Sadržaj

Reč-dve o Danu pobede

Dan pobede nesumnjivo je datum koji je od istorijskog značaja za celu Evropu, a naročito za Rusiju i druge države bivšeg Sovjetskog Saveza koje su u Drugom svetskom ratu na strani antihitlerovske koalicije podnele najveće žrtve. U Rusiji se ovaj dan obeležava sa posebnom pažnjom organizovanjem niza svečanosti kojima se iskazuje poštovanje prema veteranima i svima onima čije je živote odneo ratni vihor. Najsvečanije je, naravno, u Moskvi, na Crvenom trgu, gde se održava čuvena vojna parada.

O tome da sećanje na učesnike Drugog svetskog rata ne izbledi brinu i sami građani kroz društvenu akciju „Besmrtni puk“ kada potomci učesnika Drugog svetskog rata na Dan pobede nose transparente sa fotografijama svojih rođaka koji su učestvovali u Velikom otadžbinskom ratu. 2015. godine samo u Moskvi u ovoj akciji učestvovalo je više od 150000 ljudi, dok je prema policijskim izveštajima broj učesnika bio 500000. Na čelu „Besmrtnog puka“ nalazio se predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin sa slikom svoga oca Vladimira Spiridonoviča.

Odavno sam želeo da posetim Moskvu, ali se „kockice“ za to putovanje nikako nisu „sklapale“. Sve je konačno „sazrelo“ u maju 2015., a na „sazrevanje“ te odluke, između ostalog, uticao je gore pomenuti praznik, i želja da i sam budem deo te proslave.

Pripreme za put

Pošto putovanja ovakvog tipa zahtevaju značajna novčana sredstva odlučio sam da moto putovanja bude „videti što više, a put platiti što manje“, odnosno da troškove prevoza svedem na minimum. Zbog toga sam kao prevozno sredstvo izabrao voz. Najkraći put do Rusije vodi preko Ukrajine, ali, iako sam avanturističkog duha, zbog ratnih dešavanja u njenom istočnom delu, odlučio sam da je zaobiđem i idem preko Belorusije. Zbog sukoba u Ukrajini nije saobraćao direktni voz Beograd – Moskva, ali i da nije bio ukinut cena karte za ovaj voz je dosta visoka, što se nikako nije uklapalo u moj moto putovanja. Da ne bude zabune, vozovi koji saobraćaju iz Ukrajine za Moskvu ne prolaze kroz ratom zahvaćeno područje i u tom pogledu su potpuno bezbedni, ali nisam želeo da dovedem sebe u situaciju da me pripadnici ukrajinske granične službe ispituju, postavljaju pitanja da li planiram da idem u Donbas i tome slično pošto je zbog dobrovoljaca iz Srbije koji su se borili na strani proruskih snaga bilo i takvih slučajeva. Odlučio sam da „seckam“ put i izabrao sam maršrutu koja mi se u tom trenutku učinila kao najbolja: Beograd – Budimpešta – Varšava – Terespol – Brest – Moskva uz noćenje u Brestu. Noćenje u Brestu nije bilo neophodno, ali s obzirom da mi je putovanje bilo u znaku Dana pobede, nisam želeo da prođem kroz grad, a da ne posetim Brestovsku tvrđavu, mesto koje se 22. juna 1941. prvo našlo na udaru i koje je sa pravom postalo simbol otpora nacističkim zavojevačima.

Što se tiče povratnog putovanja, razočarao sam se kada sam na sajtu poljskih železnica video da je najjeftinija karta za voz Varšava – Budimpešta 547 zlota, odnosno nešto više od 125 evra. Tada nisam znao da na relaciji Varšava – Budimpešta i obrnuto redovno saobraćaju autobusi prevoznika „Polski bus“ i da je standardna cena karte u jednom pravcu oko 20 evra, a nekada i manje. Zbog toga sam odlučio da se iz Moskve vratim avionom.  Kartu za voz Budimpešta – Varšava kupio sam onlajn na sajtu mađarske železnice za 29 evra. Avionsku kartu Moskva – Beograd kupio sam na sajtu „OneTwoTrip“. Koštala je 7326 rubalja, što je u to vreme bilo oko 120 evra. Obe karte sam kupio 10-ak dana pre putovanja.

