Orša

Орша – источна капија Белорусије

<— Претходни повезани чланак

11.07.2016.

Воз 096 Б Брест – Москва био је надомак Орше када одлучих да изађем из купеа и мало протегнем ноге. Иако је вагон са купеима нешто скупљи од „плацкартног“ вожња у њему ми није нешто нарочито пријала, јер је у купеу било некако превише загушљиво. Вагон је био старог типа, можда још из совјетског времена.

Ипак, упркос томе што се радило о вагону старије генерације, у њему су, додуше, само у ходнику, постојале утичнице од 220 волти, тако да се батерија мобилног телефона или неког другог геџета могла напунити без проблема.

Осим тога, био је донекле осавремењен информационим дисплејима попут овог који показује спољашњу температуру.

Од Бреста до Орше има око 560 километара које је воз прешао за око седам и по сати. Неки би рекли да је то много, али имајући у виду да је карта за вагон са купеима коштала свега нешто више од 7 евра, било је подношљиво.

Воз 096 Б Брест – Москва

Идеја да се на путу за Санкт Петербург зауставим у Орши била је у непосредној вези са девизом свих мојих путовања: „Видети што више, а пут платити што мање“, односно нисам желео да купујем карту за директан воз од Бреста до Санкт Петербурга, већ сам одлучио да кроз Белорусију „сецкам“ пут и тако прођем што јефтиније.
Први задатак по доласку у Оршу био је да нађем гардеробу на железничкој станици и у њој оставим ранац. Пронађох је, наравно, без проблема, јер је на станици све добро обележено. Као потврду да сам оставио пртљаг добих пластични жетон. Упитах радницу у гардероби шта се дешава ако којим случајем изгубим жетон. Она ми одговори да је процедура у случају губитка жетона доста компликована и да у њој мора да учествује и милиција због састављања протокола. Желећи да избегнем било какве компликације одлучих да жетон за гардеробу чувам као очи у глави.
Пре шетње по граду реших да најпре бацим поглед на железничку станицу.

Прва зграда железничке станице подигнута је 1871. године. Саграђена је од дрвета, а разлог да се изгради била је пруга Москва – Брест која је пролазила кроз Оршу. Дрвену зграду 1912. године замењује бетонска. Средином 30-их година XX века број путника кроз железничку станицу у Орши се знатно повећао, па је настала потреба за њеним проширењем које је завршено пред почетак Другог светског рата током кога је станица делимично порушена. Обнова је започета 1944., а завршена 1947. године. Током 1953. године здање је дорађивано, па се тако на западној и источној страни појавио први спрат. Од тада, па до данас станица је још пар пута претрпелa одређене измене које су се углавном тицале њене унутрашњости. Одлуком Савета министара Републике Белорусије 2007. године згради желеничке станице у Орши додељен је статус културно-историјске вредности.
Пошто никуда нисам журио, одлучио сам да станицу разгледам и споља и изнутра. Унутрашњост станице је лепо уређена, све је чисто и углачано.

Простор око шалтера оплемењује неколико великих саксија са цвећем.

Оно што ми је увек на железничким станицама држава бившег СССР-а западало за очи биле су витрине за храну у којима се осим разних пецива и сендвича продавала и много „озбиљнија“ храна, попут печених пилећих батака и похованог белог меса. Станица у Орши није била изузетак.

Шетајући по станичном перону западе ми за око изузетно прецизно обележен простор за пушаче који се налазио око станичне светиљке.

На стуб светиљке био је прикачен знак да се ради о месту које је одређено за пушаче, а да се они не би превише „ширили“ на плочнику је испрекиданим линијама обележен простор који је резервисан за њих. Прецизно, нема шта.
Простор на железничкој станици украшава парна локомотива серије П-36 коју је производила Коломенска фабрика парних локомотива од 1950. до 1956. године.

Постављена је 1984. године да подсећа на радне подвиге оршанских железничара у обнови економије и поводом јубилеја 40 година од ослобођења Белорусије од немачких завојевача.
Иначе, када већ споменух Немце и Други светски рат, морам да истакнем да упркос томе што је врло брзо била заузета (Минск је пао већ 28. јуна 1941., свега шест дана након почетка рата) Белорусија, тачније белоруски народ, наставио је да пружа отпор непријатељу организовањем партизанских одреда. Према мишљењу совјетских и низа савремених белоруских историчара, партизански покрет на територији Белорусије имао је општенародни карактер. Пошто преко Белорусије пролази неколико железничких коридора, главни задатак партизана био је да спречи немачка појачања да стигну на фронт. У области Орше, која и данас представља велики железнички чвор, деловао је Оршански партизански одред на чијем је челу био Константин Заслонов, некадашњи начелник оршанског железничког депоа.

Почетком рата, када су се Немци приближили Орши, Заслонов је евакуисан у Москву, али у октобру 1941. по сопственој жељи бива послат у непријатељску позадину са групом железничара. Тамо организује групу илегалаца која помоћу такозваних угљених мина за три месеца диже у ваздух 93 парне локомотиве. Угљена мина заправо је представљала тротил који је био маскиран тако да изгледа као комад каменог угља. Тако замаскиран експлозив убацивао се у тендер за угаљ одакле га је ложач парне локомотиве, неразликујући га од осталог угља, убацивао у ложиште. Илегалци су тротил добијали из артиљеријских пројектила тако што су им вадили упаљаче, а затим их загревали до температуре од максимално 100 степени на којој тротил почиње да се топи. Затим би тротилу давали облик комада каменог угља и „паклена направа“ била је спремна.

Током 1942. у борби против партизана немачка команда ангажује такозвану Руску националну народно армију (РННА) која је формирана у окупираним деловима СССР-а, а чинили су је заробљени војници Црвене армије. Заслонов је тежио да припаднике РННА придобије на своју страну, у чему је имао успеха, али је у једном од таквих покушаја у новембру 1942. године убијен. Пошто су Немци и за мртвог Залонова обећавали награду, становници села у коме је погинуо сакрили су његово тело, а након одласка јединица РННА тајно су га сахранили заједно са његовим ађутантом који је такође том приликом погинуо. После рата њихови посмртни остаци пренети су и сахрањени на оршанској железничкој станици.

Након разгледања железничке станице кренух према граду. Са надземног прелаза бацих још један поглед на станичну зграду испред које се врзмало доста људи, јер је у Белорусији, као и у осталим државама бившег СССР-а, воз прилично популарно превозно средство.

У близини станице некада је постојала црква која је 1930. године затворена и претворена у железнички ресторан. Почетком Другог светског рата уништена јој је централна купола, а 1955. године дигнута је у ваздух. Данас се недалеко од места где се она налазила гради Храм Рођења Христовог.

У близини железничке је и аутобуска станица чија зграда изгледа доста савремено. Саграђена је 2008. године и сматра се једном од најлепших нових зграда у граду.

Од централне железничке станице до дела града који сам желео да посетим било је нешто више од 4 километра, па кренух према станици градског превоза. Није ми се ишло пешке, јер успут, осим стамбених квартова, није имало шта да се види.
У близини станице је железнички културни центар испред кога се налази споменик руском револуционару и совјетском политичком раднику Сергеју Кирову.

Недалеко је и обелиск подигнут у част железничара-илегалаца. Налази се испред Меморијалног музеја хероја Совјетског Савеза К.С. Заслонова. На мерменим плочама уклесано је сто имена и презимена радника железничког депоа, погинулих током Другог светског рата.

Пошто сам планирао да користим градски превоз мучило ме је питање куповине карте, односно нисам знао да ли се купују у возилу или можда на киоску. У близини стајалишта градског превоза налазио се киоск, па упитах продавачицу, на шта ми она уз осмех одговори да се карте за градски превоз купују у возилу. Након пар минута чекања на стајалиште стиже „маршрутка“ бр. 1. Радило се о старом комбију, за кога бих по изгледу рекао да је још из совјетског времена, који је прилагођен за превоз по граду. Под тим мислим на рукохвате за лакши улазак и излазак путника чија је конструкција, између осталог, била заварена за под комбија. Варови су били невешто урађени, јасно је било да их је урадио неко коме заваривање није јача страна. Карту купих код возача, а оно што ме баш изненади, беше фискални рачун који је ишао у комплету са њом. Значи, није битна естетика, битно је да се све ради по закону.
Поучен искуством са претходног путовања да „HERE“ мапе у Белорусији не раде пре путовања у мобилни телефон сам инсталирао другу апликацију за навигацију „MapFactor” која је функционисала без проблема. Ипак, из „маршрутке“ изађох једну станицу касније него што сам планирао, па сам пешке морао да се вратим пар стотина метара назад. Наставих Совјетском улицом према делу града у коме се у древним временима налазио замак.

Убрзо стигох до католичке цркве Светог Јосифа Обручника. Да се на њој не налази крст, по изгледу никада не бих рекао да се ради о сакралној грађевини. На њеном месту је у XVII веку најпре саграђена дрвена црква која је била део комплекса доминиканског манастира. Крајем XVIII и почетком XIX века њу замењује црква од камена.

Доминикански манастир затворен је 1845. године и до данашњих дана од њега се ништа није сачувало. Црква је имала два торња, али су они 1870. уклоњени. Затворена је 1937. године, а током 60-их година била је преуређена и претворена у Дом културе. Почетком 90-их је обновљена и враћена католичкој цркви.
Недалеко од ње налази се Црква Рођења Пресвете Богородице. Прва црква саграђена је крајем XVII века и била је део Свето-Успенског женског манастира. Затим је преименована у Свето-миколску и преуређена у стилу барока са елементима класицизма. Почетком XIX века додат је звоник.

Тридесетих година XX века совјетска власт цркву руши, а на њеном месту гради се парк. На основу старих сачуваних цртежа и докумената 2003. године на темељима старе започета је изградња нове цркве.
У њеној непосредној близини налази се још једна црквена грађевина. Ради се о Цркви Светог Михаила.

Подигнута је 1995. године и оно што је издваја од осталих је то што је саграђена од дрвета. Као основни стил изабрано је црквено градитељство руског севера кога карактерише коришћење дрвета као грађевинског материјала.
Убрзо стигох до моста преко реке Оршице по којој је град и добио име.

Шеталиште око моста је лепо уређено, а на реци се могу видети и патке.

Са моста се пружа поглед на узвишицу на којој се некада налазио Оршански замак

Замак је најпре био од дрвета и простирао се на пола хектара. Имао је свега три куле, а дужина по периметру износила је 310 метара. Са свих страна је био окружен водом. Почетком XIV века, током владавине великог литовског кнеза Олгерда, врши се његова реконструкција. Површина се увећава шест пута, а део дрвених зидова замењен је каменим. Следећа реконструкција рађена је почетком XVI века за време владавине великог литавског кнеза Александра. Замак је добио још две куле, па их је укупно имао пет. Периметар замка износио је 900 метара док су зидови били висине 5-8 метара. Замак је имао и звоно које је упозоравало на опасност. Испред капије замка налазио се покретни мост са ланцима који се подизао у случају напада. Последња реконуструкција изведена је у XVII веку. Ојачане су куле, а измене су претрпели и зидови који су добили камене зупце. Гарнизон замка бројао је око 200 војника. Замак је издржао многе опсаде, више пута је рушен и поново обнављан. Уништен је током Великог северног рата од стране руске војске.
Пређох мост преко реке Оршице и стигох до узвишења.

На њему се налази обележје које подсећа да је Орша један од најстаријих градова не само у Белорусији, већ и у Источној Европи.

Град се први пут помиње у Повести минулих лета чувеног летописца Нестора под датумом 10. јули 1067. године. Према поменутом летопису, на тај дан на левој обали Дњепра у Рши код Смоленска синови Јарослава Мудрог на превару заробише полоцког кнеза Всеслава Чародеја са малолетним синовима Борисом и Глебом. То се десило након познате битке на реци Немиги, када им у борби то није пошло за руком.
Приликом раскопавања места на коме се налазио замак и средњевековни град пронађени су многи предмети који датирају из периода од XI до XIV века, као што су врхови стрела и копаља, делови мачева, мамузе, ножеви, наруквице, перле… Простор представља археолошки споменик и под заштитом је државе.

Кренух даље према још једној знаменитости Орше, такозваном „Млину“ (белорус. млын). Успут на зиду једне зграде угледах државне симболе Белорусије, односно њен грб и заставу.

Интересантно је да након распада Совјетског Савезе, као и већина осталих његових република, и Белорусија совјетски грб замењује историјским, али у њеном случају он се није задржао дуго, па се тако након референдума 1995. године враћа грб који представља мало измењени грб Белоруске ССР.
Да се вратим на „Млин“, односно воденицу. Због црвене цигле која јој даје упечатљив изглед зграда се сматра једним од симбола града. Подигнута је на вештачком каналу који спаја Оршицу и Дњепар. Заправо, канал је некада представљао ров замка који је био испуњен водом.

Првобитно здање, које се на том месту налазило и у време постојања оршанског замка, било је од дрвета. Нова зграда саграђена је 1902. године. Нешто касније, 1910., „Млин“ добија електрични генератор.

