Hungary parliament

Краљица Дунава – Будимпешта

<— Претходни повезани чланак

05.05.2015.

У Будимпешту сам стигао око 9:30, односно са закашњењем нешто више од три и по сата. Најпре сам на аутомату за карте подигао возну карту за Варшаву коју сам купио онлајн на сајту мађарске железнице.

Vozna karta Budimpešta - Varšava

Да би се карта подигла потребно је унети број који се добија на крају онлајн куповине. Уколико га нисте записали/одштампали приликом онлајн куповине број се након куповине карте аутоматски шаље на адресу електронске поште. Број се такође може видети уколико се улогујете на свој налог на сајту мађарске железнице (кликнути на дугме „Details“ за одговарајуће путовање).

Budapest-Keleti pályaudvar

Аутомати за карте су распоређени по целој станици, једноставни су за употребу и могу се са мађарског „пребацити“ на енглески језик.

Automat za karte

 Аутомати са слике изнад налазе се испод нивоа станице, односно иза степеништа.

Lockers

Десно од аутомата за карте налазе се шалтери за куповину карата, а лево су ормарићи за гардеробу. Коришћење гардеробе је 400, 600 и 800 форинти у зависности од величине ормарића. Ормарићи за гардеробу се налаза на још једном месту: десно од главног улаза, гледано у правцу колосека, односно када уђете на станицу кроз главни улаз идете десно. Тамо постоји и аутомат на коме се може уситнити новац. Код ормарића који се налазе иза степеништа тај аутомат не постоји.

Станица „Келети“ је покривена бесплатним бежичним Интернетом, а колико сам могао да приметим, најјачи сигнал је иза степеништа (испод нивоа станице) односно на месту где се налазе аутомати за карте и ормарићи за гардеробу.

План ми је био да оставим ранац у гардероби и да затим кренем у шетњу по Будимпешти. Наравно, најпре сам морао да заменим евре за форинте, што сам и учинио у мењачници на железничкој станици. За 10 евра сам добио око 2200 форинти, док је званични курс око 300 форинти за 1 евро, што значи да сам „киксирао“ неколико стотина форинти, тако да не бих препоручио замену евра у тој мењачници.

Budimpešta - Železnička stanica Keleti

Након што оставих ствари у гардероби кренух према метро станици Keleti palyaudvar. Пошто сам практично цео дан требао да проведем у Будимпешти одлучио сам да купим дневну карту за градски превоз. Оно што ме је пријатно изненадило је то што се на аутоматима за куповину карата може платити кредитном картицом, за разлику од, рецимо, Берлина, у коме на у аутоматима за карте постоји терминал за картице, али Visa Inspire картица Банке Интеза не „пролази“.

BudimpeštaDnevna karta za gradski prevoz

Од метро станице Keleti palyaudvar кренуо сам линијом М2 до станице Astoria, а одатле пешке према Елизабетином мосту улицом Kossuth Lajos. Недалеко од станице Astoria у улици Dohany на броју 12 налази се Велика синагога која је друга по величини у свету (после храма Emanu-El у Њујорку), а највећа у Европи. Синагогу сам требао да посетим у повратку, али нажалост нисам стигао (посетио сам је другом приликом). Иза синагоге се налази споменик жртвама холокауста, а поред је Јеврејски музеј.

Budimpešta - Clotilda palace

Док идем према Елизабетином мосту пролазим поред такозване „Палате Клотилде“. То су две велике стамбене зграде саграђене 1902. године за принцезу Клотилду, снаху Јосифа Аустријског, односно жену његовог другог сина Јозефа.  Некада су целе зграде биле намењене за становање, док се данас за становање користе само горњи спратови. У приземљу су продавнице, кафићи и Будимпештанска галерија. Грађевине имају елементе рококоа.

Шетњу кроз Будимпешту настављам даље у правцу Елизабетиног моста.

Budimpešta - Belvárosi plébániatemplom

Непосредно пре моста, на десној страни налази се Belvárosi plébániatemplom, што би у слободном преводу значило Парохијска црква старог града. Прва црква на овом месту саграђена је у 12. веку у романском стилу. У раном XIV веку замењена је црквом у готском стилу. Током векова црква је претрпела бројне обнове тако да се од средњевековних елемената мало тога сачувало. Доста је оштећена у великом пожару 1723. године, а приликом реконструкције су јој додати барокни елементи. Током турске окупације претворена је у џамију. У цркву нисам улазио, а сликао сам је са Елизабетиног моста.

Budimpešta - Budimski dvorac

Са моста се пружа одличан поглед на Будимски дворац и Гелертово брдо на коме се налазе Цитадела, Споменик слободи и статуа Светог Гелерта по коме је брдо и добило име.

Budimpešta - Citadela

Свети Гелерт је био италијански бискуп који је имао значајну улогу у покрштавању Мађара, односно њиховом превођењу у хришћанство. Противници хришћанства су га ухватили, убацили у буре, а буре заковали ексерима и бацили низ литицу у Дунав. Проглашен је за свеца 1083. године. Сматра се једним од светаца заштитника Мађарске. У XVIII веку на Гелертовом брду су постојали виногради, а рејон Tabán, који се налази у подножју, био је центар винарства.

Budimpešta - Spomenik Svetom Gelertu

Прелазим мост и приближавам се степеништу које води према врху брда, односно Цитадели. Изнад места на коме почиње степениште налази се споменик Светом Гелерту који је подигнут 1904. године. Статуа је рад вајара Ђуле Јанковића и приказује Светог Гелерта који стоји усправно, а у подигнутој десној руци држи крст. Крај његових ногу је фигура човека која симболизује Мађаре који примају хришћанство.

Budimpešta - Elizabetin most

Полако се пењем уз степенице које воде до Цитаделе. Пошто је дан био топао, преко 25 степени, а моја кондиција на ниском нивоу, до врха сам направио неколико пауза које сам искористио за фотографисање и уживање у погледу на град. Степеништа се завршавају серпентинама које кривудају између дрвећа и другог растиња које покрива падине брда. На неким местима могуће је скратити пут ако се крене стрмим „дивљим“ стазицама које су направили неки посетиоци који су имали више кондиције од мене. Ја  нисам хтео да ризикујем. 

Застадох код једног од видиковаца и бацих поглед на Петефијев мост.

Budimpešta - Petefijev most

Одлука о изградњи Петефијевог моста донета је 1908. године, али је стицајем разних околности изградња почела тек 1933. и трајала до 1937. године. У јануару 1945. године немачка војска га приликом повлачења руши.  Поново је отворен 1952. године и од тада носи име Шандора Петефија, познатог мађарског песника и учесника Мађарске револуције 1848/49. године.

Уз мало напора стижем до врха брда и Споменика слободи. Споменик је подигнут 1947. године у знак сећања на ослобођење Будимпеште у Другом светском рату од стране Црвене армије. 

Budimpešta - Most slobode

Састоји се од постоља висине 26 метара и бронзане статуе жене која у рукама држи лист палме. Висина статуе је 14 метара.

Budimpešta - Statua slobode

Споменик је био део меморијалног комплекса „Ослобођење“ и до 1990. године испред споменика се налазила статуа совјетског војника ослободиоца, а на самом споменику звезда петокрака. Статуа војника ослободиоца пребачена је у парк Мементо који представља музеј под отвореним небом у коме су завршили сви будимпештански споменици из социјалистичког периода. Такође су уклоњена имена 164 црвеноармејца, погинула у борбама за ослобођење Будимпеште.

Ulaz u Citadelu

Поред Споменика слободи на врху Гелертовог брда налази се будимска Цитадела. Изградња Цитадела почела је 1850. године по пројекту аустријског војног инжењера Емануела Зита (Emmanuel Zitta) и представљала је одговор Хабсбурговаца на мађарску револуцију 1848. године., односно, требала је да обезбеди бољу контролу над мађарском престоницом и угуши све револуционарне тенденције. Дужине је око 220 метара, а висина одбрамбених зидова на појединим местима достиже 16 метара.

Istorija Citadele

У Другом светском рату Цитадела је била снажно немачко упориште. Њено заузимање поверено је одреду морнаричке пешадије Црвене армије, састављеном искључиво од официра. Под окриљем ноћи, користећи алпинистичку технику, неопажено су се попели уз стрме литице брда, изненадили Немце и у блиској борби их потиснули из Цитаделе. 1987. године Цитадела је уврштена у Унескову листу светске културне баштине.

Поглед на Будимпешту са Цитаделе

Са брда се пружа одличан поглед на цео град што је био један од разлога да у шетњи кроз Будимпешту прво посетим ово место, о чијој популарности сведочи и велики број туриста који је увек ту присутан. Други разлог је моја  залуђеност тврђавама, бункерима и сличним фортификацијским објектима који подсећају на давно прошла суровија времена.

Оно по чему је Будимпешта позната су свакако и њени мостови који се са Гелертовог брда виде у свој својој лепоти.

Elizabetin most

Елизабетин мост (мост преко кога сам прешао да бих стигао до Гелертовог брда) добио је назив по Елизабети од Баварске, жени цара Фрање Јосифа. Дужине је 290 метара, а грађен је од 1897. до 1903. године. Као и сви остали будимпештански мостови срушен је од стране Немаца приликом повлачење у Другом светском рату. Поново је отворен 1964. године, али је једини мост у Будимпешти који након обнове није задржао првобитни изглед.

Ево још пар фотографија које сам направио са Гелертовог брда.

Budimpešta, mostovi preko Dunava, Budapest, bridges over Danube

Сечењијев ланчани мост

Budimpešta, Most slobode, Budapest, Liberty bridge

Мост слободе

Budimpešta, Budimski dvorac, Budapest, Buda castle

Будимски дворац

Задовољан оним што сам видео и што све иде по плану, крећем према новом одредишту у мојој екскурзији по Будимпешти – Дворској четврти. Да бих избегао пешачење спуштам се са Гелертовог брда и идем у правцу станице Szent Gellért како бих ухватио аутобус који иде до станице Clark Ádám tér. Пажњу ми привлаче грађевине за које у то време нисам знао шта тачно представљају. С обзиром да се на врху налази крст, претпоставио сам да се ради о црквеним објектима. Након претраге по Интернету сазнао сам да се ради о цркви у пећини и објектима везаним за њу.

Crkva u pećini

Према легенди, у средњем веку у пећини је живео отшелник Иштван који је људе лечио термалном водом чији се извор налазио у близини пећине. Тај извор се сада користи у термалном купатилу Гелерт које се налази прекопута цркве. Иштван је касније канонизиран, а пећина је добила назив Пећина Светог Иштвана. У XIX веку у пећини је живела сиромашна породица која је код улаза у пећину направила кућу од глине и сламе, а пећину користила као унутрашње двориште. 

Ulaz u Pavlinski manastir

Црква у пећини основана је 1924. године након повратка монаха павлинског реда са ходочашћа у Лурду. Током 1925/26. године монаси су преуредили пећину и дали јој нови изглед, желећи да од ње направе светилиште слично ономе у Лурду. Притом су користили и експлозив.

Pavlinski manastir

Касније је поред пећине подигнут и павлински манастир који је са црквом повезан посебним пролазом. За време Другог светског рата Немци су манастир користили као пољску болницу. Након Другог светског рата црква је функционисала све до 1951. године када је на васкрсни понедељак у цркву упала тајна мађарска полиција и ухапсила све монахе. Настојник манастира Ференц Везер осуђен је на смрт, а остали монаси на 5-10 година затвора. Улаз у цркву је затим зазидан бетонским зидом дебљине 2,25 метара. Црква је била запечаћена скоро 40 година, све до 1989. када је бетонски зид уклоњен. Обновљена је 1992. године, а монашки ред павлина се вратио у пећину.

Budimpešta - Most slobode

На путу до станице Szent Gellért изблиза сам осмотрио Мост слободе. Мост је саграђен крајем XIX века по пројекту Јаноша Фекетехазија (Janos Feketehazy) поводом јубилеја хиљадугодишњице мађарске државе. Бајковити изглед мосту дају мали готски торњеви који су украшени статуама птице турул коју мађарски народ поштује од давнина. Птица је налик соколу, а према предању сматра се гласником богова. Током своје историје мост је имао следеће називе: „Мост на тргу Вамхаз“, „Царински мост“, (због близине зграде царине) и „Мост Франца Јозефа“. Последњи назив мост је добио након Другог светског рата. Као и сви будимпештански мостови срушен је од стране Немаца приликом повлачења, али је врло брзо, већ 1946. године, обновљен и пуштен у саобраћај. Реконструкција моста се вршила према оригиналним цртежима, а коришћени су и сачувани фрагменти моста који су уз велики напор подизани са дунавског дна.

Budimpešta - Hotel Gelert

У близини станице Szent Gellért налази се и чувени хотел „Гелерт“ са термалним купалиштем. Саграђен је између 1916-1918. у стилу сецесије. Сматра се једним од  најпознатијих историјских хотела у Европи.

На другој обали Дунава, „прекопута“ хотела „Гелерт“, налази се зграда Корвиновог универзитета.

Budimpešta - Korvinov univerzitet

Зграда је грађена у периоду од 1871-1874. године по пројекту архитекте Миклоша Ибла (Miklós Ybl) у стилу неоренесансе. Првобитно је служила као зграда царине. Са лукама на Дунаву спајала су је четири тунела, а имала је и железничку везу.  Током Другог светског рата немачка, мађарска и совјетска војска је користи као војну базу, због чега је претрпела знатна оштећења. 1948. постаје главна зграда Економског универзитета. Уврштена је у Унескову листу светске баштине.

Од станице Szent Gellért аутобусом се возим до станице Трг Адама Кларка. Не могу да се сетим броја аутобуса, према мом плану екскурзије то би требао да буде аутобус бр. 86. Мада, према гугл мапама по тој маршрути саобраћа аутобус бр. 109.  Углавном, до станице Трг Адама Кларка стигао сам аутобусом.

Budimpešta - Sečenjijev lančani most

На станици Трг Адама Кларка најпре сам сликао Сечењијев ланчани мост (Széchenyi lánchíd), назван по мађарском политичару, грофу Иштвану Сечењију (István Széchenyi) који је у изградњу моста уложио доста средстава и труда. Мост је свечано отворен 1849. године. Значајан је по томе што је то био први стални мост преко Дунава који је спајао Будим и Пешту који се тада још нису спојили у један град. Мост је пројектовао енглески архитекта Вилијам Кларк, а изградњом на лицу места је управљао његов презимењак, Шкотланђанин Адам Кларк.

Skulptura lava

1852. године на мост су постављене скулптуре лавова, рад вајара Јаноша Маршалка (János Marschalkó). Према легенди, након њиховог постављања градом су почеле да колају приче да лавови немају језик, па је њихов аутор Јанош Маршалко због стида скочио у Дунав. Лавови, наравно, имају језике, али се они не виде добро када се гледа одоздо. Мост је срушен приликом повлачења немачке војске у Другом светском рату. Две године пре прославе стогодишњице моста, 1947., грађани Мађарске су почели да сакупљају средства за његову обнову, па је мост две године касније поново отворен.

Uspinjača

Од Трга Адама Кларка до Будимског дворца се може стићи на два начина: успињачом или пешке. Цена карте у једном правцу за успињачу је 1100, а у оба правца 1700 форинти (око 3,5 и 5,4 евра). Пошто нисам хтео да дајем паре за карту кренуо сам пешке, што је поново значило савлађивање успона.

Budimpešta - Lančani most

Попех се некако до Будимског дворца одакле се пружа леп поглед на Ланчани мост и Пешту. Будимска тврђава је најпосећенија знаменитост Мађарске и увек је пуна туриста, без обзира на годишње доба. У одајама краљевског дворца налазе се Мађарска национална галерија и Будимпештански историјски музеј. Тврђава је саграђена средином XIII века по наредби краља Беле IV убрзо након монголско-татарске најезде да би се град заштитио од сличних похода. За вернике су саграђене цркве Светог Николаја, Богородичина црква и Црква Марије Магдалене, а за краља замак. У XIV веку у граду је живело око 8000 становника па се по средњевековним мерилима Будим убрајао у веома велике градове. У XV веку за време владавине краља Матијаша Будим су сматрали једним од најлепших европских градова. Томе су допринеле бројне италијанске архитекте које су долазиле на краљев позив и од Будима направиле центар ренесансе у Мађарској.

Budimski dvorac

За време турске владавине Будимска тврђава се из краљевске резиденције претвара у граничну караулу, а краљевски дворац у војничку касарну. Током опсаде од стране хришћанске војске 1686. године средњевековни дворац је практично у потпуности уништен. Уништење сличних размера дворац је претрпео и пред крај Другог светског рата пошто је био једно од последњих немачких упоришта у граду. Након Другог светског рата започета је дуга и напорна обнова.

Spomenik Eugenu Savojskom

Испред Будимског дворца 1900. године постављен је споменик чувеном војсковођи Еугену Савојском. Аутор скулптуре је вајар Јозеф Рон. Део новца за изградњу споменика је дао град, а део цар Франц Јозеф. Еуген Савојски приказан је на коњу, а крај његових ногу су фигуре које представљају побеђене Турке. На рељефу који се налази на постаменту споменика приказане су сцене битке код Сенте из 1697. године.

Zgrada mađarskog parlamenta

Са Будимске тврђаве сликам  зграду која се својом величином и изгледом издваја од зграда које се налазе на обали Дунава, а може се рећи и од свих осталих зграда у целом граду. Наравно, реч је о згради мађарског парламента. Архитектура зграде на необичан начин комбинује елементе неоготике, у чему подсећа на Вестминстерску палату, и црте париске градске већнице Хотел де Вил. У конкурсу за избор архитекте победио је познати мађарски архитекта Имре Штајндл (Imre Steindl). Изградња је почела 1885. и трајала до 1904. године. Зграда је требала да буде завршена до 1896. године, када се обележавала хиљадугодишњица постојања мађарске државе, али је до тада завршена само централна сала са куполом. Висина сале је 27 метара, а пречник куполе 20 метара. Зграда је дужине 268 m, ширине 123 m, а висине 96 m. Има 691 собу. Приликом изградње у зграду је уграђено 40 kg 22-каратног злата. Све ове бројке нагоне ме да зграду мађарског парламент мало касније изблиза осмотрим, јер за посету нисам имао времена.

Bazilika Svetog Ištvana

Од Будимског дворца крећем према Шандор палати. На једном од стубова ограде која раздваја Будимски дворац и Шандор палату налази се огромна статуа птице турул коју, нажалост нисам сликао, али се види на слици успињаче. Птица у канџама држи мач, што се везује за легенду да је поменута птица кнезу Ференцу Ракоцију, вођи устаника у устанку против Хабсбурговаца, у току битке у канџама донела мач који је кнез у борби испустио. Иста птица се налази и на малим торњевима Моста слободе који сам помињао у тексту изнад.

Šandor palata

Шандор палатa, резиденцијa председника Мађарске, налази се одмах поред успињаче. Зграда је саграђена у стилу неокласицизма према пројекту архитекте Михала Полака (Mihály Pollack). Тачно време почетка изградње није познато, претпоставља се да је то био период од 1803. до 1806. године. Палата је неколико пута мењала своје власнике да би гроф Ђула Андраши 1881. године предложио да палата постане резиденција мађарских премијера. У Другом светском рату зграда је скоро у потпуности уништена и опљачкана. 1959. године планирано је да се у палати отвори музеј, али та замисао није остварена, па је до 1978. године зграда коришћена као магацин. Спољашњи део зграде обновљен је 1989. године, док је реконструкција унутрашњих просторија завршена тек 2002. године. Од 2003. године зграда је званична резиденција председника Мађарске.

Statua vojnika

Од дворца Шандора, улицом Színház utca, идем према Рибарском бастиону. Стижем до Dísz tér, трга на коме су се у XVIII веку одржавале војне параде, па је тако и назван – Парадни. На њему се налази споменик који је подигнут у знак сећања на мађарске родољубе, погинуле приликом освајања Будимске тврђаве током мађарске револуције 1848. године. Битка се завршила победом Мађара, и том приликом је заробљен практично цео аустријски гарнизон који се налазио у тврђави. Статуа војника (Honvéd szobor) постављена је 1893. године и представља рањеног у главу војника  са сабљом у рукама који је подигао заставу са натписом „Слобода или смрт“, док изнад њега крилата Слобода држи ловоров венац.

Tarnok-utca

Шетњу настављам улицом Tárnok utca која води до Трга Свете Тројице (Szentháromság tér), односно Рибарског бастиона.

Оно што ми још из даљи незапада за очи је свакако црква Светог Матијаша. Својим изгледом подсетила ме је на зграду мађарског парламента.

Budimpešta, Budapest, Matthias Church

Цркву је крајем XIII века подигао краљ Бела IV на месту на коме се налазила Цркве Св. Марије која је саграђена 1015. године, а уништена у монголској најезди 1242. године. У XV веку за време владавине краља Матијаша Хуњадија (Корвина) црква је проширена и преуређена, па од тада носи назив Црква Св. Матијаша.

Crkva Svetog Matijaša

У XVI веку опљачкана је од стране Турака и претворена у џамију. Након ослобођења Мађарске од Турака 1686. године предата је на управљање Фрањевцима, а затим Језуитима, али постепено доживљава свој пад. Крајем XIX века под руководством архитекте Фриђеша Шулека (Frigyes Schulek) извршена је велика реконструкција која је за циљ имала да цркви врати оригинални готски изглед из XIII века. Разнобојни цреп и торњеви различитих величина дају цркви свечани изглед. У цркви су крунисани  последњи мађарски монарси из династије Хабсбурговаца, укључујући и Франца Јозефа.

Crkva Svetog Matijaša

Улаз у цркву се наплаћује, али пошто се у цркви обављају службе могуће је ући са другим парохијанима, на пример, недељом у 10 сати, када се обавља миса са оргуљама. У том случају сликање унутрашњости цркве „отпада“.

Dvorska četvrt

Одмах поред Цркве Св. Матијаша налази се Рибарски бастион који представља њену архитектонску позадину. Подигнут је у периоду од 1895–1902. на месту на коме се у средњем веку налазила рибља пијаца и које су у случају напада требали да бране рибари. Управо је та чињеница послужила да се нова грађевина баш тако назове. Рађена је према пројекту архитекте Фриђеша Шулека у неороманском стилу, а као материјал за изградњу коришћен је бели кречњачки камен.  Бастион има седам кула које симболизују седам мађарских племена која су се 896. године ујединила и основала мађарску државу.

