05.10.2023.
Трећи дан боравка у Придњестровљу резервисао сам за посету Бендерију (рус. Бендеры, рум. Bender, Tighina укр. Бендери), граду који се за разлику од Тираспоља налази на десној обали реке Дњестар. Од придњестровске престонице до Бендерија има око десетак километара, а да би се до њега из ње стигло довољно је сести у тролејбус број 19 који саобраћа између ова два града. У Покровској улици седох у поменути тролејбус и кренух пут Бендерија. Негде на пола пута изненади ме Јетелова СМС порука којом ми је пожелео добродошлицу у Украјину! Пошто до украјинске границе има око 10-15 километара, претпостављам да је телефон „покупио“ сигнал украјинског оператера, па је због тога стигла та порука. Чврсто уверен да тролејбус иде за Бендери, а не у Украјину, нисам се дао збунити.
У Бендери стигох након отприлике пола сата вожње. Из тролејбуса изађох на станици Автовокзал Бендеры и запутих се према Бендерској тврђави која је била главни разлог доласка у овај град. Обилазак самог града био је у другом плану. На здању оближњег тржног центра угледах натпис са годином оснивања града.
„Град Бендери основан је 1408. године“
Мало даље је такозвана стела „Град војничке славе“ која је ту постављена 2015. године уочи прославе Дана победе.
Стела „Град војничке славе“
Стела представља гранитни стуб висине 11,5 метара који се завршава грбом Придњестровља. У угловима платформе на којој се централни стуб налази стоје четири мања стуба са плочама на којима су исписани датуми значајних догађаја из историје града и Придњестровља.
У близини стеле је „добро“ обезбеђен пункт саобраћајне полиције. Помислих да не буде неких проблема због фотографисања, али га ипак усликах.
Пункт саобраћајне полиције
Бетонски блокови око пункта саобраћајне полиције деловали су прилично „озбиљно“. У Тираспољу их нисам нигде видео. Очигледно се ради о „мерама предострожности“.
Стигох до Меморијала сећања и туге (рус. Мемориал памяти и скорби) који је подигнут у знак сећања на погинуле браниоце града током сукоба 1992. године. Први део меморијала отворен је на прву годишњицу такозване „Бендерске трагедије“ – 19. јуна 1993. године и чини га вечна ватра и рестаурирано борбено возило пешадије на пиједесталу.
Борбено возило пешадије чија је послуга погинула у првим данима борби за Бендери
На пету годишњицу отворен је други део меморијала – споменик који је урађен као стилизована отворена капела која се састоји од осам пилона спојених луковима.
Отворена капела
Трећи део меморијала отворен је на шестогодишњицу формирања Придњестровске Молдавске Републике. Чини га спомен-знак са плочама на којима су исписана имена погинулих бранилаца Бендерија у лето 1992. године.
„Пали сте у Бендерију, али нисте заборављени, памте вас не само гранитне плоче“. „Захвали судбини што си жив и ниско се поклони онима који су за то пали“
У борбама за Бендери које су трајале четрдесет дана погинуло је 320 молдавских војника и 425 придњестровских бораца.
Табле са именима погинулих Придњестроваца у борбама за град у лето 1992. године
Испред спомен-знака 2012. године постављена је биста генерала Александра Лебеда, команданта руске 14. армије која је била стационирана у Придњестровљу, и кључне особе у склапању примирја између зараћених страна, које, ево, траје више од тридесет година.
Биста генерала Александра Лебеда
Иначе, проблеми у Молдавији почели су крајем осамдесетих година XX века када се током слома комунизма у Источној Европи јавља идеја о уједињењу Румуније и Молдавије. У Молдавији се у то време појавио и захтев да се молдавски језик са ћириличног пребаци на латинично писмо, а скупштина Молдавије усвојила је и закон према коме је молдавски проглашен јединим званичним језиком. У Придњестровљу је тај закон сматран дискриминационим и захтевано је да се усвоји закон о два званична језика – молдавском и руском. Неслагање око званичног језика, а затим и сукоб у молдавској скупштини у којој су се посланици из Придњестровља нашли у мањини и нису могли да утичу на њену законодавну делатност, довели су најпре до одржавања референдума у придњестровским градовима о оснивању Придњестровске Молдавске ССР, а затим и проглашења њене независности 2. септембра 1990. године.
Упркос чаркама до којих је повремено долазило између молдавских безбедносних снага и снага самопроглашене Придњестровске Молдавске Републике, све је изгледало да до сукоба неће доћи. Скупштина Молдавија донела је резолуцију о мирном решавању конфликта због чега су у Кишињев били позвани придњестровски посланици ради заједничких консултација по том питању. Организована је и заједничка парламентарна комисија. Ипак, 19. јуна 1992. дошло је до инцидента код бендерске штампарије када су двојицу људи из Тираспоља који су дошли по одштампане новине ухапсили молдавски полицајци на које је током хапшења отворена ватра из стрељачког наоружања. Уследио је низ догађаја који је довео до сукоба у самом граду, познатог као „Бендерска трагедија“, највише око моста преко реке Дњестар који су молдавске снаге блокирале и тако спречиле да у град из правца Тираспоља стигне појачање придњестровским снагама које су се налазиле у Бендерију.
Поглед из правца меморијала на железнички мост преко реке Дњестар крај кога се налази друмски мост око кога су се водиле борбе
Након што су придњестровске снаге уз велики напор успеле да одблокирају мост, молдавска војска покушава да га сруши користећи неколико авиона МИГ-29, али ниједна од бачених бомби не погађа мост. После неколико дана борби молдавске снаге су потиснуте на периферију Бендерија, али битка за град је настављена. Тачку на сукоб у Бендерију ставио је генерал Лебед који је у међувремену постављен за команданта 14. руске армије која је била стационирана на територији Придњестровља и до тада се држала по страни. Позивао је обе стране на прекид крвопролића, а пошто је молдавска страна наставила да концентрише своје снаге око Бендерија уследио је артиљеријски напад по тим местима након кога је молдавска војска прекинула са офанзивним дејствима око града. Прекид ватре је потписан 7. јула 1992, а 21. јула Борис Јељцин и председник Молдавије Мирча Снегур потписали су „Принципе регулисања оружаног конфликта у Придњестровском региону Републике Молдавије“. Као мировни контингент у Придњестровљу је распоређено 3100 руских, 1200 молдавских и 1200 придњестровских војника.
„Спомен-знак је подигнут у част двадесетогодишњице доласка руског мировног контингента који је зауставио борбена дејства у Придњестровљу“
Уз мало нелагодан осећај због бетонских блокова око пункта саобраћајне полиције наставих према Бендерској тврђави и убрзо стигох до Трга руске славе (рус. пл. Русской Славы). Успут прођох поред још једне спомен-плоче постављене у знак сећање на погинуле у „Бендерској трагедији“.
„Пали сте у Бендерију, али нисте заборављени, памте вас не само гранитне плоче. 23.06.1992.“
На Тргу руске славе стоји Споменик руској слави који је подигнут 1912. године поводом стогодишњице победе у Отаџбинском рату 1812. године и уласка Бесарабије у састав Руске Империји.
Споменик руској слави
Новац за споменик сакупили су војници и официри 55. пешадијског подољског пука. Најпре је био постављен у Бендерској тврђави крај Цркве Александра Невског. У совјетско време пренет је на место на коме се данас налази. Споменик представља обелиск од сивог лабрадорита са бронзаним орлом на врху.
Задња страна Споменика руској слави са оштећењима од метака насталим током сукоба у Придњестровљу
Крај споменика се налази неколико гробова официра руске царске армије чији су посмртни остаци 2006. године пренети са руског војничког гробља које је у то време било запуштено.
Гроб генерал-лајтнанта Павела Петровича Дубељта (1827-1904)
Гроб команданта Бендерске тврђаве генерал-мајора Александра Ивановича Ведемејера (1768-1831)
Гроб командира Донске козачке батерије Макара Фјодоровича Хоперскова (1845-1891)
Мало даље је биста грофа Петра Ивановича Пањина (1721-1789) под чијом је командом руска војска 1770. године уз велике губитке први пут заузела Бендерску тврђаву. Око места где се налази били су у току радови на сређивању тротоара који су ми засметали да приђем и да је сликам.
