03.10.2023.
Од преласка границе уследила је прилично лагана вожња до молдавске престонице у коју стигох око пола девет. Дочекала ме је изузетно сређена, али прилично празна железничка станица. То ме је мало изненадило, јер нисам очекивао да на станици града са скоро седам стотина хиљада становника влада такво мртвило, тим пре што у државама бившег СССР-а становништво радо путује возом.
Железничка станица у Кишињеву
Почетак железничког саобраћаја на територији данашње Молдавије, некада Бесарабије, везује се за Руску Империју у чији састав Кишињев улази 1812. по завршетку руско-турског рата. Мало касније, 1818. године, добија статус града и постаје центар Бесарабијске области. Тада почиње и његова планска изградња. Прва зграда железничке станице у Кишињеву саграђена је 1870. године и била је од дрвета. Крајем седамдесетих година XIX века подигнуто је друго здање које је током Другог светског рата више пута рушено. Најпре 1941. године током повлачења Црвене армије, а затим 1944. године при ослобађању града.
BINE ATI VENIT! ДОБРОДОШЛИ!
Након рата, стара зграда није обновљена, већ је 1948. године саграђена нова. У њеној изградњи учествовали су и немачки ратни заробљеници. Од тада је станица више пута модернизована, последњи пут 2003. године када су колосеци наткривени.
У близини врата која воде у чекаоницу може се видети рељеф постављен у част руских јединица и бугарских добровољаца који су 24. априла 1877. године са кишињевске железничке станице кренули у ослобађање балканских народа од турског ропства.
Обележје посвећено добровољцима ослободилачког рата 1877/78. године
Унутрашњост станице је такође чиста и сређена.
Унутрашњост кишињевске железничке станице
Оно што ми је посебно запало за око био је део са утичницама. Осим могућности да напуне мобилни телефон путницима је омогућено и коришћење бесплатног интернета.
Место са утичницама
Један детаљ ме је веома изненадио. У питању су акваријуми којих има неколико у згради. Тако нешто до тада нисам видео ни на једној железничкој станици.
Један од неколико акваријума
Осим акваријума, унутрашњост станице украшава лепа железничка макета.
Железничка макета
Ту је још један експонат у вези са железницом.
Квачила за спајање вагона
У Кишињеву нисам планирао да се задржавам предуго, па на станици нисам тражио гардеробу у којој бих оставио ствари. Размишљао сам да што пре кренем за Тираспољ, јер сам још био под утиском преласка границе, односно уласка у Молдавију и мучила ме је мисао да ће улазак у Придњестровље бити још компликованији. У згради станице постоји мењачница, али из неког разлога у њој није било никога, па кренух да потражим неку другу ван станице.
Зграда железничке станице
Крај улаза у зграду железничке станице стоји плоча постављена 28. августа 1971. године поводом 100-годишњице доласка првог воза на кишињевску станицу.
1871. године завршена је изградња пруге Тираспољ – Кишињев.
Почетак редовног железничког саобраћаја допринео је успостављању теснијих веза Бесарабије са осталим регионима Русије и развоју економије и културе краја.
Плоча је постављена је 28. августа 1971. године
у част стогодишњице доласка
првог воза на станицу Кишињев
Био је то воз из Одесе који је тог дана из ње кренуо у 10 сати пре подне, а у Кишињев стигао у 5 сати поподне. Тако је центар Бесарабијске области, касније губерније, железницом преко Одесе повезан са остатком Руске Империје.
На Станичном тргу (рум. Piata Garii, рус. Привокзальная площадь) 2013. године постављен је такозвани „Воз бола“ (рум. Trenul Durerii, рус. Поезд боли), споменик посвећен жртвама депортације од стране комунистичког режима.
Споменик „Воз бола“
Композиција споменика представља људе, тесно збијене у једну колону која подсећа на железничку композицију. Споменик је висине 3, а дужине 12 метара. Израђен је од бронзе и тежи 15 тона.
Совјетска депортација из Молдавије и Северне Буковине била је део такозване Операције „Југ“ коју је спровело Министарство државне безбедности СССР-а 6. јула 1949. године када је за само један дан исељено скоро 13 хиљада породица чији су чланови сарађивали са немачким окупатором или били великопоседници и имућни трговци. Исељени су углавном у Казахстан, Омску и Новосибирску област.
Недалеко од споменика видех таблу на којој пише да је уређење простора око железничке станице новчаним средствима помогла Европска унија. Не би ме чудило да су им у оквиру те помоћи „тутнули“ и тај споменик. Молдавија од 2022. године има статус кандидата за чланство у ЕУ и већ низ година од Европске уније добија новчана средства која се користе за јачање економије и обнову инфраструктуре, а индиректно да се земља што пре отргне из руског загрљаја. Да то све не иде баш по плану говори чињеница да је број грађана који су за и против европских интеграција отприлике исти.
Мењачницу пронађох недалеко од Станичног трга у Булевару Јурија Гагарина. Као и у Румунији, и у Молдавији валута носи назив леј. Курс је био око 1:20, односно за један евро добијало се око 20 молдавских леја.
Било је око 9 сати ујутру и око Станичног трга већ је било људи који су на плочницима почели да излажу своју робу. Некако ми беше непријатно да сликам те људе који на такав начин продају ствари и покушавају да остваре додатни приход.
Наставих шетњу Булеваром Јурија Гагарина и убрзо стигох до кружног тока, односно трга названог у част румунског и молдавског писца Константина Негруција (1808-1868).
Булевар Јурија Гагарина, Трг Константина Негруција и хотел Космос
Свој књижевни рад Негруци је започео преводом дела Пушкина и Виктора Игоа. Са Пушкином се и неколико пута сусретао током његовог боравка у Кишињеву.
Својим мало необичним изгледом поглед ми привуче зграда тржног центра.
Тржни центар Атриум
Крај кружног тока, испред хотела Космос, стоји споменик руском револуционару, совјетском команданту и политичком раднику, хероју грађанског рата, Григорију Котовском (1881-1925). Постављен је 1954. године и био је један од првих монументалних споменика у послератној Молдавији.
Споменик Григорију Ивановичу Котовском
На први поглед рекло би се да се ради о једном од многобројних совјетских револуционара и командира, али биографија Котовског разликује се од биографије већине њих. Рано је остао без родитеља, па је бригу о његовом образовању преузео кум Григориј Иванович Мирзојан, нико други до унук чувеног Манук-бега у чијем је конаку у Букурешту потписан Букурешки мир 1812. године између Русије и Османског царства. Котовски је каријеру почео као криминалац у Руској Империји, да би затим догурао до члана Савезног, Украјинског и Молдавског Централног извршног комитета СССР-а. Пошто је део опљачканог плена делио са сиромашнима звали су га и Робин Худ из Бесарабије. Због тога су га сељаци скривали, пружали помоћ, снабдевали храном, одећом и оружјем. Више пута је хапшен, али је увек успевао да побегне из затвора. Једном је послат и у Сибир, али је и одатле побегао и вратио се у Бесарабију. Постоји мишљење да је друговао са Мишком Јапончиком, легендом одеског подземља. Из одеске тамнице 1917. године доспева у активну војску. У августу исте године шаљу га на Румунски фронт. Тамо за испољену храброст бива награђен георгијевским крстом. У годинама грађанског рата брзо је напредовао, почевши од командира бригаде, преко командира коњичке дивизије, па све до командира коњичког корпуса. Убијен је 1925. године. У питању је највероватније било политичко убиство. Убица је осуђен на свега 10 година затвора, али је већ након три године пуштен због „примерног владања“. Касније су га ликвидирала тројица ветерана дивизије Котовског.
Од споменика кренух даље Булеваром Константина Негруција који се преко Трга Уједињених нација наставља у Bulevardul Ștefan cel Mare și Sfînt, односно Булевар Стефана Великог и Светог, главну улицу у Кишињеву. На Тргу Уједињених нација, некадашњем Тргу ослобођења, 1969. године постављен је споменик у част ослобођења Молдавије у Другом светском рату.
„Споменик је подигнут у част ослобођења Молдавије од немачких нацистичких завојевача“
Композицију споменика чине фигура жене која симболизује победу, фигура совјетског војника са спуштеним мачем и високи стуб од белог камена.
Споменик Ослобођење
У време када се совјетски споменици у неким државама некадашњег СССР-а уклањају, пријатно ме је изненадило да овај, као и споменик командиру Григорију Котовском, још увек стоје на свом месту. Истина, постојала је иницијатива да се он уклони, али није „прошла“.
У непосредној близини споменика је зграда Академије наука Молдавије (рум. Academia de Științe a Moldovei, рус. Академия наук Молдовы).
Зграда Академије наука Молдавије
Академије наука Молдавије основана је 1960. године. Најпре је 1946. године Академија наука СССР-а донела одлуку да се у Кишињеву формира Молдавска научно-истраживачка база. Касније, 1949. године она је трансформисана у Молдавску филијалу Академије наука СССР-а, да би 1960. године Савет министара СССР-а донео одлуку о њеном преласку у Академију наука Молдавије. Зграда је подигнута 1951. године у духу неокласицизма. Прозори на последњем спрату су лучни, што згради даје дозу префињености. Ипак, оно што је мени највише запало за око била је фасада, пошто је један њен део од камена чоколада браон боје за који нисам сигуран да ли уопште постоји.
Прелазећи са једне на другу страну улице прођох кроз подвожњак који ме је изненадио својом чистоћом. Подвожњаке уз јавне тоалете сврстао бих у објекте који су по мени највеће огледало културе и свести једног народа и могу изгледати као на слици, али није страно ни да подвожњак замени функцију тоалета.
Подвожњак у Булевару Стефана Великог и Светог
Кренух даље Булеваром Стефана Великог и Светог који је крајем XVIII века представљао пут дуж војног логора руске војске. Интензивна изградња у улици започета је 1834. године након што је утврђен генерални план изградње Кишињева који је након завршетка руско-турског рата 1812. године постао центар нове административне територије под називом Бесарабија. Тада се граде и најважнија градска здања. Кишињев је претрпео велика разарања током Другог светског рата, па је знатан број тих зграда срушен, а на њиховом месту грађене су нове у духу тадашње социјалистичке епохе.
Стамбена вишеспратница у Булевару Стефана Великог и Светог
Зграда пореске управе Републике Молдавије
Зграда Јавног тужилаштва, саграђена је 1952. године
На фасади зграде Јавног тужилаштва може се видети спомен-плоча постављена у част Валентина Војтеховског, архитекте који је дао велики допринос у поратној обнови Кишињева.
Валентин Војтеховски (1909-1977)
По његовим пројектима у Кишињеву је подигнуто око сто зграда, међу којима је и некадашња зграда Министарства прехрамбене индустрије, а сада тужилаштва на којој се спомен-плоча налази и која се сматра његовим ремек делом. У свом раду Војтеховски је користио мотиве молдавске народне архитектуре трудећи се да постигне њихову хармоничну комбинацију са локалним материјалом.
На фасади се такође налази спомен-плоча постављена 1977. године поводом стогодишњице формирања бугарског ополчења које је као део руске војске учествовало у Руско-турском рату 1877-1878. године.
„Овде, у бившем јерменском подводрју, у марту-априлу 1877. године под командом генерал-мајора Н.Г. Столетова формирано је бугарско ополчење“
Кратка шетња по граду заголицала ми је знатижељу, па реших да не идем одмах на аутобуску станицу, већ да наставим са разгледањем.
Још једно здање које је саграђено педесетих година прошлог века је зграда Министарства унутрашњих послова. Краси је велики портико са шест високих правоугаоних стубова.
Зграда Министарства унутрашњих послова Молдавије
Вешто замаскиран испуст цеви за кишницу
Прекопута ње је једна од многобројних стамбених зграда која је саграђена по пројекту горе поменутог архитекте Валентина Војтеховског.
Стамбена зграда саграђена 50-их година XX века
Осим балкона са стубовима пажњу ми привукоше необични детаљи на њеној фасади.
Детаљи на фасади зграде
Ради се о такозваној „стаљинки“, односно стамбеној згради саграђеној током Стаљинове владавине. Грађене су у стилу неокласицизма, што значи да су на фасади имале украсне елементе, попут ове зграде у Кишињеву. Након „стаљинки“ дошле су „хрушчовке“, код којих је уклоњено све што се сматрало сувишним, односно расипништвом.
Раскрсница Bulevardul Ștefan cel Mare și Sfînt и Strada Vasile Alecsandri
Из главне скренух у једну од бочних улица у којој угледах једно мало оронуло и необичног изгледа здање. У питању је зграда Републичког позоришта „Лучеаферул“ (рум. Teatrul Republican „Luceafărul“, рус. Республиканский театр «Лучафэрул» ).
Улаз у позориште „Лучеаферул“
Следећа улица кроз коју прођох својим платанима подсети ме на Одесу и њене прелепе дрвореде.
Улица Михаја Еминескуа
Из улице Михаја Еминескуа скренух у улицу 31. августа 1989. Назив улице ме је баш изненадио. Мислим, имали смо и ми улицу 29. новембра, али да се уз датум пише и година, то још нисам видео. У Молдавији се тај датум обележава као Национални дан језика, јер је тог дана 1989. године донет закон о преласку молдавског језика на латиницу. Иначе, од 2023. године званичан језик у Молдавији је румунски, док се у Придњестровљу уз руски и украјински, као службени језик користи и молдавски са ћириличним писмом.
Идући улицом 31. августа 1989. стигох до Цркве Светог Пантелејмона (рум. Biserica Sf. Pantelimon, рус. Церковь Св. Пантелеймона).
Црква Светог Пантелејмона
Саграђена је 1891. године за грчку општину у Кишињеву и све до 1940. године у њој су служили грчки свештеници. Подигнута је у неовизантијском стилу и у њеној основи се налази грчки крст. Апсида је са источне стране, а са западне предворје изнад кога је звоник. Шездесетих година XX века је затворена, а црквено здање је једно време коришћено као сала за дегустацију вина и складиште. Богослужења се у цркви поново обављају од 1991. године. Припада Кишињевској епархији Молдавске православне цркве која је самоуправна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве. Молдавска православна црква обухвата 80-90% православног становништва Молдавије, док остатак припада Бесарабијској митрополији која је под јурисдикцијом Румунске православне цркве. У Кишињеву има 90 цркава, а сам град је основан 1436. године као манастирско село. Под том годином се први пут помиње у историјским документима.
Вратих се назад у Булевар Стефана Великог и Светог. Зауставих се крај стуба на коме су прикачене табле са називима неких градова. У питању је показивач удаљености Кишињева до својих градова-побратима.
Градови побратими Кишињева
Мало ме је изненадило што међу градовима побратимима нема ни једног руског града с обзиром на руску националну мањину која живи у Молдавији. Вероватно зато што су се руско-молдавски односи након распада СССР-а кретали више силазном, него узлазном путањом. Придњестровље је несумњиво највећи камен спотицања између Русије и Молдавије.
Стуб је постављен крај зграде кишињевске градске већнице (рум. Primăria Municipiului Chișinău, рус. Ратуша Кишинева) која ме је својим изгледом асоцирала на неки замак или палату.
Главни улаз у зграду градске управе
Саграђена је 1902. године у стилу еклектике са елементима тосканске готике и ренесансе у спољашњој декорацији. Приземље зграде резервисано је за продавнице, док се на првом спрату налазе канцеларије, чекаоница и кабинети.
Продавнице у приземљу зграде градске управе
Прекопута ње је још једна грађевина совјетске епохе. У питању је зграда поште.
Зграда градске управе и Поште Молдавије
Изграђена је средином XX века у стилу такозваног „стаљинског ампира“, односно совјетског монументалног класицизма. Као прототип послужила је зграда главне поште у Москви.
На истој раскрсници налази се здање некадашње Градске банке, а сада концертне дворане за оргуље.
Концертна дворана за оргуље
Зграда је замишљена да буде у класичном стилу са елементима романтизма. Изградња је започета 1903, а завршена 1911. године. Након што је 1973. године изграђена нова зграда банке поставило се питање за шта искористити претходну зграду. Због изузетно добре акустике одлучено је да се она преуреди у концертну дворану. У данашње време концертна дворана је место на коме се одржавају музички фестивали и концерти.
Продужих даље Булеваром Стефана Великог и Светог и убрзо се нађох испред зграде Владе (рум. Casa Guvernului, рус. Дом правительства ).
Зграда Владе Републике Молдавије
Зграда је саграђена шездесетих година прошлога века у типично „совјетском“ стилу. Представља петоспратну конструкцију од армираног бетона, обложену белим каменом. Подигнута је на месту на коме се налазило здање Митрополије саграђено у XIX веку, а тешко оштећено током Другог светског рата.
Испред зграде је 2010. године, на месту где се некада налазио споменик Лењину, постављен спомен-камен у знак сећања на жртве совјетске окупације и комунистичког тоталитарног режима (рум. Piatra Comemorativă a Victimelor Ocupației Sovietice și ale Regimului Totalitar Comunist, рус. Мемориальный камень «В память жертв советской оккупации и тоталитарного коммунистического режима»).
Текст на плочи:
„На овом месту биће постављен споменик жртвама совјетске окупације и тоталитарног комунистичког режима“
Постављање овог обележја изазвало је велики одјек и спорење у друштву. Тражило се његово уклањање, али оно је након толико времена и даље ту. Претпостављам да је као и споменик код железничке станице и оно постављено под „спонзорством“ ЕУ.
Наставих даље шетњу и стигох до споменика Стефану Великом и Светом. Стефан III Молдавски (1433-1504), односно Ștefan cel Mare și Sfânt, како га у Молдавији обично зову и у чију част је названа главна кишињевска улица, сматра се најзначајнијим владаром средњевековне молдавске државе.
Споменик Стефану Великом и Светом
Био је један од највећих војсковођа свога времена и велики борац против Турака. Учествовао је у 48 битака, а из 46 је изашао као победник. Осим тога, значајно је допринео и развоју културе. Током његове владавине саграђено је више од четрдесет цркава и манастира, као и велики број замака и утврђења широм данашње Молдавије и Румуније. Нешто више од тридесет година након његове смрти Кнежевину Молдавију осваја Сулејман Величанствени и она постаје вазал Османског царства.
Споменик је свечано откривен 1928. године. Рађен је према минијатури из 1475. године из Хуморског манастира. Изливен је од претопљених заробљених топова из руско-турског рата. Непосредно пре него што је 1940. године Бесарабија након споразума Рибентроп-Молотов ушла у састав СССР-а, споменик је пребачен у Румунију, одакле је враћен 1942. године, да би две године касније поново завршио у Румунији. Након рата, 1945. године, случајно је пронађен. Међу првим је објектима који су обновљени у послератном Кишињеву.
Иза споменика простире се парк који је настао 1818. године, по једној причи на иницијативу руског императора Александра I, а по другој на инсистирање жене тадашњег генерал-губернатора.
Један од улаза у парк Стефана Великог и Светог
У парку седох на клупу да направим кратак предах. Ранац на леђима није био тако лаган, а и копкао ме је документ који сам добио на уласку у Молдавију, јер нисам имао прилике да га прочитам. Колико сам схватио, радило се о детаљној провери путних докумената, односно карата. Стога, ко год хоће да крене пут Молдавије нека се претходно добро „наоружа“ свим потребним папирима.
Након предаха кренух у разгледање парка. У почетку када је отворен парк је био ограђен плетеном оградом ради заштите од крава и коза. Шездесетих година XIX века ограда је замењена металном која је изливена у Одеси и сачувала се до данашњег дана.
Парк Стефана Великог и Светог
Прва фонтана у парку постављена је 1927. године. Замењена је 1960. године другом која се и данас ту налази.
Једна од неколико фонтана у парку
Парк је најпознатији по томе што у његовом централном делу стоји биста Александра Сергејевича Пушкина кога је цар Александар I због бунтовних стихова прогнао у Кишињев у коме је песник боравио од 1820. до 1823. године.
Споменик А.С. Пушкину
Споменик је свечано откривен 26. маја 1885. године на годишњицу Пушкиновог рођења. Бисту је урадио исти вајар који је аутор споменика Пушкину у Москви и она је идентична са делом московског споменика.
Биста А.С. Пушкина
У Кишињеву постоји Пушкинов музеј. Он се налази у кући у којој је песник живео. Посету музеју планирао сам у повратку, односно када се будем враћао из Тираспоља.
Кроз парк се простире такозвана „Алеја класичара“ (рум. Aleea Clasicilor, рус. Аллея Классиков) у којој се могу видети бронзане бисте молдавских писаца, друштвено-политичких и културних радника.
Алеја класичара
У почетку је било 12 бисти, али након распада СССР-а алеја се допуњавала бистама молдавских културних радника на чији рад се у совјетском периоду није гледало благонаклоно, као и бистама румунских песника и писаца, тако да их у данашње време има тридесетак.
Из парка кренух у даљу шетњу кишињевским улицама. Морам да признам да ме је град баш пријатно изненадио својим зеленилом, пре свега дрворедима и приступом да се при реконструкцији тротоара они не секу као што је то пракса код нас.
Обновљена зграда с почетка XX века, реконструисан тротоар и сачувани дрворед
Због оваквог односа према дрвећу Кишињев се убраја у „најзеленије“ европске градове. У граду има и неколико зелених оаза, па се запутих према једној од њих. Поглед ми се успут заустави на некој бисти. У питању беше биста Николаја Јорге (1871-1940), румунског историчара, књижевног критичара, документаристе, драматурга, песника, енциклопедисте, мемоаристе, министра, посланика, премијера, универзитетског професора и академика Румунске академије наука.
Биста Николаја Јорге
По улози коју је одиграо у румунској култури током првих деценија XX века пореде га са Волтером.
Нешто даље, у близини амбасаде Републике Белорусије, угледах бисту Франциска Скарине (1490-1551), утемељивача белоруског језика и преводиоца Библије на белоруски језик.
Биста Франциска Скарине
Практично прекопута налази се водоторањ који представља споменик индустријске архитектуре с краја XIX века.
Кишињевски водоторањ
У данашње време водоторањ је место сталне поставке „Историја града“, а на последњем спрату налази се видиковац.
Недалеко од водоторња је улаз у парк Valea Morilor (рус. Парк «Валя Морилор») који је био циљ моје кратке шетње по Кишињеву.
Улаз у парк Valea Morilor
Осим зграда са стубовима на улазу се налази споменик Дојни и Јону, брачном пару и музичком дуу, заслуженим уметницима Молдавске ССР, настрадалим у саобраћајној несрећи 30. октобра 1992. године.
Споменик Дојни и Јону
Иначе, Valea Morilor у преводу са румунског значи „Долина млинова“. Идеја да се сагради парк припадала је Леониду Брежњеву који је педесетих година био први секретар Централног комитета Комунистичке партије Молдавије. Део парка је и језеро које је некада носило назив „Комсомолско“, јер су земљане радове за његову изградњу обавили комсомолци, практично ручно, ашовима. До језера воде огромне степенице које ме својом величином подсетише на оне у Одеси.
Степенице које воде до језера у парку Valea Morilor
Степенице имају 218 степеника, што је за 18 степеника више у односу на чувене Потемкинове степенице које воде у одеску луку.
Иако сам знао да ће због ранца на леђима пењање уз степенице приликом враћања назад бити прилично напорно, спустих се до самог језера.
Језеро Valea Morilor
Простор око језера изгледа прилично рурално и да није неколико вишеспратница у његовој близини могло би се помислити да се налази негде далеко, у природи, а не само на двадесетак минута пешке од центра града.
Интересантно је да су током чишћења језера 2009. године пронађени остаци скелета мастодонта, изумрле животиње из породице слонова.
Поглед на степенице на улазу у парк и споменик припадницима полиције погинулим на дужности
У парку направих кратак предах, а затим се уз доста напора попех назад степеницама и запутих према аутобуској станици успут размишљајући мало о ономе шта сам током кратке шетње кроз град видео. Кишињев је на мене оставио утисак града који је прожет руским и совјетским културним наслеђем. Осим споменика Стефану Великом и бисти молдавских писаца у истоименом парку, нисам видео ништа друго што је својствено молдавском националном идентитету. Наравно, то не значи да у граду тога нема. Ипак, практично све што је у Кишињеву направљено, изграђено је за време Руске Империје и Совјетског Савеза. Без обзира на то што је престоница државе која се сматра најсиромашнијом у Европи, Кишињев ме је пријатно изненадио уређеношћу својих улица и лепим дрворедима који их красе. За неке ствари новац очигледно није од пресудног значаја.
Након двадесетак минута пешачења стигох до аутобуске станици која се налази у непосредној близини пијаце која је само повећавала гужву која је на станици владала. Направих круг око станице тражећи „маршрутку“ за Тираспољ. Међутим, међу гомилом паркираних комбија не беше ни једног који је ишао за престоницу Придњестровља. Потрагу прекину повик: „ТирАспољ! ТирАспољ!“ Био је то један од возача који је на тај начин „вабио“ путнике. Упитах га колико кошта карта, а он руком показа на прозорче шалтера и рече да је тамо купим, а затим и сам приђе шалтеру и поче да пожурује девојку која је продавала карте, јер му је ваљда већ било време да крене. Карта је коштала 62 леjа, односно око 3,5 евра. Када га упитах где је „маршрутка“, руком ми показа на путнички комби који је био паркиран педесетак метара од шалтера. Неколико минута након укрцавања кренусмо пут Тираспоља.
„Маршрутка“ Кишињев – Тираспољ
ДОДАТАК: Кратак видео шетње кроз Кишињев