Nakon što sam rezervisao karte počela je potraga za smeštajem. Plan putovanja je predviđao četiri noćenja, jedno noćenje u Brestu i tri noćenja u Moskvi. U pogledu smeštaja sam podigao kriterijum i nisam išao na najjeftiniju varijantu. Tražio sam isključivo jednokrevetne sobe za sopstvenim kupatilom. Što se tiče Bresta, suzio sam izbor na dva hotela: Hotel Vesta i hotel „Belorusija“. Oba hotela sam kontaktirao putem elektronske pošte. Pošto su mi iz hotela „Vesta“ odgovorili da nemaju slobodne jednokrevetne sobe, sobu sam rezervisao u hotelu „Belorusija“. Moskva važi za jedan od najskupljih gradova na svetu, pa je i hotelski smeštaj skuplji. Najjeftinija jednokrevetna soba sa kupatilom koju sam preko Interneta uspeo da nađem bila je u hotelu „Vostočnaja“ . Noćenje je koštalo oko 25 evra. Međutim, zbog udaljenosti pomenutog hotela od centra grada odlučio sam da sobu rezervišem u hotelu „Mini“ na Lenjingradskom prospektu. Tri noćenja u hotelu koštala su 6000 rubalja, što je u to vreme bilo nešto više od 100 evra. Lokacija ovog hotela mi je mnogo više  odgovarala, jer se hotel nalazi između metro stanica „Beloruskaja“ i „Dinamo“, a tom maršrutom se uvek vraća kolona vojne tehnike sa Crvenog trga nakon vojne parade. Tu se možda i najbolje vidi prelet avijacije, jer nema visokih zgrada koje blokiraju pogled. Jedini problem su trolejbuska kontaktna mreža i drugi kablovi koji se nalaze iznad samog prospekta.

Još pre nego što sam kupio karte i rezervisao smeštaj počeo sam detaljno da razrađujem plan putovanja. S obzirom da nikada nisam bio ni u jednom od gradova u kojima sam zbog presedanja na drugi voz morao da provedem par sati, odlučio sam da vreme dok čekam drugi voz maksimalno iskoristim za obilazak grada. Za svaki od gradova kroz koji sam prolazio sa Interneta sam skinuo njegov plan. Pored planova gradova sa Interneta sam skinuo i plan Kremlja, Crvenog trga, Poklone gore itd. Sve planove gradova sam snimio u mobilni telefon, ali i odštampao u slučaju da se baterija mobilnog telefona u toku putovanja isprazni. Odštampane planove sam oblepio širokom lepljivom trakom, tako da nisu mogli da se pocepaju niti pokvase. Radi lakšeg snalaženja po Moskvi na mobilnom telefonu sam instalirao aplikaciju „Kartы metro“ koja na osnovu unesene početne i krajnje metro stanice predlaže najoptimalniju maršrutu. Na kraju sam za neke gradove napravio maršrute kretanja kako bih za najkraće vreme posetio i slikao što više  znamenitosti. Pošto dobro baratam ruskim jezikom spiskove sa znamenitostima za svaki grad napravio sam na osnovu informacija sa sajta „Rutraveller“. Zatim sam lokacije znamenitosti uneo u „HERE” mape na mobilnom telefonu. Pored toga, za svaki grad kroz koji sam prolazio našao sam adrese 2-3 hotela/hostela u blizini železničke stanice, za svaki slučaj, ako se desi nešto nepredviđeno i budem primoran da prenoćim.

Od stvari sam poneo samo one najosnovnije koje su mogle da stanu u takozvani „borbeni ranac“. U ranac sam takođe spakovao pončo od vinila, koji je veoma praktičan za ovakva putovanja, a kada se lepo složi ne zauzima mnogo prostora i praktično može da stane u džep od jakne. U to koliko pončo može da bude koristan najbolje sam se uverio za vreme vojne parade u Beogradu u oktobru 2014. kada sam uprkos ogromnom pljusku ostao u potpunosti suv. Pored najosnovnije odeće poneo sam i neizbežne konzerve i par gotovih jela, čisto „da se nađe“ dok se „ne snađem“ u Moskvi. Naravno, tu je bilo i 4-5 sendviča „za usput“ tako da je zbog sve te hrane ranac dosta dobio na težini. Znam, sve se to može kupiti u toku putovanja, ali čovek se ipak oseća sigurnije kada zna da u svakom trenutku može nešto da pojede, a da pri tom ne mora da razmišlja o tome gde će zameniti ili podići novac. 

04.05.2015.

Polazak

Za Budimpeštu sam krenuo 4. maja vozom u 21:50. Na pitanje da li je potrebna rezervacija, šalterska službenica na železničkoj stanici je odgovorila da nema potrebe da kupujem rezervaciju. Inače, karta Beograd – Budimpešta u jednom pravcu košta 15 evra, naravno, u dinarskoj protivvrednosti. Povratna je 26 evra i važi mesec dana.

Vagon za koji sam kupio kartu je bio takozvani Bt vagon bez odeljaka, odnosno kupea. Čistoća je bila na zadovoljavajućem nivou. Funkcionisala je i ventilacija. Petnaest-dvadeset minuta pre polaska vagon je bio skoro prazan. „Super“, pomislih u sebi, „biće dovoljno mesta da se pruže noge i da se dremne“. Ukoliko putujete bez društva i sa sobom niste poneli neki materijal za čitanje, dremka je jedini način da se bezbolno preživi putovanje srpskom železnicom. Međutim, par minuta pre polaska u vagon počinju da „nadiru“ migranti i da popunjavaju sva slobodna mesta. Jedan mi priđe, pokaza mi svoju kartu i na engleskom upita koji je broj njegovog sedišta. Pošto je imao samo kartu bez rezervacije rekoh mu da sedne gde hoće. Beše mu malo čudno, ali se ipak okrenu, ode i sede na prvo slobodno mesto. Pred sam polazak priđe mi jedan kosooki momak i verovatno zbog neznanja engleskog jezika samo prstom pokaza na moj ranac koji se nalazio na sedištu pored mene. „Je*i ga, toliko od mog pružanja nogu i dremke“.

Voz se kroz Panonsku ravnicu „klackao“ i iz meni nepoznatih razloga pravio duge „pauze“ u Novom Sadu i Bačkoj Topoli. U Novom Sadu u vagon uđoše neka dva momka sa rezervacijama i „podigoše“ dvojicu migranata. Jedan od migranata beše baš onaj kome sam ja rekao da može da sedne gde hoće. Oni ustadoše i sedoše kod svojih ortaka-migranata koji se malo skupiše i napraviše mesta za njih. U tom trenutku zažalih što sam poslušao šaltersku službenicu na železničkoj stanici i nisam kupio rezervaciju. Međutim, na sreću, drugih putnika sa rezervacijama nije bilo.

Kosooki momak koji je sedeo do mene nakon polaska voza je vrlo brzo zaspao. Verovatno mu je voz bio mnogo udobnije mesto za spavanje od parka. Međutim, u jednom trenutku namestio se tako da leđima poče da me gura uz prozor. „E, samo mi je još to trebalo, da migrant počne da me ugnjetava!“ Pokušaj buđenja laganim gurkanjem nije upalio. Što bi kod nas rekli: „Spava k’o zaklan!“ Na kraju počeh da ga tresem sa obe ruke. Tu se on nekako probudi i unezvereno me pogleda. Prstom mu pokazah na granicu između sedišta. Shvatio je o čemu se radi i više nije bilo problema.

Uz veliko zakašnjenje stigosmo nekako do Subotice u kojoj svi migranti napustiše voz. U vozu ostade samo nekoliko putnika. Zatim prođosmo našu, a onda i mađarsku pasošku kontrolu. Pripadnici mađarske granične službe bili su veoma ljubazni i na srpskom su pitali putnike kuda putuju. Nakon prolaska pasoške kontrole ukazala se prilika za dremku koju nisam želeo da propustim.

Na Kelebiji voz je stajao do 6 sati ujutru. Po redu vožnje u to vreme je već trebao da bude u Budimpešti. To što voz kasni nije mi stvaralo nikakve probleme, štaviše, išlo mi je na ruku, pošto je voz Budimpešta – Varšava polazio tek u 20:05. Pored toga, mogao sam još malo da dremnem i skupim snagu za obilazak Budimpešte.

Nastavak —>