05.10.2023.
Део тврђаве до кога стигох беше прилично запуштен. Разлог је вероватно то, што је у њему смештена јединица придњестровске војске, па се ров око тог дела тврђаве практично не одржава.
Запуштени ров тврђаве
Како сам се приближавао улазу у тврђаву, простор је био сређенији. Мало ме је изненадило што испред рова не постоји никаква ограда, па се свака неопрезна шетња крај његове ивице може прилично лоше завршити.
Поглед на бедем и ров Бендерске тврђаве из Улице Пањина
На зиду рова 2022. године постављена je спомен-плоча на месту где су немачки окупатори 8. августа 1941. године стрељали 58 особа јеврејске националности, од тога осморо деце.
Место стрељања становника Бендерија јеврејске националности
Ивицом рова наставих према улазу у тврђаву. Да не буде забуне, ров који окружује Бендерску тврђаву је „суви“ ров који никада није био испуњен водом.
Бастион бр. 2
Ширина рова износи око 10, а дубина око 5 метара.
Стигох и до улаза у тврђаву, до такозване Цариградске капије која је озидана 2018. године након што је тај улаз напустила придњестровска војска.
Главни улаз у тврђаву
Крај Цариградске капије налази се неколико објеката који су битни за посетиоце који желе да купе сувенире или предахну уз неко пиће.
Продавница сувенира и кафић
За оне који би нешто да поједу ту је хотел-ресторан са молдавском, руском, украјинском и турском националном кухињом.
Хотел-ресторан „Стари бастион“
Поред ресторана је видиковац са кога се пружа поглед на реку Дњестар.
Поглед на градску плажу
Са видиковца се такође могу видети железнички и друмски мост преко реке око којих су у лето 1992. године током сукоба у Бендерију вођене највеће борбе. У првим данима сукоба молдавска војска успела је да заузме мостове, држи их под својом контролом и тако спречи да из Тираспоља стигне појачање придњестровским снагама које су се налазиле у граду. Ипак, након неколико дана жестоких борби била је приморана да се повуче. Уследио је покушај рушења друмског моста, али су га све авионске бомбе промашиле. Постоји и верзија да су молдавски пилоти намерно побацали све бомбе у реку. По доласку у Придњестровље руских мировњака мост је назван по њима.
Железнички и друмски мост преко реке Дњестар
Вратих се назад до улаза у тврђаву. Простор тврђаве који је отворен за посетиоце чини Парк Александра Невског и цитадела (мали град). Пошто је био 5. октобар, Светски дан просветних радника, у парку је била организована свечаност поводом тог празника.
Централна алеја Парка Александра Невског
Централни део парка осмишљен је као „Алеја знаменитих догађаја из историје града и тврђаве од старих времена до наших дана“ са таблама на којима су исписани значајни историјски датуми.
Читајући информације о тврђави и граду кренух кроз парк према цитадели.
ИСТОРИЈА НАЗИВА ГРАДА И ТВРЂАВЕ
X–XII век – словенски назив града – Тунгати, Тјагин;
XIII – XIV век – татарски назив града – Тункати, Текин;
XVI век – град је у саставу Кнежевине Молдавије као Тјаганкјач, Тјаганкјачу, Таганакачју, Тигина;
1538 – 1812. година – тврђава носив назив Бен-Дер (град лука или од турског Бен-Дерин са значењем „Желим“), као и татарски назив Текин;
1812. година и касније – Тигина, Тишно, Бендери.
На европским картама и портоланима (навигационим картама): Tehinia, Tehyna, Teghinea, Tehin, Tegina, Thehinia, Tekin. На османским картама 
913 – 959. година – византијски император Константин VII у свом делу „О народима“ у глави „О Печенезима“ помиње „празне“ тврђаве на реци Дњестар међу којима је и тврђава Тунгати, на туркијском језику Тун-катај (Мирна тврђава).
945 – 950. година – земље и насеобина Тунгати са словенским племенима Тиверцима и Уличима за време кнеза Свјатослава Игоревича и кнегиње Олге улазе у састав Кијевске Русије.
1144. година – земље и насеобина Тјагин (Тигин) за време кнеза Владимира Володаровича улазе у састав Галичке кнежевине.
1240 – 1243. година – улазак словенског града Тјагин у састав западног улуса Златне хорде (Ногај) под административну потчињеност хорде кана Јамбулока и Кутлу-Буга.
Друга половина XIII века – повељом коју су издали Татари обалу Црног и Азовског мора, као и ушће реке Дњестар, колонизују Ђеновљани (ратници-трговци) који узводно отпочињу изградњу трговачких пунктова, укључујући Тигину, Сороку и др. Трговачки пунктови служили су као места на којима се чувала роба (жито, кожа, робови и др.) која је стизала из горњег тока Дњестра на шајкама. Роба се најпре пребацивала у Белгород (Дњестровски), а затим даље на Крим. Ђеновљани напуштају тај пункт након што су Османлије заузеле Белгород Дњестровски 1484. године и започели са освајањем Кнежевине Молдавије.
Парк Александра Невског отворен је 2018. године поводом јубилеја 610 година од првог летописног помињања Бендерија. Од свог отварања простор парка се користи као место за организовање разних свечаности. Пошто је био светски дан просветних радника у току је била додела награда.
Свечаност поводом Светског дана просветних радника
Осмех на лице ми измамише „пионири“ – ученици са марамама у боји придњестровске заставе који су имали неку улогу у тој свечаности и стрпљиво чекали да дође њихов ред.
Додела награда просветним радницима
Осим као место предвиђено за свечаности и културне догађаје, парк је замишљен и као место за забаву деце.
Простор резервисан за најмлађе посетиоце
Ту је и неизбежно место за селфи.
Инсталација „Ја волим Бендери“
Централни део парка краси биста Александра Невског.
Александар Невски – заштитник руске земље
У част овог руског кнеза 1833. године, на молбу војника и официра гарнизона Бендерске тврђаве, подигнута је војничка црква.
Црква Светог Благоверног Кнеза Александра Невског
(рус. Церковь Святого благоверного князя Александра Невского)
Саграђена је у византијском стилу са основом у облику крста и дозиданим звоником.
Одмах након изградње 1833. године цркву је посетио руски цар Николај I са својом породицом, a цар Александар II је то учинио 1877. године. Последњи руски цар Николај II у пратњи супруге Александре Фјодоровне, царевића Алексеја и четири ћерке обишао је храм 9. маја 1916. године током посете јединицама Југо-западног фронта које су биле стациониране у Бендерију.
После Другог светског рата црква је 1947. године претворена у војнички клуб, а од 1994. до 2008. године била је у запуштеном стању. Обнова је завршена 2011. године. Једина је активна војничка црква у Придњестровљу.
Крај цркве је 2018. године подигнута капела у част новомученика – Николаја II и чланова његове породице.
Капела посвећена убијеној царској породици
Недалеко од цркве је изложбена сала. У току је била изложба наоружања, али одлучих да не улазим унутра, јер познавајући себе, задржао бих се тамо више него што треба.
Изложбена сала
Вратих се назад до централне алеје и наставих даље према цитадели читајући успут на таблама информације о тврђави.
15.09.1538. године – након пада Сучаве, престонице Кнежевине Молдавије, током похода Сулејмана Величанственог на Молдавију, на великом савету (дивану) на молбу кримског кана Сахиба I Гиреја султан издаје указ (ферман) о почетку изградње камене тврђаве под називом Бендер на месту бившег ђеновљанског трговачког пункта. У истом периоду у Надвратној кули цитаделе почиње изградња џамије у част султана Сулејмана.
1540 – 1638. година – пљачкашки препади на турску тврђаву Бендер здружених одреда запорошких козака и побуњених молдавских господара под вођством Александра Корње, војводе Јона Воде, хетмана Сверечевског, козака Северина Наливајка и Григорија Лободе, господара Василија Лупуа, хетмана Куњицког и Штефана Петричејкуа. У препадима трговачко-занатлијски део града је више пута паљен, а турски гарнизон и администрација уништавани.
1550. година – град се по први пут појављује на карти Европе коју је објавио Х. Рајхерсдорф под именом Tehynie.
Поглед на улаз у цитаделу Бендерске тврђаве из централне алеје парка
1570. година – стварање нове османске административне јединице Бендерског санџака (санџак = тур. барјак) у саставу Силистријског ејалета (провинције).
1579. година – Османлије ради заштите прелаза преко Дњестра граде тврђаву на левој обали и цитаделу на прилазима, касније уништену од стране козака, која је дала назив будућем селу Паркани (parkan – плот, ограда, утврђење).
1584. година – ради заштите од напада козака по наређењу турског султана Мурата III гради се Доња тврђава са три куле и доњом капијом. Такође, око цитаделе се подиже суви ров, а испред Надвратне куле се гради Стражарска кула.
Парк Александра Невског
Почетак – прва половина XVII века – изградња нове Бендерске тврђаве према европским пројектима фортификатора А. де Вила и С. де Вобана. Постојећa цитаделa и подграђе које се уз њу налази опасују се ровом са десет бастиона и другим утврђењима. Спољашњи бастионски фронт тврђаве добиja петоугаони облик, а површина тврђаве се повећава на 67 хектара. Тврђава постаје највећа и најснажнија у Северноj Црноморској регији.
1657. година – град посећује турски путописац Евлија Челебија који је у свом делу „Путопис“ први дао детаљан опис тврђаве.
1700. година – Бендери постаје административни центар Силистријско-очаковског ејалета (провинције) са беглербегом (губернатором), кадијом (главним судијом) и другим представницима административног апарата.
Место за предах у парку
1705 – 1707. година – као одговор на борбу Русије да изађе на Црно море дуж линије земљаних утврђења која су подигнута раније у XVII веку гради се камени спољашњи одбрамбени фронт. Спољашњи ров и петоугаони бастиони облажу се каменом, граде се нове капије, оружарнице, подземне галерије и друга утврђења. Доња тврђава се такође ојачава ровом и бедемом. Бедем изнад рова се ојачава зидом и платформама за оруђа. На удаљености 500 метара од тврђаве око ње се подиже додатна линија одбрамбених објеката који отежавају противнику приступ зидинама.
23.07.1709. године у Бендери долази поражени у Полтавској бици шведски краљ Карл XII са остацима војске, украјинским хетманом Иваном Мазепом и козацима.
Куле цитаделе и продајне кућице
22.09.1709. године – смрт у приватној кући у селу Варница (предграђе Бендерија) украјинског хетмана Ивана Мазепе који је најпре био сахрањен на обали реке Дњестар у Бендерију, касније су његови посмртни остаци пренесени у град Галац (Румунија) где је сахрањен у Цркви Светог Георгија.
05.04.1710. године – нови украјински хетман Филип Орлик испод зидина тврђаве и у присуству Карла XII проглашава први у свету устав под називом „Устав права и слобода војске Запорошке“ у историографији познат као „Бендерски“.
01.02.1713. године – по наређењу турског султана Ахмеда III Турци великим одредом нападају логор Карла XII у селу Варница са гарнизоном од 300 војника након чега је краљ заробљен, а касније прогнан у Шведску. У историографији ови догађаји су добили назив „калабалук“ (гужва, збрка).
Мај – август 1738. године – неуспешан поход на Бендерску тврђаву руске војске од 55 хиљада војника под командом фелдмаршала Х.А. Миниха. Војска није могла да савлада реку Дњестар, јер су надмоћније османске снаге блокирале све прелазе на реци. Због епидемије која је избила поход је завршен без резултата. Управо у овом походу као ађутант принца Антона Улриха од Брунсвика учествовао је будући коњички капетан руског Брунсвишког кирасирског пука Карл Хијероним фон Минхаузен који се истакао у борби са турском коњицом на реци Белочи (Рибница). Управо је овај поход инспирисао коњичког капетана да напише причу „Лет на ђулету“.
Лаганом шетњом стигох до Стражарске куле која се налази пре улаза у цитаделу, односно мали град Бендерске тврђаве. У кули је смештена каса, а цена карте за обилазак малог града је 25 придњестровских рубаља, односно 50 за странце (око 3 евра).
Стражарска кула Бендерске тврђаве
Прво на шта се наилази након проласка кроз Стражарску кулу је Надвратна кула кроз коју се улази у мали град.
Надвратна кула Бендерске тврђаве
Поред ње, уз јужни зид малог града, простире се Пантеон руске славе кога чине бисте руских војсковођа чија је служба у Руској Империји на неки начин везана за Бендерску тврђаву.
Пантеон руске славе
Прва биста постављена је 2009. године у част генерал-фелдмаршала Михаила Иларионовича Кутузова који је као млади капетан добровољно учествовао у освајању Бендерске тврђаве 1770. године. Касније, 1789. године, у Потемкиновој војсци, тада већ као генерал-мајор, поново учествује у опсади и заузимању тврђаве. Исте године постављена је биста пуковника Матијаса Милера чије су се јединице 1770. године прве пробиле до главног бедема тврђаве на коме је пуковник погинуо, као и биста Николаја Рајевског који је учествовао у освајању тврђаве 1789. године.
Одлучих да не идем одмах у мали град, већ кренух према једном од бастиона.
Видиковац са погледом на Парк Александра Невског
Код бастиона се налазе табле са информацијама за посетиоце.
НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА ГРАДА БЕНДЕРИ
Археолошка артефакти који су пронађени у некрополама и курганима нашег краја и у околини града датирају од пре 300 хиљада година. Од VIII до VII века старе ере овај простор насељавају Кимеријци, а њих касније потискују Скити. Око I века нове ере трачка племена Гети и Дачани оснивају прва организована насеља на градској територији. У III и IV веку овај простор активно почињу да насељавају Венеди, Готи, Бастарни, Сармати и други народи. У V и VI веку ове земље почињу да освајају Словени: Тиверци, Уличи, Кривичи и друга племена која у X веку потпадају под сферу утицаја староруске државе. У наредним вековима на овом простору борава номадска племена Половаца, Печенега и Торка. Већ у X веку у византијским документима се помиње „Тврђава на Дњестру „Тунгати“. У првој половини XIII века на ту територију продиру Татари и Монголи након чијег пораза 1345. године територија прелази под власт мађарских краљева.
Као резултат локалних устанака против Мађара 1359. године настаје самостална Кнежевина Молдавија на челу са господаром Богданом I. У XIV веку у састав кнежевине улази простор од Карпата до Црног мора. У повељи молдавског господара Александра I Доброг која датира од 8. октобра 1408. године којом је дао право лавовским трговцима да тргују по Дњестру, град Бендери се по први пут помиње под називом Тјаганкјача. На прелазу из XIV у XV век јача снага Османског царства и отпочиње процес потчињавања Кнежевине Молдавија Османском царству који је завршен 1538. године заузимањем града Тигине (касније Бендери).
Поглед на Стрељачку кулу и доњи део тврђаве
Након турског освајања Тигине, да би учврстио своје источне границе, султан Сулејман 1540. године на реци Дњестар према плану познатог турског архитекте Мимара Синана подиже снажну тврђаву. Град и тврђава добијају нови назив – Бендери („Бен-Дер“ – утврђени речни прелаз). Тврђава је саграђена према западноевропском обрасцу тврђава бастионског типа. Најпре је саграђена цитадела која се састојала од бедема, спојених са четири угаоне округле куле које су имале четири квадратне бочне куле. Током 1584. године граде се: суви ров око цитаделе, утврђења у доњем делу тврђаве, Водена капија и спуст од ње према води. Између 1617. и 1619. године подиже се нови бастионски фронт по ободу старих утврђења, саграђени су суви ров око тог фронта, 10 бастиона, зидови по унутрашњем ободу фронта, гласија и контрамински систем. Тврђава добија савремене црте и заузима површину од 67 хектара. Након завршетка изградње подељена је на спољашњу, унутрашњу (мали град) и доњу тврђаву са многобројним утврђењима бастионског типа. Изградњом тврђаве спречен је пољско-турски рат, као и многи други ратови против Османског царства Због сталне велике концентрације турске и татарске војске град се 1595. године трансформише у Бендерски санџак. Стални гарнизон јањичара у тврђави тада броји 16-20 хиљада војника. Тврђава се опрема најновијим наоружањем, углавном артиљеријом, и постаје најјача тврђава у Северној Црноморској регији. Својим положајем улази у појас турске одбране дуж линије тврђава: Хотин – Бендери – Акерман.
Кула број 7
У САСТАВУ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА
Од тренутка изградње тврђаве било је више покушаја њеног заузимања. Тврђаву 1540. године опседа војска молдавског господара Александра Корња. Затим 1574. године тврђаву покушава да освоји господар Јон Љути заједно са козацима хетмана И. Сверечевског. Љути је скупио војску од 9000 Молдаваца и 1200 запорожаца. Та војска 24. априла разбија Турке код Фокшана и одмах креће на Бендери где је отпочиње са планском опсадом. У помоћ турском гарнизону креће велики одред из Акермана који је војску молдавског господара потукао до ногу. Турски султан сакупља огромне снаге, између осталог и многобројну татарску војску, која је 10. јуна 1754. године потпуно разбила молдавско-украјинску војску у бици код језера Кагул. Љути и Сверечевски су погубљени. Против Молдавског народа почињу најтеже репресије које врше турски савезници кримски Татари. Летписац је записао: „Земља је опустела као никада пре, народ је похватан у кућама и од тада између Прута и Дњестра је тако проређен, да до сада не може да се попуни…“. Турци 1584. године приморавају молдавског господара Петра Хромог да изврши капитални ремонт тврђаве. Запорошки козаци на челу са хетманом Г. Лободом и С. Наливајком 1594. године поново опседају тврђаву, спаљују трговачко-занатлијски део, али не успевају да је заузму. Одреди хетмана С. Куњицког 1684. покушавају да овладају тврђавом. С обзиром да нису имали друге савезнике, молдавски господари су више пута тражили помоћ од Московског кнежевства, али је оно у том периоду било суочено са унутрашњим борбама и није сазрело да изазове Порту. Међутим, период крвавих руско-турских ратова био је близу.
Куле број 6 и 5
ШВЕДСКИ ПЕРИОД У ИСТОРИЈИ ГРАДА
23. јула 1709. године, након пораза у Бици код Полтаве, под заштиту зидина Бендерске тврђаве стижу остаци војске шведског краља Карла XII на челу са самим краљем. Са њим у Бендери стиже и украјински хетман И. Мазепа. Шведских војника није било више од 800, али је са њима такође стиже око 4000 запорошких козака, 50 чланова војно-административног апарата и 500 козака из Хетманата. Први логор шведског краља подигнут је на левој страни реке Дњестар, прекопута трговачко-занатлијског дела града. 1. августа 1709. године Карл XII премешта свој логор уз саме зидине тврђаве, у речну кривину десне обале Дњестра. Логор добија назив „Карлополис“. Пошто је био у Бендерију, Карл XII предузима све могуће мере да нахушка Турску, Пољску и Кримски канат на Русију. Почетком 1710. године, због пристиглог великог одреда Пољака, логор Карла XII броји већ 10 хиљада људи. Та војска 31. јануара 1711. године под вођством новог украјинског хетмана П. Орлика креће у поход на Белу Цркву. Након неуспешне опсаде града значајно проређени одред враћа се у Бендери. У зиму 1711-1712. године шведски војници граде нови камени логор у селу Варница који су с љубављу назвали „Нови Стокхолм“. Швеђани су тамо живели две године. Након завршетка неуспешног Прутског похода Петра I склапа се мир са Турцима према коме се они обавезују да Карла XII протерају из Бендерија. Мирним путем то не успевају. 1. фебруара 1713. године неколико хиљада Турака и Татара наоружани артиљеријом и пушкама нападају логор Карла XII у Варници који је бранило свега 500 шведских драбаната. Борба је трајала цео дан и тек након што се кућа у којој се краљ налазио запалила, Швеђани полажу оружје. Карл XII у тој бици губи четири прста, део уха и носа. У историји тај сукоб је познат као „калабалук“ (гужва). Заробљени краљ је под стражом послат у Једрене, у замак Темир-Таш у коме пре свога одласка у Шведску живи до 6. октобра 1714. године. Тако се завршио његов боравак у граду Бендерију.
Споменик постављен у част 300 година од доношења „Устава права и слобода војске Запорошке“
Крај табли са информацијама о тврђави и граду може се видети и грб Бендерија који се током историје мењао три пута. Први грб утврдио је 2. априла 1826. године руски цар Николај I. Грб је затим промењен током румунске власти од 1918. до 1940. године, а затим још једном током совјетског времена. Први, царски грб са двоглавим орлом и лавом, враћен је 2003. године.
Грб Бендерија
Лав на грбу приказан је са људским лицем које асоцира на шведског краља Карла XII, а његов лежећи положај се доводи у везу са поразом који је претрпео од Петра Великог у Бици код Полтаве.
ОПСАДА И НАПАД НА ТВРЂАВУ 1770. ГОДИНЕ
Руска војска Бендерску тврђаву први пут заузима током руско-турског рата од 1768. до 1774. године. Друга армија под командом генерал-аншефа грофа Пањина 15. јула 1770. године долази до зидина Бендерске тврђаве и након што је до ногу потукла турску коњицу која ја изашла из тврђаве отпочиње опсаду која је трајала два месеца. Опсадом руководи генерал-мајор Хербел. У том периоду руска војска је од „Борисовских“ висова до рова тврђаве прокопала три подземне галерије (паралеле). Сви радови обављају су се под сталном артиљеријском ватром са тврђаве, борбама испод земље и у траншејама изнад. 14. септембра у средњој галерији постављено је 400 пудова (6,5 тона) барута. Запаљен је у ноћи са 15. на 16. септембар. Експлозија је обрушила део рова и гласије. Пречник кратера је био 24 метра. Руска војска у три колоне креће у напад. Након што је продрла у ров, мердевинама се пење на бедем тврђаве и заузима турске артиљеријске батерије. По граду се отвора ватра запаљивим гранатама. Свуда су букнули пожари. Борба траје целу ноћ. 16. септембра у 9 сати ујутру сераскер тврђаве Мехмед Емин-паша објављује комплетну капитулацију. Губици руске војске у убијеним и рањеним износили су 2555 људи, а турске више од 5000. Заробљено је више од 14000 Турака и велика количина артиљерије, барута, граната и провијанта. За првог командант тврђаве постављен је командир Јељецког пешадијског пука, пуковник Корет. Међутим, по Кучук-каинарџијском миру Бендерска тврђава је враћена Турској.
Биста Ивана Котљаревског (1769-1838), украјинског писца, песника и драматурга који је детаљно описао заузимање тврђаве од стране руске војске 1806. године
ОСВАЈАЊЕ ТВРЂАВЕ 1789. И 1806. ГОДИНЕ
Током руско-турског рата од 1787. до 1792. године, 4. новембра 1789. године, руска Јужна армија под командом генерал-фелдмаршала Г.А. Потемкина започиње опсаду Бендерске тврђаве. Упоредо са артиљеријским бомбардовањем отпочињу преговори о њеној предаји. Захваљујући победама А.В. Суворова код Фокшана и на реци Римник у којима су разбијене главне турске снаге, као и освајању Кишињева од стране корпуса генерал-поручника П.С. Потемкина, сераскер Бендерске тврђаве Кејсарли Заран-оглу и њен командант Ахмет-паша, сложили су се да тврђаву предају руској војсци. Капитулацију је прихватио генерал-мајор кнез Енгелхарт. Осим велике количине заплењеног наоружања и провијанта, заробљено је 16000 Турака, а са породицама укупно 22000 људи. Заробљеници су пуштени без оружја и застава у град Исмаил. Према Миру у Јашију Бендерска тврђава је поново враћена Турској, а граница Руског царства је ишла реком Дњестар. Касније, након руско-турског рата 1806-1807. године по Букурешком миру цела Бесарабија, укључујући и Бендерску тврђаву, трајно улази у састав Русије. Тврђаву је 24. новембра 1806. годинезаузео корпус коњичког генерала барона К. Мејндорфа. Након прелиминарних преговора са Турцима у Дубосарију у којима активно учествује будући украјински писац, ађутант команданта, поручник И.П. Котљаревски, сераскер тврђаве Хасан-паша, званично не предаје тврђаву, али оставља отворену капију што користи руска војска. Тврђава је заузета без крвопролића. За њеног команданта је постављен генерал-мајор Војнов. Заробљено је око 8000 Турака.
Поглед на кулу „Форт“ и доњи део тврђаве
У борбама за Бендерску тврђаву учествовала је једна личност за коју сам био сигуран да је измишљена, односно да није историјска. У питању је барон Минхаузен за кога постоји прича да је највећи лажов свих времена.
Биста барона Минхаузена
Карл Фридрих Хијероним Минхаузен (1720 – 1797), како гласи бароново пуно име и презиме, потицао је из старе племићке лозе из Доње Саксоније. Са осамнаест година ступио је у редове руске војске и учествовао у неуспешном походу руског фелдмаршала Миниха на Бендерску тврђаву. У књизи „Чудновати доживљаји барона Минхаузена“ за Бендерску тврђаву везује се прича о бароновом јахању топовског ђулета, односно како је јашући ђуле испаљено из највећег руског топа осмотрио тврђаву и турске положаје, а затим у лету прескочио на испаљено турско ђуле и тако се вратио назад.
Топовско ђуле на коме је „јахао“ барон Минхаузен
Од „највећег лажова свих времена“ спустих се степеништем у доњи део тврђаве.
Стрељачка кула и степениште које води у доњи део тврђаве
Као већину оваквих грађевина и Бендерску тврђаву прате разне приче и легенде. Најпознатија је она о благу и златној кочији Ивана Мазепе који су наводно закопани у једном од њених подземних ходника. Бежећи заједно за шведским краљем Карлом XII од Петра Великог након пораза у Бици код Полтаве, овај украјински хетман уточиште је нашао у Бендерију. Шта се након његове смрти десило са благом које је тада са собом донео остаје предмет нагађања, иако је оно званично прешло у руке Андреја Војнаровског који је био Мазепина особа од поверења и касније један од вођа мазепинаца. Машту нарочито распирује прича о дијаманту тежине 90 карата.
Некадашња касарна
Још једна легенда која се везује за тврђаву је такозвани „дух беле даме“, односно фигура младе жене у белој хаљини са бебом у рукама која се јавља сваке поноћи у ноћима пуног месеца. Жена се тихо и неприметно спушта степеништем, иде према другом крају цитаделе, према Надвратној кули где изненада нестаје.
