03.10.2023.
Од Кишињева до Тираспоља има око седамдесетак километара, односно око сат и по вожње „маршрутком“. Колико сам могао да приметим, сви сапутници у комбију били су „локалци“, једини странац сам био ја. Мало ме је забрињавао сам прелазак границе, али се на граничном прелазу испостави да је моја брига била без разлога, јер осим постављања стандардних питања припадник граничне службе Придњестровске Молдавске Републике само ме још упита имам ли неку опрему за фотографисање попут телеобјектива. Након мог негативног одговора, без лупања печата у пасош, експресно добих миграциону карту према којој сам у Придњестровљу могао да останем шест дана.
По преласку границе настависмо пут и убрзо стигосмо у Бендер, град удаљен око петнаестак километара од Тираспоља. У наставку пута прођосмо кроз село Паркани, специфичном по томе што 80% становништва села чине такозвани бесарабијски Бугари – потомци досељеника који су крајем XVIII и у првој половини XIX века из Бугарске, која је тада припадала Османском царству, прешли у Бесарабију која је након руско-турског рата припала Руској Империји. На уласку у Тираспољ прођосмо поред стадиона фудбалског клуба Шериф који се такмичи у Суперлиги Молдавије. У његовој близини, са обе стране пута, пре неколико година саграђене су колонаде које представљају неку врсту улаза у град.
Знак „Придњестровље“ и колонада на улазу у град
Кратко се провозасмо и по самом граду. Тираспољ је познат по винарији и дестилерији „КВИНТ“ (скраћеница од „Коњаци, вина и напици Тираспоља“) чије се продавнице налазе по граду.
Продавница пића „КВИНТ“
На крају стигосмо до железничке станице, која беше крајња станица „маршрутке“ из Кишињева, јер се крај ње налази аутобуско стајалиште.
„Маршрутка“ Кишињев – Тираспољ
Око железничке станице владало је прилично мртвило, јер путнички возови кроз Тираспољ не саобраћају, а до 1992. године било их је и до тридесет дневно. Зграда железничке станице саграђена је крајем 1867. године у неокласичном стилу са елементима барока који се огледају у три збијена лучна распона која воде према главном улазу. Исте године када је саграђена станица, изграђена је и деоница пруге од Тираспоља до станице Раздељна (данашња Украјина). Тако је Тираспољ постао први град у региону који је био директно повезан са Одесом.
Зграда железничке станице
На станици беше неколико таксиста који ми одмах понудише своје услуге, али ја одлучих да као по обичају до хотела идем пешке. Осим тога, имао сам задатак да пронађем неку мењачницу и евре заменим у придњестровске рубље. Успут сам покушао да на једном од банкомата подигнем новац, али без успеха. Мењачницу пронађох у згради поште. За 100 евра сам добио 1665 придњестровских рубаља. На путу до хотела „Седам углова“ (рус. Семь углов) прођох кроз један изузетно лепо уређен дрворед са клупама.
Булевар Гагарина
У хотелу брзо заврших све формалности око пријављивања. Соба коју сам добио била је боља него што сам очекивао да ћу за 25 евра добити.
Двокреветна соба у хотелу „Седам углова“
Купатило у оквиру двокреветне собе
04.10.2023.
Тираспољ има око 130 хиљада становника, није много велики и може се обићи за један дан, па ми није било криво што сам већи део остатка јучерашњег дана провео одмарајући се у кревету. По изласку из хотела налетех одмах на „СССР“ који се провлачио кроз назив ресторана, практично у његовој башти паркирану „волгу“ и окачене совјетске заставе.
Башта ресторана „Поново у СССР“
Власник ресторана очигледно жели максимално да се уклопи у причу о СССР-у и тако намами не баш многобројне туристе који Тираспољ посећују.
Прво место на коме се током шетње зауставих беше зграда некадашњег хотела Париз у коме је 1920. године био смештен штаб коњичке бригаде Григорија Котовског чији сам споменик видео у Кишињеву. Током Руског грађанског рата коњичка бригада Котовског учествовала је у заузимању Тираспоља и разбијању Оружаних снага југа Русије, односно „Белих“.
Музеј штаба коњичке бригаде Григорија Котовског
За Придњестровље Котовски је значајан и по томе што је био један од иницијатора стварања Молдавске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике која би се могла сматрати претечом данашњег Придњестровља, јер је такође обухватала територију на левој обали Дњестра, али и део Украјине. Постојала је од 1924. до 1940. године када је ушла у састав Молдавске Совјетске Социјалистичке Републике. У Молдавску ССР тада је ушла и Бесарабија која је до 1940. године и споразума Рибентроп-Молотов припадала Румунији. Одатле је и жеља Румуније да се уједини са Молдавијом, а с друге стране и отпор становништва Придњестровске Молдавске Републике да се интегрише у Молдавију.
Због лошег стања зграде музеј је исељен, па уместо посете музеју наставих даље шетњу улицом 25. октобра, једном од централних улица Тираспоља која спаја његов западни и источни део.
Улица 25. октобра
Улица је назив добила 25. октобра 1921. године у част Октобарске револуције која се обележавала на тај дан по старом календару. Пре тога је носила назив „Поштанска“, јер је њоме ишао друм до поште, а затим „Покровска“, по цркви која је срушена 1931. године.
Пажњу ми привуче бело-плаво здање са стубовима.
Некадашње трговачко здање
Саграђено је током последње четвртине XIX века за административне потребе трговаца. У њему су се одржавали пословни састанци, али и забаве. Током година зграда је мењала намену. Двадесетих година XX века у њој се налазио раднички клуб, након тога диспанзер, а у данашње време савремени медицински центар.
На њеном бочном зиду стоји плоча, постављена у част Григорија Котовског, по коме је названа улица која крај зграде пролази.
„Улица је названа у част легендарног командира бригаде, совјетског војсковође и политичара
КОТОВСКОГ ГРИГОРИЈА ИВАНОВИЧА
једног од иницијатора оснивања Молдавске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике, формиране 12. октобра 1924. године
Одмах поред је зграда Придњестровске републичке банке (рус. Приднестровский республиканский банк), основане 1992. године. Интересантно је да су совјетске рубље биле средство плаћања у Придњестровљу и после распада Совјетског Савеза. На њих је само лепљена маркица са ликом Суворова због чега су новчанице добиле назив „суворики“.
Зграда Придњестровске републичке банке
Сопствена валута, придњестровска рубља, уведена је 1994. године, а сопствена штампарија новца почела је са радом 2005. године. Новчанице се штампају у апоенима од 1, 5, 10, 25, 50, 100, 200 и 500 рубаља. Некако су малих димензија и више подсећају на новчанице из игре Монопол, него на праве. За један евро добија се седамнаест „и нешто“ придњестровских рубаља (октобар 2023.)
Шетајући се улицом 25. октобра стигох до знака „Тираспољ“.
Знак Тираспољ у улици 25. октобра
Наравно, не пропустих прилику да крај њега направим „селфи“.
Отприлике код знака „Тираспољ“ почиње Јекатеринин парк (рус. Екатерининский парк). Простире се кроз централни део града и око њега, и у њему се налазе најважније градске културне установе.
Комплекс музичких фонтана и зграда биоскопа „Тираспољ“ у позадини
Недалеко од фонтана угледах цркву, па се уместо у парк упутих према њој. У питању је Саборна Црква Рођења Христовог (рус. Собор Рождества Христова).
Саборна Црква Рођења Христовог
Ради се о новој цркви изграђеној 2000. године што говори да „придњестровски СССР“ није налик на онај у коме су цркве рушене. Саграђена је по обрасцу староруских цркава, док је зграда владичанског двора подигнута у духу руске архитектуре XVII века. Саборна Црква Рођења Христовог припада Православној цркви Молдавије која је 1992. године одлуком Светог синода Руске православне цркве добила статус самоуправне цркве.
Здање Владичанског двора Тираспољско-дубосарске епархије и Саборна Црква Рођења Христовог у позадини
У Јекатеринин парк уђох кроз капију са северне стране.
Стубови на улазу у Јекатеринин парк
Идеја да се направи парк припада председнику Придњестровске Молдавске Републике – Вадиму Красносељском који је и лично надгледао реализацију пројекта. Парк је фино уређен и има доста лепих детаља.
Урађен је у стилу барока са елементима класицизма који су својствени епохи владавине Јекатерине Велике. Чак су и стајалишта градског превоза крај парка направљена у том фазону.
Стајалиште градског превоза на Суворовљевом тргу
Укупна површина парка износи 19 хектара.
То што је парк назван у част руске царице Јекатерине Велике, наравно, није случајно. Њеним указом 1793. године започета је изградња тврђаве Срединаја (рус. Срединная) из које се развио град Тираспољ. На територији тврђаве налазили су се Црква Светог Андреја Првозваног, три артиљеријска парка, војна болница, касарне, коњушнице, оружарнице, барутни магацини и складишта провијанта. У парку се може видети макета тврђаве од које се до данашњег дана сачувао само један барутни магацин. За разлику од макете, права тврђава није имала зидине, већ земљане бедеме.
Изградњу тврђаве Јекатерина Велика поверила је Александру Васиљевичу Суворову (1729-1800), чувеном руском војсковођи и утемељивачу руске војне доктрине, коме је 1979. године у Тираспољу подигнут споменик.
Суворовљев трг и споменик А.В. Суворову
Споменик је урађен од бронзе, висине је 9 метара и сматра се у уметничком смислу јединим од најбољих споменика који су овом војсковођи подигнути на територији бившег СССР-а.
Споменик А.В. Суворову
На Суворовљевом тргу могу се видети и врстокази са металним свитцима на којима су исписани значајни датуми из историје града и Придњестровља.
За кратко време од када је изграђен парк је стекао велику популарност код грађана Тираспоља и постао је једно од омиљених места за одмор, али и за рекреацију, јер поседује и спортске терене.
Требао ми је кратак предах који одлучих да направим у пећини, такозваном гроту.
Пећина у Јекатеринином парку
У пећини беше бар пет степени хладније него напољу. Осим дебелог слоја земље који се око ње налази и камених зидова свежини сигурно доприноси и мала фонтана која је у њој направљена.
Фонтана у пећини
Након одмора наставих даље шетњу по парку. Непосредно уз пећину се налази изложбени комплекс, а мало даље је палата културе.
Изложбени комплекс
Палата културе
У њиховој близини је и капела Покровске цркве која је подигнута на месту на коме се некада налазио олтар поменуте цркве која је срушена 1931. године.
Покровска капела
Пређох на другу страну улице 25. октобра и нађох се на Де Волановом скверу на коме се „настављају“ врстокази.
Сквер Франца де Волана
Ту је још један декоративни објекат посвећен граду Тираспољу.
У близини је биста Григорија Потемкина (1739-1731), руског војсковође, државника и пресветлог кнеза који је имао велики утицај на царицу Јекатерину Велику, а за чије се име највише везује израз „Потемкинова села“ којим се означава нешто непостојеће, имагинарно.
Биста Григорија Потемкина
Сквер де Волана назван је по Францу де Волану (1752-1818), Холанђанину који је служио у руској војсци у чину генерала инжењерских јединица.
Биста Франца де Волана
Пројектовао је тврђаву Срединаја и предлагао да се град поред ње назове Рениспољ, али је град ипак добио назив Тираспољ, што значи град на Дњестру (Тирас је антички назив за реку Дњестар). По де Волановим плановима грађени су Вознесењск, Одеса, Новочеркаск, Овидопољ… Био је консултант при грађењу Зеленог моста, првог гвозденог моста у Санкт Петербургу, а руководио је и изградњом Тихвинског и Маринског хидросистема.
Улаз у други део Јекатерининог парка „чувају“ два гренадира.
Гренадири на улазу у други део Јекатерининог парка
Гренадири су висине 2,3 метра, а тежина статуе је 800 kg.
Статуа гренадира
Гренадири заправо „чувају“ царицу Јекатерину Велику чији се споменик налази у централном делу парка.
Споменик Јекатерини II
Током њене владавине (1762-1796) Руска Империја ојачала је своју међународну позицију и значајно проширила територију. У њен састав, између осталог, ушла је и територија данашњег Придњестровља. Споменик је откривен 2020. године уочи обележавања 30 година од оснивања Придњестровске Молдавске Републике.
Други део Јекатерининог парка
Прођох кроз парк и стигох до видиковца са кога се пружа поглед на реку Дњестар и плажу на њеној десној обали.
Река Дњестар
Затим се запутих према мосту и пређох на другу обалу.
Поглед са мост на реку Дњестар
Пошто на другој обали осим плаже нема практично ничега, врло брзо се вратих назад на леву обалу и убрзо стигох до Меморијала славе, главног историјско-меморијалног комплекса у придњестровској престоници.
Меморијал славе
Меморијал је отворен 23. фебруара 1972. године на Дан совјетске армије и ратне морнарице (у данашње време Дан заштитника отаџбине). Као што је у то време то било уобичајено у Совјетском Савезу, у његовој изградњи учествовале су све градске организације, предузећа и образовне установе. Студенти и радници након посла радили су свакодневно пет сати.
Тенк Т-34-85 који је део меморијала пребачен је у Тираспољ у априлу 1945. године из Мађарске на молбу совјетског генерала чији је син погинуо у том тенку током Будимпештанске операције, а сахрањен је у оквиру меморијала. Испод тенка се налази капсула за земљом из Стаљинграда.
Тенк Т-34-85
Осим војника погинулих током Руског грађанског и Великог отаџбинског рата на простору меморијала 1992. године сахрањено је и једанаест заштитника Придњестровља.
Вечна ватра и гробови погинулих заштитника Придњестровља
Тада још нико није веровао да ће погинулих бити много више. Имена свих погинулих (укупно 804 особе) уклесана су на такозваном Зиду сећања који је подигнут 2010. године током реконструкције меморијала.
Скулптура ожалошћене мајке испред Зида сећања
Слава вам, храбри!
Слава вам, неустрашиви!
Вечну славу народ вам пева:
Одважно живесте,
Смрт победисте,
Сећање на вас умрети неће никада!
Део меморијала је и споменик посвећен Придњестровцима који су учествовали у ликвидацији последица Чернобиљске катастрофе.
У отклањању последица хаварије у Чернобиљској нуклеарној електрани учествовало је 1837 Придњестроваца
Почетком 1995. године део меморијала је постао споменик совјетским војницима из Придњестровља, погинулим у Авганистанском рату.
Споменик совјетским војницима погинулим у Авганистану
Добровољним прилозима предузећа и организација из Тираспоља 2011. године на меморијалу је подигнута Капела Светог Георгија Победоносца.
Капела Светог Георгија Победоносца
Изграђена у староруском стилу, а за основу је узета капела на Поклоној гори у Москви.
Величина меморијала без сумње говори да је култура сећања у Придњестровљу на високом нивоу, попут оне у Русији и Белорусији, и да се њој посвећује посебна пажња.
Крај меморијала је здање Историјско-завичајног музеја (рус. Историко-краеведческий музей).
Историјско-завичајни музеј
Због ремонта, музеј је био затворен за посетиоце. На његовом зиду може се видети барељеф Михаила Фрунзеа, руског револуционара, совјетског државника и команданта Црвене армије за време Грађанског рата.
„У августу 1921. године на III конгресу Совјета Тираспољског округа
М.Ф. Фрунзе изабран је за почасног депутата“
Прекопута музеја је зграда Владе и Врховног совјета Придњестровске Молдавске Републике.
Споменик Лењину испред зграде Владе и Врховног совјета ПМР
Оно због чега се Придњестровље понајвише везује за епоху Совјетског Савеза јесу његови државни симболи, пре свега грб који се базира на грбу Молдавске ССР.
Грб Придњестровске Молдавске Републике изнад улаза у зграду Владе и Врховног совјета
Слични грбови нису у потпуности ишчезли и још увек представљају обележје неких држава са простора бившег Совјетског Савеза попут Белорусије, Таџикистана и Узбекистана. Наравно, грб Придњестровља подсети ме на грб социјалистичке Југославије и њених република.
Након обиласка меморијала запутих се улицом 25. октобра према Барутном магацину бастиона Свети Владимир (рус. Пороховой погреб бастиона «Святой Владимир»), једином сачуваном делу некадашње Тираспољске тврђаве. Успут прођох поред куће у којој је у годинама изгнанства на југ Руске Империје неколико пута коначио Александар Пушкин.
Улица 25. октобра бр. 20
Докумената са подацима о томе да ли је у њој заиста неколико пута боравио чувени песник је мало. Као извор се наводи дневник чиновника који је са Пушкином путовао, чији је брат био официр и живео на тој адреси, а код кога су они наводно током путовања неколико пута одсели. Вероватно због недовољно доказа да је Пушкин боравио управо у тој кући, на њој о томе нема никаквог обележја, попут неке табле или нечег сличног.
Наставих даље улицом 25. октобра према барутном магацину. Убрзо наиђох на обележје постављено на месту на коме је 1922. године изграђена прва на територији Молдавије електрана.
Лењин: Комунизам, то је совјетска власт плус електрификација целе земље.
Овде је 1922. године изграђена прва електрана у Молдавији названа „В.И. Лењин“
Снага електране била је 300 киловата. Обезбеђивала је струју предузећима и градском водоводу, као и оближњим селима.
Док сам стајао крај споменика у даљини угледах врх водоторња саграђеног крајем XIX века када се у Тираспољу појавио први водовод.
Након реконструкције 1947. године торањ је изгубио свој првобитни изглед
У време када је изграђен, водоторањ је привлачио пажњу, па се тако његова слика нашла и на разгледницама.
Недалеко од обележја посвећеног првој електрани налази се споменик жртвама холокауста.
У знак сећања на невино убијене у годинама фашистичке окупације града Тираспоља
од 1941. до 1944. год.
По разним проценама у Придњестровљу је у том периоду страдало више од 40 хиљада Јевреја.
Улица 25. октобра којом сам ишао у једном тренутку се од главне градске саобраћајнице претвори у сокак који пролази крај стамбених зграда.
Улица 25. октобра
Убрзо дођох до барутног магацина, али на моју жалост дочекао ме је знак „забрањен пролаз“. Одлучих да испоштујем ту забрану, понајвише због сигурносне камере која је била прикачена на једној од бандера, и да не идем до врата да проверим да ли су закључана. Расправа са обезбеђењем је нешто што ми је најмање требало.
Некадашњи барутни магацин бастиона Свети Владимир
Сам простор око некадашњег барутног магацина, а сада Музеја историје Тираспољске тврђаве деловао је некако неуређено, запуштено.
Поглед на барутни магацин са земљаног бедема који га окружује
Касније сам на интернету пронашао информацију да су пре неколико година код барутног магацина пронађене масовне гробнице људи који су стрељани током чистки крајем тридесетих година прошлога века.
Једна од масовних гробница из које су ексхумирани остаци стрељаних људи
Ископавање траје неколико година. За то време пронађени остаци пренети су и сахрањени на оближњем Меморијалу жртава репресија.
Цираде изнад јама из које ископавање вероватно још увек траје
У непосредној близини 2019. године подигнут је Храм новомученика и исповедника цркве руске (рус. Храм во имя новомучеников и исповедников церкви русской).
Црква брвнара у близини места стрељања током чистки крајем тридесетих година XX века
Црква се још зове „козачка“, јер је атаман Црноморске козачке војске предложио да буде направљена од дрвета.
Да се вратим на Тираспољску тврђаву.
По завршетку руско-турског рата 1791. године закључен је Мир у Јашију према коме је река Дњестар постала граница између два царства. Јекатерина Велика одлучила је да радове на фортификацији границе дуж Дњестра повери А.В. Суворову. Њему је предложено да реализује пројекте које је урадио инжињеријски мајор Франц де Волан. Крајем 1795. године изградња тврђаве је завршена. Била је опасана земљаним бедемима, а према плану из 1798. године имала је следеће бастионе: „Владимир“, „Павел“, „Слава“, „Победоносац“, „Петар“, „Георгије“, „Николај“, „Василиј“ и полубастионе „Јован“ и „Александар“.
План Тираспољске тврђаве
Око 1795. године у насељу крај тврђаве живело је приближно 2500 људи. 27. јануара 1795. насеље је добило назив Тираспољ и статус града и обласног центра. Своју одбрамбену улогу Тираспољска тврђава никада није одиграла. Након Букурешког мира 1812. године граница Руске Империје померена је до реке Прут, а Тираспољ је изгубио свој значај као погранични град. Седамдесетих година XX века током изградње једног од градских рејона тврђава је практично комплетно уништена.
Пошто је музеј био затворен, прошетах бедемом који га окружује. Пажњу ми привуче огроман дим који се у даљини уздизао. Паде ми на памет да није можда из Украјине.
