Baltijsk

Балтијск – најзападнији руски град

<— Претходни повезани чланак

20.09.2017.

Садржај чланка:

 

Након „стационирања“ у месту које је циљ путовања, један дан обично издвојим за „смуцање“ по његовој околини или посету неком оближњем граду. У Калињинградској области осим Калињинграда за туристе су привлачни још и Светлогорск са својом познатом променадом, као и национални парк Куршска превлака (рус. Куршская коса), чувен по покретним пешчаним динама. Ипак, пошто се моја знатижеља и интересовање разликују од оних који су својствени класичним туристима, мој избор је пао на Балтијск, некада за посетиоце затворен град и највећу базу руске флоте на Балтику.
Од Калињинграда до Балтијска има око 60-ак километара који се осим аутомобилом могу савладати аутобусом или возом. Аутобуси саобраћају врло често, док возови нису баш тако учестали. Пошто сам планирао да до Балтијска дођем аутобусом устадох рано ујутру и градским превозом се запутих према калињинградској аутобуској станици. Био је радни дан, па је у превозу владала прилична гужва.
Зграда аутобуске станице у Калињинграду налази се у непосредној близини „Јужне железничке станице“ (рус. Южный вокзал). Отворена је 1971. године и мало је необичног изгледа, јер јој је фасада опшивена четвороугаоним алуминијумским пирамидама.

Унутрашњост зграде је лепо уређена. Чекаоница је покривена бесплатним бежичним интернетом, а ту је и гардероба за пртљаг. Пошто сам желео да у Балтијск стигнем што пре, купих карту за аутобус у 7:40, односно први следећи који је полазио. Цена карте беше више него јефтина – свега 110 рубаља. До поласка аутобуса било је нешто мање од 15 минута, па одлучих да га за сваки случај сачекам напољу.

Убрзо се појави и очекивани аутобус бр. 107 који се врло брзо напуни путницима и крену пут Балтијска. Упркос томе што главне саобраћајнице у Калињинграду чине широки проспекти, аутобусу је да се искобеља из града требало добрих двадесетак минута. То ми није сметало, јер вожњу кроз јутарњи шпиц прихватих као неку врсту разгледања града из аутобуса.

Након изласка из града кроз прозор аутобуса указа са крајолик који се ничим посебним није издвајао од неког равничарског предела у Србији.
Једно за другим почеше се смењивати насеља: Взморје, Волочајевско, Ижевско… или Groß Heydekrug, Marschenen, Widitten како су се ова места до 1945. године звала. Верујем да је већини познато да је данашња руска Калињинградска област све до краја Другог светског рата била део Источне Пруске. Потсдамским споразумом из 1945. године отприлике њена трећина припала је Совјетском Савезу, а две трећине Пољској. Након рата немачки називи места су замењени руским, а домаће становништво депортовано у совјетску окупациону зону која ће 1949. године постати Источна Немачка.

Приликом планирања посете Балтијску ослонио сам се на информације које сам сакупио на интернету, a најважнија од њих била је она да ли се у град несметано може ући. Звучи можда чудно, али у Русији постоји 38 такозваних затворених градова са око 1,2 милиона становника у које се може крочити само са пропусницом. Разлог томе је што се у њима налазе војне базе, предузећа и истраживачки центри који припадају министарству одбране, Росатому или Роскосмосу. Углавном се ради о мањим насељима, али нека од њих, попут градова Северска, Сарова, Железногорска, Новоураљска и Озјорска броје скоро сто хиљада становника.
Пошто је и Балтијск због велике поморске базе био један од затворених градова, а информације са интернета не морају увек бити тачне, осетих олакшање када аутобус прође место на коме се некада налазио контролни пункт на уласку у град. У његовој близини су остаци замка Лохштет (нем. Lochstedt) за који се веровало да је локација на којој је сакривена Ћилибарска соба након њеног одношења из Кенигсбершког замка пред крај Другог светског рата.
Иначе, Балтијск или Пилау (нем. Pillau), како се град до 1946. године звао, настао је на месту некадашњег старопруског рибарског села Вограм које се први пут помиње 1258. године. Назив Пиле или Пил који се први пут сусреће у неким документима 1363. године највероватније потиче од пруске речи „пил“ која је значила утврђење. С друге стране, према пруској легенди име граду дала је сирена Пила која је ту излазила на обалу да суши косу. Након освајања од стране Тевтонских витезова усталио се немачки назив Пилау који се задржао све до краја Другог светског рата. Становници древног насеља бавили су се рибарством, а понајвише ловом на јесетре која је, након што је 1725. године пруски краљ Фридрих Вилхелм I доделио насељу статус града, заузела почасно место на његовом грбу на коме се и данас налази.
Шетњу по Балтијску почех од аутобуске станице. Пошто се налази у Лењиновој улици у њеној непосредној близини је споменик бесмртном вођи светског пролетеријата који не може заобићи скоро ниједан руски град.

Многи се сигурно питају куда руком показује Лењин. Ја бих рекао у „светлу будућност“.
Прекопута споменика налази се неколико здања која представљају остатке пруске прошлости. Зграде некадашњих пешадијских касарни, а данас штаба руске Балтичке флоте, саграђене су 1904. године и типичан су пример немачке архитектуре.

Првобитно су изграђене „јужна“ и „северна“, а пред почетак Првог светског рата, прекопута железничке станице, и артиљеријска касарна.

Након завршетка Првог светског рата зграде су имале функцију магацина, а тридесетих година XX века у њима су биле смештене различите јединице немачке војске. За време Другог светског рата касарне су служиле за обуку немачких подморничара.

Током заузимања Пилау у априлу 1945. касарне су претрпеле велика оштећења, али су средином педесетих година обновљене и у њима су од тада размештени штаб базе Балтичке флоте, штаб Балтијског гарнизона и војно тужилаштво. У оквиру комплекса касарни, отприлике у исто време када и саме касарне, саграђен је водоторањ висине 30 метара.

Од пешадијских касарни кренух даље Артиљеријском улицом (рус. Артиллерийская улица) према обали и убрзо стигох до улице са помпезним називом Поморски булевар (рус. Морской бульвар) која својим изгледом нимало не асоцира на саобраћајницу поменутог типа. Можда се у будућности планира његово уређење, па се прво кренуло од назива.

Из булевара се пружа поглед на Балтијски мореуз који је настао 1510. године током велике олује тако што је море пробило уски део копна. Житељи Пилауа сматрали су новонастали мореуз „божјим даром“, јер је његов настанак удахнуо насељу нови живот.

Да би се спречило засипање мореуза песком и укротиле морске струје, на његовом улазу подигнути су северни и јужни мол који представљају својеврсну морску капију града. Изградња јужног започета је у другој половини XVII, а северног – средином XIX века. Молови су најпре грађени једноставним ређањем камених блокова, али пошто таква конструкција није могла да одоли таласима Балтичког мора у поновној градњи осим камена коришћен је и бетон.

Дужина северног мола износи 525, а јужног 1060 метара, док је међусобно растојање 360 метара.

Својим необичним изгледом пажњу ми привукоше чудне бетонске конструкције које су набацане уз обалу и молове. Ради се о такозваним тетраподима, елементима који се користе за изградњу лукобрана, а у овом случају имају задатак да заштите молове и обалу од побеснелих таласа Балтичког мора. Њихова маса може износити од 1,5 до скоро 8 тона.
На почетку северног мола 2004. године постављен је споменик руској царици Јелисавети I Петровној (1709-1762), ћерки Петра Великог, која као да поздравља све бродове који упловљавају у Балтијски мореуз.

Необичан је по томе што представља један је од два споменика у свету који приказују женску историјску личност на коњу. Други је споменик Јованци Орлеанци у Паризу. Царица је приказана у мундиру гардијског пуковника Преображенског пука чији је била почасни командант. Ту функцију имали су сви руски владари, почевши од Петра Великог који је основао пук, па све до последњег руског цара Николаја II Романова.

Висина статуе је 6,3 метра, а маса 12 тона, што је више чак и од Бронзаног коњаника, односно статуе Петра I у Санкт Петербургу чија је висина 5 метара, а маса 8 тона. Као постамент послужила је грађевина налик на бастион, подигнута када и споменик.
Споменик се, наравно, не налази ту случајно. Током Седмогодишњег рата (1756-1763) војска Јелисавете I Петровне заузела је Кенигсберг, односно Источна Прусија ушла је у састав Руске Империје. Чак је и велики Кант привремено постао њен поданик. Постоји писмо у коме се познати филозоф обраћа руској царици да га постави на место преминулог редовног професора логике и метафизике на Кенисбершкој академији.
Руска војска ушетала је у Пилау 24. јануара 1758. године, а да није наишла на било какав оружани отпор. Ипак, Источна Прусија није дуго била део Руске Империје. Након царичине смрти 1762. године на руски престо долази Петар III Фјодорович (1728-1762) који влада свега 186 дана, али за то кратко време враћа Прусију Фридриху Великом (1712-1786).
Прођох поред споменика и стигох до пешчане плаже на којој, наравно, није било купача, јер средња температура воде у Гдањском заливу око Балтијска у септембру износи свега 17 степени. Ситуација није много боља ни у најтоплијем месецу јулу, када је температура воде само неколико степени виша. По траговима гума јасно је да се плажа користи за неке друге активности које немају везе са купањем и сунчањем.

У даљини су се могла видети два прилично велика теретна брода, натоварена контејнерима.

Недалеко од обале, односно плаже, налазе се остаци обалске артиљеријске батерије саграђене крајем XIX века које, нажалост, нисам успео да пронађем, јер их високо растиње доста добро камуфлира.

У потрази са њима набасах на интернационално гробље из Другог светског рата.

Не волим превише да се мотам по таквим местима, али ипак одлучих да га посетим, па се запутих према улазној капији.

На гробљу је сахрањено 13,5 хиљада људи од којих су око 7,5 хиљада немачки војници и цивили погинули у Пилауу у првим месецима 1945. године.

Остатак су углавном совјетски заробљеници из шталага 1А у близини града Preussisch Eylau (данас Багратионовск) који су у Пилауу радили у утврђењу Штиле (нем. Fort Stiehle) на изради торпеда и морских мина. 26. јануара 1945. у утврђењу је дошло до велике експлозије у којој је погинуло неколико стотина заробљеника. Шта је био њен узрок није тачно утврђено. Осим совјетских, на гробљу је сахрањен мањи број заробљеника из других држава (Француске, Белгије, Аустрије…), укључујући и два Југословена. Ту је и 123 погинулих са немачког брода Вилхелм Густлоф чије се потапање од стране совјетске подморнице којом је командовао капетан Александар Маринеско сматра највећом поморском трагедијом, јер је том приликом у таласима Балтика смрт нашло 9300 људи. Постоји легенда да су управо на том броду Немци транспортовали чувену ћилибарску собу.
Према подацима немачке архиве утврђен је идентитет више од 3500 погинулих, а њихова имена исписана су на вертикалним плочама.

Постоји и неколико индивидуалних надгробних плоча.

Није ми се обилазило цело гробље, па ми је због дрвећа које га је заклањало промакао централни споменик кога чине три крста – један православни и два католичка око којих се такође налазе плоче са именима сахрањених.
Вратих се назад до Поморског булевара, односно Балтијског мореуза у који је у пратњи реморкера упловљавао велики теретни брод.

Када се помене реморкер прва асоцијација ми је стари цртани филм, на српски преведен као „Мали реморкер“ (енг. Little Toot) и чувена реченица: „Никада нећеш одрасти, мали весељаче!“

Наставих шетњу Приморским булеваром, али у правцу тврђаве Пилау. Беше ми криво што код Северног мола нисам успео да пронађем никакве остатке обалске артиљеријске батерије. Као „утешна награда“ послужише некадашњи објекти војне намене који се налазе уз булевар. Први од њих беше бетонски осматрачки торањ.

На његовом месту пред почетак Првог светског рата Пруси граде артиљеријску батерију за изненадно дејство чије су наоружање чинили топови калибра 100mm, а задатак јој је био да штити улаз у Кенигсбершки канал. Након Другог светског рата на њеној бетонској основи гради се осматрачки торањ који се ту и данас налази. Током 1953. године од Балтијска па до летонског града Лијепаја саграђена је мрежа таквих торњева чија је функција била корекција артиљеријске ватре железничке или стационарне артиљерије која је заузимала положај на удаљености до једног километра од торња. Железничку артиљерију чинили су железнички топови ТМ-8, ТМ-1-14, ТМ-2-12 и ТМ-3-12 чија је главна предност била њихова покретљивост и заузимање положаја практично на било ком делу пруге. За кретање топова постојала су два основна и два резервна колосека.
Ипак, традиционалну артиљерију убрзо замењују ракете, па током 1961. године железнички артиљеријски дивизион бива расформиран, а железнички топови конзервирани. Већина их је касније претопљена. Један примерак железничког топа ТМ-1-180 може се видети у Музеју Великог отаџбинског рата на Поклоној гори.
Торањ је прилично руиниран и запуштен, а могао би бити одличан видиковац, попут торња исте намене који сам неколико дана раније видео током посете Вестерплатеу. Поред торња се налази бетонски бункер до кога нисам успео да се „пробијем“, јер је простор превише обрастао растињем. Дан-два раније падала је киша, па је све је још увек било прилично влажно.
Кренух даље булеваром и убрзо стигох до објекта који изгледом подсећа на бункер.

Заправо ради се о торпедној батерији саграђеној 1910. године. Оно што се види изнад земље је само осматрачница, док су главне просторије скривене испод земље. Како то обично бива на таквим местима, на улазу је било доста разноразног ђубрета, па сам ипак одлучио да тамо ипак не залазим.
Намена торпедне батерије је била уништавање противничких бродова који би покушали да уђу у мореуз.
Постоје приче да код ње почиње тунел који иде испод мореуза и повезује Балтичку превлаку са градом. Мислим да је та прича у рангу оне наше да испод реке постоји тунел који води од Калемегдана до Земуна.
Стотинак метара даље низ булевар налази се још једана осматрачница торпедне батерије, а одмах уз њу споменик „Жена морнара“.

Мир и тишина коју повремено наруши понеки брод чине Поморски булевар местом на коме се без проблема може забацити удица.

Пошто је један од разлога посете Балтијску била и чињеница да је у њему смештена база руске морнарице запутих се према Музеју Балтичке флоте.
Изглед зграде музеја својствен немачкој архитектури говорио је да се ради о здању које је успело да преживи заузимање града од стране Црвене армије у априлу 1945.

Зграда је саграђена 1903. године и у њој је био смештен првостепени суд Пилауа. Током борби за град била је тешко оштећена, али је убрзо обновљена. Након рата у њој су отворени фризерски салон и један од првих ресторана у граду под називом „Балтика“. Касније, 1957. године зграда је предата Музеју Балтичке флоте који је те године и основан. За јавност музеј је отворен две године касније, али убрзо бива пребачен у Талин који је у то време био главна база Балтичке флоте. Након распада СССР-а и повлачења флоте из балтичких држава, враћен је назад у Балтијск.
Пошто је због радног времена од 11 до 18 часова за посету музеју било сувише рано, одлучих да наставим обилазак града, а да у музеј свратим евентуално касније.
Прекопута музеја налази се још једно здање из пруске прошлости. У питању је лутеранска црква саграђена 1866. године у неоготском стилу. Као и у другим грађевинама којима доминира готика и у овој је присутно стремљење увис.

У совјетско време у њој се најпре налазио морнарички клуб, а касније је служила као војни магацин. Почетком деведесетих година здању је враћена првобитна намена и сада је то православна црква Георгија Победоносца.
Од цркве се упутих према најзначајнијој историјској грађевини Балтијска – тврђави Пилау. Иако представља најпознатију градску знаменитост слободна посета тврђави није могућа, јер је у њој стационирана војна јединица. Једини начин да се у њу уђе је у склопу организоване екскурзије за коју се треба раније пријавити. Није ми преостало ништа друго него да је колико-толико споља осмотрим, а и то није било у потпуности могуће, јер обрасла густим растињем.
Разгледање започех од равелина код главног улаза у тврђаву крај кога се налази купола тенка Т-34/76.

Купола је представљала главно оруђе оклопног чамца БК-508 који је 25. априла 1945. године учествовао у искрцавању поморског десанта на превлаку Фрише Нерунг (нем. Frische Nehrung). Посаду чамца која је учествовала у нападу похвалио је Стаљин лично.
У близини улаза у тврђаву 2015. године постављен је меморијални камен на чијем је месту планирано да се касније подигне споменик посади руског бомбардера Пе-2.

Након што је погођен од стране немачког ловца, капетан је усмерио авион према тврђави и закуцао се у њу.
Убрзо стигох до главног улаза у тврђаву.

Испред њега су два топа ЗИС-3 који га „чувају“.

Иначе, изградњу тврђаве започели су Швеђани у XVI веку. У то време Источна Пруска била је у вазалној зависности од Пољске која је тада била у рату са Шведском. Јула 1626. године шведски бродови пришли су обали Пилауа и град је убрзо заузет практично без борбе. Убрзо затим шведски краљ Густаф II Адолф наређује да се започне изградња тврђаве која је најпре представљала земљани бедем.
У таквом облику постојала је све до 1635. године када Шведска склапа мир са Пољском и Источном Пруском према коме све војне грађевине треба да буду уништене. Ипак, уместо да је униште, Швеђани продају тврђаву Прусима за 10 хиљада талира.
Доласком Фридриха Вилхелма I 1640. године на власт у Источној Пруској изградња тврђаве се наставља, али се овај пут користе камен и цигла. Тврђава је завршена 1670. године.

Фридрих Вилхелм I желео је да Источна Прусија стекне независност од Пољске, али у томе није успео. Ипак, током владавине његовог сина Фридриха I Источна Прусија постаје независна, а сам Фридрих након крунисања у Кенигзбергу 1701. године постаје њен први краљ. У јуну 1697. године Пилау и тврђаву посетила је велика руска делегација која је бројала 270 људи. Међу њеним члановима био је и руски цар Петар Велики, али тајно, под именом племића Петра Михајлова. Нешто раније, у мају исте године, делегација је боравила у Кенигсбергу. Током боравка, Петар се упознао са савременом фортификацијом и према неким изворима тврђава Пилау послужила је као узор за изградњу Петропавловске тврђаве. Међутим, постоје и мишљења да је као модел коришћена Фридрисбуршка тврђава у Кенигсбергу. Петрово путовање по Источној Прусији и каснији боравак у Холандији, Енглеској, а затим и Аустрији, умногоме су утицали на његов поглед на даљи развој руске државе.
Током Седмогодишњег рата (1756-1763) између Русије и Источне Пруске у тврђави је био смештен руски гарнизон. Након враћања Пилау Источној Прусији тврђава бива расформирана. Међутим, када рат са Наполеоном постаје известан, отпочиње се са њеном модернизацијом. Током рата Французи у потпуности блокирају Пилау, али се гарнизон у тврђави није предавао све до потписивања Тилзитског мира у јулу 1807. године. Неколико година касније, 8. фебруара 1813. руска војска поново заузима Пилау, а Французи беже преко залеђеног мореуза на Балтичку превлаку.
Током Другог светског рата у тврђави је био смештен штаб одбране Пилауа. Након заузимања града Немци у њој још неко време пружају отпор, али се на крају повлаче уз претходно минирање подземних пролаза. После 1945. године улази у подземље тврђаве су забетонирани, јер није било никакве инжењерске документације, па је разминирање било превише опасно.
Тврђава представља петоугаоник у чијем се сваком углу налази бастион. Окружена је широким воденим ровом дуж кога је са спољашње стране распоређено пет равелина.

Густе крошње дрвећа штите тврђаву од радозналих погледа, па се осим њих ништа друго практично не може видети.
Кренух у даљи обилазак града. У близини улаза у тврђаву 1949. године подигнут је меморијал посвећен војницима Црвене армије погинулим у борбама за Пилау.

Садашњи изглед меморијал је добио након рестаурације 1995. године уочи обележавања 50 година од победе и Другом светском рату. Чине га споменик и меморијалне плоче са исписаним презименима 517 војника погинулих при заузимању тврђаве.

У близини је и меморијал „Балтичка слава“ и истоимени трг који ме је својим изгледом асоцирао на писту за постројавање у касарни.

Први утисак ме није преварио, јер је трг место на коме млади војници полажу заклетву. Пре рата на његовом месту се налазиo Großer Markt, централни трг Пилауа, који после 1933. године бива преименован у Adolf Hitler Platz.
Изградња меморијала започета је почетком 70-их година, а свечано је отворен на Дан морнарице 1973. године. У његовом централном делу на високом постаменту налази се торпедни чамац класе „Комсомолац“.

Наоружање чамца чинила су торпеда, дубинске бомбе и противавионски топ. Након двадесет година службе повучен је из употребе, а затим коришћене као брод мета. Након сваког гађања је поправљан, а једном је и подизан са дна.
Лево и десно од чамца су бродска артиљеријска оруђа.

У близини је и споменик посвећен морнарима који су током 1943. и 1944. године штитили морске путеве према Лењинграду.

Део меморијала је и споменик балтичким морнаричким пешадинцима који су учествовали у морским десантима током Другог светског рата.

Шетња ме доведе до луке Балтијска у којој су на моје велико изненађење пливали лабудови. До тада сам за њих мислио да су птице које баш и не воле слану воду.

Осим лабудова, у луци се могло видети и неколико привезаних бродова попут овог танкера за воду.

Од ратних бродова ту је био мали ракетни брод „Пасат“ пројекта 1234.1 (НАТО класификација: корвета класе Нанучка).

Направљен је у санктпетербуршком бродоградилишту 1990. године, а намена му је наношење ракетних удара по противничким бродовима. Од наоружања има 6 лансера противбродских ракета „Малахит“, 1 артиљеријско оруђе АК-176 калибра 76 mm, шестоцевни топ калибра 30 mm, као и 2 лансера противваздушног ракетног система ОСА-М.
Шетајући пристаништем стигох до још једног споменика посвећеном заузимању Пилауа у Другом светском рату.

Постављен је 1971. године поводом 25 година од преименовања Пилау у Балтијск као знак сећања на хероје који су учествовали у освајању града. Чине га огромни гранитни камен и наслоњено на њега бродско сидро.
Наставих даље шетњу и убрзо стигох до споменика Петру Великом који је подигнут 1998. године поводом обележавања 300 година од формирања Балтичке флоте.

На том месту 1913. године постављен је споменик Фридриху Вилхелму (1620—1688) због његових заслуга за уједињење Пруског војводства са Бранденбургом. Током 1943. године споменик је уклоњен и било је предвиђено да се за потребе Рајха претопи. Ипак, до тога није дошло, споменик је сачуван и 1955. године постављен је у немачком граду Екернферду који је постао уточиште великог броја избеглица из Источне Прусије.
У непосредној близини споменика Петру Великом налази се још једна балтијска знаменитост. Ради се о светионику подигнутом почетком XIX века. Висине је 33,2 метра, а његова светлост видљива је на удаљености од 16 наутичких миља. Као гориво за добијање пламена првобитно је коришћено уље, али је због скупоће 1874. године замењено петролејом. Касније се користи гас, а од 1913. године електрична струја. Током освајања Пилауа у априлу 1945. светионик је совјетским пилотима служио као оријентир, па је избегао већа оштећења. Немачки војници су га минирали, али игром случаја није срушен.

Балтичка превлака

Након обиласка Балтијска одлучих да кренем „још западније“ односно да се трајектом пребацим на најзападније парче руске земље – Балтичку превлаку. У тој намери од споменика Петру Великом кренух према оближњем пристаништу са кога полазе трајекти.
Када стигох до њега бацих поглед на таблу са информацијама.

Од свих папира који су се на њој налазили за око ми одмах западе црвени лист хартије који је за мене значио „рампу“, односно да од шетње по Балтичкој превлаци нема ништа.

На њему је писало да је без специјалне дозволе приступ Балтичкој превлаци странцима забрањен. То ми је кварило планове, па одлучих да размислим шта ми је даље чинити. Пошто је већ почела да ме мучи глад свратих до оближње продавнице да купим нешто за јело. Осим тога, боље се размишља пуног стомака.
По изласку из продавнице угледах поред ње момка и девојку који су припремали тезгу за продају сувенира. Купих код њих неколико магнета и уједно их упитах да ли се при куповини карте за трајект мора показати неки лични документ, јер тамо пише да је странцима приступ превлаци забрањен. Одговорише ми да не знају и да тај папир стоји тамо неколико месеци, наводно због опасности од терористичких напада. Предложише ми да прошетам пристаништем и питам неког од власника чамаца да ме превезе до тамо. Одлучих да их послушам, па након што поједох штрудлу са маком коју сам купио у продавници кренух у потрагу за неким чамџијом.
Уз пристаниште је било доста бродића, али на само једном од њих видех и власника. Поздравих га, рекох му да сам туриста из Србије и упитах колико би коштало да ме пребаци на другу обалу. Рече да је цена 1000 рубаља, што за вожњу од неколико минута није баш мало. Ипак, жеља да се прошетам најзападнијим делом Русије била је јача од новца, па се укрцах на бродић. Током вожње проћасках мало са власником. Помену да је радио у Црној Гори и да му је последња локација био град чијег имена није могао да се сети, већ само рече: „Ближе албанској граници“. На мој помен Бара, потврди да је у питању то место. Такође ми је предложио да је најбоље да на превлаци изнајмим бицикл ради бржег обиласка.
По искрцавању из чамца поздравих се са „капетаном“ и уз благи осећај нелагодности због тога што се налазим „тамо где ми није место“ кренух у обилазак.

Поглед на Балтијск са пристаништа на Балтичкој превлаци

Балтичка превлака (рус. Балтийская коса, пољ. Mierzeja Wiślana, нем. Frische Nehrung) представља узани део копна који раздваја Калињинградски од Гдањског залива. Дужине је 65 километара од којих 35 километара на североистоку припада Русији, а остатак Пољској. Ширина се креће од 300-1800 метара у средњем и јужном, до 8-9 километара у северном делу. Превлака је настала пре око 6-7 хиљада година таложењем песка и шљунка које су носиле морске струје дуж обале. Деловањем западних ветрова на њеној површини створене су пешчане дине које на неким местима достижу висину од 60-70 метара.

Највеће насеље на Балтичкој превлаци је Превлака (рус. Коса). Смештено је на обали Балтичког мореуза и сматра се делом Балтијска. Броји око 800 становника. Друго насеље је Рибачи (рус. Рыбачий) кога чини неколико кућа за породице официра који раде у оближњој бази. Треће насеље је Нормељн (рус. Нормельн) које постоји практично само на папиру, а налази се у близини истоимене карауле руске војске.
Прво што сам на превлаци желео да видим били су остаци немачког војног аеродрома, па се запутих у његовом правцу.

И даље су ми се по глави мотале мисли да сам доласком на Балтичку превлаку прекршио закон, али ме је истовремено умиривала чињеница да на превлаци обично нема полиције, односно да нема никога ко би могао да ме легитимише, па ако се превише не експонирам, не би требало да буде никаквих проблема.
Убрзо стигох до споменика совјетским војницима погинулим у борбама за превлаку Фрише Нерунг (нем. Frische Nehrung) у априлу 1945.

Подигнут је на месту заједничке гробнице у којој су сахрањена 592 припадника Црвене армије. На меморијалним плочама споменика уписана су презимена 100 војника и 39 официра.

Аеродром Нојтиф

Недалеко од споменика налази се први хангар некадашњег немачког војног аеродрома Нојтиф (нем. Neutif). Изградња аеродрома започета је најпре на месту велике поморске базе у Пилауу, али је због нестабилног терена одлучено да се аеродром измести на превлаку, што је знатно отежало његову изградњу, јер су се грађевински материјали допремали искључиво морским путем. С друге стране, положај базе на превлаци био је бољи у стратешком погледу.
Радови на изградњи започети су 1934. године и трајали су пет година током којих се некадашње рибарско насеље Нојтиф претворили у мали град у коме су живели пилоти Луфтвафеа и механичари. Саграђени су хангари, касарне, инфраструктурни објекти, чак и касино. Аеродром је имао две полетно-слетне стазе дужине око 1000 метара које су се секле под углом од 45 степени. Обе стазе су имале систем загревања који је спречавао стварање поледице. Распоред полетно-слетних стаза и систем загревања омогућавали су коришћење аеродрома практично по било ком времену и без обзира на правац дувања ветра. Током рата стазе су проширене што је омогућавало да аеродром прихвата све врсте авиона.
Без обзира на све, аеродром Нојтиф се током Другог светског рата активно није користио. На њему су били стационирани делови јединица поморске авијације са хидроавионима Хајнкел ХЕ-59, ХЕ-60 и ХЕ-114 који су углавном коришћени за поморско извиђање. Групе авиона са Нојтифа коришћене су 1940. године приликом окупације Норвешке, као и 1941. током напредовања групе армија „Север“ кроз Прибалтику. Чувена ловачка ескадрила Мелдерс са авионима месершмит Bf.109 пребачена је на аеродром 1945. године, али је њен учинак у борбама током Источно-пруске операције био мали, јер је совјетска авијација имала огромну превласт у ваздуху.
Након рата аеродром је преименован у „Превлака“ и на њему је била базирана противподморничка ескадрила Балтичке флоте са хидроавионима „Каталина“ и авионима-амфибијама Бе-4, Бе-6 и Бе-12. Ескадрила је редовно учествовала на војним вежбама чији је циљ био откривање подморница и бродова условног противника, али и у спасилачким операцијама на Балтичком мору. Осим ње, на аеродрому је био стациониран и ловачки пук са клипним авионима „Лавочкин“, „Јаковљев“ и „Кингкобра“, а касније млазним авионима МиГ-15 и МиГ-17.
Почетком 90-их јединица је расформирана, а авиони расходовани. Од тада је аеродром препуштени зубу времена и милости и немилости скупљача старог гвожђа.
Најупечатљивији објекти некадашњег аеродрома несумњиво су његови хангари. Сви осим првог налазе се уз хидродром за слетање хидроавиона. Један од другог разликују се по димензијама и начину градње. Носећу конструкцију првог хангара чини челична конструкција, док су отвори у њој испуњени циглом. Унутрашње димензије износе 60x35x9,5 метара.

Хангар бр. 1

До деведесетих година XX век у њему се налазио парк техничких средстава гарнизона „Превлака“.
Други хангар је комбинација челичне конструкције и армираног бетона. Има два распона, засвођен кров и унутрашње димензије 120x45x9,5 метара које су омогућавале да се у њему сместе 24 хидроавиона типа „Арадо-196“.

Хангар бр. 2

У послератном периоду у њему су били смештени совјетски хидроавиони „Каталина“ и авиони амфибија Бе-4, Бе-6 и Бе-12.
Поред хангара број 2 је контролни торањ некадашњег аеродрома. Некада се на њему налазио сат, а сада се само виде остаци бројчаника.

С обзиром да зграда има прозоре без сумње се може рећи да је у употреби, односно да је неко за нешто користи.

Трећи хангар има унутрашње димензије 120x45x9,5 метара, такође је од челичне конструкције и армираног бетона, има два распона и засвођен кров. Прекопута њега налази се бетонирана силазно-узлазна рампа за хидроавионе.

Хангар бр. 3

Оно по чему се разликује од претходног су две платформе за противавионска оруђа које су израђене од армираног бетона и обложене циглом. На једној од њих се сачувао и део механизма за подизање муниције.

Осим дела механизма за подизање муниције сачувало се и степениште, тако да је могуће попети се на њу, али ја нисам хтео да ризикујем.
Четврти хангар је конструкцијски сличан трећем, али без платформи за противавионска оруђа. Унутрашње димензије су му 120x45x9,5 метара.

Хангар бр. 4

Пети хангар, као и први, има челичну носећу конструкцију у којој су отвори испуњени циглом. Унутрашње димензије су му 73,5x45x9,5 метара и једини је хангар који има толики распон без унутрашњих ослонаца. У совјетско време најпре се користио за смештај ловаца МиГ-15 и МиГ-17, а затим за складиштење противподморничке авионске опреме.

Хангар бр. 5

Прекопута њега је силазно-узлазна рампа за хидроавионе.

Док је аеродром био у функцији хидродром је на води имао осветљење, тако да су хидроавиони могли да слећу без обзира на доба дана.

Шести хангар има унутрашње димензије 100х35х9,5 метара што је омогућавало да се у њега сместе 24 авиона типа месершмит Bf 109.

Хангар бр. 6

Уз хангар се налазе два торња на чијим платформама су била размештена противавионска оруђа.
Од хангара наставих даље према аеродромској писти. Огромне баре на путу биле су последица олује која је туда протутњала неколико дана раније.

Осим хангара на простору аеродрома налази се још доста мањих објеката, попут склоништа, складишта и позиција обалске артиљерије, али један од путева који до њих води био је блокиран обореним стаблом.

Да кренем неком пречицом нисам желео због густог растиња, али и блата. Док сам ишао према писти уз огромну буку и лупу крај мене пројури војни „Камаз“. По брзини којом је ишао видело се да возач не штеди камион, а богами ни своје бубреге.
Као и сви аеродроми и Нојтиф је прилично велики и за обилазак је потребно доста времена којег нисам имао превише, јер сам желео у Калињинград да се вратим раније како бих посетио Утврђење бр. 5. Притом сам у повратак морао да „уклопим“ и трајект до Балтијска који саобраћа на свака два сата. Због тога одлучих да од писте истим путем кренем назад, односно одустанем од обиласка остатака положаја немачке обалске и противваздушне артиљерије и неких напуштених војних објеката из совјетског времена.

Као и вековима уназад Балтичка превлака и данас у војном погледу има стратешки значај. Да је то заиста тако говори чињеница да се око пола километра од краја аеродромске писте налази положај једног ракетног система С-400 од укупно шест колико их има у Калињинградској области.

Западно утврђење

Времена је било још толико да на брзину обиђем Западно утврђење (рус. Форт Западный), па се запутих према њему. Прођох кроз Косу која представља рурално насеље у правом смислу те речи.

Куће од дрвета, баште и пластеници саставни су део њеног колорита.

Убрзо стигох до улаза у утврђење. На улазу се некада налазио покретни мост преко воденог рова којим је утврђење било окружено. У зиду се могу видети прорези кроз које је била провучена ужад помоћу које се мост подизао.

Водени ров се сачувао само лево од улаза.

Десно од улаза нема рова, а на његовом некадашњем месту буја вегетација.

Простор унутар утврђења је прилично велики.

Крајем XIX века због промене у начину ратовања, односно повећање домета опсадне артиљерије, око старих европских тврђава отпочиње градња утврђења. Пилау у томе није био изузетак и у њему се граде три утврђења: Западно, Источно и Штиле (рус. Форт Западный, Форт Восточный, Форт Штиле, нем. Westfort, Ostfort, Fort Stiehle). Западно утврђење подигнуто је ради заштите тврђаве Пилау и мореуза са јужног и западног правца. Источно утврђење штитило је тврђаву од напада из правца севера и северозапада, док је утврђење Штиле покривало источни и североисточни правац према Кенигсбергу и заливу Фришес Хаф (нем. Frisches Haff), односно данашњем Калињинградском заливу.

Карта Балтијска са означеним утврђењима

Западно утврђење грађено је од 1869. до 1871. године. Налази се на самој морској обали и то је један од разлога због кога је у врло лошем стању, јер је узани земљани појас који га је одвајао од мора попустио, па су се зидови утврђења нашли на удару таласа.

Како је утврђење некада изгледало може се видети на компјутерском 3D приказу.

Иако се налази на стратешком месту, једине борбе око њега водиле су се пред крај Другог светског рата. Војници Црвене армије заузели су утврђење 26. априла 1945., док су преостале немачке снаге на превлаци Фрише Нерунг пружале отпор све до 8. маја. Од краја Другог светског рата па до 60-их година XX века на Балтичкој превлаци је био размештен пук артиљеријске противваздушне одбране. Утврђење је тада било у добром стању, па су његове просторије служиле за смештај војника. Након што је пук дислоциран остављено је на милост и немилост воденој стихији и зубу времена.

Преостали казамати полако попуштају под таласима немилосрдног Балтика.

Неуморно море четвртасте цигле претвара у облутке.

Као и у Балтијској луци, крај утврђења се безбрижно брчкају лабудови.

Времена је било још толико да на плажи у близини утврђења покушам да пронађем комадиће ћилибара и понесем их као сувенир. Море је претходних дана било узбуркано, па сам претпоставио да су таласи на обалу избацили мало ове окамењене смоле која се, иако нема кристалну структуру, убраја у драго камење. Претпоставка ми је била тачна и за неколико минута сакупих симболичну количину ћилибара.
Пре него што кренух према пристаништу бацих поглед на утврђење. Више је него извесно да ће ускоро јoш један његов део изгубити битку са морем.

Видео снимак Западног утврђења:

Након сакупљања комадића ћилибара похитах назад према пристаништу и за десетак минута стигох до њега. На њему је већ била формирана колона возила која су чекала на укрцавање на трајект. Однекуд се појави и војни „Камаз“ који је поред мене пројурио нешто раније док сам обилазио аеродром.

У повратку сам имао олакшавајућу околност, а то је да онима који са превлаке иду у Балтијски није потребна карта. Ипак, имао сам други проблем. Мучио ме је недостатак кеша. Пошто ме је пребацивање на Балтичку превлаку непланирано коштало 1000 рубаља био сам декинтиран, а да тражим неки банкомат или мењачницу није било времена. Искрено сам се надао да карта за Калињинград кошта колико и она у супротном правцу, јер сам имао новца таман за карту назад. Пошто је аутобус већ био паркиран на стајалишту, а возач читао новине, упитах га колико кошта карта. Рече ми да не зна и да питам кондуктерку која је на стајалишту уживала у „пуш-паузи“. Ваљда због тога што је питам на паузи, она ми некако преко воље одговори када је упитах за цену. На моју срећу, карта је коштала таман толико, колико сам имао кеша код себе. Сместих се у аутобус и убрзо кренусмо пут Калињинграда.

Вожња до Калињинграда пружила ми је могућност да сумирам утиске о граду, док су још свежи. У једно сам био сигуран: Балтијск није град за просечног туристу. Он је резервисан за оне, које на путовање покреће привлачност дестинације у историјском погледу и који сами воле помало да истражују. Статус затвореног града који је Балтијск имао од 1952. године прилично га је „угробио“, а за осам година, колико је град већ отворен за странце, није се превише урадило на афирмацији његових туристичких потенцијала. Најмање што се могло учинити је да се нека места, која потенцијалним туристима могу бити интересантна, обележе и да се о њима пружи нека информација, као и да се тврђава, која представља главну градску знаменитост, учини доступном за посетиоце.
Посета најзападнијем руском граду била ми је занимљива, јер волим да обилазим места која већини туриста нису толико интересантна. Ту пре свега мислим на тврђаве, утврђења, бункере и друге објекте који представљају оставштину прошлих, не тако сјајних времена. Једно такво место планирао сам да обиђем одмах по повратку из Балтијска.

Наставак—>