Kronstat

Кронштат – заштитник Санкт Петербурга и колевка руске Балтичке флоте

<— Претходни повезани чланак

14.07.2016.

Трећи дан боравка у Санкт Петербургу издвојих за посету Кронштату или „Крунском граду“, како гласи његово име у преводу са немачког језика. Град је основан 1704. године убрзо након оснивања некадашње руске престонице коју је кроз њену историју штитио са мора и са којом је делио недаће са којима се суочавала. Подигнут од стране Петра Великог на стратешком месту у руском Балтику, Кронштат је са својим утврђењима представљао несавладиву препреку за непријатељске бродове који су покушавали да се пробију до Санкт Петербурга. Осим одбрамбене функције, овај лучки град, у коме се по Петровој замисли граде суви докови за поправку бродова, прва грађевина те врсте у Русији, имао је огромну улогу у формирању руске Балтичке флоте захваљујући којој Русија постаје респектабилна поморска сила на Балтику. Бурне године руске револуције нису мимоишле ни Кронштат. Бунтовни кронштатски морнари подржали су Фебруарску и Октобарску револуцију, али се нису либили да четири године касније, разочарани у нову власт и политику коју је спроводила, устану против Лењина и дигну чувени Кронштатски устанак. О значају Кронштата у истраживању мора и океана говори чињеница да је из њега на пут око света послата 41 експедиција, док су посаде бродова чија је он био матична лука, учествовале у 56 великих географских открића. Због својих културно-историјских вредности ужи центар града, утврђења и пристаништа од 1990. године се налазе на УНЕСКО-вој листи светске културне баштине.
Град са оваквом историјом без сумње вреди посетити, а пошто се до њега без проблема може стићи градским превозом, кренух од хотела према метро станици „Чернишевска“ која је претходних дана била моја полазна станица за сваки обилазак Санкт Петербурга. Циљ ми је била метро станица „Старо Село“ (рус. Старая Деревня) у чијој је близини стајалиште аутобуса 101 који саобраћа до Кронштата. Претеране гужве у превозу није било, па се ускоро нађох на поменутом стајалишту. Изнад града су кружили тамни облаци који су, како је тих дана било уобичајено, наговештавали кишу на коју сам већ навикао.

Убрзо се појави аутобус 101. По уласку у њега хтедох да купим карту код возача, али ми он уз акценат, какав има већина гастарбајтера која у Русију долази са Кавказа или Централне Азије, одговори: „Оплата при выходе.“, односно да се карта плаћа при изласку из возила. Са таквим начином плаћања до тада се никада нисам сусрео.
Од Санкт Петербурга до Кронштата има око 40 километара од којих нешто више од 10 километара аутопут иде браном која штити град од поплава које су биле његов стални пратилац кроз историју.

Највећа је била 1824. године када се ниво воде подигао до 410 центиметара. До поплаве је обично долазило због западних ветрова у Финском заливу који заустављају ток реке и у неким случајевима приморавају је да тече узводно. Да би се то спречило, 1979. године у Невском заливу почела је изградња такозваног комплекса заштитних објеката против поплава кога чини 11 заштитних брана, 6 затварача и два пролаза за бродове. Вишедеценијски радови завршени су 2011. године.
Са бране се пружа поглед на низ малих вештачких острва са утврђењима која су подизана током XVIII, XIX и почетком XX века и служила као заштита Кронштатској тврђави.

Аутобус је „грабио“ према Кронштату и након отприлике сат времена вожње био је пред улазом у град, али се одједном у унутрашњости осетио мирис паљевине, па га је возач на најближем стајалишту зауставио, а затим изашао да види о чему се ради.

Пошто је почео водом да полива унутрашњи део точка претпостављам да је дошло до блокаде кочница и прегревања дискова.

Било како било, аутобусом се даље није могло. Возач рече да пређемо у следећи који се појави на стајалишту. Беше ми глупо да не платим вожњу, па му ипак дадох паре, а он мени карту. Ипак, одлучих да не чекам следећи бус, већ да даље наставим пешке.

Након десетак минута стигох до парка на улазу у историјски део града. У њему је 6. маја 2015. године, уочи обележавања 70 година од победе у Великом отаџбинском рату, откривен споменик „Град војничке славе“. Истоимено почасно признање град је добио 2009. године указом председника Руске Федерације.

Споменик представља дорски стуб са двоглавим орлом на врху. Догађаји у руској историји у којима је Кронштат имао значајну улогу приказани су на четири рељефа причвршћена за постамент споменика.
Први рељеф приказује сцену из битака које су се око њега одиграле 1704. и 1705. године током Великог северног рата (1700-1721) када је шведска флота од четрнаест бродова узалудно покушала да се поред утврђења Кроншлот пробије даље према тек основаном Санкт Петербургу.

Иначе, Кроншлот је прво у низу саграђених кронштатских утврђења. Освештано је 7. маја 1704. и тај датум се сматра као дан оснивања Кронштата, иако је изградња првог утврђења на самом острву Котлин (на коме се Кронштат налази) започета 1706., а објеката за становање тек 1710. године.
На другом рељефу се види енглеско-француска флота која држи Кронштат под опсадом током Кримског рата (1853-1856).

Трећи рељеф подсећа на улогу Кронштата у Великом отаџбинском рату током кога је поморска артиљерија Балтичке флоте служила као „ватрени штит Лењинграда“, односно покривала све евентуалне путеве кретања противника и тенкопролазне правце.

Четврти рељеф посвећен је Петерхофском десанту који се 5. октобра 1941. искрцао у Петерхофу са задатком да из њега потисне Немце и споји се са совјетским снагама које су под контролом држале град Ораниенбаум (данас Ломоносов). Акција је доживела потпуни неуспех и од нешто више од 500 војника преживело је свега неколико.

Наставих даље шетњу и убрзо прођох кроз улаз у историјски део града на коме се некада налазила Кронштатска капија (рус. Кронштадтские ворота).

Пошто је Кронштат град-тврђава, са неколико страна је заштићен зидовима и одбрамбеним (дефанзивним) касарнама. Одмах поред улаза у стари део града налази се 2. западна одбрамбена касарна.

Грађена је у периоду од 1826. до 1829., а затим у два наврата реконструисана, од 1903. до 1906. и од 1979. до 1981. До 2009. у њој се налазила поморска школа, а од 2013. године зграда је потпуно напуштена.
Кренух даље према „Устаничкој“ улици (рус. улица Восстания) дуж које се пружају северне одбрамбене касарне. Успут прођох поред зграде штаба Кронштатске тврђаве. Ради се о здању саграђеном крајем XIX и почетком XX века.

Након зграде штаба следи прва од пет северних одбрамбених касарни. У питању је једноспратница грађена од 1831. до 1834. године коришћењем црвене цигле.

Дужине је нешто мање од двеста метара и са обе стране се завршава кулама.

Иначе, изградња објеката на самом острву започета је отприлике 20 година након подизања првих кронштатских утврђења. Генерални план изградње одобрио је Петар Велики 1721. године. План је предвиђао подизање зидова са бастионима на западној, северној и источној страни, док су град са југа штитили пристанишни молови. Камен темељац положио је лично Петар Велики 7. октобра 1723. године. Тврђава Кронштат имала је 358 топова, 11 хаубица и 19 мерзера, док је гарнизон бројао 71 официра и 2664 војника и подофицира.
Указом Катарине Велике 18. јануара 1785. почело је пребацивање Адмиралитета из Санкт Петербурга у Кронштат. Велика поплава која је задесила Санкт Петербург 1824. године није мимоишла ни острво Котлин које се практично цело нашло под водом. Утврђења су у великој мери била уништена, а наоружање су однели таласи. Убрзо је започета обнова која је завршена 1826. године.
Из „Устаничке“ улице скренух у Лењинов проспект (рус. проспект Ленина) у коме се налази неколико кронштатских знаменитости. Једна од њих је Владимирска црква (рус. Владимирская церковь) позната и под називом Саборна Црква Владимирске иконе Мајке Божије (рус. Собор Владимирской иконы Божией Матери).

Прво црквено здање подигнуто је 1735. године и било је од дрвета. Страдало је у пожару 1874., па је врло брзо, већ следеће године, започета изградње новог храма која је завршена 1879.
Главна црквена реликвија била је копија Владимирске иконе Мајке Божије која је израђена 1703. године по налогу Петра Великог. У цркви се налазила све до 1931. године када је из ње однета и о њеној даљој судбини се ништа не зна.
Током Другог светског рата црква је претрпела велика оштећења, а 50-их година три пута је дизана у ваздух, али није у потпуности срушена, јер се од минирања одустало због пукотина од експлозија које су се појавиле на суседним зградама. Здање је враћено Руској православној цркви 1990., а обновљено је током 2000. и 2001. године.
У истој улици налази се и зграда градске тржнице која представља споменик историје и архитектуре XIX века.

Саграђена је 1832. године по узору на петербуршку градску тржницу. На њеном месту се налазила зграда исте намене чије је стање Николај I током своје посете Кронштату 1827. године описао као грозно и наредио да се сагради ново здање. Тржница је страдала у пожару 1874. године, али је брзо обновљена уз одређене измене. Након комплетне реконструкције која је обављена 1953. године у згради је отворена савремена робна кућа. Нови пројекат реконструкције донет је 1975. године, али је новца било довољно само за делимичну демонтажу крова и преуређење просторија, па је здање све до 2004. године било препуштено зубу времена.
Поред тржнице је Андрејевски сквер кога краси музичка фонтана. Млазеви воде „играју“ уз музику Глинке, Чајковског, Вивалдија…

Део фонтане обложен је сивим гранитом и подсећа на обрисе утврђења Кроншлот.
На скверу је 2004. године, истовремено када и фонтана, откривено обележје 300 година од оснивања града.

Андрејевски сквер наставља се у Андрејевски врт који представља најстарији врт у Кронштату. Место је познато по томе што се на њему налазила Андрејевска саборна црква у којој је 53 године служио познати руски светитељ Јован Кронштатски (1829-1908). Црква је срушена 1932. године, а место на коме се налазила претворено је у сквер на који је затим постављен Лењинов споменик. Споменик је 2000. године измештен, а на скверу је постављено камено обележје које представља израз жеље да се црква обнови.

Први корак ка томе учињен је 2008. године када је почела изградња капеле Тихвинске иконе Мајке Божије која је срушена када и Андрејевска саборна црква. Капела је завршена у кратком року, а освештана је 1. новембра 2009. године, на годишњицу рођења Јована Кронштатског.

Настављам даље шетњу и стижем до котлића који се сматра симболом острва и града Кронштата.

Према легенди, када се Петар I са војском искрцао на острво на њему су били шведски војници који су видевши искрцавање у журби побегли и оставили котлић са храном на ватри. Тај догађај је био толико значајан да се котлић нашао на грбу града. Сам котлић не представља верну копију котлића који су се користили на бродовима шведске морнарице, али догађај очигледно заузима битно место у историји града. О томе сведочи и група туриста у пратњи водича која се појавила на том месту.

У непосредној близини је план града и острва Котлин урађен од гранита.

Нажалост, није лепо оријентисан, односно стране света на карти не поклапају се са њиховим распоредом у стварности.
Недалеко је и Дрво жеља (рус. Дерево желаний). Ради се о металној скулптури висине 4 метра коју у нади да ће им испунити жеље, осим радозналих туриста, посећују и становници Кронштата.

Да би се испунила, жељу је потребно написати на папиру, у папир увити новчић од пет рубаља и убацити га у гнездо које се налази на дрвету, а затим обићи око дрвета три пута. Ако се након тога огласе звончићи на дрвету, жеља ће се сигурно испунити. Није на одмет и руком протрљати њушку ланета.
Од Андрејевског врта кренух Андрејевском улицом (рус. Андреевская улица) и стигох до раскрснице са Посадском улицом (рус. Посадская улица) крај које се налази споменик познатом руском светитељу Јовану Кронштатском (1829-1908).

Споменик је свечано откривен 2008. године поводом јубилеја 304 године од оснивања Кронштата. Место није изабрано случајно. У згради поред Јован Кронштатски провео је 53 године. Стан у коме је живео претворен је у меморијални музеј.
Враћам се назад до Андрејевског врта, а затим настављам даље Лењиновим проспектом и убрзо стижем до споменика који се може видети практично у сваком руском граду. Није тешко претпоставити да се ради и споменику Лењину.

До 1991. године у Русији је било око седам хиљада споменика вођи пролетеријата, док се у данашње време тај број процењује на око шест хиљада. Споменик у Кронштату постављен је 1955. године поводом обележавања 38 година од Октобарске револуције на сквер где се некада налазила Андрејевска саборна црква. На данашње место премештен је 2000. године. Иначе, на том месту је некада била зграда, али је уништена при паду хидроавиона 1932. године.
Кренух даље Лењиновим проспектом и убрзо стигох до Сквера подморничара (рус. Сквер Подводников) на коме је 1965. године поводом двадесетогодишњице од победе у Другом светском рату подигнут споменик морнарима са подморница који су се у периоду опсаде Лењинграда борили на прилазима граду.

На предњој страни споменика стоји натпис: „Слава подморничарима Балтичке флоте награђене орденом Црвене заставе који су у периоду Великог отаџбинског рата штитили прилазе граду Лењина“.
Споменик представља четвороугаону гранитну стелу са основом 3х5 метара и осим натписа, на његовој предњој страни су исклесани сидро и подморница.
У близини стеле је Плави мост (рус. Синий мост) познат по томе што је на једном од његових стубова смештена водомерна летва која мери ниво Балтичког мора од чије се „нуле“ рачуна апсолутна висина на целој територији Русије укључујући и висину орбите свемирских летелица.

Служба за мерење нивоа мора појавила се у Кронштату 1707. године и њу је организовао Петар I. Имала је веома важну функцију за руску ратну морнарицу која је била у настанку, јер је од нивоа мора зависила пловидба по плићацима Финског залива и ушћу Неве, као и изградња одбрамбених објеката на острву.
Крај моста је и кућица са мареометром, уређајем који бележи промене нивоа мора.

Мост се налази преко Одводног канала (рус. Обводный канал) који је некада представљао градску водену артерију којом су се кретали бродови.

Крај моста, на зиду Одводног канала 2005. године постављен је споменик „Блокадном грегорцу“ (рус. Памятник блокадной колюшке), малој риби која је у годинама блокаде, када је сва крупна риба већ била изловљена, спасила хиљаде живота.

Композицију споменика чине три мале бронзане рибе на металним таласима. На супротној страни је табла са стиховима посвећеним овој рибици.

У непосредној близини је Италијански базен (рус. Итальянский пруд) из кога се преко Одводног канала достављала роба до градске тржнице. Ту се вршио и претовар робе са већих на мање бродове којима се она затим превозила до Санкт Петербурга, јер је ушће Неве било сувише плитко за упловљавање великих бродова. Базен је грађен од 1717. до 1727. године и представљао је део Трговачког пристаништа (рус. Купеческая гавань) у коме су зимовали трговачки бродови који су долазили у Кронштат.

На време када су у њему боравили бродови подсећа дизалица из XIX која је служила за скидање катарки са једрењака који су ту зимовали, јер су снажне зимске буре могле да их поломе.

Од 2004. године простор око базена украшавају глаткоцевни топови из XVIII и XIX века који су били у наоружању бродова и кронштатских утврђења.

Најстарији од њих изливен је 1714. године у Олоњецкој фабрици. Домет таквих топова био је прилично мали, свега 400-500 метара, али неколико артиљеријских батерија опремљених овим топовима могли су да причине знатну штету непријатељским бродовима који су преко Кронштата покушавали да се пробију до Санкт Петербурга. Као подсећање на епоху Николаја I и Источни (Кримски) рат, који је 1854. године стигао и до Кронштата служи топ од 36 фунти (калибра 173 mm) изливен у Александровској фабрици 1855. године.

Најупечатљивија грађевина у близини је Италијански дворац (рус. Итальянский дворец). Саграђен је 1724. године и представља једно од најстаријих градских здања. Након преуређења које је извршено средином XIX века изглед дворца је у потпуности промењен, а у унутрашњости се није ништа сачувало од првобитне декорације из периода Петровог барока.

Назив „италијански“ дворац је највероватније добио због стила који је сличан италијанском.
Испред дворца je 1886. године откривен споменик великом руском морепловцу Петру Кузмичу Пахтусову (1800 – 1835) рођеном у Кронштату. Пахтусов је био учесник експедиција у Баренцовом и Белом мору и по њему су названа нека острва у архипелагу Нова Земља.

Статуа је изливена од бронзе и висине је 2,5 метара. Приказује Пахтусова у мундиру са картом дела Нове Земље који је истраживао.
Мало даље, такође испред Италијанског дворца, налази се сидро постављено 2014. године поводом јубилеја 310 година од оснивања Кронштатске тврђаве и 95 година од оснивања Лењинградске поморске базе.

У близини је и споменик руском сликару Ивану Константиновичу Ајвазовском (1817-1900) познатом по осликавању морских пејзажа и поморских битака.

Иза споменика је камено обележје о братимљењу Кронштата и Феодосије, града у коме је сликар рођен.

Иначе, Ајвазовски потиче из јерменске трговачке породице Ајвазјан која је након пресељења из Галиције у Феодосију променила презиме у Ајвазовски. Јермени су важили за добре трговце, па их је још Петар I током своје владавине позивао да дођу у Русију ради проширења економских веза са западном Европом. Тако је 1714. године 75% руске трговине са Европом било у рукама Јермена.
Камен за обележје из Феодосије су донели сликареви рођаци.
Крај Италијанског базена 2005. године на иницијативу посланика јапанског парламента постављено је обележје у част 150 година успостављања пријатељских односа између Русије и Јапана.

На црној гранитној плочи на руском и јапанском језику изложена је историја руске поморске експедиције која је посетила Јапан 1855. године. Та година се сматра почетком развоја дипломатских односа Русије и Јапана.
Још једна зграда крај Италијанског базена која својом величином и изгледом привлачи пажњу посетилаца је Холандска кухиња (рус. Голландская кухня) која је, као што јој име каже, служила као кухиња у којој су бродски кувари спремали храну, јер је ложење ватре на једрењацима због опасности од пожара било строго забрањено.

Првобитна зграда кухиње била је од дрвета и налазила се мало западније у односу на данашњу зграду. Почетком XIX века саграђено је ново здање од камена које је 1913. године, пре него што ће се у њега сместити електрана, значајно преуређено. У време када је у Кронштату цветала трговина четвртина градске касе попуњавала се захваљујући кухињи. У згради је било неколико одељења које су користили енглески, немачки, норвешки, шведски и други кувари. Касније су једрењаке заменили пароброди на којима је спремање хране било дозвољено, али се такса за кухињу и даље наплаћивала. У данашње време зграда кухиње је у власништву Министарства одбране Русије и служи као складиште.
Пажњу ми привуче светионик који се налази на почетку Канала Петра Великог (рус. канал им. Петра Великого), па се упутих према њему да га изблиза осмотрим.

У тој намери нисам успео, јер је пролаз до њега био затворен.

Иако је од 1996. године отворен за посетиоце, у граду још увек има доста места која се не могу посетити, јер их користи војска на шта упозоравају рампе и овакви знакови.
Иако изгледа као да је саграђен од камена, светионик је заправо направљен од дрвета. Био је у функцији од 1949. до 2008. године када је изгубио навигациони значај због промене пловног правца.

Пошто се даље није могло, одлучих да бацим поглед на пловила, привезана на некадашњем Трговачком пристаништу. За око ми најпре западоше две подморнице. Једна од њих беше подморница „Краснодар“.

У питању је дизел-електрична подморница поринута 2015. године. Према неким информацијама 20. априла 2016. у Балтичком мору је дошло је до инцидента у коме се подморница Краснодар сударила са пољском подморницом, након чега је у пратњи два реморкера стигла до Адмиралитетског бродоградилишта у Санкт Петербургу у коме су извршене поправке. Бродоградилиште је напустила 9. јула 2016.
Осим подморница могло се видети и неколико бродова Балтичке флоте.

Мали противподморнички брод „Зеленодољск“

Миноловац РТ-57

Између осталих, ту је било пловило за које сам сигуран да већина људи не зна чему служи.

Платформа за бушење нафте „Арктическаја“

Заправо, ради се о самподижућој бушећој платформи или једноставно речено – платформи за бушење нафте.
Осим разних пловила у даљини се могла видети и Батерија кнеза Меншикова, грађена између 1843. и 1850. године чији је задатак био да својим оруђима штити улаз у Трговачко пристаниште. Била је двоспратна, али су током 20-их година XX века два спрата уклоњена, а цигла искоришћена као грађевински материјал.

Кренух назад Каналом Петра Великог и убрзо стигох до улаза у Петров док (рус. Док Петровский) који представља део некада моћног хидротехничког система намењеног поправци бродова.

Након што је Швеђанима узео острво Котлин, Петар Велики је кренуо са његовим уређењем. Водио се Северни рат и то парче земље требало је претворити у снажно утврђење које ће истовремено представљати и лице нове Русије. Управо је Котлин требао први да дочека стране госте, али и непријатеље. Ускоро Кронштат постаје база руске Балтичке флоте и лука за прихватање трговачких бродова, па је било неопходно обезбедити могућност да се у њему ти бродови и поправљају. То је разлог због чега Петар I започиње изградњу система докова који од 1752. године носи назив Канал Петра Великог.
Према Петровој замисли у Кронштату је требало прокопати четири канала са доковима, изградити радионице и складишта. У центру острва планирано је да се ископа базен са шест докова и огромним светиоником.
Радови које је изводило око 3000 копача започети су 24. марта 1719. године под руководством Енглеза Едварда Лејна (енг. Edward Lane, 1670-1729) уз надзор сенатора Михаила Михајловича Самарина (1659-1730). Већ 1720. године био је ископан канал дужине 384 m, ширине 32 m и дубине нешто више од 4 m. Облагање зидова канала каменом започето је 1723. године. Годину дана касније, канал, шест докова и навози за бродове отпочели су са радом. На доковима је истовремено могла да се врши поправка 10 бродова.

Велико пристаниште и канали које је пројектовао Петар Велики

Након Петрове смрти грађевински радови у Кронштату су се успорили. Ипак,  доласком на власт царице Ане Јоановне (1693-1740) радови на уређењу града се убрзавају. Њима руководи барон Јохан Лудвиг Луберас фон Пот (Johann Ludwig Luberas von Pott; 1687—1752), руски војни инжењер и дипломата шведског порекла. Он предлаже нови пројекат који подразумева изградњу докова на крају канала, а не у главном базену, као и одустајање од додатног базена. Уместо тога направљен је такозвани крст-канал са три дока. Такође се одустало од Петрове идеје изградње великог светионика.

У Кронштат 1747. године стиже руски научник и машински инжењер Андреј Константинович Нартов (1693-1756) познат по томе што је изумео први у свету струг за нарезивање навоја са механизованим носачем алата. Његов изум је пао у заборав, па се званичним проналазачем поменутог струга сматра Енглез Хенри Модсли. У Кронштату Андреј Нартов је радио на главном механизму канала – на три пара двоструких затварача у чијој се конструкцији по прву пут у Русији користио месинг. У изградњи докова учествовао је и генерал Иларион Матвејевич Голенишчев-Кутузов – отац чувеног руског војсковође Михаила Кутузова (1745-1813).
Док је свечано отворен 30. јула 1752. године у присуству царице Јелисавете Петровне (1709-1762) и страних дипломата. У августу исте године у канал је упловио у то време највећи руски једрењак Царица Ана.

Недељу дана након отварања канала умире руководилац радова Јохан Лудвиг Луберас фон Пот. Даљи грађевински радови поверени су 1755. године Абраму Петровичу Ханибалу (1697-1781), прадеди песника Александра Пушкина. Радови на усавршавању канала настављени су и током XIX и XX века.
Петров док се завршава крст-каналом са три дока (западни, северни и источни) на којима се могла вршити поправка до 10 бродова. Оно што га издваја од сличних хидротехничких објеката је то што се празнио за свега неколико сати. Вода из њега је природним падом отицала у Доковски базен одакле се испумпавала у Одводни канал и враћала назад у море.
Пошто је простор иза Петровог дока, нажалост, запуштен и затворен за посетиоце, кренух према Петровом парку. Нисам могао да се отргнем утиску да је у Кронштату све у знаку Петра Великог: Петров канал, Петров док, Петров парк…

Простор парка некада је био део Средњег пристаништа (рус. Средняя гавань) који је насут када су се у Кронштату обављали радови на изградњи Петровог канала. Временом је то постало место на коме су вршене смотре гарнизонских јединица и бродских посада, али и шибање осуђених војника и подофицира. Радови на уређењу парка започети су 1861. године. Нешто раније, 27. јуна 1841. године поводом годишњице Полтавске битке на том месту свечано је откривен споменик Петру I.

За разлику од Бронзаног коњаника у Санкт Петербургу, споменик у Кронштату приказује Петра Великог у стојећем положају. Петар на себи има мундир Преображенског пука, чизме са високим сарама, док у десној руци држи исукан, али спуштен мач.
Атмосферу у Петровом парку улепшавали су звуци хармонике уличног свирача.

Од споменика Петру I кренух према Петровом пристаништу (рус. Петровская пристань) које је служило за дочек високих званичника. Са њега се пружа поглед на Средње пристаниште и привезане на њему бродове.

Петрово пристаниште је саграђено 1836. године и најпре је било од дрвета. Касније, око 1875. године дрво је замењено каменом, а као украс додате су две гвоздене вазе.

Осим ваза пристаниште украшавају и два сидра са чамаца Петерхофског десанта.

Крај пристаништа се налазила тезга са сувенирима, па не пропустих прилику да купим неколико магнета и тањир, а затим наставих шетњу обалом.
У Кронштату је 30. маја 1872. године поводом обележавања двестоте годишњице од рођења Петра Великог тачно у подне одјекнуо топовски пуцањ који је био сигнал за почетак почасне топовске паљбе. Након тога, постала је традиција да се сваког дана тачно у подне пуца из топа што је значило прекидање послова и одлазак на ручак. Та традиција прекинута је 1934. године након убиства Сергеја Кирова (1886-1934), да би поново била обновљена 1957. године, а затим поново неколико пута прекидана. У знак сећања на ту традицију недалеко од Петровог пристаништа постављен је подневни топ из средине XIX века.

Недалеко од топа, на обали Петровог канала, на делу који је затворен за посетиоце, за око ми западоше сидро и топ, па приђох мало ближе да их сликам. Заправо, ради се о Споменику погинулима приликом експлозије на утврђењу „Павел I“.

Једне јулске вечери 1923. године на пристаниште утврђења у коме су биле ускладиштене мине, у жељи да се забаве и одморе од морнарске службе, искрцало се неколико морнара са бојног брода „Париска комуна“. Због њихове несмотрености избио је велики пожар, кога су покушали да угасе питомци са чувене крстарице Аурора. У томе нису успели, а у експлозији која је уследила неколико их је погинуло и било рањено. Експлозије су трајале неколико дана, утврђење је потпуно уништено, а према неким причама, у Кронштату није остало ниједно цело прозорско стакло.
Још један споменик који се налази крај Петровог парка је Споменик херојима Битке код Цушиме (рус. Памятник героям Цусимского сражения), последње и одлучујуће битке током Руско-јапанског рата у којој је Русија претрпела катастрофалан пораз.

Споменик је свечано откривен 2006. године на Дан руске ратне морнарице који се слави последње недеље јула. Као постамент споменика послужио је комад стене који се одломио приликом њеног транспорта ради подизања споменика адмиралу Макарову.
Уз Петров парк налази се и зграда арсенала, подигнута је 1836. године на месту где је у Петрово време постојала ливница топова.

Зграда је у почетку служила као складиште у коме је било смештено пола милиона топовских пројектила, пет хиљада топовских цеви и скоро педесет хиљада пушака. Касније је постала место на коме су се обављала истраживања у вези са развојем морских мина и торпеда. Током Другог светског рата Арсенал је радио у две смене од 12 сати. Производио је морске мине, торпеда и артиљеријску муницију.
Прелазим улицу и стижем до обележја које подсећа да је Кронштат због својих ратних и радних заслуга награђен Орденом црвене заставе.

Ово одликовање град је добио 1984. године поводом обележавања 40 година од деблокаде Лењинграда. Неки би можда поставили питање због чега се толико чекало, али треба узети у обзир чињеницу да је пре тога Орденом црвене заставе два пута (1928. и 1965. године) награђена Балтичка флота, а 1954. године Кронштатска тврђава који су у тесној вези са самим градом.
Од обележја скренух у Црвену (рус. Красная улица), а затим у Петрову улицу (рус. Петровская улица) и након неколико минута хода стигох до моста преко Одводног канала са мало необичним називом – Кудељни мост (рус. Пеньковый мост).

Свој назив мост дугује оближњој фабрици ужади и њеном складишту са кудељом. Првобитни мост на том месту саграђен је 1873. године и био је покретан. Савремени изглед добио је након реконструкције која је обављена 1971-1972. године. Јединствен је по томе што је коловоз моста направљен од ливених гвоздених елемената.

Први коловози урађени на овакав начин појавили су се у Сједињеним Америчким Државама. Током боравка у Њујорку и Бостону директор кронштатског завода за ремонт бродова А.С. Соколов заинтересовао се за ову врсту коловоза и са собом донео неколико гвоздених елемената помоћу којих су у заводу направљени пробни одливци, искоришћени за поплочавање дела заводског дворишта. Касније је на исти начин поплочана једна од прометних улица. Пошто је коловоз добро издржао сурову зиму 1861. године одлучено је да се тако уради и део код Кудељног моста. Коловоз је без поправки служио око 80 година, да би у септембру 1941. елементи били повађени, претопљени и коришћени у изради мина. Иста судбина задесила је такве коловозе који су постојали у Америци. Касније, 70-их година XX века, један део коловоза у граду је обновљен, али оригинални део сачуван је само на Кудељном мосту.
Прелазим мост и убрзо стижем до Сквера металца (рус. Сквер металлиста) у чијем се централном делу налази споменик радницима кронштатског завода за ремонт бродова (рус. Памятник морзаводовцам).

Током 1941. године на завод је пало више од хиљаду артиљеријских пројектила и тридесет авионских бомби. Упркос тешким условима предузеће је непрекидно радило. У погонима се производила муниција, делови митраљеза, а докови су прихватали бродове ради поправке и модернизације. Многи радници су као добровољци отишли на фронт. Због доприноса током рата, 1967. године, поводом обележавања педесет година совјетске власти, на скверу је откривен споменик радницима завода.

Споменик је од сивог гранита и по облику подсећа на заставу. Рељеф приказује четири профила: мушкарац и жена симболизују равноправан рад, док војник и морнар подсећају на добровољце који су отишли на фронт.
У близини сквера, на раскрсници улице Амермана (рус. улица Аммермана) и Лебедева (рус. улица Лебедева), налази се мало оронула зграда која датира из друге половине XIX века.

Оно чиме се издваја од сличних зграда из тог времена је то, што је у периоду од 1886. до 1898. године у њој живео велики руски научник и проналазач радија Александар Степанович Попов (1859-1905).

Док је живео у Кронштату, Попов је најпре радио као асистент у лабораторији за физику, а затим као предавач електротехнике у Морнаричкој техничкој школи. Проучавао је природу електромагнетних таласа, а 1895. направио је „прибор за откривање и регистровање електричних осцилација“, да би 25. априла исте године у једној од сала Санкт Петербуршког универзитета демонстрирао пренос и пријем електромагнетних осцилација на даљину, односно радиoвезу. Званични изумитељ радија и један од оснивача бежичне телеграфије Гиљермо Маркони (1874-1937) предао је патентну пријаву за бежични телеграф (без демонстрације прибора) у Енглеској тек 2. јула 1896. године.
Следеће место које сам посетио током шетње по Кронштату беше безимени сквер који упркос томе што нема име, има неколико интересантних ствари. Једна од њих је сунчани сат.

Да би био у градском духу сат је направљен тако да се његов гномон (бацач сенке) ослања на мотку сидра. Осим великог бројчаника има још 25 мањих који показују време у различитим градовима света.

Осим сунчаног сата, ту су и две фонтане – „Кронштатски водоноша (рус. Кронштадтский водовоз и „Бисер“ (рус. Жемчужина).

Трећа фонтана је испред зграде Музеја историје Кронштата у којој је некада био смештен градски водовод.

Зграда некадашњег водовода грађена је у периоду од 1837. до 1839. године. У њој су се налазиле две парне машине које су пумпале воду до резервоара. Савремени изглед зграда је добила након реконструкције у другој половини XIX века.
Поред музеја је простор на коме се од 2008. сваке године у јуну одржава „Кронфест“, односно Кронштатски међународни еколошки уметнички фестивал на коме се излажу уметнички објекти израђени од отпада.

Портрет Мусорског, урађен од отпада сакупљеног на обали Финског залива

Крокодил

Риба

Крилати коњ пегаз

Комарац

Пешчани сат

Купање у кориту

Простор са експонатима наслања се на део источног одбрамбеног зида чији је део некада била Петербуршка капија кроз коју су пролазили сви они који су у Кронштат стизали преко Петербуршког пристаништа. Ради несметаног одвијања саобраћаја капија је одавно уклоњена, а у близини места где се она некада налазила данас стоји Капела Спаса на Води (рус. Часовня Спас на водах).

На њеном месту је средином XIX века најпре подигнута капела од дрвета која је 1903. године размонтирана и премештена на главни улаз у град. Уместо ње је поводом јубилеја 200 година од оснивања града изграђена капела од камена. У совјетско време капела је била запуштена и практично уништена. Обновљена је 2003. године уочи јубилеја 300 година од оснивања Кронштата.
Прекопута капеле је споменик постављен у част победе коју су извојевали донски козаци са московским стрелцима над шведском ескадром 1656. године у близини острва Котлин.

Након почетка рата Русије са Шведском на позив патријарха Никона са Дона је на Неву стигао одред донских козака који је бројао 570 бораца. Заједно са одредом московских стрелаца током јуна 1656. године очистили су од Швеђана простор од Финског залива до обале Ладоге. Швеђани у залив шаљу ескадру, а два њена извиђачка брода упућена су према реци Неви. Њима у сусрет креће 15 козачких шајки које успевају да један шведски брод потопе, док се на други искрцавају козаци са шајки и заузимају га.
Споменик је јединствен по томе што представља једино обележје посвећено победи руске морнарице допетровске епохе. Подигнут је 2011. године.
Пошто сам шетајући Кронштатом стигао до источних градских зидина, иза којих практично нема ништа више посебно да се види, одлучих да се вратим назад до централног дела града који туристи највише посећују. Стигох најпре до Летње баште (рус. Летний сад) која представља најстарији кронштатски парк. На плану града се појавила 1806. године, али је део простора на коме се башта налази и пре био под дрвећем, јер се у њој налазила кућа Петра I око које је било посађено неколико храстова и воћки, попут шљива и кајсија.
У Летњој башти се налази неколико споменика који подсећају на храброст и пожртвованост руских морнара, али и несреће које су саставни део ове, нимало лаке професије. Први од њих је споменик морнаричком заставнику А.А. Домашенку.

Брод Азов на коме је заставник Домашенко служио, руска влада са још неколико бродова шаље 1827. године у Грчку која се у то време борила за независност од Турске. 9. септембра 1827. у близини обале Сицилије руска ескадра упада у олују. На команду да се спусте једра, морнари се пењу на катарке и један од њих притом пада у море. Желећи да га спасе, за њим у воду скаче заставник Домашенко, али обојица нестају у таласима узбурканог мора. Споменик је подигнут на иницијативу посаде брода „Азов“, а откривен је годину дана након трагедије.
У близини је и споменик посади шкуне „Опричњик“ која је 1861. године нестала у водама Индијског океана.

У башти се може видети вештачка пећина, која ме је својим изгледом асоцирала на капонир за авионе или неко склониште.

Изнад пећине се некада налазио летњиковац са стубовима, назван „Храм славе“.
Летња башта због бујне вегетације одавала је утисак запуштеног места, налик на праву шуму, без обзира на то што се налази практично у центру града.

На једном дрвету приметих конопац привезан за грану како виси са ње као да је нека несрећна душа да на том месту вешањем напустила овоземаљски свет.

Прођох кроз башту и стигох до Доковског базена (рус. Доковый бассейн) у који се изливала вода из базена на Петровом доку у којима су се вршиле поправке бродова.

При изградњи хидротехничког система Петар I није прихватио решења која су у то време постојала у Европи, јер је код њих исушивање базена трајало сувише дуго (некада више од месец дана), већ је израдио пројекат по коме се сва вода из дока за један дан испуштала у базен на нижем нивоу, одакле се испумпавала у Одводни канал, а затим враћала у море. Објекат је пуштен у рад 1752. године у присуству царице Јелисавете Петровне (1709-1762).
У једном од углова базена може се видети здање пумпне станице из XIX века помоћу које се вода испумпавала у канал.

За испумпавање воде најпре су коришћени ветропумпа и механизам који су покретали коњи, а 1774. године почиње да се користи прва у држави шкотска парна машина. Помоћу ње базен се исушивао за 9 дана. На крају су се у ту сврху користиле електричне пумпе.
Као и Летњи парк, простор око Доковског базена је запуштен и неуређен, али је у блиској будућности планирано његово сређивање.
Пролазим поред базена и убрзо стижем до једне од најпознатијих кронштатских знаменитости. У питању је Поморска Црква Светог Николаја Чудотворца (рус. Морской собор святителя Николая Чудотворца).

Идеја да се у граду-тврђави Кронштату подигне морнарска црква која је требала да истакне значај града као поморске престонице Руске Империје, настала је још 30-их година XIX века. За изградњу „Божје куће” за морнаре залагао се и Јован Кронштатски. Полагање камена темељца обављено је у мају 1903. године, а освештање у част Светог Николе Чудотворца, заштитника морнара – 10 година касније. Црква је грађена по узору на цариградску Аја Софију, а након изградње, са висином од 70 метара, постала је највиши објекат у граду. У њој су се стално читале молитве за погинуле у поморским биткама чија су имена била урезана на мермерним плочама на зидовима храма.
Након доласка на власт бољшевика црква је национализована, а 1929. затворена. Следеће године са ње су скинути звона и крстови. Касније јој је промењен спољашњи изглед, уништен ентеријер, а црквена имовина разграбљена. Здање је коришћено као биоскоп и место за организовање скупова, игранки и концерата. Током Другог светског рата испод црквене куполе налазила се осматрачница бродске и обалске артиљерије са које је допирао поглед и до 45 km у даљину. Црква је комплетно обновљена 2012., а 28. маја 2013. године освештана од стране патријарха Московског и целе Русије Кирила.
Главни улаз у цркву је са „Трга од сидара“ (рус. Якорная площадь) који је настао 1754. године као место на коме су складиштена сидра и ланци са отписаних бродова.

У совјетско време преименован је у Трг жртава револуције, али су га грађани Кронштата обично звали само Трг револуције, а неки су користили и стари назив.
На тргу је 1913. године подигнут споменик адмиралу Степану Јосиповичу Макарову (1849-1904) који је важио за најбољег руског стратега поморског ратовања.

Адмирал Макаров био је познат и по истраживању поларних крајева, на његову иницијативу за освајање Северног морског пута почињу да се користе ледоломци. Био је на челу комисије која је саставила технички задатак за изградњу првог руског ледоломца „Јермак“. Погинуо је у Руско-јапанском рату 1904. године када је оклопњача Петропавловск код Порт Артура налетела на мину.
Као постамент за споменик адмиралу Макарову послужио је комад стене, предвиђен за коришћење у изради споменика Павлу I. Стена је потонула са баржом приликом транспорта из Виборга у Санкт Петербург и лежала у води 100 година, да би 1911. године по налогу цара Николаја II била извађена и освештана ради коришћења у изради споменика адмиралу Макарову. Приликом транспорта део стене се поново одломио, па је остављен у Петровом парку. Искоришћен је 2006. године у изради Споменика херојима Битке код Цушиме.
На тргу се налази и заједничка гробница погинулих у борби за совјетску власт у којој почивају остаци погинулих у Фебруарској и Октобарској револуцији, као и грађанском рату, укупно око 400 људи.

Споменик је постављен 1975., а вечна ватра је упаљена на јубилеј Октобарске револуције, 7. новембра 1984. године.
Прекопута „Трга од сидара“ је такозвана Алеја славе коју чине меморијалне плоче на којима су исписана имена хероја Совјетског Савеза и Русије и називи бродова и подморница, потопљених током извршења борбених задатака. Наведена су и кронштатска предузећа која су дала допринос победи у Другом светском рату.

Дужа алеје се простире део „Комунистичке“ улице са коловозом од металних елемената.

За разлику од металних елемената на коловозу „Кудељног моста“ који су сачувани у оригиналу, овде су у питању копије, постављене 1975. године када је улица реновирана.
Крај „Трга од сидара“ простире се још један део некадашњег хидротехничког система за поправку бродова, такозвана Петрова јаруга (рус. Петровский овраг) са каналом кроз који је истицала вода из сувих докова у доковски базен.

Према неким причама јаруга је била место на коме су у годинама револуције вршена стрељања морнаричких официра, као у једној од сцена руске серије „Адмирал“. Неког званичног обележја о томе нема.
Током изградње Поморске цркве поставило се питање како ће цар Николај II од Петровог пристаништа најлакше стићи до ње. Да би се скратио пут донета је одлука да се преко јаруге 1913. године подигне пешачки мост, назван у част адмирала Макарова.

Мост има три распона и укупне је дужине 91, а ширине 2,1 метар. Према једној причи, када је дошао на церемонију освештања Поморске цркве, Николај II се зауставио испред новог моста, јер му није уливао превише поверења и није желео да буде први који ће га прећи. Видевши његово оклевање, командир почасне страже је стројевим кораком прешао преко моста, након чега је преко њега прешао и цар са породицом. По завршетку церемоније, угледавши официра који га је личним примером убедио у сигурност моста, Николај II му се захвалио и на груди му закачио један од својих ордена.
Од „Трга од сидара“ кренух према мосту преко Одводног канала у чијој се близини налазе сидра и топ са бојног брода „Октобарска револуција“, као и део оклопа који је исечен када је брод расходован.

Брод је поринут 1911. године и првобитно је носио назив „Гангут“ по Гангутској бици између руске и шведске војске која се сматра првом великом победом руске морнарице, да би 1925. био преименован у „Октобарска револуција“. Учествовао је у Финском и Другом светском рату. Након рата је коришћен као школски брод, а 1956. је повучен из употребе и исечен у старо гвожђе.
Са брода је сачуван и топ назван у част морнаричког подофицира Ивана Тамбасова који је ценом сопственог живота спасао брод од уништења током једног од многобројних напада немачке артиљерије када је једна од граната запалила артиљеријску муницију која је стајала крај топа чија би експлозија захватила и складиште муниције на броду. Схвативши у каквој се опасности налазе посада и брод, Иван Тамбасов почео је да баца запаљене гранате у море и приликом експлозије једне од њих настрадао.

Пређох преко моста и нађох се у Јекатеринином парку (рус. Екатерининский парк) који представља узак појас зеленила између Одводног канала и Совјетске улице.

Парк је подигнут у периоду од 1839. до 1843. године по налогу тадашњег команданта кронштатске луке, чувеног руског морепловца Фабијана Готлиба фон Белингсхаузена (1778-1852) који је руководио руском експедицијом на путу око света која је 1820. године открила Антарктик. У његову част названи су море у Тихом океану, ледник на Антарктику, рт на Јужном Сахалину и острво у архипелагу Туамоту. У Јекатеринином парку 1870. године од средстава која су сакупили колеге и поштоваоци подигнут му је споменик.

Од Одводног канала парк је одвојен гвозденом оградом из 1887. године која се сачувала до данас, додуше, у прилично лошем стању.

Прекопута парка је омањи сквер на коме је 1987. године поводом обележавања 70 година од Октобарске револуције подигнут Споменик балтичким морнарима револуционарима.

По избијању револуције 1917. године морнари су врло брзо стали на страну бољшевика и поубијали официре који су били против Привремене владе. Међутим, у марту 1921. године избија Кронштатски устанак (рус. Кронштадтское восстание) против бољшевичке власти. Због велике оскудице и глади међу становништвом који су били последица такозваног ратног комунизма, морнари траже низ економских и политичких реформи. Пошто је захтев за предају одбијен, на Кронштат крећу јединице Црвене армије које врло брзо заузимају град и гуше побуну. У борбама су обе стане имале значајне губитке, а велики број заробљених побуњеника је касније погубљен или затворен.
Осим споменика Белингсхаузену, у парку се налази биста Пјотра Капице (1894-1984), добитника Нобелове награде за физику 1978. године који је рођен у Кронштату.

Наставих даље шетњу Совјетском улицом која се пружа целом дужином парка и убрзо стигох до сквера, названог у част Сергеја Кирова, познатог лењинградског партијског и политичког радника.

Прођох сквером, а затим и између стамбених зграда, и избих на „Устаничку улицу“ у којој сам неколико сати раније започео шетњу по Кронштату. Кроз њу је током опсаде Лењинграда пролазио такозвани „Мали пут живота“ који је функционисао од новембра 1941. до јануара 1944. године. Пут је спајао Лењинград, тачније насеља у његовој околини, са Ораниенбаумским мостобраном (рус. Ораниенбаумский плацдарм), територијом која је, упркос томе што је током рата била одсечена од главнине совјетских снага, имала значајну улогу у одбрани Лењинграда.

Обележје се састоји од противтенковског јежа, за који су причвршћени комади бодљикаве жице, и бетонске плоче са утиснутом шаром камионске гуме. Постављено је 1974. године.
Крај обележја се може видети и део одбрамбеног зида који је подигнут у периоду између 1828. и 1838. године.

Наставих даље Совјетском улицом и убрзо стигох до споменика посвећеном подвизима балтичких подморничара у Другом светском рат који заправо представља командни мост подморнице.

На основу исписане ознаке рекло би се да је у питању подморница С-156 Комсомолец Казахстана, али одређени детаљи командног моста говоре да се ради о подморници С-362. Било како било, и једна и друга направљене су средином педесетих година, а у саставу совјетске ратне морнарице налазиле су се до 1990. Споменик је откривен 9. маја 2000. године поводом обележавања 55 година од победе у Великом отаџбинском рату.
У обиласку града време је брзо пролазило. Било је већ касно поподне када се од споменика подморничарима запутих према стајалишту у близини „Трга од сидара“ да ухватим аутобус за Санкт Петербург. На клупи недалеко од стајалишта, у очекивању превоза, утонух у мисли о Кронштату и ономе што сам данас у њему видео. Изузетно велики број споменика за тако мали град, од којих је, наравно, највише оних који су у вези са поморством, несумњиво говори да у историјском погледу и по значају који је имао, град не заостаје за Санкт Петербургом. С друге стране, напуштене зграде и историјски објекти препуштени зубу времена, доказ су да се у протеклом периоду у град није превише улагало. Разлог томе понајвише лежи у чињеници да је Кронштат све до 1996. године био затворен град у који се без пропуснице није могло ући, па се његови туристички потенцијали уопште нису развијали. И сада се на многим местима у историјском центру могу видети натписи исписани црвеним словима „Забрањена зона“, што значи да их војска и даље користи. Једна од знаменитости која би можда била најинтересантнија туристима, некада моћни хидротехнички систем намењен поправци бродова, стоји запуштен и скривен од њихових погледа. Ништа боља ситуација није ни са кронштатским утврђењима.
Ипак, како време пролази, град све више буди знатижељу туриста, па сам убеђен да ће се много више радити на његовом уређењу и обнови објеката. Кронштат то свакако заслужује.

Наставак —>

Песма о Кронштату


Текст песме

Разнеслось государево слово:
«Защитим Петербург от угроз!»
И у юного града Петрова
Появился надежный форпост.
Так с врагами и ветрами споря,
Встал на вахту три века назад
Главный остров Балтийского моря,
Славный город — любимый Кронштадт.
Главный остров Балтийского моря,
Славный город — любимый Кронштадт.
И служил он Отечеству верно.
На пути у врага он вставал.
Провожал он в поход Крузенштерна
И обратно с восторгом встречал.
Видел он и триумфы, и горе,
Помнит он первый флотский парад.
Главный остров Балтийского моря,
Славный город — любимый Кронштадт.
Главный остров Балтийского моря,
Славный город — любимый Кронштадт.
Городов есть не мало красивых,
С непохожей на эту судьбой,
Но один он такой у России —
Город самый военно-морской.
Стой уверенно с временем споря,
Как надежный петровский солдат,
Главный остров Балтийского моря,
Славный город — любимый Кронштадт.
Главный остров Балтийского моря,
Славный город — любимый Кронштадт.

Перевод на енглески:

Spread the word of the sovereign:
«Protecting against threats Petersburg!»
And the young hail Petrov
There was a reliable outpost.
So the enemies of the winds and arguing,
I stood on watch three centuries ago
The main island of the Baltic Sea,
The glorious city — a favorite Kronstadt.
The main island of the Baltic Sea,
The glorious city — a favorite Kronstadt.
He served as the Fatherland is true.
On the way, he got up from the enemy.
Mourners he Kruzenshtern hike
Conversely enthusiastically met.
He saw and triumphs, and sorrow,
He remembers the first naval parade.
The main island of the Baltic Sea,
The glorious city — a favorite Kronstadt.
The main island of the Baltic Sea,
The glorious city — a favorite Kronstadt.
Cities have not enough beautiful,
With dissimilar to this fate,
But the one he is in Russia —
The city is the naval.
Stay confident with time to argue,
As a reliable Petrine soldier
The main island of the Baltic Sea,
The glorious city — a favorite Kronstadt.
The main island of the Baltic Sea,
The glorious city — a favorite Kronstadt.