Дим из правца Украјине
Од Тираспоља до најближе границе са Украјином у правцу истока има око 10 километара. Међутим, дим се уздизао из правца југа, а у том правцу до границе има око 50 километара, тако да се вероватно радило о неком пожару који нема везе са Украјином.
Пошто је на простору некадашње тврђаве подигнут градски рејон, промувах се мало по његовим улицама покушавајући да пронађем ров који се према неким картама „крије“ негде између зграда.
Један од стамбених квартова Тираспоља
Међутим, мој покушај је био узалудан, али зато налетех на овог олдтајмера.
Москвич ИЖ 412
На крају стигох до тролејбуског стајалишта у Улици Карла Либкхнета на коме сачеках тролејбус бр. 19. О куповини карте за градски превоз нисам превише бринуо, јер у државама бившег Совјетског Савеза возила градског превоза углавном имају кондуктере. То је случај и са Придњестровљем. Карту платих 3 придњестровске рубље (око 20 дин.).
По изласку из тролејбуса убрзо се нађох код касина „Macau“. Касино дели зграду са хотелом „Седам углова“ у коме сам одсео. Прозор моје собе био је лево од рулета.
Касино „Macau“/Хотел „Седам углова“
Након ручка и одмора изађох из хотела и поново кренух у шетњу по Тираспољу. Пошто сам претходно током дана обилазио његов централни и западни део, овај пут се запутих према источном делу. Прво значајно здање на које наиђох беше Дом совјета, типичан пример такозваног стаљинског ампира (рус. сталинский ампир), односно совјетске монументалне архитектуре.
Дом совјета
Његов најупечатљивији део су свакако стубови испред улаза. Такође га краси велики шиљак са звездом петокраком на његовом завршетку. Према градској легенди, уместо шиљка на згради је требала да стоји огромна Стаљинова статуа, али пошто је изградња завршена 1953. године након Стаљинове смрти, од тога се одустало.
Испред зграде стоји Лењинова биста.
Лењинова биста испред градске скупштине
Оно што ме је у Тираспољу баш пријатно изненадило било је градско зеленило, нарочито цвеће.
Улица 25. октобра и зграда позоришта у позадини
Продужих даље улицом 25. октобра и стигох до зграде Придњестровског државног универзитета Тараса Шевченка (рус. Приднестровский государственный университет имени Т. Г. Шевченко) највеће и најстарије образовне установе у Придњестровљу.
Зграда универзитета
Прва образовна установа, претеча данашњег универзитета, основана је 1930. године
„Студентима и професорима палим у борби за Домовину
Са благодарним сећањем
комсомолци института 1978. год.“
Универзитет има осам факултета и два института, а у данашње време похађа га око 10 хиљада студената.
Споменик великом украјинском песнику Тарасу Шевченку испред једног од здања универзитета
У непосредној близини универзитета је Придњестровски државни театар драме и комедије „Н.С. Ароњецка“.
Здање театра драме и комедије
Зграда театра саграђена је 1936. године у стилу неокласицизма. Осим што је центар културног живота придњестровске престонице, за театар се везују и два значајна датума из историје града. На њему је 12. априла 1944. подигнута црвена застава при ослобођењу града, а 2. септембра 1992. у њему је одржан II Ванредни конгрес депутата свих нивоа Придњестровља на коме је проглашена Придњестровска Молдавска ССР у саставу Совјетског Савеза.
Недалеко од зграде театра простире се парк „Победа“.
Улаз у парк „Победа“
Победа на коју се мисли је, наравно, она у Другом светском рату.
„Изградња парка културе и одмора започета је 1947. године у част победе совјетског народа у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“
У централном делу парка стоји споменик Григорију Котовском за кога бих рекао да је најистакнутија личност совјетске епохе која се везује за територију Молдавије и Придњестровља.
Григориј Иванович Котовски (1881-1925)
Херој Грађанског рата
Из овог, запутих се у други парк. Успут прођох поред фабрике КВИНТ (Коњаци, вина и напици Тираспоља).
Један од улаза у фабрику КВИНТ
Као што на огради пише, фабрика је основана 1897. године. До 1938. производила је само вотку, а затим се почело са производњом дивина, молдавског брендија сличног коњаку, вина и других алкохолних пића. Старост коњака износи од 3 до 60 година. Фабрика има сопствену сировинску базу – 2000 хектара под виноградима у којима се узгаја више од 30 сорти грожђа. Они који желе да дегустирају неке од производа КВИНТ-а то могу учинити током екскурзије по фабрици.
Продавница КВИНТ недалеко од истоимене фабрике
КВИНТ је у власништву „ШЕРИФА“ (главног „лика“ у Придњестровљу), холдинга који је до пре неколико година контролисао 60% легалне економије и пунио више од половине државног буџета. У његовом власништву су трговинска мрежа супермаркета, пумпе, оператер мобилне телефоније, телевизијски канал, банка, текстилна фабрика, спортски комплекс и, наравно, фудбалски клуб „ШЕРИФ“.
Стигох до Покровског парка, некада познатог као Кировљев парк. Изграђен је 1933. године на крајње непримереној локацији – месту некадашњег гробља на коме су сахрањивани војници и официри 55. подољског пешадијског и 56. житомирског пука руске царске војске.
Покровски парк
Као покушај да се исправи оно што је тада учињено, у плану је да се у парку подигне алеја сећања са именима сахрањених војника и официра. Осим тога, на једном од улаза у парк 2012. године подигнут је надвратни звоник, а неколико година касније завршена је изградња цркве.
Један од улаза у Покровски парк
Свјато-Веденско Пахомијев женски манастир
У парку има неколико обележја, посвећених догађајима из историје Придњестровља.
„У знак сећања на боравак руских императора Александра I, Николаја I, Александра II и Николаја II у Придњестровљу.
Ова плоча постављена је на годишњицу 400 година од доласка на руски престо династије Романових (1613-2013)
град Тираспољ
2013. година
Ова плоча постављена је у знак обележавања 100 година од почетка Првог светског рата (1914-1918) и посвећена је светлој успомени на руске војнике који су у њему погинули
1812 – 2012
У знак сећања на учешће 55. подољског пука, 56. житомирског пука, 8. астраханског драгунског пука у Отаџбинском рату 1812. године
у години обележавања његове двестагодишњице
од захвалних Придњесттроваца.
У знак сећања на погинуле и умрле у периоду Великог отаџбинског рата (1941-1945)
совјетске грађане
у години седамдесетгодишњице од Велике победе
У парку је 2022. године постављен споменик погинулим припадницима 14. руске (совјетске) армије која је била стационирана у Придњестровљу. На споменику се налази биста генерала Александра Ивановича Лебеда који је њоме командовао од 26.06.1992. до 28.07.1992.
Споменик припадницима 14. руске армије
Мрак се полако спуштао на Тираспољ. Наиђох на супермаркет ШЕРИФ, па не пропустих прилику да у њему накупујем храну.
Један од неколико супермаркета ШЕРИФ у граду
Супермаркет је добро снабдевен (са таквим називом, како и не би био), има робе из Молдавије, Украјине, Русије. Цене су онако… Не могу рећи да је баш јефтино.
Прошетах кратко и „ноћним“ Тираспољем.
Лепо осветљен Булевар Гагарина
Дом Совјета
Не баш превише попуњен Хотел Русија
Крај дана био је идеално време да се сумирају утисци о Тираспољу. Пошто се на путовањима највише „мувам“ по државама бившег СССР-а, оно што сам у њему видео за мене није представљало ништа изненађујуће, јер се совјетска симболика није сачувала само у Придњестровљу, већ и неким државама на постсовјетском простору. Присутна је, рецимо, и у Белорусији, чији је грб практично идентичан оном из совјетског времена. Сигуран сам да у погледу совјетских симбола град оставља много већи утисак на оне који нису имали прилике да путују по земљама бившег СССР-а, па звезда петокрака, срп и чекић, Лењинова статуа и биста представљају нешто што нигде нису видели и то их наводи на утисак да је град „заглављен“ у СССР-у. На мене је Тираспољ оставио утисак града који не тавори у совјетској прошлости као што га многи тако доживљавају, већ се развија у складу са могућностима непризнате државе чија је престоница. И надам се да ће тако наставити, а да ће совјетско наслеђе остати мамац за знатижељне туристе који мисле да ће у њему осетити атмосферу некада моћног Совјетског Савеза.