12.07.2016.
Шетајући од Витепске железничке станице према Бронзаном коњанику нађох се у крају града у коме се одвијала радња романа „Злочин и казна“. Атмосфера друге половине XIX века не може се осетити, али је зато могуће проћи истим оним улицама којима су се кретали ликови овог романа и видети зграде у којима су живели.
Дом Родиона Раскољникова
Локацију зграде у којој живи главни лик писац даје у првој реченици дела, односно радња романа почиње тако што: „Почетком јула, за време страшних врућина, један младић изиђе пред вече из свог собичка који је узео под кирију од станара у С-ској уличици, па се полако и некако неодлучно упути К-ном мосту.“ Ипак, пошто је Достојевски називе улица и мостова писао скраћено, неки истраживачи су мислили да је под „С-ском уличицом“ мислио на „Спаску уличицу“. Међутим, скоро 40 година након објављивања романа удовица Достојевског, Ана Григорјевна, растумачила је скраћенице и према њеној верзији радња почиње у „Столарској уличици“ (рус. Столярный переулок), односно дом Раскољникова се налази на адреси „Гражданскаја 19“ (рус. Гражданская 19).
Да сам на правом месту сведочила је група ученика која је очигледно била део екскурзије o Достојевском.
Недалеко је и „К-н мост“, односно Кокушкинов мост.
Да се ради о дому у коме је живео главни јунак „Злочина и казне“ сведочи плоча на заобљеном ћошку зграде.
Током 70-их година рађена је реконструкција зграде приликом које је последњи, четврти спрат на коме се налазио Раскољинковљев собичак, претворен у таван.
О соби у којој је живео главни јунак романа Достојевски пише:
„То је била мајушна ћелија, дуга једно шест корака. Имала је врло бедан изглед са својим жућкастим, прашњавим тапетима, одлепљеним од зида, и била је тако ниска да је иоле високом човеку бивало у њој ужасно: стално му се чинило да ће ударити главом о таваницу.“
Ф.М. Достојевски, „Злочин и казна“
На истој згради се налази и плоча која показује ниво воде током највеће поплаве која је задесила Петербург 1824. године.
Морам признати да зграда не изгледа баш репрезентативно. Тераса је у таквом стању да се испод ње не треба задржавати превише, док доњи део фасаде зграде изгледа као да се вода од поплаве управо повукла.
Дом лихварке Аљоне Ивановне
Према истраживачима дела Достојевског дом лихварке Аљоне Ивановне, „сувоњаве старице од шездесет година, оштрих злобних очију, малог шиљатог носа“ налази се на адреси Кеј канала Грибоједова 104/25 (рус. Набережная канала Грибоедова). Раскољников је у њеном дому боравио три пута: први пут да извиди ситуацију, други пут да изврши оно што је наумио и трећи пут након убиства, када га је тамо „повукла неодољива и необјашњива жеља“.
„Са стрепњом у срцу и нервозном дрхтавицом он приђе огромној кући која је једном страном излазила на канал, а другом на -ву улицу. Та је кућа била сва издељена на мноштво малих станова у којима су живеле разне занатлије – кројачи, бравари, куварице, разни Немци, проститутке, ситни чиновници и тако даље … Људи су улазили и излазили, непрестано су врвели кроз обе капије и преко оба дворишта. Ту су служила три или четири вратара. Младић је био веома задовољан што није срео ниједног од њих, и одмах се неприметно прокраде из капије десно уза степенице. Степенице су биле мрачне и узане, „споредне“ али он је све то већ знао и проучио, и све му се то допадало: у таквом мраку чак и радознао поглед није био опасан. „Кад се ја сад тако бојим, шта би било кад би се стварно десило да дође до саме ствари?“ – помисли он нехотице, пењући се на трећи спрат.“
Ф.М. Достојевски, „Злочин и казна“
Осим као дом лихварке зграда је позната и по томе што је у њој живео Александар Грибоједов. Прве сцене његове комедије „Невоље због памети“ написане су управо на том месту.
Дом Соње Мармеладове
На Кеју канала Грибоједова 73 (рус. Набережная канала Грибоедова), недалеко од дома лихварке Аљоне Ивановне, у згради на другом спрату, живела је Соња Мармеладова. Зграда је данас тешко препознатљива, јер је у време писања романа имала два спрата. За време совјетске власти извршена је реконструкција, дозидан је још један спрат, а фасада је урађена у стилу такозваног „стаљинистичког“ класицизма.
„А Раскољников је пошао право кући на каналу, у којој је живела Соња. Кућа је била двоспратна, стара и зелене боје. Некако је нашао вратара и добио од њега доста нејасна обавештења где живи кројач Капернаумов. Пошто је у углу дворишта нашао улаз узаних и тамних степеница, попео се најзад на први спрат и изашао на терасу која је са дворишта опасивала спрат.“
Ф.М. Достојевски, „Злочин и казна“
Дом Достојевског
Током свог живота у Петербургу Фјодор Михајлович је променио више од двадесет адреса, а у време писања „Злочина и казне“ живео је у истом крају као и ликови његовог романа, односно у згради на адреси Казначејскаја 7 (рус. Казначейская 7).
На згради постоји плоча са информацијом о периоду његовог боравка на овој адреси.
Док је живео у Петрограду Достојевски је писао углавном ноћу, када је градом владала кратка тишина. Ипак, у овом крају због оближњих крчми ни ноћ није била претерано тиха. Описујући звуке који су допирали до Раскољникова док лежи у кревету, писац описује делић атмосфере краја у коме је и сам живео:
„До њега су продорно допирали страшни, очајнички јауци са улице које је, уосталом, сваке ноћи после два сата слушао испод прозора. Они су га и сад пробудили.“
Ф.М. Достојевски, „Злочин и казна“
За ову адресу се везује и један догађај, врло значајан у животу Достојевског. Ту је упознао своју другу жену, Ану Григорјевну Сњиткину која му је радећи као стенограф помогла да роман „Коцкар“ заврши за невероватних 26 дана. Толики је био рок који је издавач дао писцу. У супротном, Достојевски би издавачу на девет година морао да уступи права над свим својим делима. Овакве околности биле су последица дугова у које је Достојевски упао због велике страсти према коцкању. Да је овај брак позитивно утицао на писца говори чињеница да у периоду који је уследио Достојевски пише своја најзначајнија дела: Злочин и казну (1866), Идиота (1868), Зле духове (1871-1872), Младића (1875), Браћу Карамазове (1879-1880).
Стваралаштво Достојевског и његов живот у Петрограду предмет су интересовања многих туриста који посећују овај град, па се за њих организују специјалне пешачке екскурзије.
Они који сами желе да посете нека од места која се помињу у роману могу то да учине помоћу следеће карте: