16.11.2022.
Од турско-бугарске границе до Истанбула има око три и по сата вожње. Искрен да будем, желео сам да она потраје што дуже, односно да у Истанбул стигнем када се раздани, а не баш „сабах зором“. Осим тога, на „Букингу“ сам долазак у смештај најавио за осам сати ујутру. Ипак, жеља ми се није испунила и већ око 5 сати били смо на периферији града, а око петнаест до 6 стигосмо до Бајазитовог трга (тур. Beyazıt Meydanı), тачније до „Булевара јањичара“ (тур. Yeniçeriler Cd.) који крај њега пролази.
Од трга до смештаја који сам резервисао било је око 20-минута пешачења, али одлучих да не идем одмах тамо већ да прошетам градом и покушам да „ухватим“ излазак сунца на Босфору, кад сам већ стигао сувише рано. Кренух „Булеваром јањичара“ према центру, односно четврти Султанахмед у којој се налазе најпознатије истанбулске знаменитости. Кроз улицу пролази трамвајска линија Т1, па на оближњој станици застадох када угледах аутомате за продају карата, јер ми је један од првих задатака по доласку у Истанбул био да купим картицу за градски превоз (IstanbulKart). Турске лире нисам имао, а да заменим евре није било изводљиво, јер се мењачнице отварају тек у 8 сати. На аутоматима за карте, додуше не баш свим, постоји могућност плаћања картицом, па посегнух за њом. Уз мало муке, из другог покушаја, купих IstanbulKart, чија цена беше 50 лира. Затим је допуних са 200, што је било и више него довољно, јер се цена вожње креће од 7 до 16 лира (новембар 2022.) у зависности од врсте превоза. Колико сам могао да видим док сам ишао улицом, аутомати за карте постоје на свим трамвајским стајалиштима, само је питање да ли сви имају могућност плаћања картицама.
Истанбулске улице беху потпуно пусте, ако се не рачунају ретки комуналци који су метлали тротоаре. То ме је мало изненадило, јер сам мислио да овај 16-милионски град никада не спава.
Пуста улица Divan Yolu Cd.
Након 15-ак минута пешачења стигох до Аја Софије (тур. Ayasofya). Својом величином, у комбинацији са декоративним осветљењем, изгледала је величанствено.
Аја Софија
Одушевљење се, међутим, измешало са осећањем туге, када се са минарета зачу позив на јутарњу молитву.
До пре две године није било тако. Аја Софија је имала „неутралан“ статус, односно, у њој се није обављала молитва, јер је одлуком првог председника Републике Турске Мустафе Кемала Ататурка 1934. године проглашена за музеј. У јулу 2020. године турски Државни савет је поништио ту одлуку и од тада се она поново користи као џамија.
Простор око Аја Софије био је ограђен демонтажном оградом, па на тренутак помислих да је можда због раних јутарњих сати још увек затворен за посетиоце, али ту помисао врло брзо одбацих, јер је било људи који су ишли на молитву. Кренух да направим круг око Аја Софије и након пар минута нађох се у улици Согукчешме Сокаги (тур. Soğukçeşme Sokağı, у буквалном преводу „Улица хладне чесме“) која се простире између Аја Софије и Топкапи палате (тур. Topkapı Sarayı). Назив је добила по јавној чесми која се налази на њеном крају према Гулхане парку (тур. Gülhane Parkı). Улица представља пешачку зону са традиционалним дрвеним кућама које су саграђене крајем XIX и почетком XX века.
Улица Согукчешме Сокаги
Временом, неке од кућа су пропале или изгореле у пожарима. Средином 80-их година прошлога века извршена је обнова преосталих кућа и оне сада имају функцију хотелског смештаја.
На крају улице сачекаше ме демонтажна ограда и натпис „полиција“, тако да сам морао да се истим путем вратим назад. Улица беше изузетно лепо осветљена, нарочито део који се спушта према Гулхане парку.
Део улице Согукчешме Сокаги који води према Гулхане парку
Вратих се назад до Аја Софије и убрзо пронађох улаз у Парк султана Ахмеда, односно простор испред ње. Сенке, минарети и палмине крошње у комбинацији са осветљењем учиниле су да на кратко помислим да сам у неком чаробном граду из збирке прича „Хиљаду и једна ноћ“.
Аја Софија и Парк султана Ахмета
На другом крају Парка султана Ахмеда, практично прекопута Аја Софије, из мрака се уздизала Џамија султана Ахмеда (тур. Sultan Ahmet Camii), познатија као Плава џамија. Није баш била у пуном сјају, јер су се на њој изводили радови.
Плава џамија
Простор крај данашње Плаве џамије познат је као хиподром, јер се у време Византије он ту заиста и налазио. Представљао је један од најзначајнијих центара друштвеног живота града на Босфору. Осим трка двоколица на њему су се одржавали разни перформанси, попут акробатских и представа са дивљим животињама, као и разне церемоније. Устанак Ника, један од најозбиљнијих немира који је потресао византијску престоницу, почео је управо ту, на хиподрому.
Изградња хиподрома везује се за владавину римског цара Септимија Севера и 196 годину. Током владавине Константина Великог проширен је и украшен по узору на римски Циркус Максимус. Могао је да прими до сто хиљада гледалаца.
Простор некадашњег хиподрома
Као и сам град, хиподром је био разорен током крсташког похода на Цариград 1204. године. Тако је, на пример, квадрига која га је красила завршила код Цркве Светог Марка у Венецији.
Данашњи ниво тла је 5 метара виши у односу на некадашњи, па се практично сви остаци хиподрома налазе испод земље. (Део некадашњег хиподрома се може видети из улице Kasap Osman Sk.) Изузетак су три стуба која су се налазила у његовој централној линији. Први од њих је Теодосијев обелиск (тур. Theodosius Dikilitaşı).
Теодосијев обелиск
Ради се о једном од два обелиска које је подигао египатски фараон Тутмес III (1490-1436. пре н.е.) у Амоновом храму у Теби. Константин Велики иницирао је премештање оба обелиска у Александрију, одакле је један требао да буде транспортован у Рим, а други у Константинопољ. Био је висине око 38 метара али се током транспорта један део одломио. Када је обелиск тачно стигао у Константинопољ није познато, процењује се да је то било између 363. и 390. године. Постављен је на цариградски хиподром у време владавине цара Теодосија I, вероватно 390. године као један од споменика који је требао да обележи победу над узурпатором Западног римског царства Магнусом Максимусом. Садашња висина обелиска износи 18,54 метра, а са постаментом 25,6 метара. Обелиск је израђен од једног комада црвеног гранита и затим декорисан хијероглифима.
Недалеко од Теодосијевог обелиска је Змијски стуб (тур. Yılanlı Sütun).
Змијски стуб
Стуб се до 324. године се налазио у Аполоновом храму у Делфима. Изливен је од штитова персијских војника погинулих у Бици код Платеје 479 године п.н.е. У Цариград је донет највероватније у време Kонстантина Великог. Данас је висок 5,5 m, док је оригинал био висок 8 m. Представљао је 3 спирално испреплетене змије на чијим су телима исписани називи 31 грчког полиса који је учествовао у рату против Персијанаца. Око 1700. године са стуба су откинуте змијске главе. Како се то конкретно десило поуздано се не зна, али је дефинитивно био у питању вандалски чин. Горња вилица једне од глава чува се у Археолошком музеју у Истанбулу.
Још један стуб који је красио некадашњи хиподром је такозвани зидани обелиск (тур. Örme Dikilitaş). У техничком смислу не представља прави обелиск, јер су они прављени од једног комада камена, обично асуанског гранита, док се овај састоји од кречњачких блокова.
Зидани обелиск
Мало ме изненади постамент стуба који је бушан као швајцарски сир. Отвори подсећају на то да је некада био опточен бронзом коју су однели крсташи током пљачке након освајања града.
Подножје зиданог обелиска
Стуб је висине 32 метра, као Латерански обелиск у Риму. Ко га је поставио није познато. Назив је добио по Константину VII Порфирогениту током чије владавине је извршена његова поправка. Приликом археолошких ископавања на хиподрому испод обелиска, као и змијског стуба, откривене су оловне цеви што указује на то да су се користили као фонтане.
Осим стубова и обелиска, простор некадашњег хиподрома краси и Немачка фонтана (тур. Alman Çeşmesi).
Немачка фонтана
Представља поклон поводом друге посете Отоманском царству пруског краља и немачког цара Вилхелма II 1898. године. Израђена је у Немачкој, а затим је у деловима транспортована у Истанбул и монтирана на месту где се данас налази. Отварања фонтане најпре је планирано за 1. септембар 1900. године на дан обележавања четврт века владавине султана Абдул Хамидa II. Међутим, монтажа је каснила, па је фонтана откривена 27. јануара 1901. године на дан рођења Вилхелма II. Саграђена је у такозваном „рундбоген“ стилу (стил полукружног лука) који одражава немачку неоренесансу. Има облик осмоугаоне сенице. Кровна конструкција ослања се на стубове од порфира.
Простор који се данас назива хиподромом знатно је ужи од оног из византијског времена због здања која су у међувремену саграђена. Једно од њих је и Палата Ибрахим-паше која представља најзначајнији објекат отоманске грађанске архитектуре из XVI века. Њена вредност је у томе што током векова није претрпела измене, већ је сачувана у изворном облику.
Палата Ибрахим-паше
Претпоставља се да је палата саграђена током владавине Бајазита II (1481-1512). Након погубљења Ибрахим паше 1530. године више пута је пута мењала власнике и функцију. Служила је као амбасада, кројачка радионица, у њој је једно време био смештен војни оркестар, а имала је и функцију затвора. Од 1983. године у њој се налази Музеј турске и исламске уметности.
Пошто сам завршио са разгледањем простора некадашњег хиподрома, кренух према Divan Wooden Guesthouse, смештају који сам резервисао на „Букингу“. Успут сам разгледао излоге продавница које су због раних јутарњих сати још увек биле затворене.
Аладин и чаробна лампа
Џезва и филџани
Љубавни и вијагра чај
За око ми западе порушена грађевина, око које је, без обзира на стање у коме се налази, простор био лепо уређен.
Рушевине Араста хамама
Ради се о Араста хамаму. Подигнут је у оквиру комплекса који је саградио султан Ахмед. Хамам је оштећен у пожару 1912. године и од тада је препуштен зубу времена.
Divan Wooden Guesthouse пронађох без проблема. Међутим, изненадих се када уђох унутра и уместо на рецепцији нађох се у вешерају у коме су веш машине радиле пуном паром. Попех се уским спиралним степеницама које су водиле на спрат и схватих да горе нема ничега осим соба. Изађох из вешераја и одлучих да испред сачекам некога ко буде улазио или излазио и приупитам за рецепцију. Из зграде поред изађе неки момак, па упитах њега, али он рече да не зна. Затим се из исте зграде појави брачни пар, па на енглеском упит њих. Испостави се да говоре руски и рекоше ми да не знају, али ми предложише да кренем са њима до њихове рецепције и тамо се распитам. Њихова рецепција налазила се у улици иза угла. То је заправо била рецепција хотела Berce. Ту нас дочека љубазан момак по имену Рамазан и објасни да се код њих пријављују и они који одседају у Divan Wooden Guesthouse. Соба коју сам резервисао није била спремна, али ми Рамазан предложи другу собу у којој бих могао да будем до 2 сата поподне, а затим да пређем у ону коју сам резервисао. Одлучих ипак да не идем у собу, већ да на рецепцији оставим ствари и наставим шетњу по граду.