11.07.2016.
Voz 096 B Brest – Moskva bio je nadomak Orše kada odlučih da izađem iz kupea i malo protegnem noge. Iako je vagon sa kupeima nešto skuplji od „plackartnog“ vožnja u njemu mi nije nešto naročito prijala, jer je u kupeu bilo nekako previše zagušljivo. Vagon je bio starog tipa, možda još iz sovjetskog vremena.
Ipak, uprkos tome što se radilo o vagonu starije generacije, u njemu su, doduše, samo u hodniku, postojale utičnice od 220 volti, tako da se baterija mobilnog telefona ili nekog drugog gedžeta mogla napuniti bez problema.
Osim toga, bio je donekle osavremenjen informacionim displejima poput ovog koji pokazuje spoljašnju temperaturu.
Od Bresta do Orše ima oko 560 kilometara koje je voz prešao za oko sedam i po sati. Neki bi rekli da je to mnogo, ali imajući u vidu da je karta za vagon sa kupeima koštala svega nešto više od 7 evra, bilo je podnošljivo.
Voz 096 B Brest – Moskva
Ideja da se na putu za Sankt Peterburg zaustavim u Orši bila je u neposrednoj vezi sa devizom svih mojih putovanja: „Videti što više, a put platiti što manje“, odnosno nisam želeo da kupujem kartu za direktan voz od Bresta do Sankt Peterburga, već sam odlučio da kroz Belorusiju „seckam“ put i tako prođem što jeftinije.
Prvi zadatak po dolasku u Oršu bio je da nađem garderobu na železničkoj stanici i u njoj ostavim ranac. Pronađoh je, naravno, bez problema, jer je na stanici sve dobro obeleženo. Kao potvrdu da sam ostavio prtljag dobih plastični žeton. Upitah radnicu u garderobi šta se dešava ako kojim slučajem izgubim žeton. Ona mi odgovori da je procedura u slučaju gubitka žetona dosta komplikovana i da u njoj mora da učestvuje i milicija zbog sastavljanja protokola. Želeći da izbegnem bilo kakve komplikacije odlučih da žeton za garderobu čuvam kao oči u glavi.
Pre šetnje po gradu reših da najpre bacim pogled na železničku stanicu.
Prva zgrada železničke stanice podignuta je 1871. godine. Sagrađena je od drveta, a razlog da se izgradi bila je pruga Moskva – Brest koja je prolazila kroz Oršu. Drvenu zgradu 1912. godine zamenjuje betonska. Sredinom 30-ih godina XX veka broj putnika kroz železničku stanicu u Orši se znatno povećao, pa je nastala potreba za njenim proširenjem koje je završeno pred početak Drugog svetskog rata tokom koga je stanica delimično porušena. Obnova je započeta 1944., a završena 1947. godine. Tokom 1953. godine zdanje je dorađivano, pa se tako na zapadnoj i istočnoj strani pojavio prvi sprat. Od tada, pa do danas stanica je još par puta pretrpela određene izmene koje su se uglavnom ticale njene unutrašnjosti. Odlukom Saveta ministara Republike Belorusije 2007. godine zgradi želeničke stanice u Orši dodeljen je status kulturno-istorijske vrednosti.
Pošto nikuda nisam žurio, odlučio sam da stanicu razgledam i spolja i iznutra. Unutrašnjost stanice je lepo uređena, sve je čisto i uglačano.
Prostor oko šaltera oplemenjuje nekoliko velikih saksija sa cvećem.
Ono što mi je uvek na železničkim stanicama država bivšeg SSSR-a zapadalo za oči bile su vitrine za hranu u kojima se osim raznih peciva i sendviča prodavala i mnogo „ozbiljnija“ hrana, poput pečenih pilećih bataka i pohovanog belog mesa. Stanica u Orši nije bila izuzetak.
Šetajući po staničnom peronu zapade mi za oko izuzetno precizno obeležen prostor za pušače koji se nalazio oko stanične svetiljke.
Na stub svetiljke bio je prikačen znak da se radi o mestu koje je određeno za pušače, a da se oni ne bi previše „širili“ na pločniku je isprekidanim linijama obeležen prostor koji je rezervisan za njih. Precizno, nema šta.
Prostor na železničkoj stanici ukrašava parna lokomotiva serije P-36 koju je proizvodila Kolomenska fabrika parnih lokomotiva od 1950. do 1956. godine.
Postavljena je 1984. godine da podseća na radne podvige oršanskih železničara u obnovi ekonomije i povodom jubileja 40 godina od oslobođenja Belorusije od nemačkih zavojevača.
Inače, kada već spomenuh Nemce i Drugi svetski rat, moram da istaknem da uprkos tome što je vrlo brzo bila zauzeta (Minsk je pao već 28. juna 1941., svega šest dana nakon početka rata) Belorusija, tačnije beloruski narod, nastavio je da pruža otpor neprijatelju organizovanjem partizanskih odreda. Prema mišljenju sovjetskih i niza savremenih beloruskih istoričara, partizanski pokret na teritoriji Belorusije imao je opštenarodni karakter. Pošto preko Belorusije prolazi nekoliko železničkih koridora, glavni zadatak partizana bio je da spreči nemačka pojačanja da stignu na front. U oblasti Orše, koja i danas predstavlja veliki železnički čvor, delovao je Oršanski partizanski odred na čijem je čelu bio Konstantin Zaslonov, nekadašnji načelnik oršanskog železničkog depoa.
Početkom rata, kada su se Nemci približili Orši, Zaslonov je evakuisan u Moskvu, ali u oktobru 1941. po sopstvenoj želji biva poslat u neprijateljsku pozadinu sa grupom železničara. Tamo organizuje grupu ilegalaca koja pomoću takozvanih ugljenih mina za tri meseca diže u vazduh 93 parne lokomotive. Ugljena mina zapravo je predstavljala trotil koji je bio maskiran tako da izgleda kao komad kamenog uglja. Tako zamaskiran eksploziv ubacivao se u tender za ugalj odakle ga je ložač parne lokomotive, nerazlikujući ga od ostalog uglja, ubacivao u ložište. Ilegalci su trotil dobijali iz artiljerijskih projektila tako što su im vadili upaljače, a zatim ih zagrevali do temperature od maksimalno 100 stepeni na kojoj trotil počinje da se topi. Zatim bi trotilu davali oblik komada kamenog uglja i „paklena naprava“ bila je spremna.
Tokom 1942. u borbi protiv partizana nemačka komanda angažuje takozvanu Rusku nacionalnu narodno armiju (RNNA) koja je formirana u okupiranim delovima SSSR-a, a činili su je zarobljeni vojnici Crvene armije. Zaslonov je težio da pripadnike RNNA pridobije na svoju stranu, u čemu je imao uspeha, ali je u jednom od takvih pokušaja u novembru 1942. godine ubijen. Pošto su Nemci i za mrtvog Zalonova obećavali nagradu, stanovnici sela u kome je poginuo sakrili su njegovo telo, a nakon odlaska jedinica RNNA tajno su ga sahranili zajedno sa njegovim ađutantom koji je takođe tom prilikom poginuo. Posle rata njihovi posmrtni ostaci preneti su i sahranjeni na oršanskoj železničkoj stanici.
Nakon razgledanja železničke stanice krenuh prema gradu. Sa nadzemnog prelaza bacih još jedan pogled na staničnu zgradu ispred koje se vrzmalo dosta ljudi, jer je u Belorusiji, kao i u ostalim državama bivšeg SSSR-a, voz prilično popularno prevozno sredstvo.
U blizini stanice nekada je postojala crkva koja je 1930. godine zatvorena i pretvorena u železnički restoran. Početkom Drugog svetskog rata uništena joj je centralna kupola, a 1955. godine dignuta je u vazduh. Danas se nedaleko od mesta gde se ona nalazila gradi Hram Rođenja Hristovog.
U blizini železničke je i autobuska stanica čija zgrada izgleda dosta savremeno. Sagrađena je 2008. godine i smatra se jednom od najlepših novih zgrada u gradu.
Od centralne železničke stanice do dela grada koji sam želeo da posetim bilo je nešto više od 4 kilometra, pa krenuh prema stanici gradskog prevoza. Nije mi se išlo peške, jer usput, osim stambenih kvartova, nije imalo šta da se vidi.
U blizini stanice je železnički kulturni centar ispred koga se nalazi spomenik ruskom revolucionaru i sovjetskom političkom radniku Sergeju Kirovu.
Nedaleko je i obelisk podignut u čast železničara-ilegalaca. Nalazi se ispred Memorijalnog muzeja heroja Sovjetskog Saveza K.S. Zaslonova. Na mermenim pločama uklesano je sto imena i prezimena radnika železničkog depoa, poginulih tokom Drugog svetskog rata.
Pošto sam planirao da koristim gradski prevoz mučilo me je pitanje kupovine karte, odnosno nisam znao da li se kupuju u vozilu ili možda na kiosku. U blizini stajališta gradskog prevoza nalazio se kiosk, pa upitah prodavačicu, na šta mi ona uz osmeh odgovori da se karte za gradski prevoz kupuju u vozilu. Nakon par minuta čekanja na stajalište stiže „maršrutka“ br. 1. Radilo se o starom kombiju, za koga bih po izgledu rekao da je još iz sovjetskog vremena, koji je prilagođen za prevoz po gradu. Pod tim mislim na rukohvate za lakši ulazak i izlazak putnika čija je konstrukcija, između ostalog, bila zavarena za pod kombija. Varovi su bili nevešto urađeni, jasno je bilo da ih je uradio neko kome zavarivanje nije jača strana. Kartu kupih kod vozača, a ono što me baš iznenadi, beše fiskalni račun koji je išao u kompletu sa njom. Znači, nije bitna estetika, bitno je da se sve radi po zakonu.
Poučen iskustvom sa prethodnog putovanja da „HERE“ mape u Belorusiji ne rade pre putovanja u mobilni telefon sam instalirao drugu aplikaciju za navigaciju „MapFactor” koja je funkcionisala bez problema. Ipak, iz „maršrutke“ izađoh jednu stanicu kasnije nego što sam planirao, pa sam peške morao da se vratim par stotina metara nazad. Nastavih Sovjetskom ulicom prema delu grada u kome se u drevnim vremenima nalazio zamak.
Ubrzo stigoh do katoličke crkve Svetog Josifa Obručnika. Da se na njoj ne nalazi krst, po izgledu nikada ne bih rekao da se radi o sakralnoj građevini. Na njenom mestu je u XVII veku najpre sagrađena drvena crkva koja je bila deo kompleksa dominikanskog manastira. Krajem XVIII i početkom XIX veka nju zamenjuje crkva od kamena.
Dominikanski manastir zatvoren je 1845. godine i do današnjih dana od njega se ništa nije sačuvalo. Crkva je imala dva tornja, ali su oni 1870. uklonjeni. Zatvorena je 1937. godine, a tokom 60-ih godina bila je preuređena i pretvorena u Dom kulture. Početkom 90-ih je obnovljena i vraćena katoličkoj crkvi.
Nedaleko od nje nalazi se Crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Prva crkva sagrađena je krajem XVII veka i bila je deo Sveto-Uspenskog ženskog manastira. Zatim je preimenovana u Sveto-mikolsku i preuređena u stilu baroka sa elementima klasicizma. Početkom XIX veka dodat je zvonik.
Tridesetih godina XX veka sovjetska vlast crkvu ruši, a na njenom mestu gradi se park. Na osnovu starih sačuvanih crteža i dokumenata 2003. godine na temeljima stare započeta je izgradnja nove crkve.
U njenoj neposrednoj blizini nalazi se još jedna crkvena građevina. Radi se o Crkvi Svetog Mihaila.
Podignuta je 1995. godine i ono što je izdvaja od ostalih je to što je sagrađena od drveta. Kao osnovni stil izabrano je crkveno graditeljstvo ruskog severa koga karakteriše korišćenje drveta kao građevinskog materijala.
Ubrzo stigoh do mosta preko reke Oršice po kojoj je grad i dobio ime.
Šetalište oko mosta je lepo uređeno, a na reci se mogu videti i patke.
Sa mosta se pruža pogled na uzvišicu na kojoj se nekada nalazio Oršanski zamak
Zamak je najpre bio od drveta i prostirao se na pola hektara. Imao je svega tri kule, a dužina po perimetru iznosila je 310 metara. Sa svih strana je bio okružen vodom. Početkom XIV veka, tokom vladavine velikog litovskog kneza Olgerda, vrši se njegova rekonstrukcija. Površina se uvećava šest puta, a deo drvenih zidova zamenjen je kamenim. Sledeća rekonstrukcija rađena je početkom XVI veka za vreme vladavine velikog litavskog kneza Aleksandra. Zamak je dobio još dve kule, pa ih je ukupno imao pet. Perimetar zamka iznosio je 900 metara dok su zidovi bili visine 5-8 metara. Zamak je imao i zvono koje je upozoravalo na opasnost. Ispred kapije zamka nalazio se pokretni most sa lancima koji se podizao u slučaju napada. Poslednja rekonustrukcija izvedena je u XVII veku. Ojačane su kule, a izmene su pretrpeli i zidovi koji su dobili kamene zupce. Garnizon zamka brojao je oko 200 vojnika. Zamak je izdržao mnoge opsade, više puta je rušen i ponovo obnavljan. Uništen je tokom Velikog severnog rata od strane ruske vojske.
Pređoh most preko reke Oršice i stigoh do uzvišenja.
Na njemu se nalazi obeležje koje podseća da je Orša jedan od najstarijih gradova ne samo u Belorusiji, već i u Istočnoj Evropi.
Grad se prvi put pominje u Povesti minulih leta čuvenog letopisca Nestora pod datumom 10. juli 1067. godine. Prema pomenutom letopisu, na taj dan na levoj obali Dnjepra u Rši kod Smolenska sinovi Jaroslava Mudrog na prevaru zarobiše polockog kneza Vseslava Čarodeja sa maloletnim sinovima Borisom i Glebom. To se desilo nakon poznate bitke na reci Nemigi, kada im u borbi to nije pošlo za rukom.
Prilikom raskopavanja mesta na kome se nalazio zamak i srednjevekovni grad pronađeni su mnogi predmeti koji datiraju iz perioda od XI do XIV veka, kao što su vrhovi strela i kopalja, delovi mačeva, mamuze, noževi, narukvice, perle… Prostor predstavlja arheološki spomenik i pod zaštitom je države.
Krenuh dalje prema još jednoj znamenitosti Orše, takozvanom „Mlinu“ (belorus. mlыn). Usput na zidu jedne zgrade ugledah državne simbole Belorusije, odnosno njen grb i zastavu.
Interesantno je da nakon raspada Sovjetskog Saveze, kao i većina ostalih njegovih republika, i Belorusija sovjetski grb zamenjuje istorijskim, ali u njenom slučaju on se nije zadržao dugo, pa se tako nakon referenduma 1995. godine vraća grb koji predstavlja malo izmenjeni grb Beloruske SSR.
Da se vratim na „Mlin“, odnosno vodenicu. Zbog crvene cigle koja joj daje upečatljiv izgled zgrada se smatra jednim od simbola grada. Podignuta je na veštačkom kanalu koji spaja Oršicu i Dnjepar. Zapravo, kanal je nekada predstavljao rov zamka koji je bio ispunjen vodom.
Prvobitno zdanje, koje se na tom mestu nalazilo i u vreme postojanja oršanskog zamka, bilo je od drveta. Nova zgrada sagrađena je 1902. godine. Nešto kasnije, 1910., „Mlin“ dobija električni generator.
Nekada je smatran za jedan od najvećih u Mogiljevskoj guberniji. Bio je u funkciji sve do Oktobarske revolucije, nakon koje se zatvara, a zgrada dobija razne namene. Od 1995. godine u njoj je smešten Etnografski muzej u kome se mogu videti različiti predmeti iz života beloruskog seljaka, kao i predmeti narodne radinosti. Pošto nisam imao previše vremena posetu muzeju sam preskočio.
Kraj vodenice se nalazi most koji je sagrađen kada i nova zgrada „Mlina“.
Do kanala je moguće spustiti se stepenicama i doći do platforme na čijoj ogradi je dosta parova „zakatančilo“ svoju ljubav.
Iz pravca vodenice se pruža lep pogled na obeležje o prvom pominjanju grada
Kada sam stigao u Oršu vremenske prilike nisu bile baš najbolje. Nebom su krstarili sivi oblaci iz kojih je svakog trenutka mogla da počne kiša. Ipak, kako je dan odmicao oblaka je bilo sve manje i manje.
Nedaleko od vodenice nalazi se još jedno zdanje po kome je Orša prepoznatljiva. Radi se o zgradi jezuitskog kolegijuma.
Za osnivanje kolegijuma krajem XVI veka zaslužani su švedski i izborni poljsko-litvanski kralj Sigismund III Vasa i litvanski kancelar Lav Sapjega. Zdanje kolegijuma najpre je bilo drveno. Nakon požara 1680. godine, u kome je kolegijum potpuno izgoreo, sredstvima poljskog kralja Jana III Sobjeskog 1690. gradi se nova zgrada od kamena. Kolegijum je osim za duhovni, važio i za obrazovni centar. U njegovoj školi predavali su se filozofija, logika i retorika. Imao je i pozorište, baštu, apoteku i laboratoriju. Pošto je predstavljao najugledniju zgradu u gradu, poslužio je kao Napoleonovo konačište tokom njegovog povlačenja iz Moskve 1812. godine. U isto vreme kao intendant francuske vojske u Orši je boravio i francuski pisac Mari-Anri Bel, poznatiji pod pseudonimom Stendal.
Bez obzira što je 1773. rimski papa Kliment XIV zabranio jezuitski red, Katarina Velika je dozvolila jezuitima da nastave sa svojom delatnošću. Njihov rad zabranjuje 1820. car Aleksandar I. Kolegijum se pretvara u okružnu školu, a nešto kasnije počinje da se koristi kao zatvor. Prvi zatvorenici dovezeni su 1842. godine. U zatvoru su se 1863. bili zatočeni učesnici Januarskog ustanka koji su odatle odvoženi u Sibir. Kasnije su se u njemu nalazili i učesnici revolucije iz 1905. godine, a tokom 30-ih godina i žrtve Staljinovih čistki. Zatvoren je 1989. godine. Kapitalna rekonstrukcija obavljena je 2007. i 2008. godine i sada su u zdanju nekadašnjeg jezuitskog kolegijauma smešteni dečija biblioteka, umetnička galerija sa izložbenim prostorom i sektor za kulturu gradskog izvršnog komiteta.
Prođoh pored kolegijuma i nastavih prema obližnjem parku u kome je 1994. godine podignut spomenik vojnicima poginulim tokom sovjetske intervencije u Avganistanu od 1979. do 1989. godine.
Od 20 hiljada Belorusa koji su učestvovali u Avganistanskom ratu 482 su bili iz Orše. U ratu su poginula dvadeset dvojica, a njihova imena ispisana su na bronzanoj ploči spomenika.
U blizini spomenika je i takozvani BMD, odnosno borbeno vozilo vazdušno-desantnih jedinica. Specifično je po tome što se može izbaciti iz aviona i spustiti padobranom.
Od spomenika krenuh prema obližnjem mostu preko Dnjepra. Nisam se mogao otrgnuti utisku da Dnjepar u Orši ne izgleda tako moćno, kao recimo, u Kijevu.
Kraj mosta, na drugoj obali reke, 1966. godine podignut je memorijalni kompleks posvećen sovjetskom bacaču raketa umiljatog naziva „Kaćuša“.
Plotun koji je označio njenu prvu borbenu upotrebu ispaljen je u blizini Orše 14. jula 1941. godine pod komandom kapetana Ivana Fljorova kome je bilo povereno komandovanje prvom baterijom raketne artiljerije sastavljene od sedam „Kaćuša“.
Pošto se radilo o novoj vrsti naoružanja „Kaćuše“ su u to vreme bile jedna od najvećih vojnih tajni i posedovale su sistem za samouništenje. U oktobru 1941. baterija biva opkoljena, pa kapetan Fljorov, ne želeći da raketni bacači padnu Nemcima u ruke, diže ih u vazduh i tom prilikom sam gine.
Osim makete „Kaćuše“ koja je urađena u prirodnoj veličini deo kompleksa su i šine koje predstavljaju lansirne rampe.
Vraćam se na desnu obalu Dnjepra i nakon desetak minuta hoda stižem do Lenjinovog trga koji se, naravno, ne može zamisliti bez spomenika vođi Oktobarske revolucije.
Iako se od raspada Sovjetskog Saveza broj Lenjinovih spomenika u Belorusiji smanjio za jednu trećinu, Orša se može pohvaliti sa dva spomenika i spomen pločom na železničkoj stanici.
Na trgu ugledah kiosk pa pohitah prema njemu da vidim ima li možda nekih suvenira. Izbor nije bio veliki, ali ipak ne propustih priliku da kupim par magneta.
Do polaska voza za Vitepsk bilo je još vremena, pa krenuh dalje Lenjinovom ulicom. Ubrzo stigoh do Crkve Svetog Leonida koja se u Orši pojavila 2006. godine. Jedinstvena je po tome što je u potpunosti sagrađena novcem građana Orše i što predstavlja jedinu crkvu u Belorusiji posvećenu Svetom Leonidu.
Inače, pre nego što je postao svetac, Leonid je 50 godina živeo svetovnim životom i bavio se zemljoradnjom. Do promene u njegovom životu dolazi nakon što mu se u snu nekoliko puta javila Bogorodica i zapovedila da pronađe ikonu Presvete Bogorodice Odigirtije, u njenu čast podigne hram na reci Luzi i ostane u njemu da živi do kraja života. Iako je već bio u poodmaklim godina Leonid sledi Bogorodičinu zapovest i uspeva da je ispuni. Umro je u dubokoj starosti. Prepodobnog Leonida Ustnedumskog Pravoslavna crkva slavi 17. jula po julijanskom kalendaru.
Nedaleko od crkve Svetog Leonida nalazi se takozvani „nulti kilometar“ (rus. nulevoй kilometr), odnosno mesto odakle se računa kilometraža od Orše do drugih gradova.
Predstavlja stubić na niskom postamentu u čijem je podnožju ispisana kilometraža do Smolenska, Minska, Vitebka i Moskve.
Pored „nultog kilometra“ prolazi ulica Vladimira Korotkeviča (1930-1984.), beloruskog pisca, pesnika i dramaturga rođenog u Orši koji se smatra jednom od najistaknutijih figura u beloruskoj književnosti XX veka.
Nedaleko, u Lenjinovoj ulici na broju 26, nalazi se muzej posvećen njegovom životu i stvaralaštvu.
Vreme za posetu Orši polako je prolazilo, pa reših da krenem nazad prema železničkoj stanici. Naravno, nisam ni pomišljao da se vraćam peške, već sedoh u autobus broj 11. Pošto sam ugrabio mesto do prozora, odlučih da napravim video snimak ulica kroz koje je autobus prolazio.
Kao što se sa snimka vidi, i u Orši, kao i u ostalim beloruskim gradovima, ulice su čiste i sređene.
Pre nego što uđoh u zgradu železničke stanice zapadoše mi za oko dve spomen-ploče koje su mi ranije promakle. Prva od njih podseća da je Lenjin kroz železničku stanicu u Orši prošao dva puta, prvi put u septembru 1895. pri povratku iz inostranstva u Rusiju, a drugi put u julu 1900. kada je krenuo u emigraciju.
Na drugoj piše da je 12-13 juna 1919. agitacionom vozom „Oktobarska revolucija“ u Oršu doputovao i radnim ljudima se obratio Mihail Ivanovič Kalinjin.
Pošto sam žeton za garderobu čuvao kao oči u glavi bez problema preuzeh ranac i krenuh prema kolosecima. Usput bacih pogled na tablu sa polaskom i dolaskom vozova.
Voz za Vitebsk polazio je u 12:19. Radilo se o lokalnom vozu DDB1 sa dizel lokomotivom.
Unutrašnjost vagona podsećala je na vagone beovoza, ali je sve bilo mnogo prostornije. Na svaku klupu za sedenje mogla su da stanu tri putnika.
Vagon je bio širi, jer je širina koloseka u državam bivšeg SSSR-a veća i iznosi 1520 mm, što je znatno više u odnosu na standardnih 1435 mm.
Još jedna stvar u vagonu koja mi je skrenula pažnju bila je žuta pločica na zidu kraj vrata na kojoj je krupnim slovima pisalo „MILICIJA“.
Pritiskom na taster uspostavlja se veza sa mašinovođom koji zatim kontaktira organe reda na najbližoj stanici. A organa reda u Belorusiji, kolikom sam mogao da primetim, ima dovoljno. Samo na železničkoj stanici bila su parkirana tri milicijska vozila.
Voz je lagano napuštao Oršu. U vagonu je bilo svega nekoliko putnika, pa mi je mir koji je u njemu vladao dao mogućnost da svedem utiske o „blic“ poseti gradu koga zbog svog položaja sa pravom zovu istočnom kapijom Belorusije. Iako ima istoriju koja doseže skoro hiljadu godina unazad i mesta koja na to podsećaju, Orša je svojim izgledom na mene ostavila utisak tipičnog grada sovjetske epohe. Osim širokih ulica i stambenih zgrada iz sovjetskog vremena na to je možda uticala i činjenica da Orša, kao i velika većina gradova bivšeg SSSR-a nema pešačku zonu, kao što je to, recimo, Sovjetska ulica u Brestu kojom sam prošetao dan ranije. To je veliki hendikep, jer su to mesta koja turisti najviše posećuju. Kao i u svim gradovima Belorusije, ulice u Orši su čiste, pomalo sterilne od te čistoće, a fasade zgrada u dobrom stanju, što daje pozitivnu sliku o gradu. Da li je kod Belorusa svest na višem nivou, pa otpad završi tamo gde treba, ili im komunalne službe besprekorno rade, ne bih sa sigurnošću mogao da kažem. U svakom slučaju šetnja kroz Oršu bila je opuštajuća, prijatna i trajala je taman koliko treba.