Доњи ниво тврђаве
Легенда се везује за причу о томе како је турски паша у свој харем као конкубину из оближњег села Варница довео лепу словенку која је убрзо остала трудна. Девојка није могла да се помири са својом судбином, недостајала јој је породица и неколико пута је покушавала да побегне, али су је увек хватали и враћали назад. На крају су је бацили са зидина тврђаве, а сина предали јањичарима. Све до сада она тугује и тражи своје дете, а њена душа не може да нађе мир.
Након обиласка доњег, вратих се у горњи део тврђаве, односно цитаделу.
Поглед на цитаделу (мали град)
На врху Надвратне куле налази се видиковац, па реших да са њега са висине осмотрим целу тврђаву.
Надвратна кула
У самој кули нема практично шта да се види, али се зато из ње пружа леп поглед на околину.
Поглед из Надвратне куле на Парк Александра Невског
До видиковца воде спиралне степенице.
Спиралне степенице које воде до видиковца
Мало ме је изненадило што у кули, а и на видиковцу, нема никога од људи који би водили рачуна о безбедности посетилаца. Додуше, осим мене, других посетилаца није било.
Поглед на Парк Александра Невског са видиковца Надвратне куле
Река Дњестар и мостови на њој
Поглед на мали град са Надвратне куле
Након уживања у погледу са видиковца Надвратне куле запутих се према Музеју Бендерске тврђаве који је смештен у некадашњем турском барутном магацину.
Улаз у Музеј историје Бендерске тврђаве
Експозицију музеја већином чине предмети који су пронађени током ископавања у тврђави, али су доста предмета поклонили и сами становници Бендерија.
Сала Музеја Бендерске тврђаве
Ковани котлић и хладно оружје из времена Молдавске кнежевине
Парадна униформа турског јањичара унутрашње страже гарнизона Бендерске тврђаве. Османско царство, XVI – XVIII век
Фрагмент камена темељца. Арапска лигатура. XVII – XVIII век
Диорама другог логора Карла XII у доњем делу Бендерске тврђаве
Шведски драбант, лична гарда краља Карла XII
Диорама напада на Бендерску тврђаву Друге армије П.И. Пањина 1770. године
Еполете М.Ф. Хоперског, командира Донске козачке батерије, војничке еполете, копче за каиш, као и предмети из домаћинства (пегла на жар и дрвена пегла)
Макета малог града и доњег дела тврђаве. Реконструкција из 1790. године.
Кључ капије Бендерске тврђаве.
Чува се у збирци Топкапи палате у Истанбулу
Оружје и наоружање из времена руско-турског рата
Витрина са хладним оружјем.
Парадна коњичка сабља, Прусија, 1850. година
Бебут (војнички закривљени бодеж). Руска империја 1907 – 1918. год.
Кубуре
Шестоцевни пепербокс Marriette. Белгија, XIX век
Биста хетмана Војске Запорошке Ивана Мазепе
Након разгледања музејске поставке која ми се, морам признати, веома допала, јер садржи експонате из сваког периода Бендерске тврђаве, кренух назад кроз парк према излазу, успут читајући табле са значајним историјским датумима.
15.07. – 16.09.1770. год. – опсада и напад на Бендерску тврђаву од стране Друге армије руске војске под вођством генерал-аншефа, грофа П.И. Пањина. Пањиновој армији од 33 хиљаде људи супротставља се турски гарнизон са многобројном артиљеријом. Руска војска два месеца током опсаде према тврђави копа поткопе који су дигнути у ваздух у ноћи на 16.09.1770. године. У насталу брешу улази руска војска, почиње напад који је трајао сву ноћ. Турци су имали 5 хиљада убијених и 11 хиљада заробљених војника.
Према Кучуккаинарџијскoм миру из 1774. године тврђава се враћа Турцима, а Русија у замену добија власт над Кримом и право да има своју флоту у Црном мору. У нападу на тврђаву учествовали су будући фелдмаршал М.И. Кутузов, тада млади капетан, и козак Јемељан Пугачов.
4.11.1789. год. – предаја тврђаве без борбе команданту руске армије, генерал-фелдмаршалу Г.А. Потемкину. Према Миру у Јашију 1792. године тврђава се опет враћа Турцима, али Русија у замену добија Северни Црноморски регион и сву територију између Јужног Буга и Дњестра, укључујући Придњестровље на левој обали.
29.11.1790. год. – у Бендерију Г.А. Потемкин потписује чувено наређење бр. 1336 да генерал А.В. Суворов започне опсаду и напад на тврђаву Исмаил.
1793-1795. год. – француски инжењер Франсоа Кауфер по наређењу Oсманлија врши свеобухватну реконструкцију тврђаве. Обновљају се раније уништени бастиони, граде се нови фортификациони објекти дуж источне линије платоа уз обалу и испред малог града.
29.11.1806. год. – тврђаву без отпора заузима корпус руске војске под командом коњичког генерала К.И. Мејендорфа. У тим догађајима учествовао је штапски капетан, будући украјински песник и драматург Иван Котљаревски. Према Букурешком миру 1812. године Русија је трајно добила територије између реке Дњестар и Прут, укључујући Бендерску тврђаву.
22.08.1815. год. – на месту бивших турских касарни у граду је положен камен темељац за нови главни православни Саборни храм, назван Преображенским који је и у данашње време у функцији.
29.04.1818. год. – Бендери је посетио руски цар Александар I који је приликом инспекције дао инструкције за њено утврђивање. Град је добио статус обласног града.
13.12.1821. год. – у потрази за остацима логора шведског краља Карла XII и гроба хетмана Ивана Мазепе град посећује руски песник А.С. Пушкин у пратњи потпуковника И.П. Липрадија.
6, 14-15. маја 1828. год. – током путовања на руско-турско ратиште 1828-1829. год. у Бендерију је више пута коначио руски цар Николај I.
1833. год. – у тврђави је завршена изградња нове зграде војничког храма Благоверног кнеза Александра Невског, отпочиње свеобухватна изградња нових објеката.
1845. год. – у Бендерској тврђави завршава се изградња војне болнице 1. класе, највеће у целој Бесарабији.
21.08.1861. год – 6-9.09.1872. год. – град и тврђаву је посетио руски цар Александар II, једини од царева који је град посетио два пута у различитим периодима.
20.01.1871. год. – у Бендерију је отворен први железнички мост преко реке Дњестар који пругом споја Бесарабију са осталом територијом Руске Империје.
1871. год. – отварање у Бендерију прве градске думе, град добија право на самоуправу.
1889. год. – у Бендери из Акермана ради сталне дислокације стиже 55. пешадијски Подољски пук у саставу 14. дивизије који је у граду био стациониран до 1914. године.
1890. год. – отварање сталне речне пловидбе по реци Дњестар.
1899. год. – завршена је изградња војничке цркве 55. пешадијског Подољског пука „Спаса Нерукотвореног“ на углу улица „Софијска“ и „Владимирска“.
27.05.1900. год. – у граду је на „Тјуремном“ (затворском) тргу завршена изградња Народног аудиторијума који је 1907. године назван „Пушкинов“ поводом 70 година од смрти песника А.С. Пушкина.
25.08.1912. год. – у тврђави, на скверу поред војничког храма Александра Невског, у част 100 година од победе у Отаџбинском рату 1812. године, откривен је Споменик руске славе, подигнут од средстава војника и официра 55. пешадијског Подољског пука.
1912. год. – из штампе излазе прве новине „Бесарабијски телеграф“. Почиње калдрмисање улица, увођење електричног уличног осветљења и изградња водовода.
28.11.1914. год. – на иницијативу руског природњака, барона А.Ф. Стуарта у Бендерију у Саборској улици (сада Совјетска) отвара се Земски музеј, у данашње време најстарији у Придњестровљу историјско-природњачки музеј са разноликим и уникалним фондовима.
09.05.1916. год. – у Бендери са породицом долази руски цар Николај II, у њему је са командантом Југо-западног фронта А. Брусиловом извршио смотру војске локалног гарнизона, посетио храм у тврђави и рањенике у локалној војној болници.
28.06.1940. год. – у град улазе јединице Црвене армије на челу са маршалом С.К. Тимошенком, тврђаву заузима 15. моторизована дивизија 2. корпуса, касније названа Сивашка.
23.07.1941. год. – Велики Отаџбински рат, након тешких борби за град у њега улазе јединице немачке и румунске војске, у тврђави се формира 999. тврђавски пук. Почиње дуга окпуација града.
23.08.1944. год. – током Јаши-кишињевске операције, ударом са Кицканског и Варницког мостобрана, совјетска војска уништава немачке јединице и ослобађа град Бендери од немачко-румунских завојевача. У граду се организује совјетска власт.
У Бендерској тврђави провео сам скоро три сата, много више него што би се тамо задржао просечан туриста, што несумњиво говори да ми се тврђава допала. Обилазак тврђаве заврших у продавници сувенира. Купих магнете, тањир и архаичну заставу Придњестровља са српом и чекићем.