Vitepsk

Витепск – културна престоница Белорусије

<— Претходни повезани чланак

11.07.2016.

Од Орше до Витепска има 84 километра које је воз лагано савлађивао. О томе да ће стићи са закашњењем обавештавао је мушки глас преко звучника, али уз пуцкетање које је подсећало на оно које се чује при репродукцији оштећене грамофонске плоче. Дигитализација очигледно још увек није узела маха у белоруским железницама. Ипак, оно што је најбитније је да путници буду информисани, а да ли је звук кристално чист или „пуцкета“ није толико важно.
То што је воз мало каснио није ми било толико битно, јер сам наставак путовања у Санкт Петербург планирао за касне вечерње сате. Више су ме забрињавали сиви облаци који су покривали небо.

По доласку у Витепск одлучих да најпре купим карту за „плацкартни вагон“ вечерњег воза за Санкт Петербург, а затим оставим ранац у гардероби железничке станице. Пошто је станица добро обележена без проблема нађох гардеробу која се налази у сутерену.

Са ормарићем за пртљаг нисам могао да изађем на крај, па ми је у томе помогла девојка која је ту радила. Једноставно, ормарићи не раде по принципу убациш ситан новац и закључаш, већ се купује жетон који се убацује на главном панелу на коме се притиском на тастере врши одабир ормарића. Упутство како се оставља и преузима пртљаг залепљено је на главном панелу, али ја се, морам признати, нисам баш нешто снашао, јер се никада до тада нисам сусрео са таквом аутоматском гардеробом. Осим што се може оставити пртљаг, у гардероби се може купити интернет картица уз обавезно давање пасоша на увид. Како се картица користи објашњено је на њеној полеђини.
Унутрашњост станице је лепо уређена. У приземљу је продавница у којој се могу купити сувенири. Поред ње су врата која воде до гардеробе.

На први спрат је могуће попети се и лифтом.

Ту је и центар за пружање услуга путницима.

Иначе, Витепска железничка станица отворена је 1866. године у оквиру двинско-витепске железничке пруге (некадашњи град Двинск је данашњи Даугавпилс). Првобитна станична зграда саграђена је исте године, а 1912. је дограђена. Током Другог светског рата бива у потпуности уништена, па се 1952. гради нова.

Данашњи изглед зграда је добила након ремонта који је обављен 2009. године.
Морам признати да пре одлуке да посетим Санкт Петербург и „разраде“ плана како да до њега на најјефтинији начин стигнем, никада нисам чуо за Витепск. Верујем да нисам једини, па ћу неколико реченица посветити историји самога града.
Са скоро 365 хиљада становника Витепск је након Минска и Гомеља трећи град по броју становника у Белорусији. Налази се на северо-истоку земље и административни је центар Витепске области. Основала га је 947. године кнегиња Олга што га чини другим по реду најстаријим градом у Белорусији, одмах после Полоцка. Лежи на три реке: Западној Двини, Витби и Лучосу. У средњем веку град је био део такозване трговачке руте од Варјага до Грка која је поспешила његов развој. Од XII до XIV века Витепск је центар Витепске кнежевине. Након смрти последњег витепског феудалног кнеза Јарослава Васиљковича 1320. године, Витепска кнежевина постаје део Велике кнежевине Литваније. Касније, 1508. године град постаје центар Витепског војводства које постоји све до 1793. године када је укључено у састав Руске империје након прве поделе Пољско-литванске државне заједнице. Наполеон 28. јула 1812. године, током своје офанзиве на Москву, у заузетом Витепску одлучује да заустави поход, одмори војску и даљу офанзиву настави 1813. године. Ипак, груписање руске војске код Смоленска 3. августа натерало га је да промени план и настави офанзиву.
Град је у Другом светском рату претрпео огромна разарања. Уништено је око 93% стамбеног фонда, а ослободиоце је дочекало свега 118 становника.
Сиви облаци који су се надвили над Витепском кварили су ми расположење. Ипак, не желећи да одступим од плана обиласка града кренух од железничке станице пешке према Блохиновом мосту (рус. мост Блохина). Циљ ми је био стари део града на левој обали реке Западне Двине у коме се налази већина градских знаменитости.
На путу према мосту својим упечатљивим изгледом пажњу ми привуче зграда са стубовима.

Иако због стила градње делује као да је саграђена знатно раније, зграда је заправо подигнута у другој половини XX века, тачније 1958. године и у њој је некада био смештен биоскоп. Почетком 90-их биоскоп је затворен, али је зграда ипак остала у власништву града и након модернизације добила нову функцију, односно постала центар стваралаштва деце и омладине.
Стигох до омањег парка у чијем се централном делу налази споменик комсомолцима-илегалцима.

Без обзира на то што је Белоруска ССР била окупирана убрзо након почетка операција Барбароса на њеној територији је наставио да тиња отпор према немачком окупатору. Врло брзо, по шумама су организовани партизански одреди, а у градовима су почели да делују илегалци. У Витепску и околини постојало је 66 група илегалаца које су бројале око 1500 људи.
Мало даље, у још једном парку, стоји споменик совјетском космонауту Петру Климуку и пољском Мирославу Хермашевском.

Совјетски програм „Интеркосмос“ омогућавао је да у свемир одлете и космонаути из Источног блока, па су тако 27. јуна 1978. године Климук и Хермашевски заједно полетели у свемирској летелици Сојуз 30.

Захваљујући поменутом програму у космос су се винули и космонаути из држава које су биле наклоњене СССР-у, попут Вијетнама, Индије, Кубе, Монголије, Сирије, па чак и Авганистана.

Знак пољско-совјетског пријатељства. Постављен је средствима радника Железничког рејона града Витепска зарађеним добровољним радом суботом.

Ситне кишне капи почеше да се оцртавају на споменику што је значило да се моја бојазан да ће почети киша обистинила. Желећи да до старог града стигнем што пре, наставих даље према мосту. У његовој близини својим помало необичним изгледом пажњу ми привукоше две вишеспратнице. На једној од њих на врху беше неки чудан шиљак, помало налик на кров традиционалних јапанских или кинеских грађевина.

Друга зграда је била недовршена и имала је облик за који не бих могао да кажем ништа друго осим да је необичан.

Киша је постајала све јача и јача, а док сам био на средини моста претвори се у прави пљусак, па посегнух у џеп панталона за пончом. Даља шетња свела се на потрагу за неким заклоном, јер је пљусак био толико јак да ништа нисам могао да сликам. Последње што сам успео да фотографишем беше споменик „Три бајонета“ (рус. Три штыка) о коме ће више речи бити нешто касније.

Пљусак није трајао превише дуго, али је након пар минута затишја поново почињао. И тако неколико пута.
Када стигох до Трга хиљадугодишњице Витепска (рус. площадь Тысячелетия Витебска) временске прилике се мало стабилизоваше, па сам могао да наставим са фотографисањем. Најзначајнији објекат на поменутом тргу је Благовештенска црква (рус. Благовещенская церковь) за коју се са сигурношћу не зна када је тачно подигнута.

Према летописима из XVI и XVII века изградња цркве се везује за XIV век и литванског кнеза Алгирдаса, док је према предању забележеном у градском летопису из XVII века цркву подигла кнегиња Олга 974. године приликом оснивања града. По наредби краља Сигисмунда III црква је 1619. године предата унијатима. Током Северног рата црквено здање је прилично оштећено, па је 1714. године извршена његова поправка, а 1759. је преуређено у стилу такозваног виљнуског барока (касна фаза барока у црквеној архитектури Велике Кнежевине Литваније). Нешто касније, 1832. године црква је враћена православним верницима. Још једна реконструкција обављена је средином XIX века. Као и цео град, црква је током Другог светског рата претрпела велика разарања, па је 1961. године срушена експлозивом. Касније, 1977. године извршена је конзервација њених остатака, укључујући остатке зидова који су били висине и до 5 метара. У периоду од 1993. до 1998. обновљена је по узору на цркву из XII века. Том приликом сачувани су оригинални зидови који су до тада били конзервирани, а који се и данас могу видети.
На тргу се налази још једна црквена грађевина. У питању је Храм Светог Александра Невског (рус. Храм святого Александра Невского) који је требао да буде привременог карактера до завршетка обнове Благовештенске цркве.

Његова изградња започета је у лето 1992. године средствима парохијана. Након мање од годину дана, 7. јануара 1993. у храму је обављено прво богослужење, док је олтар освештан мало касније – почетком децембра 1995. године. Храм представља комбинацију традиција северне руске и белоруске дрвене црквене архитектуре.
Недалеко од храма, 24. јуна 2016. године поводом обележавања 1042. годишњице од оснивања града, откривен је споменик Александру Невском и његовој породици.

Композиција масе 6 тона приказује Александра који у десној руци држи сина Василија, док поред њега стоји његова жена Александра, полоцка кнегиња, ћерка витепског кнеза Брјачислава Васиљковича. У периоду од 1240-1245. Витепска кнежевина била је у блиском савезу са Новгородским земљама којима је управљао Александар Невски. О томе сведочи учешће витепске дружине (кнежеве војске) на страни Александра Невског у Бици на Неви 1240. године, као и 1242. у Бици на Чудском језеру.
У близини Благовештенске цркве 14. октобра 2005., на дан Покрова Пресвете Богородице, откривен је и освештан звоник.

Ту је и обележје, постављено у част 2000 година од рођења Исуса Христа.

Прекопута трга је хотел „Витепск“ са 201 собом, почевши од једнокреветних, па све до апартмана.

Настављам даље шетњу и пролазим поред зграде која ме својим изгледом подсети на зграду некадашњег биоскопа „Октобар“ крај које сам прошао нешто раније. Овај пут у питању је било здање Националног академског драмског театра „Јакуб Колас“.

Зграде су „вршњаци“, односно обе су саграђене 1958. године. Улаз у позориште краси трем са стубовима, такозвани портик, па здање изгледа знатно раскошније у односу на некадашњу зграду биоскопа.
У XIII и XIV веку Витепск је представљао један од највећих фортификационих комплекса у источној Белорусији кога су чинила два утврђења – Горње и Доње.

Доње утврђење простирало се правцем исток-запад и у оквиру њега се налазила Благовештенска црква, док је Горње утврђење заузимало простор око поменутог театра, односно данашњег „Трга од замка“ (рус. Замковая площадь).

Биста хероја Совјетског Савеза и социјалистичког рада Петра Машерова на „Тргу од замка“

Током неколико векова утврђења су рушена и обнављана, а коначну тачку на њих ставила је војска Петра Великог 1708. године за време Северног рата када су била потпуно уништена, а град спаљен. Након тога није се вршила њихова обнова и до данашњег дана од њих се ништа није сачувало.
Наставих даље према старом граду и за пар минута хода стигох до сквера названог у част великог руског песника Александра Сергејевича Пушкина (1799-1837) на коме је 1989. године постављен његов споменик.

Пушкин се два пута накратко заустављао у Витепску. Први пут 1820. године када је кренуо у изгнанство у Одесу и 1824. на повратку из њега.
У близини је и Пушкинов мост (рус. Пушкинский мост) који премошћује реку Витбу по којој је град и добио назив Витепск.

Саграђен је 1961. отприлике на истом месту на коме се раније налазио дрвени мост са стубовима који је изграђен 60-70-их година XIX века. Пошто је врло брзо постао неупотребљив, након неколико покушаја ремонта гради се нови, такође дрвени мост који напослетку бива замењен бетонским. У последњих петнаестак година одомаћио се свадбени обичај да младенци за ограду као симбол нераскидивог брака закаче катанац, а кључ баце у реку Витбу. Такође постоји обичај да младожења треба на рукама да пренесе младу преко моста.
Мост са обе стране украшавају фигуре лавова.

Недалеко од моста је ушће реке Витбе у Западну Двину. Ушће је уређено, односно на Витби је да би се регулисао ниво воде направљено неколико мањих водопада.

У близини је и женски манастир, посвећен Силаску Светог Духа на Апостоле. Према легенди, манастирску цркву подигао је кнез Алгирдас у XIV веку, док се оснивање манастира приписује његовој другој жени Уљани Тверској, али се не искључује ни могућност да је манастир основала његова прва жена Марија Витепска, а да се налазио под покровитељством Уљане Тверске.

Црква је најпре била дрвена и православна, али након прихватања Брестовске уније постаје унијатска. Православно богослужење обновљено је 1661. године након што је руска војска 1654. током руско-пољског рата заузела Витепск. Ипак, 1667. године Миром у Андрусову Витепск се враћа Државној заједници Пољске и Литваније, а црква поново постаје унијатска. Након прве поделе Државне заједнице Пољске и Литваније до које је дошло 1772. године град улази у састав Руске Империје, а црква се предаје православним верницима.
Манастирски комплекс се до данашњих дана није сачувао у свом изворном облику. Цркву је совјетска власт затворила 1923., а срушила 1961. године. Садашње основно здање манастира изграђено је почетком XX века, док је нова, једнокуполна црква подигнута 2012. године када је и освештана.
Досадна киша поново је почињала да пада, па кренух степеницама према Успенској саборној цркви у нади да ћу тамо пронаћи неки заклон.

Заклона није било, али киша на срећу брзо престаде. Иначе, првобитно здање Успенске саборне цркве грађено је у периоду од 1743-1777. по узору на Базилику Светог Амброзија и Светог Карла у Риму у стилу такозваног виљнуског барока. Кажем „првобитно“, јер је Успенска саборна црква, уз Благовештенску, још један сакрални објекат који се у Витепску у последњих двадесетак година дигао из пепела.

Након успостављања совјетске власти црква је затворена, а нешто касније, 1936. године, доживљава судбину московског Храма Христа Спаситеља, односно бива срушена експлозивом. На њеном месту се гради фабрика за израду резног алата која је током 80-их година напуштена, а 1998. године срушена. Исте године Патријарх московски и целе Русије Алексеј II освештао је камен темељац нове цркве. Током обављања земљаних радова пронађени су остаци неколико стотина људи за које се верује да су жртве Гестапоа, мада се не искључује могућност да су убијени од стране НКВД-а. Прва служба у новоизграђеној цркви одржана је 2011. године.
Испред цркве је 2013. године свечано откривен споменик почившем патријарху московском и целе Русије Алексеју II.

Простор испред цркве представља лепо уређен видиковац са кога елегантне степенице воде према реци.

Док сам шетао градом стекао сам утисак да су у току припреме за неки догађај. У Парку победника, кроз који сам нешто раније због пљуска просто пројурио, постављали су се штандови и шатори. Заправо, то су биле завршне припреме за међународни фестивал уметности „Славјански базар“ који је требао да почне наредног дана. Фестивал је замишљен као заједнички културни догађај Белорусије, Русије и Украјине, али као гости учествују уметници из многих других земаља. Организује се још од 1992. године са геслом: „Уметношћу до мира и међусобног разумевања“. Акценат је на музичком стваралаштву, али се током фестивала такође организују филмске премијере, позоришне представе, изложбе, као и сајмови. За главна дешавања резервисан је летњи амфитеатар који је саграђен 1988. године и може да прими преко 6000 посетилаца, док се на сцени истовремено може наћи 1500 извођача.
Фестивал је доста значајан за град, јер се током припрема за његово одржавање обнављају стари и отварају нови хотели, уређује се историјско градско језгро, а сређују се и споменици архитектуре.
Да је Белорусија држава у којој се доста пажње посвећује култури, али и подједнаком развоју целе државе, говори акција под називом „Културна престоница Белорусије“ у складу са којом се сваке године бира град који ће те године бити центар културних дешавања. Циљ акције је развој и обогаћивање културног живота региона, као и привлачење пажње шире јавности и страних туриста. Закључно са 2009. годином културна престоница Белорусије био је Витепск, а од 2010. до 2016. част да носе ову титулу имали су Полоцк (2010.), Гомељ (2011.), Несвиж (2012.), Могиљов (2013.), Гродно (2014.), Брест (2015.), Молодечно (2016.).
Шетњу наставих улицом Комесара Крилова (рус. Комиссара Крылова) која је због разапетог транспарента и шатора са називом најпознатијег словачког пива „Zlaty bažant“ (срп. Златни фазан), током „Славјанског базара“ очигледно била резервисана за Републику Словачку.

Не пропустих прилику да у поменутој улици свратим у сувенирницу. Избор сувенира је био велики, али ја се ограничих на магнет и тањир. Улица Комесара Крилова налази се у историјском градском језгру и уз још неке улице, попут Суворовљеве (рус. ул. Суворова) резервисана је само за пешаке. У њој, као и у другим улицама старог града могу се видети зграде које датирају из XVIII и XIX века.
Киша је поново почињала да пада, па похитах до оближњег кафеа да се од ње сакријем, мало предахнем и попијем једну криглу витепског пива. Током обиласка градова на путовањима у кафиће обично свраћам када обиђем већину места у граду која сам тог дана планирао да посетим, али у случају Витепска због кише сам морао да направим изузетак.
У кафеу сам се задржао око пола сата, довољно дуго да се мало одморим и да киша престане да пада. У близини кафеа својим изгледом пажњу ми привуче Воскресенска црква (рус. Воскресенская церковь).

Прва црква на том месту подигнута је у XVI веку и била је од дрвета. Пошто је неколико пута нестајала у пламену у XVII веку гради се црква од камена која бива завршена 1772. године и најпре се користи као унијатски, а затим православни храм. Одлуком совјетских власти, под изговором да „омета градски саобраћај“, црква је срушена 1936. године. Након распада СССР-а повели су се разговори да цркву треба обновити, али су се водили спорови о томе да ли треба да буде православна или унијатска. На крају је одлучено да црква буде православна, али да обновљено здање има изглед цркве коју су саградили унијати 1772. године. Нова црква освештана је 10. јула 2010. Има три торња са 11 звона. Маса највећег звона је 1200, а најмањег 8 kg. Једно од њих је холандско звоно које је у Белорусију стигло као трофеј након Другог светског рата.
На тргу прекопута цркве 2014. године постављен је споменик литванском кнезу Алгирдасу (1296-1377) који је био ожењен Маријом, ћерком витепског кнеза Јарослава Васиљковича.

Пошто Јарослав није имао мушких наследника, након његове смрти Алгирдас постаје витепски кнез. Заслужан је за развој града, јер се током његове владавине у Витепску гради Црква Силаска Светог Духа на Апостоле, као и Горње и Доње утврђење. Подизање споменика кнезу Алгирдасу наишло је на негативан одјек у руској јавности, јер се за његово име везују три похода на Москву.
У близини цркве је градска већница из XVIII века.

Краљ Шведске и Пољске, велики литвански кнез Сигизмунд III Васа, подарио је 1597. године житељима Витепска Магдебуршко право на основу кога је створен изборни орган самоуправе – магистрат. За потребе заседања магистрата гради се градска већница која је у почетку била од дрвета.
Почетком треће деценије XVII века унијатски бискуп Јозафат Кунцевич отпочео је са прогоном православних становника Витепска и Полоцка због чега у јесен 1623. године православно становништво диже побуну у којој Кунцевич бива убијен. Пољске власти 1624. године град кажњавају тако што му одузимају магдебуршко право, одређен број побуњеника погубљују, а градску већницу руше. Следећи пољски краљ и кнез Велике Кнежевине Литваније, син Сигизмунда III, Владислав IV, 1644. године због заслуга у рату са Русијом враћа Витепску Магдебуршко право, а градска већница се обнавља.
У наредном периоду здање је неколико пута страдало у пожару, али је увек обнављано. Зграда која се сачувала до данашњег дана у донекле измењеном облику саграђена је од цигала 1775. године и представља комбинацију два стила: торањ је изграђен у стилу касног барока, док зидови имају црте класицизма.
У данашње време у згради је смештен Завичајни музеј града.
Током Великог отаџбинског рата на тргу испред већнице стајала су вешала на којима су се вршила погубљења витепских партизана и илегалаца.

Беспримерној храбрости совјетских патриота погубљених на овом месту од стране немачко-фашистичких завојевача од 1941. до 1944. године

Од градских знаменитости у близини је и фонтана коју грађани Витепска у жаргону зову „три русалке“, „три девојке“ или „три жене“. Прави назив фонтане је „Ушће три реке“ (рус. Слияние трёх рек). Три женске скулптуре заправо симболички представљају ушће три витепске реке: Западне Двине, Витбе и Лучосе.

Од фонтане кренух „на север“ Суворовљевом улицом која важи за једну од најстаријих витепских улица. Краси је велики број историјских зграда од којих већина датира из XIX века. Од 2010. улица је резервисана само за пешаке, па су са обе стране постављене клупе. Ту је и неколико кафића и ресторана. Иако је главна пешачка зона, улица није „начичкана“ продавницама и угоститељским објектима.
Убрзо стигох до Парка партизанске славе „Минај Шмирјов“.

Ради се о лепо уређеној зеленој површини која се простире на скоро 8 хектара. Парк је добио назив у част једног од организатора партизанског покрета у Витепској области – Минаја Филиповича Шмирјова (1891-1964). „Батка“ Минај, како су га саборци звали, у рату је изгубио целу породицу. Жена му је умрла још пре рата, а четворо деце узраста четрнаест, десет, седам и три године Немци су узели као таоце, желећи да на тај начин приморају Шмирјова да се преда, а како до тога није дошло, стрељали су их. Као и свуда на окупираним територијама где је постојао партизански покрет и у Белорусији је народ због тога платио високу цену, попут становника села Хатињ које је током казнене операције сравњено са земљом, а мештани побијени.
У парку се налази споменик деци чије је детињство прекинуо рат.

Постављен је 2011. године у оквиру обележавања Дана града, а представља фигуру дечака и девојчице који седе на степеништу порушене куће. У дечаковим рукама је парче хлеба које даје девојчици.
У оквиру парка је сквер посвећен обележавању 70 година од формирања Витепске области.

Недалеко од парка је Сквер хероја Отаџбинског рата 1812. године који се сматра његовим саставним делом. У његовом централном делу уздиже се гранитни обелиск висине 26 метара посвећен херојима поменутог рата.

Средства за подизање споменика сакупили су становнице Витепске губерније, а један од „спонзора“ је био и председник руске владе Петар Столипин (1862-1911). Обелиск, који представља и најстарији сачувани споменик у граду, постављен је 1912. поводом обележавања стогодишњице борби које су код Витепска вођене да би се омогућило повлачење руске војске.

Наполеон је у Витепск ушао 16. јула 1812. и требало је да са војском ту презими, али се у граду ипак задржао само 16 дана. Док је боравио у Витепску живео је у губернаторском дворцу који данас представља споменик архитектуре XVIII века.

У непосредној близини дворца је и омање војничко гробље на коме је сахрањено шеснаест официра Црвене армије, као и Минај Шмирјов, који је након рата проглашен за почасног грађанина Витепска.
Ту је и арт центар Марка Шагала (1887-1985), чувеног сликара модернисте и водећег представника светске авангарде који је рођен у Витепску. Центар служи као место на коме се организују изложбе Шагалових графичких радова. Отворен је 1992. године.

Пошто је био понедељак, центар није радио, јер је тај дан предвиђен за одржавање. У граду такође постоји музеј кућа Марка Шагала, али је као и центар била затворена. Осим Шагала, у Витепску је рођен и Иван Иванович Солертински, познати совјетски музиколог, позоришни и музички критичар.

Део живота у Витепску провели су Иља Рјепин, Казимир Маљевич, Самуил Маршак…
Од Сквера хероја отаџбинског рата 1812. кренух назад према старом граду. Пошто киша није падала желео сам да се вратим истим путем и сликам још нека места која раније због пљуска нисам успео.
Врло брзо стигох назад до обале Западне Двине која кроз Витепск протиче дужином од 17 километара. Река је некада била део трговачке руте од Варјага до Грка, односно средњевековног трговачког пута који је повезивао Скандинавију, Кијевску Русију и Византију.
Речна обала у централном градском делу је врло једноставно уређена и осим шеталишта на њој нема ничега.

Осим Трга хиљадугодишњице Витепска којим сам прошетао нешто раније, на реку се наслања и Парк победника.

Колико сам могао да приметим, у њему су текле припреме за предстојећи „Славјански базар“. Да све буде у најбољем реду старали су се органи реда.

Након обележавања 65 година од победе у Другом светском рату у Парку победника је направљена Алеја војничке славе у којој је изложена војна техника.

Оклопна возила

Хеликоптер Ми-8

Хеликоптер Ми-2

Совјетски ловац МиГ-17

Хеликоптер Ми-24

Парк победника наставља се у Трг победе чија површина износи више од 7 хектара, што га чини највећим тргом у Белорусији. Са једне стране завршава се стамбеном зградом на чијем врху стоји натпис: „ПОДВИГ СОВЈЕТСКОГ НАРОДА ЈЕ БЕСМРТАН“.

На другом крају трга је споменик „Три бајонета“ који представља три трапезна обелиска висине 56 метара у чијем подножју гори вечна ватра.

На висини од шест метара обелисци су спојени рељефима на којима су приказани војници ослободиоци, партизани и илегалци.

Према једном тумачењу три бајонета симболишу три победничке силе у Великом отаџбинском рату: совјетску армију, партизане и илегалце. Постоји и друго мишљење да сваки од бајонета представља по један рат: Велики отаџбински 1812. године, Први и Други светски рат. Тврдњу да је то можда заиста тако поткрепљују два топа која изгледом подсећају на оне из Наполеонових ратова.

