Sadržaj

Reč-dve o Sankt Peterburgu

Nakon uspešnog samostalnog putovanja u Moskvu i Berlin, na red je došao nekadašnji Lenjingrad, danas Sankt Peterburg, ili Piter, kako ga Rusi od milošte zovu. „Severna prestonica“, „kolevka revolucije“, „kulturna prestonica“ samo su neke od titula koje se pripisuju ovom gradu, koga je njegov osnivač, Petar Veliki, zamislio kao ruski „prozor u Evropu“. Iako je „mlad“, 2003. je „napunio“ 300 godina, Piter je u ruskoj istoriji odigrao ogromnu ulogu, jer je bio centar istorijskih događaja, počevši od Ustanka dekabrista 1825., preko Revolucije 1905-1907., pa sve do Oktobarske revolucije.
U njemu su živeli i stvarali veliki umetnici, poput Čajkovskog, Šostakoviča, Rjepina… Upravo u njemu Dostojevski piše svoj najbolji roman –  „Zločin i kaznu“, a Puškin provodi svoje poslednje dane.
O kulturno-istorijskom bogatstvu Sankt Peterburga govori činjenica da se na njegovoj teritoriji nalazi skoro šest hiljada spomenika i da se ceo centralni deo grada kao spomenik istorije i kulture nalazi pod zaštitom UNESKA.

Pripreme za put

Moram priznati da mi je bogata istorija Sankt Peterburga zadala dosta problema, pomalo i uplašila, jer samostalno sastaviti plan posete gradu koji ima tako bogatu prošlost zaista nije lako, pre svega zbog mogućnosti da se zbog toliko zanimljivih stvari nešto i propusti. U sastavljanju plana pomogao mi je ruski sajt RuTraveller koji praktično za svaku turističku destinaciju može da „izbaci“ njene znamenitosti.  Za one koji sa ruskim ne stoje baš najbolje tu je TripAdvisor. Sva mesta koja su mi se učinila zanimljivim uneo sam u Here mape u mobilnom telefonu koje su se na prošlim putovanjima pokazale izuzetno korisnim.
Putovanje sam planirao za drugu polovinu juna, odnosno želeo sam da vidim i te „bele noći“ koje u Piteru traju od kraja maja do sredine jula. Još par meseci pre polaska na internetu pronađoh takozvani hotel „Na sapjornom“ koji mi se učinio najpovoljnijim, jer se nalazi u istorijskom centru grada, a cena soba nije previsoka. Međutim, iz nekog čudnog razloga u njemu se u drugoj polovini juna, praktično u špicu sezone, obavljao remont, pa u sobama nije bilo tople vode, odnosno morao se koristiti zajednički tuš. Pošto mi ta opcija nije bila prihvatljiva rezervisao sam drugi smeštaj za koji se nakon nekoliko dana ispostavilo da takođe ima probleme sa vodom, i što je najgore, da se u njemu ne mogu registrovati strani državljani. Uprkos nedostatku tople vode pokušah da rezervišem sobu u hotelu „Na sapjornom“, ali u međuvremenu sve jednokrevetne i dvokrevetne sobe su bile rezervisane. Nedostatak tople vode u kupatilu za većinu ljudi očigledno nije predstavljao neki poseban problem. Pokušaj da pronađem neki drugi smeštaj bio je neuspešan, jer su se hoteli dosta popunili. Mesta je ostalo samo u najskupljim i onima koji se nalaze predaleko od centra grada. Na kraju sam pomerio putovanje za tri nedelje, odnosno za sredinu jula i rezervisao sobu u hotelu „Na sapjornom“ koji se u međuvremenu malo ispraznio i dobio toplu vodu.
Pošto sam do Sankt Peterburga planirao da stignem vozom, desetak dana pre putovanja sam kupio karte. Kao i obično, planirao sam da „seckam“ put, a maršruta je bila sledeća: Beograd – Budimpešta – Varšava – Terespol – Brest – Orša – Vitepsk – Sankt Peterburg. Od Bresta do Sankt Peterburga postoji direktan voz, ali sam odlučio da i taj deo puta „iseckam“, odnosno da se zaustavim u Orši i Vitepsku.
Povratak je bio sličan, osim što sam planirao da stignem do Budimpešte autobusom iz Krakova, a ne vozom iz Varšave, pa sam na sajtu kompanije LuksEkspres kupio kartu Krakov – Budimpešta.
Takođe, deo puta od Sankt Peterburga do Bresta podelio sam na dva dela, odnosno, kupio sam dve karte: Sankt Peterburg – Vitepsk i Vitepsk – Brest.
Zapravo, radilo se o istom vozu, ali cena ove dve karte je bila manja od cene karte Sankt Peterburg – Brest.
Plan putovanja je bio napravljen, hotel rezervisan, a karte kupljene. Jedina stvar koja me je malo zabrinjavala bile su vremenske prilike. Povremeno sam na internetu bacao pogled na onlajn kamere i ono što se na njima moglo videti nije delovalo nimalo ohrabrujuće. Skoro svaki dan je padala kiša.

09.07.2016.

Polazak

S obzirom da mi je prva stanica putovanja bila Budimpešta, do nje sam, kao i obično, odlučio da stignem vozom.

Siguran sam da većina ljudi na pominjanje voza kao prevoznog sredstva počinje da prevrće očima izražavajući tako svoje negodovanje prema ovoj vrsti prevoza. Hendikep putovanja vozom po Srbiji svakako je brzina, ali osim tog nedostatka putovanje vozom ima i neke prednosti. Kao prvo, ima više slobodnog mesta nego u bilo kom drugom prevoznom sredstvu, pa se u njemu obično može i prileći. Drugo, nema predugog zadržavanja prilikom prelaska granice (takva su bar do sada bila moja iskustva).

 Voz Beograd – Budimpešta („Avala“)

Na glavnu železničku stanicu sam, naravno, stigao znatno ranije, pošto ne volim da se ukrcavam na brzinu. Voz je već bio postavljen.

U pitanju je bio voz 344 „Avala“ koji saobraća do Beča. Vagoni su sa spoljašnje strane bili oprani i čisti, što nije čudno, s obzirom da se radilo o vagonima mađarskih železnica.

Unutrašnjost vagona je takođe bila čista.

Kompoziciju su činili vagoni sa odeljcima, odnosno kupeima. U kupeima je bilo prijatno, jer je funkcionisala klima. Jedini nedostatak je bilo to što u njima nije bilo utičnica.

WC je takođe bio u besprekornom stanju, u njemu je čak bila i rolna toalet papira. Imao je i ispravnu utičnicu 220V.

Mislio sam da ću u kupeu biti sam, ali su mi društvo ipak pravila dvojica momaka. Jedan je vrlo brzo zaspao, a sa drugim sam malo proćaskao. Rekao mi je da se bavi kopanjem kanala za polaganje PTT kablova i ispričao mi o svim nedaćama koje taj posao sa sobom nosi. Izašao je u Novom Sadu. Drugi saputnik je izašao u Bačkoj Topoli, pa sam u kupeu ostao sam. Usledila je Subotica, pasoška kontrola, a zatim i prolazak kroz kapiju čuvene žičane ograde, koja, moram priznati, „dobro radi svoj posao“.

Na Kelebiji mađarski granični policajci brzo su završili sa pregledom pasoša. Za njima je išla pripadnica mađarske carine i pomalo bojažljivim glasom pitala putnike: „Do you have anything to declare?”.
Završetak pasoške kontrole iskoristio sam da se malo razbaškarim, jer na ovakvim putovanjima treba maksimalno štedeti snagu, pogotovo što je prvi pravi krevet koji sam trebao da napipam bio je tek onaj u hotelu „Na sapjornom“ u Sankt Peterburgu.

Nastavak —>