pecina Risovaca

Пећина Рисовача – скривени природни драгуљ

На улазу у Аранђеловац из правца Тополе, на десној обали реке Кубршнице, „сместила“ се пећина Рисовача за коју сам, морам признати, случајно сазнао „гуглајући“ по интернету. Информације које сам прочитао и слике које сам видео убедиле су ме да је Рисовача место које свакако вреди посетити. Једина пећина коју сам до тада имао прилику да видим била је Ресавска, и то давно, у оквиру ђачке екскурзије за основну школу.

До Рисоваче сам стигао колима из правца Тополе. Вожња кроз питоми брежуљкасти шумадијски крајолик по сунчаном дану била је изузетно пријатна. На овакве излете обично идем сам, али овај пут сам имао друштво. У пећину се не може ући без пратње водича и не знам шта се дешава у случају да човек дође сам, односно да ли је водич дужан да стручно вођење кроз пећину обави и за једну особу.

Risovaca-ulaznica

Након куповине улазница водич нам је рекао да мало сачекамо, пошто се очекивао долазак школске екскурзије из Тополе. То време сам искористио да прочитам информације о пећини на информационим паноима и сликам њену околину.

Pećina Risovača

Недалеко од улаза у пећину протиче река Кубршница, која више личи на поток, него на реку. Упркос свом „питомом“ изгледу, ћуд ове речице је непредвидива, што најбоље знају становници Смедеревске Паланке који су се у њен деструктивни карактер у последњих 20 година уверили два пута: први пут у јулу 1999., а други пут у мају 2014. године.

Reka Kubršnica na izlazu iz Aranđelovca

Пре преласка мостића бацих поглед на таблу са правилима понашања током посете споменику природе „Рисовача“ и схватих да ће фотографије простора око пећине вероватно бити и једине које ћу на овом месту направити, јер је сликање у пећини без специјалног одобрења забрањено. Није ми било баш најјасније због чега се управа одлучила на тај корак, али добро, одлука је таква и треба је поштовати.

Tabla sa upozorenjima kod pećine Risovača

Иначе, пећина Рисовача откривена је случајно 1953. године приликом експлоатације каменолома. Тада се урушио улазни део пећине у дужини од 20 m и том приликом је уништен свакако њен најзначајнији део, па остаци неандерталског човека, који је несумњиво у њој живео, нису пронађени. Исте године отпочела су археолошка истраживања под руководством професора Бранка Гавеле и са прекидима су трајала све до 1977. Са овим истраживањима, као и са ископавањима Пећине под Јерининим брдом код Крагујевца (1951-1952.), почињу систематска проучавања старијег каменог доба (палеолита) у Србији.

Skala geološkog vremena

У очуваним наслагама, на дубини од 1-1,75 m, пронађени су окресани камени артефакти. Налази су откривени заједно са костима биљоједа (бизона, коња, јелена) и остацима изумрлих животиња (мамута, пећинског лава и пећинског медведа) тако да је било очигледно да потичу из леденог доба – плеистоцена.

Pećina Risovača Mamut

Фигура мамута

Pećina Risovača Bizon

Фигура бизона

Камене алатке пронађене у Рисовачи – мустеријенски шиљци, листолики шиљци и одбици окресани са дискоидних језгара, припадају крају средњег палеолита, односно периоду од пре 50.000 до 35.000 година. Сматра се да су овакве алатке правили неандерталци, људи који су живели пре 200.000-30.000 година. Направљени су од кремена, минералне сировине која је због своје цепљивости могла лако да се обрађује. Шиљци су служили као врхови копаља којима су животиње ловљене из непосредне близине.

Tabla o značaju pećine Risovača

Дужина пећине од садашњег улаза до најудаљеније тачке износи 114 m, а укупна дужина свих канала је 159 m. Улазни канал пећине био је скоро до врха затрпан наслагама. У току археолошких истраживања откопано је око 30 метара улазног канала. На археолошка ископавања надовезала су се спелеолошка истраживања којима је од 1975. године руководио др Раденко Лазаревић.

Plan pećine Risovača

Ђачка екскурзија која је требала да стигне из Тополе је каснила, па је водич одлучио да кроз пећину проведе само нас четворицу. Једна о првих његових реченица је била да у пећини нема сликања, јер је она станиште ретке врсте слепог миша.

Ulaz u pećinu Risovača

Улазак у пећину представљао је својеврсни времеплов, односно враћање неколико десетина хиљада година уназад. У жељи да се посетиоцима бар донекле дочара живот нашег далеког претка реконструисана је породица рисовачког човека у природној величини, окупљена око ватре. Рисовачки човек припадао је неандерталској подврсти хомо сапиенса која је живела у периоду од пре 50000 до 35000 година. Неандерталци су били много снажнији у односу на савременог човека, бавили су се ловом и сакупљањем плодова, а у средњем палеолиту су створили мустеријенску културу. Ход им је био усправан. Имали су повијена плећа, што значи да су њихови преци ходали ослањајући се и на руке. Мушкарци су одлазили у лов, а жене су остајале да чувају ватру што је у то време био веома одговоран задатак.

Упркос томе што не представљају директне претке савременог човека, неандерталци су били разумни људи артикулисаног говора, врло вешти ловци који су познавали ватру, правили специјализована оруђа и сахрањивали своје мртве. Били су први представници рода хомо. Насељавали су улазни део пећине до дубине до које је допирала сунчева светлост.

Plan pećine Risovača

Поред фигура рисовачког човека у пећини се налазе и фигуре животиња које су у њој обитавале, попут пећинског медведа (Ursus spelaeus). На основу реконструисаног скелета палеонтолози су одредили његову величину која је била импозантна. Одрасли мужјак усправљен на задње ноге достизао је висину од 3.5 метра, а тежио је до 1000 kg. Био је чист биљојед због чега је и изумро доласком последњег леденог доба услед недостатка хране. Поред костију пећинског медведа, у пећини су пронађене кости малог патуљастог магарца, малог зебрастог коњића, мамута, длакавог носорога, рунастог носорога и степског бизона. Пронађене су и кости јелена оријаша који је достизао висину од 2.5 m и тежину од 700-750 kg, а имао је распон рогова од 3.5-4 m.

Сама пећина настала је радом термоминералних вода и њена старост се процењује на 110 до 118 хиљада година. У Рисовачи је пронађен полудраги камен – мермерних оникс, чија слојевита структура говори о клими која је владала на земљи пре неколико десетина хиљада година. Беличасти слој настао је деловањем хладнијих вода, док је жућкасти слој настао у периоду отапања. Присутне су и порозне цртице које означавају време суше. Поред меремерног оникса у пећини постоје места на којима се бележе трагови арагонита који такође спада у ред полудрагог камења. Његова специфичност је да групише кристале у супротности од силе гравитације.

У едукативне сврхе у пећини је постављен калцификатор који на убрзан начин симулира настајање сталактита и сталагмита, што је нарочито интересантно најмлађим посетиоцима.

Водич нас на крају доводи до јединог места на коме је дозвољено сликање. Ради се о месту на коме се као експонат налази уздужно и попречно пресечен сталагмит чија структура одсликава све климатске промене које су у последњих 100000 година задесиле Земљу.

Presek pećinskog nakita

Ту се прича о Рисовачи завршава. Обилазак пећине свакако је био интересантан, што је у првом реду заслуга водича који се заиста потрудио да нам причу о Рисовачи исприча на што занимљивији начин. Упознавање са животом неандерталског човека и светом који га је окруживао несумњиво завређује пажњу и свакако је нешто за шта вреди издвојити време.

Локација пећине Рисовача

Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача Пећина Рисовача

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *