Kišoviti Kalinjingrad

Калињинград – дан први. Ветар и киша.

<— Претходни повезани чланак

18.09.2017.

Прво јутро у престоници руског ћилибара освануло је кишовито. Да ствар буде још гора, дувао је јак ветар. Био је то један од оних дана када без преке потребе не треба излазити из куће. Ипак, огрнух пончо и изађох из хотела. Разгледање града није било изводљиво, па се пребацих на план „Б“, односно посету музејима који Калињинграду, наравно, не недостају. Први од њих био је музеј посвећен великом немачком филозофу и утемељивачу класичне филозофије – Имануелу Канту.
Пре одласка у музеј у потрази за банкоматом свратих у оближњи ТЦ „Сити“. За разлику од оног у хотелу „КенигАвто“ банкомат је, наравно, избацио рубље, а не евре. Пошто нисам желео да поновим синоћну шетњу од центра града до хотела, сакрих се испод наткривеног стајалишта да сачекам тролејбус.

Иначе, у Калињинграду од градског превоза саобраћају аутобуси, трамваји, тролејбуси и линијски таксији. Карте се купују у возилима, код кондуктера, и њихова цена износи 20 рубаља, односно 22 рубље за линијски такси (2017. год.).
Музеј Канта налази се у некадашњој Кенигсбершкој катедрали на острву у историји познатом под називом Кнајпхоф, које данас, као и музеј, носи назив по овом великом немачком филозофу. Острво запљускује река Прегел, најдужа река Калињинградске области.

Желећи да се што пре склоним са кише која ми је у комбинацији са ветром задавала прилично проблема, спустих се степеницама са моста и похитах према катедрали. Пре уласка у музеј застадох кратко да овековечим временске (не)прилике које су у Калињинграду владале.

* * *

Пошто сам се у музеју Канта задржао дуже од два сата понадах се да је киша у међувремену престала. Ипак, моја надања беху узалудна. Небом изнад Калињинграда и даље су господарили густи сиви облаци из којих је неуморно лила киша.
Од Кантовог острва кренух према Музеју Бункеру, некадашњем командном месту генерала Ота фон Лаша, команданта града и тврђаве Кенигсберг. Накратко застадох, јер ми пажњу привуче зграда која својим изгледом одудара од свих околних, пошто помало личи на главу неког робота.

У питању је Дом совјета, чија је изградња започета давне 1970. године и због финансијских проблема који су је пратили никада није окончана. Крајем 80-их година 95% зграде је било завршено. Међутим, убрзо је дошла 1991. и распад СССР-а који је ставио тачку на даље радове. Тако је настао овај „мртворођени“ симбол Калињинграда како га неки становници града зову. Говорило се и о њеном рушењу, али све се завршило само на причама, јер зграда ипак представља најупечатљивији објекат совјетске архитектуре и као таква има историјску вредност. Постоји предлог да се искористи за социјалне станове.
У непосредној близини Дома совјета налазе се остаци Краљевског замка који је био један од разлога да се зграда подигне управо на том месту, односно њена изградња требала је да представља коначну победу совјетске власти над пруским милитаризмом.
Место на коме се налазио замак било је ограђено високом оградом иза које су вириле грађевинске машине, што је значило да се на локацији замка и даље обављају неки радови. Осим машина могла се видети и гомила шута, као да је замак срушен недавно, а не пре скоро педесет година.

Уз Кенигсбершку катедралу замак је представљао најстарију и најважнију градску знаменитост. На месту будућег замка 1255. године подигнуто је најпре дрвено утврђење. Средства за његову изградњу дао је чешки краља Отакар II Пшемисл који је са Тевтонским витезовима учествовао у походу на паганску Пруску. Утврђење је имало функцију упоришта за даља освајања пруске земље. Саграђено је у непосредној близини пруског градића Тувангсте, уништеног током другог крсташког похода на Самбију. Место на коме је подигнуто издиже се 20 метара изнад нивоа реке Прегел, па је у част чешког краља добило назив Кенигсберг, што би у преводу требало да значи Краљева гора. Две године касније отпочиње изградња замка од цигала.
Како је време пролазило Кенигсбершки замак постајао је већи, лепши и јачи. Почетком XV века представљао је неприступачну и снажну тврђаву. Убрзо њене зидине нису служиле само са заштиту од топова, већ су постале културни центар пруске земље у коме су се налазиле вредне књиге и различита уметничка дела. Замак је био резиденција маршала, а од 1457. до 1525. и великог мајстора Тевтонског реда.
Од 1525. године након што велики мајстор Тевтонског реда Алберт Бранденбуршки прихвата лутеранство и проглашава световним све тевтонске територије у Прусији, замак постаје власништво пруског војводе.
У цркви замка 1701. године крунисан је први пруски краљ Фридрих I. Иако престоница Пруског краљевства постаје Берлин, Кенигсберг је током прве половине XIX века још увек имао важну улогу. У поменутој цркви 1861. обављено је крунисање пруског краља Вилхелма I, који касније постаје први немачки цар.
Замак је пред крај Другог светског рата претрпео велика разарања, најпре од стране америчке и британске авијације, а затим совјетске артиљерије током заузимања града.

Након рата рушевине замка нису биле ни под каквом заштитом, па су постале место на које је и старо и младо долазило да копа у нади да ће пронаћи немачко благо. Потрагу за благом нарочито је подгревала чињеница да је Кенигсбершки замак, односно његов музеј, био последње место на коме се могла видети Ћилибарска соба. Коначна одлука о рушењу замка донета је 1967., а спроведена у дело годину дана касније.
Од 1993. до 2007., уз прекиде, на месту где се замак налазио обављани су археолошки радови које је финансирао немачки недељник „Шпигл“. Том приликом откопани су темељи јужног крила замка, а пронађено је и доста вредних предмета. У данашње време воде се дискусије о обнови замка. Шта ће од свега тога бити, показаће време.

Желећи што пре да се склоним са кише кренух према Музеју „Бункер“.

* * *

По изласку из музеја пријатно ме изненадише временске прилике. Киша је коначно престала да пада. Ипак, за неку шетњу по граду било је сувише касно. Поред тога, небо је и даље било прекривено сивим облацима из којих је сваког тренутка могла поново да почне киша. Стога одлучих да се вратим у хотел. Наравно, не пропустих да сликам споменик Имануелу Канту који се налази недалеко од бункера, на некадашњем Парадеплацу, тј. данашњем скверу испред Балтичког федералног универзитета (некада Кенигсбершког универзитета).

Заправо ради се о копији споменика из 1857. године, јер је оригинална Кантова скулптура током Другом светског рата нестала без трага. Сачуван је само постамент на коме се након рата налазила биста лидера немачких комуниста и великог Хитлеровог опонента Ернста Телмана. Нови споменик откривен је 1992. године на месту испред здања универзитета на коме је од 1884. стајао оригинал.
До хотела сам планирао да се вратим на исти начин како сам и дошао до центра града – тролејбусом. Идући према тролејбуском стајалишту на Московском проспекту застадох крај Доњег језера (рус. Нижний пруд).

У питању је вештачко језеро створено давне 1256. тако што су витезови Тевтонског реда земљаном браном преградили притоку реке Прегел. Вода језера користила се за пуњење воденог рова око Кенигсбершког замка.
Убрзо дођох до Московског проспекта на коме ухватих тролејбус бр. 2 којим стигох до хотела.

Упркос киши због које сам морао да променим план и да шетњу по граду заменим посетом музејима, дан ми је био занимљив. Обилазак музеја обогатио ме је новим знањем о животу великог немачког филозофа Имануела Канта, али и о граду чију је историју и изглед заувек променио Други светски рат.

Наставиће се