Недалеко од тврђаве стоји табла постављена у знак сећања на Ивана Петровича Котљаревског (1769-1838) истакнутог украјинског писца који је као капетан руске војске 1806. године учестовао у освајању Бендерске тврђаве.
Спомен-плоча у знак сећања на Ивана Котљаревског
У близини табле је још једно обележје посвећено браниоцима града.
„Браниоцима града. 23.06.1992.“
Затим пређох улицу и нађох се крај рова Бендерске тврђаве.
* * *
После детаљног обиласка тврђаве био сам прилично уморан, али ипак одлучих да се не враћам одмах у Тираспољ, већ да се још мало прошетам по самом граду. Са надвожњака испод кога пролази пут којим се улази у град из правца Тираспоља бацих поглед на пункт руских миротвораца.
Железнички и почетак друмског моста на улазу у Бендери из правца Тираспоља
Испод надвожњака, а иза пункта, стоји натпис „Бендери“. Паде ми на памет идеја да одем до тамо да га сликам, али ипак одустадох, јер сам пре путовања на интернету прочитао да руски миротворци „не воле“ да се ико од цивила мува у њиховој близини.
Пункт руских миротвораца
Осим тврђаве, у Бендерију нисам имао неко посебно место које сам желео да посетим, па кренух у шетњу по граду без неког посебног циља.
Улица Суворова
Бендери је са око деведесет хиљада становника други по величина град Придњестровске Молдавске Републике. Први пут се помиње 1408. године под називом Тјагањкјача у повељи молдавског владара Александра Доброг коју је дао лавовским трговцима. Пола века касније молдавски кнез Стефан III Велики у једној од својих повеља написао је нови назив града – Тигина. Почетком XVI века Турци избијају на реку Дњестар и преуређују постојећу тврђаву, а град преименују у Бендер. Тај назив доводи се у везу са персијском речју „бендер“ која значи „лука“, односно „пристаниште“ (попут лучког града Бендер Абаса у Ирану). Град постаје део Руске Империје 1812. године након потписивања Букурештанског мира и у њеном је саставу све до 1918. године када га заузима румунска војска. Након припајања Бесарабије Совјетском Савезу 1940. године улази у састав Молдавске Совјетске Социјалистичке Републике. Током Другог светског рата био је уништен практично до темеља.
У данашње време Бендери представља неку врсту бафер зоне између Молдавије и Придњестровља. Дефакто је под контролом Придњестровља, али по молдавском уставу њему не припада, односно није део „Административно-територијалних јединица леве обале Дњестра“, како се Придњестровље у административно-територијалном уређењу Молдавије помиње. Под контролом Молдавије је једино село Варница, које представља енклаву, окружену придњестровском територијом. Интересантно је да кроз село пролазе и у њему се заустављају аутобуси градског превоза који из Бендерија иду до једног од његових микрорејона.
Раскрсница улице Суворова и Гагарина
Након десетак минута пешачења стигох до Совјетске улице која је након преуређења била у последњој фази сређивања пред долазак Вадима Красносељског, председника Придњестровске Молдавске Републике, који је град посетио следећег дана.
Совјетска улица
У Совјетској улици налази се Преображенска саборна црква, подигнута почетком XIX века уместо Успенске и Никољске цркве које су стајале у близини Бендерске тврђаве. Када је донета одлука да се око тврђаве због сигурности створи брисани простор покушало се са измештањем цркава, али пошто су биле у трошном стању покушај је био неуспешан, па је одлучено да се сагради нова црква.
Преображенска саборна црква
Камен темељац је положен 1815. године, а изградња је завршена 1820. године. У знак сећања на претходне две цркве леви споредни олтар је назван Никољски, а десни Успенски, док је централни Преображенски.
Од цркве наставих даљу шетњу по граду.
Улица Суворова
Убрзо дођох до сквера названог у част Павела Ткаченка (1901-1926), члана илегалног радничког покрета у Бесарабији док је она била у саставу Румуније и једног од руководилаца комунистичких организација на тој територији. На његову иницијативу и под његовим руководством у Кишињеву су формиране илегалне штампарије.
Сквер Павела Ткаченка
Ткаченко је заједно са Григоријием Котовским учествовао у оснивању Молдавске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике. Ухапшен је у Букурешту 1926. године, а убрзо затим стрељан.
У част шездесетгодишњице од рођења овог истакнутог члана илегалног комунистичког покрета у Румунији и Бесарабији и активног учесника Бендерског оружаног устанка 1919. године против румунске власти, 1961. године у Бендерију је подигнут његов споменик.
Споменик Павелу Ткаченку и дом културе који носи његово име
Простор око дома културе је лепо уређен, чини га Алеја миротвораца са чијим се уређењем започело 2016. године.
Камен чијим се полагањем почело са уређењем алеје
У алеји је 27.07.2017. године поводом двадесетпетогодишњице доласка руских миротвораца у Придњестровње постављен споменик у облику скулптуре руског војника.
Споменик „Миротворац“
Осим Алеје миротвораца крај дома културе простире се и Сквер В.Ф. Маргелова, оснивача руских ваздушно-десантних снага. На скверу је 2014. године откривен споменик овом легендарном генералу који је у Другом светском рата учествовао у Јаши-кишињевској операцији и ослобађању Бендерија од немачко-румунског окупатора.
„Нико осим нас“ – девиза припадника руских ваздушно-десантних снага
Шетњу по Бендерију желео сам да завршим крај обале Дњестра. Дуж обале реке пружа се изузетно лепо уређен Октобарски парк у коме су радови на његовом сређивању још увек трајали.
Октобарски парк
У парку се може видети споменик „Славним борцима за власт совјета“ (рус. Памятник «Славным борцам за власть Советов») који је постављен 1969. године поводом обележавања педесет година од Бендерског оружаног устанка против румунске окупације.
Споменик борцима за власт совјета
Споменик је висине 18 метара, има два мозаичка приказа и симболично је окренут према истоку чиме се истиче тежња за уједињење са Русијом.
Мозаик који приказује борбу за власт совјета
Совјетска власт у Бендери стигла је почетком јануара 1918. године, али се није дуго задржала. Након двонедељне борбе 7. фебруара 1918. у град улази румунска војска, након чега је уследило стрељање око 500 бранилаца града. Бољшевици одлазе у илегалу, али већ 27. маја следеће године избија Бендерски устанак. Био је кратког даха, трајао је само један дан. Устаници су заузели град у јутарњим сатима, а већ увече су их разбиле румунске снаге које су пристигле као појачање.
„Славним борцима за власт совјета“
Осим споменика борцима за власт совјета у парку се налази и спомен-обележје посвећено чернобиљским ликвидаторима. У ликвидацији последица Чернобиљске катастрофе учествовало је 118 спасилаца из Бендерија.
„Онима који су отишли и остали, који се у тешком тренутку нису уплашили да спасу планету – кућу родну од радијације невидљиве…“
Обележје је постављено 2016. године на тридесетогодишњицу ове нуклеарне несреће.
Још једном ме је пријатно изненадило то што се простор у граду, нарочито око реке, уређује.
Ротонда и перголе
Бендери је главна лука на Дњестру и у совјетско време реком је крстарило неколико бродова којима се стизало све до ушћа у Црно море.
Степениште према реци
У данашње време на то подсећа само напуштена зграда речног пристаништа. Али с обзиром да се простор око реке сређује, није искључено да крстарење Дњестром поново заживи.
Поглед на реку Дњестар
Шеталиштем уз реку које је већ било у бојама јесени запутих се према најближем стајалишту тролејбуса број 19.
Шеталиште крај Дњестра
У тролејбусу се мало препустих мислима о Бендерију, граду који је за разлику од Тираспоља осетио ужасе рата. Беше ми мало криво што га пре путовања нисам боље проучио, посветио му више пажње и детаљније обишао. Овако ће ми у сећању, осим тврђаве, највише остати меморијали који чувају успомену на људе, страдале у једном кратком, али крвавом и потпуно непотребном сукобу.
ДОДАТАК: Повратак тролејбусом из Бендерија у Тираспољ
Наставак—>