Большеохтинский мост

Ноћни Санкт Петербург. Подизање Бољшеохтинског моста

<— Претходни повезани чланак

13.07.2016.

Разлог да посетим северну руску престоницу почетком лета биле су чувене „беле ноћи“ – природни феномен у коме могу да уживају сви они који се током јуна нађу на местима изнад 60 степени северне географске ширине. Као почетак „белих ноћи“ у Санк Петербургу традиционално се сматра период након обележавања дана града, односно после 27. маја када се сунце спушта 9 степени иза линије хоризонта. Званично, „беле ноћи“ почињу 11. јуна, а њихов врхунац је ноћ између 21. и 22. јуна. Тада се сунце спушта око 7 степени иза хоризонта, а ноћ траје 5 сати и 12 минута. У Русији се осим у Санкт Петербургу у „белим ноћима“ може уживати и у другим градовима који се налазе изнад 60 степени северне географске ширине, попут Архангелска, Јакутска, Виборга, Магадана, али делимично и у онима до 57-ог степена, као што су Череповец, Вологда, Перм, Тобољск… У градовима иза поларног круга (Мурманск, Воркута, Североморск, Салехард, Нориљск) „беле ноћи“ трају три недеље пре и после поларног дана.
Пошто сам због компликација са смештајем био принуђен да посету Санкт Петербургу уместо за почетак лета померим за средину јула, остало ми је да се надам да ћу ухватити бар трачак „белих ноћи“, јер се оне баш тада завршавају. Поглед кроз прозор хотела наговештавао је да ће ми се та жеља можда испунити.

Belaya_noch_v_Peterburge

Небо изнад Санкт Петербурга
12.07.2016, 22:23

Још један разлог ноћних шетњи по Санкт Петербургу су његови мостови, односно њихово подизање ради проласка бродова које се може посматрати сваке ноћи од априла до новембра. Мостови се спуштају у тачно одређено време, па о томе треба водити рачуна, јер се у супротном може десити да неко време останете „заробљени“ на другој обали Неве.
Хотелску собу напустих нешто пре један сат после поноћи. Пре изласка из хотела упитах рецепционерку да ли је безбедно шетети градом ноћу, на шта ми она даде стандардни одговор да јесте, али тамо где има људи мислећи притом највероватније на Дворски и Адмиралитетски кеј на који долази већина туриста да слика подизање мостова. Ја сам, међутим, имао у плану да сликам Смољни манастир и оближњи Бољшеохтински мост који и нису баш „ударна“ локација на којој се окупљају туристи. Ипак, без неке превелике бојазни за сопствену безбедност кренух у ноћну шетњу по граду.

Као и увек када се нађем у иностранству за око су ми запале неке уобичајне ствари које нису исте као код нас. Једна од њих беше пешачки прелаз, односно „руска зебра“ није у потпуности црно-бела, већ има и жуте траке. Осим тога, ту су стрелице које подсећају пешака да при преласку треба да се креће десном страном пешачког прелаза.

Оно што ми је такође запало за око били су огласи, исписани на тротоарима.

Иако ће неко помислити да се ради о истој врсти посла „жена на сат” и „Маша зечица“ нису колегинице, али се њихови послови међусобно допуњују, односно, прва може да среди неред који евентуално остане после друге.
Ситни сати су време када се у сваком велеграду пробуди она његова друга, мрачнија страна. Санкт Петербург у томе није изузетак, па тако пар стотина метара од хотела на улици угледах атрактивно одевену девојку чији је стајлинг несумњиво говорио да се ради о „колегиници Соње Мармеладове“ или једноставно речено, проститутки. Руси их обично зову „ноћне лептирице“ (рус. ночные бабочки), јер су се средином XIX века продавачице љубави у великим градовима углавном окупљале испод уличних светиљки попут лептирова који лете на светло.
Осим сликања подизања Бољшеохтинског моста желео сам да фотографишем и друге ствари које ми се учине занимљивим, па се зауставих крај споменика руском генералу Алексеју Брусилову, познатом по чувеној Брусиловљевој офанзиви, највећој руској победи у Првом светском рату. Током борби које су се водиле од 4. јуна до 20. септембра 1916. године аустроугарска војска изгубила је око 1500000 војника и била је принуђена да Русима препусти Галицију и Буковину.

Генерал је приказан као да израња из камена, што симболизује његову „гвоздену руку“. Постамент је урађен тако да личи на грубу, необрађену стену на којој се симболички виде рупе од метака, док исполирани троугао по средини постамента представља чувени Брусиловљев пробој.

