17.09.2017.
За шетњу по Гдањску, кога неки сматрају најлепшим градом на Балтику, имао сам око четири сата, што није ни мало, а ни много. Најатрактивнији део града је свакако старо градско језгро, па сам у повратку са Вестерплатеа планирао да изађем на станици која је њему најближа. Ипак, грешком сам изашао једну станицу раније, односно на станици „Akademia Muzyczna“, одакле сам кренуо пешке према капији „Brama Stągiewna“.
Накратко сам застао код Цркве Свете Барбаре (пољ. Parafia św. Barbary) која се успут нашла на нишану мог фотоапарата. На месту где се налази црква 1387. подигнута је болница са капелом. Нешто касније капела је проширена и претворена у парохијски цркву. Временом је црква мењала облик, па је тако 1620. године добила торањ са три звона која су локалној заједници поклонили свештеници Магдебуршке епархије.
Цркву је прилично уништила војска Стефана Баторија 1571., а нису је штедели ни Наполеонови војници 1807. Такође је доживела знатна разарања током Другог светског рата. Обнова је трајала скоро десет година од 1956. до 1967. године.
Од цркве наставих даље према старом граду и стигох до једног од многобројних мостова преко реке Мотлаве. Пажњу ми привукоше рушевине које се налазе на њеној левој обали.
Заправо, у питању су остаци складишта за жито (житнице) из XVII века, а стање у коме се налази последица је Другог светског рата. Део града у коме се налазе остаци складишта је историјска четврт под називом „Wyspa Spichrzów“, што би могло да се преведе као „Острво житница“. У XIV веку на острву је саграђен низ зграда ради лакшег утовара/истовара робе. „Wyspa Spichrzów“ је вековима граду доносила приход и у периоду када је трговина највише цветала имала је 340 складишта. Ноћу је због лопова и потпаљивача била потпуно празна, а о њеној безбедности се бринуо чопор паса чувара. Четврт је практично потпуно уништена почетком 1945. године у борбама за ослобођење града.
Поред моста се налази капија са две куле од којих једна подсећа на канту за млеко, па се капија зове „Млекарска канта“ (пољ. Brama Stągiewna, нем. Milchkannentor).
Куле су саграђене између 1517. и 1519. год. и штитиле су прилаз складиштима. Виша кула је висине 28 m и пречника 13m, док дебљина зидова достиже 4m. Пречник ниже куле је 8, а висина 10m.
У нижој кули налази се „kantor”, односно мењачница.
Наставих даље улицом „Stągiewna“ којом су до пре пар година пролазили аутомобили, а сада је резервисана само за пешаке.
Улицу красе лепе зграде са новим фасадама пријатних боја.
Туристичку атракцију у овој улици несумљиво представља велики рингишпил у облику точка са 36 климатизованих корпи које се подижу на висину од 50 метара. Цена карте је 28 злота (око 7 евра), а вожња траје петнаест минута.
Сигуран сам да је поглед са 50 метара висине феноменалан, али с обзиром да на располагању нисам имао превише времена прескочио сам вожњу рингишпилом и продужио даље према „Зеленом мосту“ са кога се пружа леп поглед на такозвани „Дуги кеј“ (пољ. Długie Pobrzeże) који се налази на левој обали канала реке Мотлаве.
С обзиром да је био члан Ханзе, у Гдањску је током XIV века цветала поморска трговина. На месту где се сада налази кеј некада давно постојало је пристаниште, односно испред сваке капије која води у старо градско језгро налазиле су се платформе уз које су пристајали трговачки бродови да би истоварили робу. Временом, платформе су спојене, па је тако настао кеј. Након Другог светског рата, током реконструкције, кеј је проширен и поплочан.
У једној од капија смештен је лучки кран из XV века који се сматра симболом града.
Пређох „Зелени мост“ и стигох до „Зелене капије“ (пољ. Brama Zielona). Капија је саграђена између 1568. и 1571. године као гдањска резиденција пољских краљева. Изграђена је по узору на градску већницу у Антверпену и садржи елементе фламанске архитектуре. Интересантно је да се као грађевински материјал користила цигла мањих димензија коју су звали холандска, пошто је пристизала као баласт бродова из Амстердама.
У капији је тренутно смештена филијала Народног музеја у Гдањску, па капија служи као место на коме се одржавају привремене изложбе, конференције и презентације. У једној од просторија до 2015. године налазила се канцеларија вође синдиката „Солидарност“ и бившег пољског председника Леха Валенсе.
Лево од „Зелене“ налази се такозвана „Кравља капија“ (пољ. Brama Krowia). Заправо, ради се о капији кроз коју се возила стока на сточну пијацу и до оближње кланице која је постојала на „Острву житница“.
Од „Зелене капије“ скренух према „Дугом кеју“.
Део кеја служи као пристаниште туристичких бродова. Посебну атракцију представља галеон којим се за 45 злота (нешто мање од 11 евра) можете провозати до Вестерплатеа и назад.
Више информација о вожњи бродом и поласцима може се наћи овде.
„Дуги трг“ и „Дуга улица“
Вратих се назад до „Зелене капије“, прођох кроз њу и нађох се на „Дугом тргу“ (пољ. Długi Targ) који је једно од места које туристи најчешће посећују.
Трг се формирао у XIII веку и најпре је представљао пут који је водио до пијаце. Након крвавог заузимања Гдањска од стране Тевтонских витезова 1308. године трг постаје једна од главних градских артерија. Пре поделе Пољске крајем XVIII века био је познат и као Краљевски пут пошто су њиме пролазили пољски краљеви када су улазили у град. У зградама које се на њему налазе живели су најбогатији и најистакнутији грађани Гдањска. Био је такође место на коме су се вршиле егзекуције вештица, јеретика и криминалаца.
Трг је био преплављен људима, а осим пољског, могао се чути и немачки језик, јер, колико сам могао да приметим, Гдањск у великом броју посећују и организоване групе немачких туриста. Након кишовитих Катовица и његових прилично празних улица сунчани Гдањск и врева која је у њему владала изузетно ми је пријала, па са еланом кренух у шетњу.
Одмах поред „Зелене капије“, тачније, десно од ње, налази се музеј „Слободног града Гдањска“.
Ради се о малом музеју чију поставку чине предмети из треће и четврте деценије ХХ века, односно времена када је Гдањск имао статус слободног града.
Осим по својој бурној историји Гдањск је познат и по томе што је изнедрио неколико људу који су стекли светстку славу. Један од њих је физичар Габријел Фаренхајт који се родио у Гдањску 24. маја 1686. У његову част на „Дугом тргу“ 2008. године постављена је метеоролошка кућица са барометром и термометром који има Целзијусову и Фаренхајтову скалу. Термометар и барометар рађени су према оригиналу из 1752. године.
Лепота трга несумњиво је у зградама које својом живописном архитектуром маме погледе радозналих туриста.
Ту је, наравно, и велики број кафића и ресторана у којима се може направити кратак предах и скупити снага за даљи обилазак града.
Најупадљивија од свих зграда свакако је Градска већница која својим торњем висине 81m доминира над свим осталим грађевинама у околини. Већница се заправо не налази на тргу, већ у „Дугој улици“ у коју се трг наставља.
Најстарији фрагменти ове готско-ренесансне зграде датирају из треће деценије XIV века. Зграда је у то време била доста мања. Прво велико проширење започето је 1378., а завршено 1382. године. Од ове реконструкције до данашњег дана сачуван је фронтални део зграде који се види из „Дуге улице“.
Између 1454. и 1457. зграда се поново проширује поводом доласка пољског краља Казимира XIV. Нешто касније, између 1486. и 1488. зграда добија и торањ. Након пожара 1556. на обнови већнице ради група холандских архитекти и градитеља који у грађевину уносе елементе ренесансе.
У непосредној близини већнице налази се Непутнова фонтана. На њеном месту најпре је постојао бунар. Скулптура у стилу фламанског маниризма, чија маса износи 650 kg, изливена је од бронзе 1615. године, док је фонтана пуштена у рад 1633. Између 1757. и 1761. фонтани су додати нови елементи и тада поприма изглед у стилу рококоа. Након Другог светског рата обновљена је и пуштена у рад 1954. Последња реконструкција рађена је 2012. год. Том приликом извршена је поправка постамента и скулптуре, а уграђено је и осветљење.
За фонтану је везана и легенда према којој се Нептун изнервирао што људи убацују златне новчиће у његову фонтану, па је трозупцем ударио по дну и све златне новчиће разбио у комаде. Тако је наводно настала гдањска вотка Goldwasser која у себи садржи љуспице 22-каратног злата.
Фонтана се налази испред Двора Артуса (пољ. Dwór Artusa, нем. Artushof) који је некада био центар друштвеног живота и место на коме су се састајали трговци. Његов назив везује се за веома популарну средњевековну легенду о Краљу Артуру – симболу витештва и храбрости. У раном средњем веку Двор Артуса је постојао у неколико ханзеатских градова, попут Елблага, Риге и Штралзунда.
Двор је саграђен између 1348. и 1350. године. Зграда је страдала у пожару 1476., али је реконструисана 1477. у готском стилу. У таквом облику задржала се све до данас. Велика разарања претрпела је у марту 1945., али је након рата обновљена.
Фасаду зграде украшава неколико интересантних скулптура.
О чијој скулптури се ради нисам потпуно сигуран, али претпостављам да је у питању Јустиција, римска богиња правде и правдености.
У Двор Артуса нисам свраћао, јер на располагању нисам имао превише времена. Једна од интересантних ствари по којој је двор познат је осликана каљева пећ висине 12 метара.
Од двора кренух даље „Дугом улицом“.
Током XIII веку улица је служила као трговачи пут и вероватно је била главна саобраћајница у Гдањску. Данашњи „Дуги трг“ у то време није постојао, већ је представљао њен део. У најраскошнијим кућама „Дуге улице“ одседали су пољски краљеви приликом својих посета Гдањску. Током XIX века тремови испред зграда су почели полако да нестају (последњи је уклоњен 1872. године), а улицом су убрзо почели да саобраћају трамваји. Иначе, први трамваји на коњску вучу у Гдањску су се појавили 1873. године.
У „Дугој улици“ на броју 12 налази се такозвани „Упхагенов дом“ (пољ. Dom Uphagena). Интересантан је по томе што је то једина грађанска кућа у Пољској, и једна од ретких у Европи, са интеријером из XVIII века у коју могу да завире посетиоци.
„Дуга улица“ завршава се „Златном капијом“ (пољ. Złota Brama) која се сматра једном од најпрепознатљивијих знаменитости града. Грађена је од 1612. до 1614. као замена за готску капију из XIII века. Архитектонски стил у коме је саграђена је холандски маниризам.
Прођох кроз капију и нађох се испред „Затворске куле“ која је у периоду од XVII до XIX века, као што јој само име каже, служила као градски затвор. Уз затвор се налазило мучилиште, стуб срама и место за погубљење.
Данас се у просторијама овог комплекса налази Музеј ћилибара.
Испред „Затворске“ налази се „Висока капија“ која је некада представљала главни улаз у град и место на коме се окупљало становништво да поздрави пољске краљеве који су долазили у посету граду, с обзиром да је такозвани „Краљевски пут“ почињао управо ту. Одлука о изградњи капије донета је 1586. године, а изградња је завршена 1588. Све до краја XIX века око капије је постојао ров са водом изнад кога се налазио мост који се ноћу подизао.
Капију красе грб Пољске (у средини), Гдањска (десно) и Прусије (лево), као и четири скулптуре лавова. Фасаду капије такође украшава неколико латинских изрека исписаних позлаћеним словима.
Од 2002. године капијом управља Историјски музеј Гдањска и у њој је тренутно смештен Регионални туристички информациони центар.
Због свог стратешког положаја око Гдањска су се у прошлости ломила многа копља и опседале су га разне војске. Највећа разарања несумњиво је претрпео пред крај Другог светског рата, када су га бомбардовали авиони западних савезника, а совјетска артиљерија тукла са земље. На тај трагичан период подсећа неколико фотографија, постављених на паноима на „Дугом тргу“ који су били део изложбе Историјског музеја Гдањска.
Након рата, уследила је обнова. Живот се враћао у нормалу, а град је полако видао своје ране.
Осим старих, на паноима је било и новијих фотографија.