Облачно небо над Витепском није обећавало ништа добро, па одлучих да се трамвајем број 8 вратим на железничку станицу. О томе где купити карту за градски превоз нисам размишљао, јер возила имају кондуктере. У времену када се тежи аутоматизацији послова то је вероватно један од начина да се људима обезбеди какво-такво запослење.
До поласка воза за Санкт Петербург било је нешто више од два сата, па се промувах још мало по железничкој станици.

За добродошлицу онима који у Витепск долазе возом задужени су мушкарац и жена одевени по моди с почетка прошлога века.

Ради се о скулптурној композицији „Они који дочекују“ (рус. Встречающие) која се налази на првој платформи станице. Елегантна дама у руци држи цвет, док старији мушкарац нестрпљиво гледа на сат.
Остатак времена до поласка воза проведох у чекаоници на спрату чије зидове украшава неколико фотографија посвећених Марку Шагалу, односно обележавању 100. годишњице његове женидбе.

Марк Шагал и Бела Розенфелд венчали су се 25. јула 1915. године. Осим животне сапутнице, Бела је постала и његова муза.

Учесници обележавања свадбеног јубилеја

У чекању воза за Санкт Петербург препустих се мислима о досадашњем делу путовања. Беше ми драго да упркос томе што сам променио шест возова све и даље иде по плану, али и криво што су ми временске прилике у Витепску помрсиле конце и нису дозволиле да мало више уживам у његовом обиласку. Да сам бар мало боље подесио „тајминг“ и стигао дан касније, осетио бих атмосферу „Славjанског базара“. Било како било, поподне проведено у Витепску пријало ми је и улило енергију за наставак путовања. Сам град оставио је на мене позитиван утисак, не само зато што је као сви белоруски градови лепо уређен и чист, већ и због тога што је упркос великим ратним разарањима успео бар мало да сачува дух прошлих времена. Ту пре свега мислим на историјско градско језгро које красе здања из друге половине XVIII, XIX и са почетка XX века.

„Плацкартни“ вагон

Дође време да се укрцам у воз за Санкт Петербург. Пошто ми до тада једина вожња „плацкартним“ вагоном беше она кратка између Тереспола и Бреста, крочих у њега као у једну непознаницу. О вожњи спаваћим колима треће класе читао сам на интернету пре путовања, чисто да знам како све то изгледа, шта ме очекује и на шта посебно да обратим пажњу. Приликом куповине карте изабрао сам горњи лежај, јер у случају да сам изабрао доњи, сапутник са горњег лежаја би могао да се спусти на доњи да би мало поседео или евентуално нешто презалогајио. На то законски нема право и све зависи од добре воље онога ко је на доњем лежају, односно да ли ће му то дозволити или не. Пошто сам путовао сам, желео сам да комуникацију са сапутницима сведем на минимум и тако избегнем било какве конфликтне ситуације, јер се никада не зна каква особа ће вам као сапутник запасти. Сигурно најгора варијанта је да вам друштво прави човек који уз флашу вотке жели да лакше поднесе путовање или још горе, неколико њих. Конзумирање алкохола у возу је забрањено, осим у вагон-ресторану, али увек се може наћи неки „паметњаковић“ који ће то правило прекршити.
Крађа је вероватно једна од ствари која брине све који путују возом, поготово ако је у питању самостално путовање. Ипак, вероватноћа да до ње дође у „плацкартном“ вагону мања је него у вагону са купеима, јер је једноставно све отворено, па се види ако неко почне да „тркељише“ по вашим стварима док нисте ту.
Као сапутници запале су ми три старије жене, па бојазан да ће ме неко покрасти или ми досађивати одмах неста. Бакица која је имала место испод мог лежаја понуди ме да седнем док чекам да проводница донесе постељину, али мени је било глупо да то учиним, јер је на њеном лежају већ била прострта постељина. Када проводница донесе моју постељину, бака устаде да лакше наместим свој лежај и рече да се, када легнем, обавезно покријем ћебетом, јер је ноћу хладно. На моје питање како се попети на горњи лежај помоћу предвиђених рукохвата и степеника одговори, да је најлакше да се горе попнем „преко столића“. Ипак, одлучих да не послушам „бабушку“, већ се рукама ослоних на оба горња лежаја, а ногама одбацих од земље. Тако заузех своје место у „плацкартном“ вагону које без преке потребе нисам планирао да напуштам све до Санкт Петерсбурга, односно до јутра.

Наставак —>