Споменик је постављен 2007. године недалеко од места на коме је некада била Официрска коњичка школа у којој је Брусилов предавао.
Петербуршке улице биле су пусте и мирне. Тишину је повремено нарушавао само звук ретких аутомобила који се врло брзо губио у даљини.

Из даљине угледах Смољну саборну цркву која је, нажалост, била сва у скелама, јер је у току била рестаурација фасаде.

Црква је грађена као централни објекат Смољног манастира чију изградњу 1748. године започиње архитектор Растрели по наредби Јелизавете Петровне. Назив „Смољни“ добила је због тога што се почетком XVIII века на том месту топила смола за потребе Адмиралитетског бродоградилишта. Према легенди, манастир је био место на које је Јелизавета Петровна желела да се повуче у старости.
Од Смољног манастира наставих даље према Смољном институту. Радови на његовом  пројектовању и изградњи започети су пред крај владавине Катарине II. Институт је понајвише постао познат због његове кључне улоге у догађајима везаним за Октобарску револуцију 1917. До премештања престонице у Москву управо је Смољни служио као штаб бољшевичке владе и В.И. Лењина. У новембру 1917. у њему је одржан Сверуски конгрес совјета на коме је донет декрет о миру и декрет о земљи. У Смољном је 1934. године у атентату убијен вођа лењинградских комуниста Сергеј Киров.

Од 1996. године зграда је званична резиденција губенатора Санкт Петербурга.
Главни улазу у круг Смољног украшавају пропилеји који представљају једно од најбољих раних дела совјетске архитектуре.

Пролетери свих земаља, уједините се!

Први Совјет Диктатуре пролетеријата

Око Смољног института све је у знаку „пролетеријата“, па тако осим трга и улица носи исти назив.

Nočni Sankt Peterburg Ulitsa Proleterskoy dikatury tablichka

Улица Диктатуре Пролетеријата

Поменутом улицом наставих даље према Смољном кеју. Успут се накратко зауставих да направим још једну слику Смољне саборне цркве. Са скелама које су се на њој налазиле изгледала је као ракета која ће ускоро бити лансирана.

Иначе, током шетње ноћ ми је изгледала као свака друга, односно није било ни „б“ од белих ноћи. Тек мало касније, када сам стигао до Смољног манастира, и када хоризонт више није био заклоњен зградама, небо из правца запада и северо-запада било је нешто светлије.

Капија на улазу у Смољни из правца Смољног кеја, 13.07.2016., 1:56

С друге стране, хоризонт иза Бољшеохтинског моста био је потпуно црн.

Иначе, камен темељац за Бољшеохтински мост положен је 27. јуна 1909. године, односно на дан када се обележавао јубилеј 200 година од Битке код Полтаве у којој је руска војска на челу са Петром Великим нанела Швеђанима велики пораз. Отворен је за саобраћај 26. октобра 1911. године и до 1917 носио је назив „Мост императора Петра Велико“, да би касније био преименован у Бољшеохтински. Оно што га чини упечатљивим свакако су лукови изнад бочних распона, али и торњеви у централном делу. Управо у њима се налазе механизми који управљају подизањем моста.

Још једна специфичност Бољшеохтинског моста је то што су делови његове металне конструкције спојени заковицама. О квалитету радова и материјала који су коришћени у изградњи говори чињеница да је први ремонт обављен тек 1971. године. Лучна конструкција моста у комбинација са декоративним осветљењем које је постављено 2010. године чини да се Бољшеохтински мост сматра једним од најлепших у граду.
Недалеко од Бољшеохтинског, на ушћу реке Охте у Неву, налази се Малоохтински мост

Иако је било скоро два сата после поноћи небо на западној и северозападној страни града било је прилично светло, односно изгледало је као да је сунце управо зашло или ће се појавити иза хоризонта.

На кеју није било пешака, па помислих да Бољшеохтински мост није превише атрактиван за туристе. Ипак, око два сата, односно у време предвиђено за подизање моста, на кеју се заустави аутобус са радозналим туристима, а на реци се појавише бродови.

Сам процес подизања траје свега неколико минута, јер „хидраулика“, односно хидраулички цилиндри брзо „одраде“ посао. Конкретно, код Бољшеохтинског моста подиже се средњи распон који се састоји од два крила дужине по 24 метра. При подизању крила достижу угао од 73 степена, а у подигнутом положају држе их контратегови чија је маса неколико пута већа од њихове.

Након подизања моста разлога за даљи останак на кеју није било, па лагано кренух назад према хотелу. Као и када сам долазио, улице су биле пусте.

Небо над Санкт Петербургом се делимично разведрило, па се и „ефекат беле ноћи“ некако појачао. Томе је доприносила и чињеница да се приближавала зора, јер током јуна и јула ноћ у Питеру траје мање од шест сати, а сунце излази већ око четири и пола четири.
Накратко застадох код палате Александра Кикина, првог начелника Петербуршког адмиралитета. Кикин је био близак Петру Великом и заједно са њим у друштву још двадесетак племића боравио је у Холандији да учи бродарски занат. Ипак, постепено постаје противник Петровог режима, понајвише можда због непријатељства које је владало између њега и Александра Даниловича Меншикова који је такође био човек веома близак Петру. Кикин се окреће Петровом старијем сину царевићу Алексеју Петровичу. Умешаност у бекство царевића Алексеја у иностранство коштало га је главе. Осуђен је на ломљење на точку и погубљен 17. марта 1718. године.

Палата је саграђена у стилу такозваног петровског барока. Након Кикинове смрти у зграду се смештају лична библиотека Петра Великог и први експонати музеја раритета. Данас се у њој налази музички лицеј.
Недалеко од палате налази се споменик совјетском револуционару и учеснику Октобарске револуције Феликсу Едмундовичу Дзержинском, можда најпознатијем по томе што је био на челу Сверуске комисије за борбу против контрареволуције и саботаже, односно чувене „Чеке“.

За разлику од Москве у којој је споменик „Гвозденом Феликсу“ са Лубјанског трга уклоњен још 1991. године, у „колевки револуције“ се одржао до наших дана.
Настављам даље Шпалерном улицом и стижем до Таврическог дворца, некадашње резиденције кнеза Григорија Потемкина, великог миљеника Катарине Велике познатог по томе што се за његово име везује метафора „Потемкинова села“.

Дворац је саграђен 1789. године у стилу класицизма и осим што је био Потемкинова резиденција, био је и место на коме је Катарина Велика волела да борави последњих година свога живота. Током XIX века служио је као једна од царсих резиденција, а почетком ХХ у њега се смешта Државна дума Руске империје. У време Фебруарске револуције у њему ради Привремени комитет Државне думе, а затим и Привремена влада.
Пажњу ми привуче зграда прекопута Таврическог дворца пошто је изгледом подсећала на торањ. Заправо, ради се о некадашњем водоторњу у коме је данас смештен мултимедијални изложбени комплекс „Свет воде“ (рус. Вселенная воды) посвећен историји водоснабдевања у Санкт Петербургу.

Шпалерна улица, 13.07.2016., 03:03

Шпалерна улица је била пуста или што би се жаргонски рекло – нигде живе душе. Пролезаћи поред прехрамбене продавнице бацих поглед кроз излог у њену унутрашњост и од срца се насмејах.

Ударници треће смене у једном од петербуршких маркета

Ноћна шетња кроз Питер ближила се крају, али не само зато што сам скоро стигао до хотела, већ и због тога што је ноћ полако прелазила у јутро, па би и шетња, да је још мало потрајала, прешла из ноћне у јутарњу. Жеља да осетим атмосферу белих ноћи делимично ми се испунила, односно ноћ није била тако „упечатљиво бела“ као што би била да сам допутовао две недеље раније, али је ипак била необична.
Око пола четири стигох до хотела. Мало ме зачудише закључана улазна врата, али без превише оклевања позвоних на интерфон неколико пута, па се врата ускоро отворише. На рецепцији ме дочека поспано лице рецепционерке која се спремала да се врати на спавање. Беше ми жао што сам је пробудио, али у том тренутку нисам знао да се на привеску кључа од собе налази „додатак“ округлог облика попут батерије за сат којим се отварају врата хотела.

Наставак —>

2 мишљења на „Ноћни Санкт Петербург. Подизање Бољшеохтинског моста

  1. Svaka cast za tekst koji cu pazljivo procitati. Sada sam ga letimicno presla. Provela sam 10 dana u SP u julu 2019 g u sopstvenoj organizaciji u dobar Miselinov vodic. Imam zelju opet da posetim ovaj divan grad, uzgred vreme je bilo predivno, bez kise. Ali, sve je neizvesno u ovim okolnostima. Zbog korone mi je propso put u Portugal u maju. Srdacan pozdrav

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *