Aeromiting Batajnica 2009

Аеромитинг „Батајница 2009.“

13.09.2009.

Десет година након НАТО бомбардовања РВ и ПВО Војске Србије смогло је снаге да организује аеромитинг међународног карактера. Последње манифестације тог типа одржане су 1997. и 1998. године, с тим што она из ’98 није била међународна, јер због сложене војно-политичке ситуације гостију из иностранства није било. У ствари, долетели су Грци, али су на дан митинга добили наређење да се врате назад. Наредне, 1999. године уследило је НАТО бомбардовање у коме је инфраструктура РВ и ПВО разорена, а значајан број летелица уништен. Једна од „омиљених“ мета НАТО авиона, осим брда Стражевица у Раковици, био је управо батајнички аеродром чије сам бомбардовање касетним бомбама једном приликом посматрао са терасе стана у Земуну. Сада, 10 година касније, исти тај аеродром добио је задатак да угости пилоте из држава које су одиграле пресудну улогу у НАТО интервенцији.
Пошто на претходна два аеромитинга нисам био, знатижеља ме је натерала да са другаром у недељно преподне са „Зелењака“ аутобусом 706 кренем пут Батајнице. Молба организатора аеромитинга била је да посетиоци за долазак до аеродрома користе градски превоз, а да се већина њих о њу оглушила сведочила је саобраћајна гужва у коју упадосмо у близини Нове Галенике. Чинило ми се да се непрегледна колона возила и пешака пружа све до Батајнице. Дан беше доста топао, па у аутобусу 706, који је више стајао него што се кретао, брзо постаде неподношљиво. Другар и ја одлучисмо да га напустимо и даље наставимо пешке. У томе нас није поколебала ни километража од 13 километара коју је показивала навигација.
Након добрих сат и по времена брзог хода стигосмо до Батајнице у којој се мало окреписмо пред наставак пешачења. Мислим да батајничке продавнице никада нису бележиле промет као тог дана, јер је маса људи која је пешке ишла према аеродрому хрлила у њих да купи неко освежење.
За нешто мање од сат времена нађосмо се пред капијом аеродрома. Аеромитинг је почео у 11, а када смо ми стигли било је око 13:30. Летачки део програма се практично завршио, па нам је остало само да разгледамо изложене авионе.
До авиона се није могло прићи, односно од посетилаца их је делила ограда, а поред њих су као обезбеђење стајали војни полицајци. Ипак, искористих погодан тренутак да прескочим ограду и сликам се крај грчког Миража 2000-5.

Пошто сам се нашао иза ограде, одлучих да из непосредне близине сликам још неки авион, попут данског Ф-16.

Ипак, моје активности нису прошле неопажено, па ме је један од војних полицајаца замолио да се вратим назад.
Скоро крај сваког од авиона били су редови деце којима се пружала јединствена прилика да седну у авионски кокпит у чему су им здушно помагали пилоти авиона.

Турски пилоти развили су на авиону Ф-16 свој барјак.

Американци су на аеромитинг послали транспортни авион C-130Е Hercules, који је деловао мало оронуло. Заправо, долазак на батајнички аеромитинг му је био вероватно један од последњих летова, јер је по повратку у базу у Немачкој било предвиђено да иде у расход.

Поред америчког Херкулеса налазио се C-160 Transall немачког ратног ваздухопловства.

Из неког, мени непознатог разлога, један од мотора авиона се „луфтирао“.

Италијани су као представника свог ваздухопловства послали Eurofighter Typhoon који са ценом од 100 милиона евра важи за један од најскупљих ловаца.

Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије представило је авион за обуку пилота BAE Systems Hawk.

Шпанци су, као и Американци и Немци, на аеромитинг послали транспортни авион. Радило се о авиону домаће производње EADS CASA C-295. Интересантно је било што је пилот поменутог авиона била дама.

Осим авиона били су изложени и хеликоптери. Најмоћније од свих изгледао је Ми-17 чешког ратног ваздухопловства.

Оно што је аеромитингу без сваке сумње недостајало били су представници из Руске Федерације. Зашто Руси нису дошли тачно се не зна. Причало се да су се Руси „наљутили“, јер је српско руководство преговарало о набавци шведских авиона Грипен, уместо руских мигова и да је то био разлог њиховог недоласка.

Ево још неких летелица које су се могле видети на аеромитингу:

АН-26 српског ратног ваздухопловства

Хеликоптер Бел 206 словеначког ратног ваздухопловства

Хеликоптер Бел 212 српске полиције

Cessna 560XL Citation XLS

Cessna 172R Skyhawk

Француски авион Dornier-Alpha-Jet

Хеликоптер Газела

Јак-40 ратног ваздухопловства Србије

Bombardier-Challenger-600 данског ратног ваздухопловства

Saab-Jas-39 мађарског ратног ваздухопловства

Хеликоптер Ми-8 српског ратног ваздухопловства

Pilatus PC-6а

Pilatus PC-9M

Piper PA-34 Seneca

Хеликоптер SA-316B Alouette III

Утва-75

Након обиласка већине паркираних летелица није нам преостало ништа друго него да полако напуштамо аеродром. Морила нас је и глад и жеђ, јер су због великог броја посетилаца све залихе пића и хране на аеродрому биле потпуно опустошене. Чак су и цистерне за пијаћу воду биле празне.
Испред аеродрома је, наравно, била огромна гужва, јер аутобуси једноставно нису успевали да развезу посетиоце којих је тог дана према подацима из медија било преко 100 хиљада. Да кренемо пешке није нам падало на памет, јер би нас то „дотукло“. Некако се у укрцасмо у бус и са њим стигосмо до центра Батајнице. Ту изађосмо и на железничкој станици ухватисмо беовоз и њиме се вратисмо назад.
Иако сам пропустио већи део летачког програма, који је без сумње био најатрактивнији део манифестације, аеромитинг ми је био интересантан, јер сам по први пут имао прилику да присуствујем једном таквом догађају. Наравно, огроман минус је катастрофална организација превоза и недовољна количина „освежења“ на самом аеродрому. У том погледу најгоре су прошли родитељи са малом децом. Посебно су ми остале у сећању речи оца једног малишана: „Од сада авионе има да гледа само на телевизији“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *