Dan pobede u Moskvi

Дан победе у Москви 2015.

Садржај

           Реч-две о Дану победе
           Припреме за пут
04. мај 2015.
           Полазак
05. мај 2015.
           Будимпешта
                 Краљица Дунава – Будимпешта
06. мај 2015.
           Варшава
                 Кроз кишовиту Варшаву…
                 Музеј Павијак
                 Палата културе и науке
           Тереспол
                 Граница „истока“ и „запада“
           Брест
                 Ноћни Брест
07. мај 2015.
                 Шетња од хотела до Брестовске железничке станице
                 Брестовска тврђава
                 Пето утврђење
                 Гогољева и Совјетска улица
08. мај 2015.
           Москва
                 Шетња по Москви
09. мај 2015.
                 „Парада победе“ на Лењинградском проспекту
                 Међу зидинама Новодевичјег манастира
                 Бункер у улици „Профсојузнаја“
10. мај 2015.
                 Бункери у улици Обручева и на Новојасењевском проспекту
                 Надомак Кремља
                 Парк победе на Поклоној гори
                 Централни музеј Великог отаџбинско рата (експозиција на отвореном)
                 Црвени трг
11. мај 2015.
                 Напуштам Москву

Реч-две о Дану победе

Дан победе несумњиво је датум који је од историјског значаја за целу Европу, а нарочито за Русију и друге државе бившег Совјетског Савеза које су у Другом светском рату на страни антихитлеровске коалиције поднеле највеће жртве. У Русији се овај дан обележава са посебном пажњом организовањем низа свечаности којима се исказује поштовање према ветеранима и свима онима чије је животе однео ратни вихор. Најсвечаније је, наравно, у Москви, на Црвеном тргу, где се одржава чувена војна парада.

О томе да сећање на учеснике Другог светског рата не избледи брину и сами грађани кроз друштвену акцију „Бесмртни пук“ када потомци учесника Другог светског рата на Дан победе носе транспаренте са фотографијама својих рођака који су учествовали у Великом отаџбинском рату. 2015. године само у Москви у овој акцији учествовало је више од 150000 људи, док је према полицијским извештајима број учесника био 500000. На челу „Бесмртног пука“ налазио се председник Руске Федерације Владимир Путин са сликом свога оца Владимира Спиридоновича.

Одавно сам желео да посетим Москву, али се „коцкице“ за то путовање никако нису „склапале“. Све је коначно „сазрело“ у мају 2015., а на „сазревање“ те одлуке, између осталог, утицао је горе поменути празник, и жеља да и сам будем део те прославе.

Припреме за пут

Пошто путовања оваквог типа захтевају значајна новчана средства одлучио сам да мото путовања буде „видети што више, а пут платити што мање“, односно да трошкове превоза сведем на минимум. Због тога сам као превозно средство изабрао воз. Најкраћи пут до Русије води преко Украјине, али, иако сам авантуристичког духа, због ратних дешавања у њеном источном делу, одлучио сам да је заобиђем и идем преко Белорусије. Због сукоба у Украјини није саобраћао директни воз Београд – Москва, али и да није био укинут цена карте за овај воз је доста висока, што се никако није уклапало у мој мото путовања. Да не буде забуне, возови који саобраћају из Украјине за Москву не пролазе кроз ратом захваћено подручје и у том погледу су потпуно безбедни, али нисам желео да доведем себе у ситуацију да ме припадници украјинске граничне службе испитују, постављају питања да ли планирам да идем у Донбас и томе слично пошто је због добровољаца из Србије који су се борили на страни проруских снага било и таквих случајева. Одлучио сам да „сецкам“ пут и изабрао сам маршруту која ми се у том тренутку учинила као најбоља: Београд – Будимпешта – Варшава – Тереспол – Брест – Москва уз ноћење у Бресту. Ноћење у Бресту није било неопходно, али с обзиром да ми је путовање било у знаку Дана победе, нисам желео да прођем кроз град, а да не посетим Брестовску тврђаву, место које се 22. јуна 1941. прво нашло на удару и које је са правом постало симбол отпора нацистичким завојевачима.

Што се тиче повратног путовања, разочарао сам се када сам на сајту пољских железница видео да је најјефтинија карта за воз Варшава – Будимпешта 547 злота, односно нешто више од 125 евра. Тада нисам знао да на релацији Варшава – Будимпешта и обрнуто редовно саобраћају аутобуси превозника „Polski bus“ и да је стандардна цена карте у једном правцу око 20 евра, а некада и мање. Због тога сам одлучио да се из Москве вратим авионом.  Карту за воз Будимпешта – Варшава купио сам онлајн на сајту мађарске железнице за 29 евра. Авионску карту Москва – Београд купио сам на сајту „OneTwoTrip“. Коштала је 7326 рубаља, што је у то време било око 120 евра. Обе карте сам купио 10-ак дана пре путовања.

Након што сам резервисао карте почела је потрага за смештајем. План путовања је предвиђао четири ноћења, једно ноћење у Бресту и три ноћења у Москви. У погледу смештаја сам подигао критеријум и нисам ишао на најјефтинију варијанту. Тражио сам искључиво једнокреветне собе за сопственим купатилом. Што се тиче Бреста, сузио сам избор на два хотела: Хотел Веста и хотел „Белорусија“. Оба хотела сам контактирао путем електронске поште. Пошто су ми из хотела „Веста“ одговорили да немају слободне једнокреветне собе, собу сам резервисао у хотелу „Белорусија“. Москва важи за један од најскупљих градова на свету, па је и хотелски смештај скупљи. Најјефтинија једнокреветна соба са купатилом коју сам преко Интернета успео да нађем била је у хотелу „Восточнаја“ . Ноћење је коштало око 25 евра. Међутим, због удаљености поменутог хотела од центра града одлучио сам да собу резервишем у хотелу „Мини“ на Лењинградском проспекту. Три ноћења у хотелу коштала су 6000 рубаља, што је у то време било нешто више од 100 евра. Локација овог хотела ми је много више  одговарала, јер се хотел налази између метро станица „Белорускаја“ и „Динамо“, а том маршрутом се увек враћа колона војне технике са Црвеног трга након војне параде. Ту се можда и најбоље види прелет авијације, јер нема високих зграда које блокирају поглед. Једини проблем су тролејбуска контактна мрежа и други каблови који се налазе изнад самог проспекта.

Још пре него што сам купио карте и резервисао смештај почео сам детаљно да разрађујем план путовања. С обзиром да никада нисам био ни у једном од градова у којима сам због преседања на други воз морао да проведем пар сати, одлучио сам да време док чекам други воз максимално искористим за обилазак града. За сваки од градова кроз који сам пролазио са Интернета сам скинуо његов план. Поред планова градова са Интернета сам скинуо и план Кремља, Црвеног трга, Поклоне горе итд. Све планове градова сам снимио у мобилни телефон, али и одштампао у случају да се батерија мобилног телефона у току путовања испразни. Одштампане планове сам облепио широком лепљивом траком, тако да нису могли да се поцепају нити поквасе. Ради лакшег сналажења по Москви на мобилном телефону сам инсталирао апликацију „Карты метро“ која на основу унесене почетне и крајње метро станице предлаже најоптималнију маршруту. На крају сам за неке градове направио маршруте кретања како бих за најкраће време посетио и сликао што више  знаменитости. Пошто добро баратам руским језиком спискове са знаменитостима за сваки град направио сам на основу информација са сајта „Rutraveller“. Затим сам локације знаменитости унео у „HERE” мапе на мобилном телефону. Поред тога, за сваки град кроз који сам пролазио нашао сам адресе 2-3 хотела/хостела у близини железничке станице, за сваки случај, ако се деси нешто непредвиђено и будем приморан да преноћим.

Од ствари сам понео само оне најосновније које су могле да стану у такозвани „борбени ранац“. У ранац сам такође спаковао пончо од винила, који је веома практичан за оваква путовања, а када се лепо сложи не заузима много простора и практично може да стане у џеп од јакне. У то колико пончо може да буде користан најбоље сам се уверио за време војне параде у Београду у октобру 2014. када сам упркос огромном пљуску остао у потпуности сув. Поред најосновније одеће понео сам и неизбежне конзерве и пар готових јела, чисто „да се нађе“ док се „не снађем“ у Москви. Наравно, ту је било и 4-5 сендвича „за успут“ тако да је због све те хране ранац доста добио на тежини. Знам, све се то може купити у току путовања, али човек се ипак осећа сигурније када зна да у сваком тренутку може нешто да поједе, а да при том не мора да размишља о томе где ће заменити или подићи новац. 

04.05.2015.

Полазак

За Будимпешту сам кренуо 4. маја возом у 21:50. На питање да ли је потребна резервација, шалтерска службеница на железничкој станици је одговорила да нема потребе да купујем резервацију. Иначе, карта Београд – Будимпешта у једном правцу кошта 15 евра, наравно, у динарској противвредности. Повратна је 26 евра и важи месец дана.

Вагон за који сам купио карту је био такозвани Bt вагон без одељака, односно купеа. Чистоћа је била на задовољавајућем нивоу. Функционисала је и вентилација. Петнаест-двадесет минута пре поласка вагон је био скоро празан. „Супер“, помислих у себи, „биће довољно места да се пруже ноге и да се дремне“. Уколико путујете без друштва и са собом нисте понели неки материјал за читање, дремка је једини начин да се безболно преживи путовање српском железницом. Међутим, пар минута пре поласка у вагон почињу да „надиру“ мигранти и да попуњавају сва слободна места. Један ми приђе, показа ми своју карту и на енглеском упита који је број његовог седишта. Пошто је имао само карту без резервације рекох му да седне где хоће. Беше му мало чудно, али се ипак окрену, оде и седе на прво слободно место. Пред сам полазак приђе ми један косооки момак и вероватно због незнања енглеског језика само прстом показа на мој ранац који се налазио на седишту поред мене. „Је*и га, толико од мог пружања ногу и дремке“.

Воз се кроз Панонску равницу „клацкао“ и из мени непознатих разлога правио дуге „паузе“ у Новом Саду и Бачкој Тополи. У Новом Саду у вагон уђоше нека два момка са резервацијама и „подигоше“ двојицу миграната. Један од миграната беше баш онај коме сам ја рекао да може да седне где хоће. Они устадоше и седоше код својих ортака-миграната који се мало скупише и направише места за њих. У том тренутку зажалих што сам послушао шалтерску службеницу на железничкој станици и нисам купио резервацију. Међутим, на срећу, других путника са резервацијама није било.

Косооки момак који је седео до мене након поласка воза је врло брзо заспао. Вероватно му је воз био много удобније место за спавање од парка. Међутим, у једном тренутку наместио се тако да леђима поче да ме гура уз прозор. „Е, само ми је још то требало, да мигрант почне да ме угњетава!“ Покушај буђења лаганим гуркањем није упалио. Што би код нас рекли: „Спава к’о заклан!“ На крају почех да га тресем са обе руке. Ту се он некако пробуди и унезверено ме погледа. Прстом му показах на границу између седишта. Схватио је о чему се ради и више није било проблема.

Уз велико закашњење стигосмо некако до Суботице у којој сви мигранти напустише воз. У возу остаде само неколико путника. Затим прођосмо нашу, а онда и мађарску пасошку контролу. Припадници мађарске граничне службе били су веома љубазни и на српском су питали путнике куда путују. Након проласка пасошке контроле указала се прилика за дремку коју нисам желео да пропустим.

На Келебији воз је стајао до 6 сати ујутру. По реду вожње у то време је већ требао да буде у Будимпешти. То што воз касни није ми стварало никакве проблеме, штавише, ишло ми је на руку, пошто је воз Будимпешта – Варшава полазио тек у 20:05. Поред тога, могао сам још мало да дремнем и скупим снагу за обилазак Будимпеште.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *