњости одлучих да осмотрим и њену унутрашњост. То је подразумевало обавезно изување испред улаза.
Улаз у Џамију Мала Аја Софија
Од првобитне унутрашње црквене декорације ништа се није сачувало. Зидове су некада красили мозаици који су премалтерисани након што је црква претворена у џамију. Измене су претрпели и прозори, неки су зазидани, а други пробијени у складу са традицијама османске архитектуре. У унутрашњости се издвајају носећи мермерни стубови и галерија. Према спису византијског цара Константина Порфирогенита (913-959) црква је са Великом палатом, тачније, њеним најудаљенијим делом дворцем Букелеон, била повезана посебним ходником којим су цар и његова пратња стизали директно на њену галерију.
Унутрашњост некадашње Цркве Сергија и Вакха
Осмострана купола има 8 прозора и 16 ребара. Пречника је 17 метара.
Поглед на куполу Џамије Мала Аја Софија
Унутрашња страна куполе и детаљи на мермерним стубовима
На галерију нисам успео да се попнем, јер су ми „промакле“ степенице које до ње воде (налазе се десно када се уђе у џамију).
Након разгледања некадашње Цркве Светих Сергија и Вакха запутих се према оближњој Џамији Мехмед-паше Соколовића (тур. Sokullu Mehmet Paşa Camii). Да сам на правом путу да до ње стигнем сведочила је улична табла на једној од зграда.
Након краће узбрдице скренух лево и прођох кроз уски пролаз.
Врло брзо нађох се испред главног улаза у двориште џамије из улице Şehit Mehmet Paşa Yokuşu.
Улаз у двориште Џамије Мехмед-паше Соколовића
Џамију је подигао велики везир српског порекла Мехмед-паша Соколовић (1506-1579) заједно са својом супругом султанијом Есмахан, ћерком султана Селима II. Као петнаестогодишњи дечак одведен је из родног села Соколовићи крај данашњег Руда током данка у крви (тур. devşirme — „сакупљање“). Био је на разним положајима у османском царству, почевши од заповедника царске гарде, преко гувернера Румелије, па све до функције великог везира који је сматран „другим човеком у држави“. Заслужан је за обнову Пећке патријаршије 1557. године, а чувена Андрићева „На Дрини ћуприја“ подигнута је по његовом налогу. Осим ње, захваљујући њему, саграђени су и Арсланагића мост у Требињу, Козја ћуприја крај Сарајева и мост на Жепи.
Џамија Мехмед-паше Соколовића изграђена је 1571. године по пројекту главног османског архитекте Мимара Синана (1489-1588) који је, између осталог, пројектовао и мост у Вишеграду. Подигнута је на стрмој падини у близини дела града познатог као Кадирга у коме се налазила лука, а у њој галије (одатле и назив Кадирга – галија).
Џамија Мехмед-паше Соколовића и шадрван
Џамија има једну куполу пречника 13 и висине 22,8 метара. Минарет се налази у североисточном углу.
Унутрашња страна једне од купола трема испред улаза у Џамију Мехмед-паше Соколовића
Дан је био тмуран, а унутрашњост џамије није била осветљена, па је то био разлог да у њу не улазим. Гужве није било, испред врата је стајао само један пар ципела. Можда је требало да уђем, па би чувар вероватно упалио светло када био видео посетиоца, али у том тренутку недостајало ми је мало одлучности.
По изласку из дворишта џамије реших да кренем према Тргу султана Ахмета на коме сам био рано ујутру. Искористих благу узвишицу на раскрсници улица Şehit Mehmet Paşa Yokuşu и Katip Sinan Cami Sokak да још једном сликам џамију. Окружена је прилично високим зидом, а улице су уске, па је поменута раскрсница једино место са кога може да се слика из даљине.
Џамија Мемхед-паше Соколовића и зид који је окружује
До Трга султана Ахмета стигох за десетак минута. Овај пут на њему је било много више људи него ујутру. Одлучих да се лагано прошетам њиме и детаљније га разгледам.
Зидани (Константинов) обелиск
Змијски стуб и Теодосијев обелиск
Палата Ибрахим-паше
Aja Sofija
Плава џамија
Фонтана у Парку султана Ахмета и хамам султаније Хурем
Као и многе друге грађевине у Истанбулу, хамам султаније Хурем је саграђен по пројекту чувеног османског архитекте Мимара Синана 1556. године.
Иако сам првог дана боравка у Истанбулу планирао да посетим и Аја Софију, ред који је био испред ње натерао ме је да посету одложим за неки други дан.
Ред посетилаца испред Аја Софије
Недалеко од Аја Софије, на оближњем скверу, може се видети водоторањ из османског периода. Током ноћи се пунио водом, да би дању становници могли да наточе воду са чесме у његовом подножју. Крај њега се налазе остаци такозваног „миљоказа“ који је ту постављен у раном IV веку од кога се мерила дужина путева који су водили до градова Византијског царства.
Водоторањ
Данашња улица Divan Yolu Cd. поклапа се са некадашњом улицом Месе (главном артеријом Константинопоља на чијем се почетку налазио поменути миљоказ) која се завршавала Златном капијом која је представљала парадни улаз у град. Осим улице Divan Yolu Cd. правац којим се некада пружала улица Месе прати и улица Yeniçeriler Cd. („Булевар јањичара“). Иначе, назив улице Divan Yolu Cd. у преводу значи „пут до дивана“, при чему се под „диваном“ подразумева здање царског савета у Топкапи палати.
Кренух улицом Divan Yolu Cd. која је пуна малих радњи и ресторанчића. Када видех мењачницу, одлучих да искористим прилику и у њој заменим евре за лире. За 1 евро добијало се око 19 турских лира (новембар 2022. год.). Случајно или не, мењачница се налази прекопута Џамије Фируз-аге, главног ризничара султана Бајазита II.
Џамија Фируз-аге
Ради се о мањој џамији подигнутој 1491. године у традиционалном османском стилу са једним минаретом и куполом.
Џамија је смештена у парку који носи име Мехмета Акифа Ерсоја (1873-1936), турског писца албанског порекла, аутора стихова турске химне Марш независности (тур. İstiklâl Marşı), чија биста стоји у поменутом парку.
Мехмет Акиф Ерсој (1873-1936)
Пажњу ми привукоше остаци зидова неке грађевине који се могу видети у парку.
Парк Мехмета Акифа Ерсоја
У питању је некадашња Антиохова палата. Антиох је био евнух који је одређен да буде учитељ будућег цара Теодосија II. Стигао је из Персијског царства у оквиру споразума о пријатељству између цара Аркадија и персијског шаха Издигерда I. Врло брзо је постао веома утицајан, а некадашња палата, која је саграђена око 429. године пример је његове моћи. Након што је лишен царске наклоности и прогнан, палата је прешла у руке принцезе Пулхерије, ћерке цара Аркадија.
Рушевине Антиохове палате
Крај парка се налазе и остаци ротонде, која је била део Антиохове палате.
Рушевине ротонде
У парку стоји обелиск са информацијама о Цркви Свете великомученице Јефимије из VII века иако се остаци цркве не могу видети, јер су од парка одвојени пуном оградом, највероватније због оближње зграде суда. Током ископавања која су вршена 1939. и 1942. године пронађене су фреске на којима су приказани догађаји из живота ове велике хришћанске мученице. Црква је уништена током изградње зграде суда 1951. године, али су фреске сачуване.
У непосредној близини парка је Филоксенова цистерна (грч. Κινστέρνα Φιλοξένου) која је после Цистерне Базилике друга по величини цистерна у некадашњем Константинопољу. Из назива ових грађевина лако се наслућује њихова функција, а то је обезбеђивање града водом. Константинопољ је имао неколико малих извора, а река Ликос која је протицала унутар његових зидина била је више поток него права река. Због тога је било неопходно изградити поуздан систем који ће снабдевати град водом током дугог топлог лета са мало падавина. Цистерне су уз аквадукте биле део тог система. Новија истраживања документовала су више од 200 таквих грађевина у граду.
Улаз у Филоксенову цистерну
Помало ме изненади цена карте која беше 100 лира, јер сам негде на интернету прочитао да је у 2022. години она износила дупло мање. Моје изненађење примети продавац карата, па руком показа на цену која је била истакнута на постеру код улаза у цистерну.
Осим мене, других посетилаца није било, па сам могао без журбе да је разгледам. На први поглед стекао сам утисак да је у питању дворана са великим бројем стубова, што у ствари она и јесте.
Унутрашњост Филоксенове цистерне
Стубови су распоређени у 16 редова са 14 стубова и укупно их има 224, па није јасно порекло њеног отоманског назива „Цистерна 1001 стуба“ (тур. Binbirdirek Sarnıcı). Њена изградња везује се за IV век и римског сенатора Филоксена који се по оснивању византијског сената преселио у Константинопољ. Цистерна је снабдевала водом његову палату коју је подигао у близини хиподрома. Правоугаоне је основе 64х56,4 m, а укупна запремина јој је 54000 метара кубних.
Сводови у Филоксеновој цистерни
На неким стубовима се још увек могу видети уклесани симболи грађевинара који су радили на њеној изградњи за које неки истраживачи верују да су масонски знаци.
Уклесани симболи на стубовима у Филоксеновој цистерни
Коришћење цистерне у отоманско време је предмет спорења. Према једним изворима вода се у цистерни налазила све до XVII века, а према другим, већ у XVI веку цистерна је имала другу намену, односно користила се у производњи свиле. Временом, изгубила је сваку функцију и постала место за одлагање смећа које се убацивало кроз отворе на њеном врху. Када је 2002. године започето њено уређивање из ње је одвезено више од 700 камиона са ђубретом. Део ђубрета није ни уклоњен, већ је преко њега постављен нови под. У једном делу се може видети оригинални део пода са стубовима.
Део оригиналног пода са стубовима у Филоксеновој цистерни
Након разгледања Филоксенове цистерне запутих се према Плавој џамији.
Плава џамија
Посета џамији није била у плану, већ сам желео да обиђем Музеј мозаика Велике палате (тур. Büyük Saray Mozaikleri Müzesi) који је у њеној близини. Успут прођох кроз Араста пијацу (тур. Arasta Çarşısı, Arasta Bazaar) која уз Капали чаршију и Египатски базар представља још једну истамбулску историјску тржницу.
Араста пијаца
Саграђена је у XVII веку као део комплекса Плаве џамије. Њена основна сврха је била да од закупа обезбеди одређени приход за Плаву џамију. Представља улицу дужине нешто мање од двеста метара са чије су обе стране распоређене мале радње у којима се продају најразноврсније ствари, почевши од сувенира, преко накита, ћилима, па све до познатих турских посластица.
Улица у којој се пружа Араста пијаца
Пошто сам тек стигао у Истанбул, беше ми право задовољство да разгледам изложену робу. Приметих да нигде није истакнута цена, што је значило да је она вероватно индивидуална, односно да је продавац формира на основу процене платежне способности сваког купца понаособ. Упитах за мало паковање баклава и скоро остадох без текста када чух да кошта 10 евра. Продавац ми још рече да су у кутији запаковане четири баклаве и да је то идеалан поклон за пријатеље, као и да је најбоље да купим четири кутије, односно од сваке врсте баклава по једну кутију. Четрдесет евра за четири кутије са по четири баклаве у њима беше ми прескупо. Вероватно сам цењкањем могао да спустим цену, али по мојим мерилима цена би и тада била превисока. Поздравих се са продавцем и кренух даље, али без жеље да на овој пијаци купујем било шта, јер сам стекао утисак да су на њој, због близине најпознатијих истамбулских знаменитости, цене много више.
До Музеја мозаика Велике палате можда је најлакше доћи управо кроз поменуту Араста пијацу, јер њен излаз који се налази отприлике на половини улице у којој је пијаца смештена води директно до капије музеја. Мени је тај излаз промакао, па до музеја стигох уском улицом Torun Sokak кроз коју без обзира на њену малу ширину пролазе не само аутомобили, већ и аутобуси.
Цена улазнице за Музеј мозаика Велике палате беше 60 лира, односно нешто више од 3 евра (новембар 2022. године).
У просторијама музеја приказани су мозаици који су украшавали перистил Велике палате. Његове димензије су биле 66.50 x 55.50 m. Претпоставља се да мозаици датирају из времена владавине императора Јустинијана I, мада новија истраживања указују на каснији период и владавину Ираклија I. Откривени су током истраживања која су вршена између 1935. и 1938, и 1951. и 1954. године. За њихово откриће заслужни су археолози шкотског Универзитета Сент Ендруз који су обављали детаљна ископавања око Араста пијаце и Трга султана Ахмета. Тада је откривено велико перистилско двориште површине 1872 кв. метра које је било комплетно украшено мозаицима. Аустријска академија наука преузела је на себе обавезу да проучи и преда на чување познати дворски мозаик, као и да обави додатна археолошка истраживања у оквиру заједничког пројекта са Главним директоратом за споменике и музеје Турске.
Због ломљивости паноа одлучено је да се музеј отвори на месту где су мозаици пронађени. Прва зграда музеја била је од дрвета и није могла да пружи потпуну заштиту. Температурна колебања и влажност лоше су утицали на стање мозаика. Појавио се и проблем са кровом због чега је музеј 1979. затворен. Док су вршени конзерваторски радови саграђена је нова зграда, па је музеј 1987. поново отворен за посетиоце. Током 2012. године извршена је његова реконструкција која је обезбедила да се у згради одржавају константна температура и влажност.
Музеј мозаика Велике палате
У изради мозаика учествовали су мајстори из свих крајева Византијског царства. Мозаици су израђивани тако што се најпре постављао слој дробљеног камена дебљине од 30 до 50 центиметара, а преко њега слој малтера од 9 центиметара. Затим је ишао слој сабијене глине, земље и дрвеног угља, и тврди слој који је најчешће био од ломљених плочица. Последњи слој је био од малтера и у њега су урањане коцкице мозаика димензија 5 милиметара. За један квадратни метар било је потребно око 40 хиљада коцкица. Као материјал коришћени су кречњак, мермер, стакло, па и драго камење.
Ево неколико најрепрезентативнијих мозаика.
Деца јашу једногрбу камилу
Медвед и јагње
Слон и лав
Део подног мозаика. Сцене из свакодневног живота.
Леопард напада јелена
Део подног мозаика. Сцене из свакодневног живота.
Као и у Филоксеновој цистерни, ни у Музеју мозаика није било посетилаца. Шта је разлог томе нисам сигуран. Можда је у питању локација, јер зграда музеја није баш на „ударном месту“ или туристи за његово постојање једноставно не знају. Мени се музеј, тачније оно што се у њему налази, веома допало, јер пружа посетиоцу могућност да макар мало стекне представу о лепоти и раскоши Велике палате и таленту византијских мајстора мозаика
Након посете музеју запутих се назад према хотелу. Умор је почео да ме савлађује и било је време да се дочепам кревета. Иако ми је приликом првог доласка у хотел рецепционер обећао да ћу у собу коју сам резервисао моћи да се сместим после 14 часова, добио сам привремени смештај који се налазио у сутерену зграде у оближњој улици. У питању је био апартман са две собе, кухињом, купатилом и тоалетом. Оно што је најбитније, све је било чисто. Наравно, било је ту импровизација са електриком, а за кухињски прозор није се могло рећи у шта тачно „гледа“. Око 10 увече у близини се зачу брусилица. Неко је у складу са оном народном „Све што можеш данас, не остављај за сутра.“ желео још нешто да „обруси“. Ипак, све у свему, привремени смештај је био ОК.
Што се тиче Истанбула и Турске уопште, први утисци су били позитивни, а предрасуде које су постојале пре путовања почеле су полако да се топе.