12.07.2016.
Након обиласка места из романа Злочин и казна наставих даље према Бронзаном коњанику. Убрзо стигох до Исакијевог трга који се уз Дворски и Сенатски сматра једним од централних градских тргова. Због споменика историје и културе који се на њему налазе увек је на мети туриста. Ни овај дан није био изузетак.
Већина туриста хрлила је да посети Исакијеву саборну цркву која својом величином и изгледом представља најимпресивнију грађевину на тргу. Црква је подигнута у част Исакија Далматског и највећа је православна богомоља у Санкт Петербургу.
Прва црква Светог Исакија саграђена је по налогу Петра I убрзо након оснивања самога града. У њој су се 1712. венчали Петар I и Катарина I Алексејевна. Врло брзо се показало да је црква сувише мала за град који се брзо развијао, па је одлучено да се демонтира и да се сагради друга црква, свега 20-ак метара од обале. Камен темељац за другу цркву 1717. положио је лично Петар I. Ипак, ни она није била дугог века. Пошто се налазила близу обале, река је временом поткопала темељ цркве па је одлучено да се она демонтира и сагради нова, овај пут даље од обале. Изградња треће цркве започета је 1768., а завршена 1802. године.
Међутим, врло брзо се испоставило да цркву треба реконструисати, па је 1809. за то објављен конкурс. Пошто представљени пројекти нису задовољили Александра I, јер су предвиђали изградњу нове, а не реконструкцију старе цркве, 1813. објављује се нови конкурс, који је такође био неуспешан. Након тога, цар 1816. налаже шпанском инжењеру Августину Бетанкуру, који је у то време радио на многим пројектима у Санкт Петербургу, да припреми пројекат преуређења Исакијеве цркве. Бетанкур предлаже младог француског архитекту Огиста Монферана. Његови цртежи допали су се цару, па Монферан 1818. године саставља пројекат, а 1819. отпочињу радови. Црква је освештана 1858., а радови су комплетно завршени 1864. године.
Исакијева црква је изванредан пример касног класицизма, сматра се последњом грађевином у том стилу. Димензије су joj импозантне: висине је 101.5 m, ширине 97.6 m (са портикama 113.3m), док спољашњи пречник куполе износи 25,8 m. На позлату куполе утрошено је 100 kg дукатног злата. Сокла је украшена гранитом, а зидови мермерним блоковима сиве боје. Унутрашња површина износи више од 4000 кв. метара.
Спољашњост цркве украшава 112 монолитних гранитних стубова различитих димензија и велики број скулптура. На фронтону сваког портика се налази рељеф.
Током Другог светског рата црква није претрпела већа оштећења највероватније због тога што је њена купола служила Немцима као оријентир приликом бомбардовања. У подруму током опсаде чувани су експонати музеја из околине Лењинграда, Летњег дворца Петра I, као и Музеја историје града.
Црква је једна од најпосећенијих знаменитости Санкт Петербурга. Током 2016. године посетило ју је 2.3 милиона туриста чиме је остварен приход од 13.13 милиона долара. Осим у раскоши интеријера туристи могу да уживају и у погледу који се пружа са 50 метара високог видиковца. Карте се могу купити и онлајн.
Маринска палата
Исакијев трг сматра се главним административним тргом, јер се у близини њега налази Маринска (Маријина) палата (рус. Мариинский дворец) у коме је смештена Законодавна скупштина Санкт Петербурга.
Палата је саграђена 1844. године по налогу цара Николаја I. Представљала је свадбени поклон за његову ћерку Марију која се 1839. удаје за војводу Максимилијана од Лојхтенберга. Од 1845. била је званична резиденција кнезова Лојхтенберских у Санкт Петербургу. Након продаје држави 1884. године у њу се смештају Државни савет и Комитет министара Руске Империје.
После фебруарске револуције 1917. заузима је Привремена влада Русије која функционише до јуна 1917. Након проглашења Москве за престоницу 1918. једно време служи као касарна Црвене армије. Касније се у њу размештају различите установе, а од 1945. до 1991. у њој заседа Лењинградски градски савет.
Током Августовског пуча 1991. палата је била центар отпора Државном комитету за ванредно стање у СССР-у и око ње су се налазиле барикаде.
Споменик цару Николају I
На Исакијевом тргу, између Маријине палате и Исакијеве саборне цркве, налази се споменик цару Николају I. Свечано је откривен 1859., пет година након владареве смрти. Укупна висина споменика износи нешто више од 16 метара, а статуа коњаника 6 метара. Цар је приказан у парадном мундиру гардијског коњичког пука. Пиједестал споменика красе четири алегоријске женске фигуре које представљају „Снагу“, „Мудрост“, „Правду“ и „Веру“. Заправо, главе фигура су рађене према портретима царице Александре Фјодоровне и Николајевих ћерки Марије, Александре и Олге. На постаменту споменика налазе се четири рељефа који приказују значајне догађаје из цареве владавине.
Интересантно је да коњаничка статуа има само два ослонца – задње ноге коња због чега се споменик у своје време сматрао техничким чудом. Приликом ремонта је откривено да се у задњим ногама коња као ојачање налазе металне шипке. Управо је ова необична конструкција помогла да споменик „преживи“ совјетско време, јер се сматрао ремек делом инжењерске мисли, па због тога није уклоњен. Исту конструкцију има споменик америчком председнику Ендрјуу Џексону који је подигнут испред Беле куће 1852. године.
Показивач водостаја
Због места на коме је подигнут Санкт Петербург су кроз историју пратиле честе поплаве. У близини Плавог моста, на кеју реке Мојке, 1971. постављен је показивач водостаја у облику обелиска. На њему су означени нивои реке за време највећих поплава које су погодиле град: 1824., 1903., 1924., 1955. и 1967. године.
Поплава из 1824. године била је најдеструктивнија. Ниво воде је био више од четири метра изнад нулте тачке.
Управо ту поплаву помиње Пушкин у својој поеми Бронзани коњаник.
Целу ноћ
С орканом Нева је битку била,
Ал напокон је изда сила,
И свлада је олује моћ…
А с јутра већ по обалама
Проврвио је народ густ,
И дивио се: вода сама
И пена дивља, талас пуст.
То Нева, силним ветром гнана,
У правцу текла је супротном,
Потапала је разуздана
Сва острва на путу свом.
И све што оркан бива тежи
Све жешће Нева бесни, режи.
Махнитâ, ври, променив смер,
И одједном ко дивља звер
На град се баци. У том трену
Све бежат стаде. Простор
Опусте нагло – и, за час,
У подруме свом снагом крену,
Из мртвила канале прену;
До појаса, ко Тритон гол,
У води стоји Петропол.
А.С. Пушкин, „Бронзани коњаник“
Од Исакијевог наставих даље према Сенатском тргу и споменику човеку кога сироти Евгеније из „Бронзаног коњаника“ криви за губитак своје вољене Параше.