Некада је сматран за један од највећих у Могиљевској губернији. Био је у функцији све до Октобарске револуције, након које се затвара, а зграда добија разне намене. Од 1995. године у њој је смештен Етнографски музеј у коме се могу видети различити предмети из живота белоруског сељака, као и предмети народне радиности. Пошто нисам имао превише времена посету музеју сам прескочио.
Крај воденице се налази мост који је саграђен када и нова зграда „Млина“.

До канала је могуће спустити се степеницама и доћи до платформе на чијој огради је доста парова „закатанчило“ своју љубав.

Из правца воденице се пружа леп поглед на обележје о првом помињању града

Када сам стигао у Оршу временске прилике нису биле баш најбоље. Небом су крстарили сиви облаци из којих је сваког тренутка могла да почне киша. Ипак, како је дан одмицао облака је било све мање и мање.
Недалеко од воденице налази се још једно здање по коме је Орша препознатљива. Ради се о згради језуитског колегијума.

За оснивање колегијума крајем XVI века заслужани су шведски и изборни пољско-литвански краљ Сигисмунд III Васа и литвански канцелар Лав Сапјега. Здање колегијума најпре је било дрвено. Након пожара 1680. године, у коме је колегијум потпуно изгорео, средствима пољског краља Јана III Собјеског 1690. гради се нова зграда од камена. Колегијум је осим за духовни, важио и за образовни центар. У његовој школи предавали су се филозофија, логика и реторика. Имао је и позориште, башту, апотеку и лабораторију. Пошто је представљао најугледнију зграду у граду, послужио је као Наполеоново коначиште током његовог повлачења из Москве 1812. године. У исто време као интендант француске војске у Орши је боравио и француски писац Мари-Анри Бел, познатији под псеудонимом Стендал.
Без обзира што је 1773. римски папа Климент XIV забранио језуитски ред, Катарина Велика је дозволила језуитима да наставе са својом делатношћу. Њихов рад забрањује 1820. цар Александар I. Колегијум се претвара у окружну школу, а нешто касније почиње да се користи као затвор. Први затвореници довезени су 1842. године. У затвору су се 1863. били заточени учесници Јануарског устанка који су одатле одвожени у Сибир. Касније су се у њему налазили и учесници револуције из 1905. године, а током 30-их година и жртве Стаљинових чистки. Затворен је 1989. године. Капитална реконструкција обављена је 2007. и 2008. године и сада су у здању некадашњег језуитског колегијаума смештени дечија библиотека, уметничка галерија са изложбеним простором и сектор за културу градског извршног комитета.
Прођох поред колегијума и наставих према оближњем парку у коме је 1994. године подигнут споменик војницима погинулим током совјетске интервенције у Авганистану од 1979. до 1989. године.

Од 20 хиљада Белоруса који су учествовали у Авганистанском рату 482 су били из Орше. У рату су погинула двадесет двојица, а њихова имена исписана су на бронзаној плочи споменика.
У близини споменика је и такозвани БМД, односно борбено возило ваздушно-десантних јединица. Специфично је по томе што се може избацити из авиона и спустити падобраном.

Од споменика кренух према оближњем мосту преко Дњепра. Нисам се могао отргнути утиску да Дњепар у Орши не изгледа тако моћно, као рецимо, у Кијеву.

Крај моста, на другој обали реке, 1966. године подигнут је меморијални комплекс посвећен совјетском бацачу ракета умиљатог назива „Каћуша“.

Плотун који је означио њену прву борбену употребу испаљен је у близини Орше 14. јула 1941. године под командом капетана Ивана Фљорова коме је било поверено командовање првом батеријом ракетне артиљерије састављене од седам „Каћуша“.

Пошто се радило о новој врсти наоружања „Каћуше“ су у то време биле једна од највећих војних тајни и поседовале су систем за самоуништење. У октобру 1941. батерија бива опкољена, па капетан Фљоров, не желећи да ракетни бацачи падну Немцима у руке, диже их у ваздух и том приликом сам гине.

Осим макете „Каћуше“ која је урађена у природној величини део комплекса су и шине које представљају лансирне рампе.

Враћам се на десну обалу Дњепра и након десетак минута хода стижем до Лењиновог трга који се, наравно, не може замислити без споменика вођи Октобарске револуције.

Иако се од распада Совјетског Савеза број Лењинових споменика у Белорусији смањио за једну трећину, Орша се може похвалити са два споменика и спомен плочом на железничкој станици.
На тргу угледах киоск па похитах према њему да видим има ли можда неких сувенира. Избор није био велики, али ипак не пропустих прилику да купим пар магнета.
До поласка воза за Витепск било је још времена, па кренух даље Лењиновом улицом. Убрзо стигох до Цркве Светог Леонида која се у Орши појавила 2006. године. Јединствена је по томе што је у потпуности саграђена новцем грађана Орше и што представља једину цркву у Белорусији посвећену Светом Леониду.

Иначе, пре него што је постао светац, Леонид је 50 година живео световним животом и бавио се земљорадњом. До промене у његовом животу долази након што му се у сну неколико пута јавила Богородица и заповедила да пронађе икону Пресвете Богородице Одигиртије, у њену част подигне храм на реци Лузи и остане у њему да живи до краја живота. Иако је већ био у поодмаклим година Леонид следи Богородичину заповест и успева да је испуни. Умро је у дубокој старости. Преподобног Леонида Устнедумског Православна црква слави 17. јула по јулијанском календару.

Недалеко од цркве Светог Леонида налази се такозвани „нулти километар“ (рус. нулевой километр), односно место одакле се рачуна километража од Орше до других градова.

Представља стубић на ниском постаменту у чијем је подножју исписана километража до Смоленска, Минска, Витебка и Москве.

Поред „нултог километра“ пролази улица Владимира Короткевича (1930-1984.), белоруског писца, песника и драматурга рођеног у Орши који се сматра једном од најистакнутијих фигура у белоруској књижевности XX века.

Недалеко, у Лењиновој улици на броју 26, налази се музеј посвећен његовом животу и стваралаштву.
Време за посету Орши полако је пролазило, па реших да кренем назад према железничкој станици. Наравно, нисам ни помишљао да се враћам пешке, већ седох у аутобус број 11. Пошто сам уграбио место до прозора, одлучих да направим видео снимак улица кроз које је аутобус пролазио.

Као што се са снимка види, и у Орши, као и у осталим белоруским градовима, улице су чисте и сређене.

Пре него што уђох у зграду железничке станице западоше ми за око две спомен-плоче које су ми раније промакле. Прва од њих подсећа да је Лењин кроз железничку станицу у Орши прошао два пута, први пут у септембру 1895. при повратку из иностранства у Русију, а други пут у јулу 1900. када је кренуо у емиграцију.

На другој пише да је 12-13 јуна 1919. агитационом возом „Октобарска револуција“ у Оршу допутовао и радним људима се обратио Михаил Иванович Калињин.

Пошто сам жетон за гардеробу чувао као очи у глави без проблема преузех ранац и кренух према колосецима. Успут бацих поглед на таблу са поласком и доласком возова.

Воз за Витебск полазио је у 12:19. Радило се о локалном возу ДДБ1 са дизел локомотивом.

Унутрашњост вагона подсећала је на вагоне беовоза, али је све било много просторније. На сваку клупу за седење могла су да стану три путника.

Вагон је био шири, јер је ширина колосека у државам бившег СССР-а већа и износи 1520 mm, што је знатно више у односу на стандардних 1435 mm.
Још једна ствар у вагону која ми је скренула пажњу била је жута плочица на зиду крај врата на којој је крупним словима писало „МИЛИЦИЈА“.

Притиском на тастер успоставља се веза са машиновођом који затим контактира органе реда на најближој станици. А органа реда у Белорусији, коликом сам могао да приметим, има довољно. Само на железничкој станици била су паркирана три милицијска возила.

Воз је лагано напуштао Оршу. У вагону је било свега неколико путника, па ми је мир који је у њему владао дао могућност да сведем утиске о „блиц“ посети граду кога због свог положаја са правом зову источном капијом Белорусије. Иако има историју која досеже скоро хиљаду година у назад и места која на то подсећају, Орша је својим изгледом на мене оставила утисак типичног града совјетске епохе. Осим широких улица и стамбених зграда из совјетског времена на то је можда утицала и чињеница да Орша, као и велика већина градова бившег СССР-а нема пешачку зону, као што је то, рецимо, Совјетска улица у Бресту којом сам прошетао дан раније. То је велики хендикеп, јер су то места која туристи највише посећују. Као и у свим градовима Белорусије, улице у Орши су чисте, помало стерилне од те чистоће, а фасаде зграда у добром стању, што даје позитивну слику о граду. Да ли је код Белоруса свест на вишем нивоу, па отпад заврши тамо где треба, или им комуналне службе беспрекорно раде, не бих са сигурношћу могао да кажем. У сваком случају шетња кроз Оршу била је опуштајућа, пријатна и трајала је таман колико треба.

 

Наставак —>