17.09.2017.
Kada sam planirao putovanje u Kalinjingrad pomislio sam da će vizni režim koji vlada između Rusije i EU biti problem prilikom pronalaska načina da iz Poljske stignem do Kalinjingrada, odnosno da autobusi ne saobraćaju tako često. Prijatno sam se iznenadio kada sam na sajtu autobuske stanice u Kalinjingradu video da iz Gdanjska za Kalinjingrad postoje najmanje tri polaska dnevno (a u pojedinim danima i pet), što govori o činjenici da između ova dva grada cirkuliše značajan broj ljudi.
Autobusku kartu Gdanjsk – Kalinjingrad kupio sam onlajn na sajtu autobuske stanice nekoliko dana pre polaska. Koštala je 600 rubalja. Ono što mi je prilikom kupovine karte bilo malo komično je prozor u pregledaču koji se pojavio nakon plaćanja karte.
Izgledalo je kao da proces kupovine nije automatizovan, već neko od radnika treba da proveri da li je izabrano mesto slobodno. Ipak, nikakvih komplikacija prilikom onlajn kupovine nije bilo, pa mi je za minut-dva na el. adresu stigla karta.
Sa pomenutom kartom stigoh do autobuske stanice. Autobus je polazio sa perona br. 11 koji je iz nekog razloga malo „zavučen“.
Zapravo, nalazi se bočno u odnosu na stanicu.
Prođe mi kroz glavu misao da je to možda zbog poljsko-ruskih odnosa koji poslednjih godina i ne idu baš nekom uzlaznom putanjom. Verovatno nema nikakve veze sa tim, ali to mi je bila prva pomisao.
S obzirom da je na peronu već bilo putnika upitah jednog od njih da li odatle polazi autobus za Kalinjingrad. Odgovor je bio potvrdan. Za petnaestak minuta stigao je i autobus.
Pošto kod sebe nisam imao obrazac migracione karte koja se popunjava pri ulasku u RF upitah vozača gde mogu da ga dobijem, na šta mi on odgovori da ću migracionu kartu dobiti na graničnom prelazu. Želeo sam što pre da se dočepam tog parčeta papira i popunim ga jer sam tokom putovanja u Sankt Peterburg pri prelasku poljsko-beloruske granice zbog migracione karte doživeo malu neprijatnost.
Autobus je krenuo na vreme. Bio je skoro pun, ali, koliko sam mogao da primetim, u njemu su bili samo građani RF. Jedini „uljez“ sam bio ja.
Nakon skoro dva sata vožnje stigosmo na poljski granični prelaz Gronovo. Mrak je polako počinjao da pada.
Pripadnici poljske granične službe uđoše u autobus sa čitačem, pokupiše pasoše od putnika, pregledaše ih i vratiše nazad. Sve to završiše vrlo brzo i što je najbitnije, u autobusu, tako da putnici nisu morali da izlaze napolje.
Prođosmo granični prelaz Gronovo. Sa druge strane granice je ruski granični prelaz Mamonovo. Autobus se zaustavi par stotina metara pre samog prelaza i u njega uđe žena u maskirnoj uniformi i poče da razgleda putnike. Nisam želeo da propustim priliku, pa sam i nju pitao za obrazac migracione karte. Uzela je pasoš, prelistala i bez reči vratila nazad. Zatim je nastavila sa razgledanjem putnika i vrlo brzo izašla iz autobusa. Na ruskom graničnom prelazu izađosmo svi iz autobusa, pokupismo stvari iz prtljažnika i krenusmo prema prostoriji u kojoj se vrši granična kontrola. Gužve nije bilo, pa je sve išlo prilično brzo. U prostoriji niko od pripadnika granične službe nije delio obrazac migracione karte, što me je pomalo zabrinjavalo, ali bez neke naročite treme priđoh šalteru i predadoh pasoš. Pripadnik granične službe ga je razgledao i prelistavao i na kraju rekao da nemam vizu, na šta sam mu odgovorio da viza nije potrebna, da sam sve proverio i da u Kalinjingradu imam rezervisan hotel. Na to on promrmlja nešto u smislu „To ćemo još da vidimo“ i lati se telefonske slušalice da proveri da li između Srbije i Rusije postoji bezvizni režim, što me uopšte nije iznenadilo, jer mi se u Brestu prilikom prelaska poljsko-beloruske granice desilo isto to. Naravno, viza nije bila potrebna, pa dobih pasoš nazad zajedno sa migracionom kartom.
Evo tog čuvenog dokumenta koga tokom putovanja treba čuvati „kao oči u glavi“, jer njegov gubitak stvara velike komplikacije.
Koliko je meni poznato, u slučaju njegovog gubitka potrebno je otići u migracionu službu i podneti zahtev za izdavanje nove migracione karte, što za običnog turistu koji baš i ne govori dobro ruski verovatno predstavlja pravi horor.
Vratismo se svi nazad u autobus i krenusmo prema Kalinjingradu do koga od graničnog prelaza Mamonovo ima oko 50-ak kilometara.
Nekima će možda zvučati glupo, ali prelazak poljsko-ruske granice autobusom za mene je predstavljao novo iskustvo, jer nije isto kada čovek putuje sa grupom turista i turističkim pratiocem i kada putuje sam i sve probleme sa kojima se može suočiti mora da rešava samostalno.