Аутобус Гдањск – Калињинград

<— Претходни повезани чланак

17.09.2017.

Када сам планирао путовање у Калињинград помислио сам да ће визни режим који влада између Русије и ЕУ бити проблем приликом проналаска начина да из Пољске стигнем до Калињинграда, односно да аутобуси не саобраћају тако често. Пријатно сам се изненадио када сам на сајту аутобуске станице у Калињинграду видео да из Гдањска за Калињинград постоје најмање три поласка дневно (а у појединим данима и пет), што говори о чињеници да између ова два града циркулише значајан број људи.

Аутобуску карту Гдањск – Калињинград купио сам онлајн на сајту аутобуске станице неколико дана пре поласка. Коштала је 600 рубаља. Оно што ми је приликом куповине карте било мало комично је прозор у прегледачу који се појавио након плаћања карте.

Gdansk-Kaliningrad bus ticket buying

Изгледало је као да процес куповине није аутоматизован, већ неко од радника треба да провери да ли је изабрано место слободно. Ипак, никаквих компликација приликом онлајн куповине није било, па ми је за минут-два на ел. адресу стигла карта.Gdansk Kaliningrad bus ticket

Са поменутом картом стигох до аутобуске станице. Аутобус је полазио са перона бр. 11 који је из неког разлога мало „завучен“.

Gdansk bus station platform 11

Заправо, налази се бочно у односу на станицу.

Gdansk bus station platform 11

Прође ми кроз главу мисао да је то можда због пољско-руских односа који последњих година и не иду баш неком узлазном путањом. Вероватно нема никакве везе са тим, али то ми је била прва помисао.

С обзиром да је на перону већ било путника упитах једног од њих да ли одатле полази аутобус за Калињинград. Одговор је био потврдан. За петнаестак минута стигао је и аутобус.

autobus gdanjsk - kalinjingrad

Пошто код себе нисам имао образац миграционе карте која се попуњава при уласку у РФ упитах возача где могу да га добијем, на шта ми он одговори да ћу миграциону карту добити на граничном прелазу. Желео сам што пре да се дочепам тог парчета папира и попуним га јер сам током путовања у Санкт Петербург при преласку пољско-белоруске границе због миграционе карте доживео малу непријатност.

Аутобус је кренуо на време. Био је скоро пун, али, колико сам могао да приметим, у њему су били само грађани РФ. Једини „уљез“ сам био ја.

autobus gdanjsk - kalinjingrad

Након скоро два сата вожње стигосмо на пољски гранични прелаз Гроново. Мрак је полако почињао да пада.

autobus gdanjsk - kalinjingrad

Припадници пољске граничне службе уђоше  у аутобус са читачем, покупише пасоше од путника, прегледаше их и вратише назад. Све то завршише врло брзо и што је најбитније, у аутобусу, тако да путници нису морали да излазе напоље.

Прођосмо гранични прелаз Гроново. Са друге стране границе је руски гранични прелаз Мамоново. Аутобус се заустави пар стотина метара пре самог прелаза и у њега уђе жена у маскирној униформи и поче да разгледа путнике. Нисам желео да пропустим прилику, па сам и њу питао за образац миграционе карте. Узела је пасош, прелистала и без речи вратила назад. Затим је наставила са разгледањем путника и врло брзо изашла из аутобуса. На руском граничном прелазу изађосмо сви из аутобуса, покуписмо ствари из пртљажника и кренусмо према просторији у којој се врши гранична контрола. Гужве није било, па је све ишло прилично брзо. У просторији нико од припадника граничне службе није делио образац миграционе карте, што ме је помало забрињавало, али без неке нарочите треме приђох шалтеру и предадох пасош. Припадник граничне службе га је разгледао и прелиставао и на крају рекао да немам визу, на шта сам му одговорио да виза није потребна, да сам све проверио и да у Калињинграду имам резервисан хотел. На то он промрмља нешто у смислу „То ћемо још да видимо“ и лати се телефонске слушалице да провери да ли између Србије и Русије постоји безвизни режим, што ме уопште није изненадило, јер ми се у Бресту приликом преласка пољско-белоруске границе десило исто то. Наравно, виза није била потребна, па добих пасош назад заједно са миграционом картом.

Ево тог чувеног документа кога током путовања треба чувати „као очи у глави“, јер његов губитак ствара велике компликације.

Колико је мени познато, у случају његовог губитка потребно је отићи у миграциону службу и поднети захтев за издавање нове миграционе карте, што за обичног туристу који баш и не говори добро руски вероватно представља прави хорор.

Вратисмо се сви назад у аутобус и кренусмо према Калињинграду до кога од граничног прелаза Мамоново има око 50-ак километара.

Некима ће можда звучати глупо, али прелазак пољско-руске границе аутобусом за мене је представљао ново искуство, јер није исто када човек путује са групом туриста и туристичким пратиоцем и када путује сам и све проблеме са којима се може суочити мора да решава самостално.

Наставак —>