Ribarski bastion

Са бастиона се пружа одличан поглед на Дунав и Пешту. Упркос свом називу Рибарски бастион се никада није користио у одбрамбене сврхе. Улаз на већину кула и балкона је бесплатан, али за оне највише је потребно купити карту (за више информација кликнути овде). У подземној капели Св. Михаила, која је део Рибарског бастиона, могуће је погледати кратак филм о историји мађарске државе (за више информација кликнути овде). У средишњем делу Рибарског бастиона налази се споменик првом мађарском краљу Иштвану I, који се и данас сматра свецем. Споменик је постављен 1906. године и представља рад познатог мађарског вајара Алајоша Штробла (Alajos Stróbl).

Поглед на Будимпешту са Рибарског бастиона
 
На једном од зидова у близини Рибарског бастиона налази се детаљна карта Дворске четврти на којој су уцртани сви значајни историјски објекти, али и ресторани, кафићи и хотели.
 

Karta dvorske četvrti

Детаљна карта Дворске четврти

Треба напоменути да је Дворска четврт 1987. године уврштена у Унескову листу светске баштине.

Stub kuge u Budimpešti

На Тргу Св. Тројице (Szentháromság tér) налази се и Стуб куге који је подизан у европским градовима (нарочито градовима Хабсбуршке Монархије) који су преживели епидемију куге. Стуб је постављен почетком XVIII века, висине је 14 метара и рађен је у барокном стилу. На врху стуба се налази статуа Свете Тројице са великим позлаћеним крстом и звездом, а у доњем делу су скулптуре светаца којима се традиционално обраћало за спас од куге.

У непосредној близини се налази и Стара будимска већница. Зграда је саграђена у барокном стилу и датира из XVIII века. Украшена је статуом грчке богиње Атине која је поклон италијанског вајара Карла Адаминија.

По плану, посета Рибарском бастиону требала је да значи завршетак моје екскурзије по Будиму, па сам се од Рибарског бастиона користећи GPS навигацију у телефону упутио према метро станици Batthyány tér да бих се метро линијом М2 вратио у Пешту.

Bečka kapija

На путу до метро станице Batthyány tér прошао сам кроз капију за коју тада нисам знао како се зове, али сам је ипак сликао. Ради се о Бечкој капији од које је некада водио пут према Бечу. Капија је саграђена крајем XVII века у облику масивног тријумфалног лука који се подизао у знак великих победа. Првобитна капија је срушена 1896. године, али је 1936. поново саграђена поводом јубилеја 250 годишњице ослобођења од Турака.  Поред капије се налази зграда Државног архива Мађарске. Неки од докумената који се у њој чувају потичу још из 1526. године. У непосредној близини је и Будимска лутеранска црква (Budavári Evangélikus Templom).

Улице које од Дворске четврти воде до метро станице Batthyány tér углавном иду низбрдо тако да сам без превише напора стигао до поменуте станице. Пошто сам практично цео дан био у покрету, ноге су ме прилично болеле, али сам наставио даље, јер сам до поласка воза за Варшаву имао још времена које сам желео квалитетно да искористим.

Crkva Svete Ane

У непосредној близини станице Batthyány tér налази се Црква Свете Ане. Ради се о католичкој цркви, саграђеној у другој половини XVIII века. Црква је више пута била оштећена у пожарима и поплавама, па се средином ХХ века приликом изградње друге линије метроа размишљало о њеном рушењу. Ипак, донета је одлука да се црква сачува и у периоду од 1970. до 1984. године успешно је извршена њена реконструкција. На фасади цркве налазе се статуе Вере, Љубави, Наде, Свете Ане и Девице Марије. Црква се сматра једном од најлепших барокних цркава у Мађарској.

Станица Batthyány tér налази се на месту са кога се зграда мађарског парламента види у свој својој величини. Нажалост, нисам успео да направим пар слика са овог места пошто су у току били грађевински радови па је све било закрчено машинама и ограђено заштитном мрежом.

Од Batthyány tér кренуо сам метро линијом М2 до станице Kossuth Lajos tér која се налази у непосредној близини зграде мађарског парламента. Дан је био сунчан и изузетно топао па сам покушавао да ухватим хладовину где год сам то могао.

Kossuth Memorial

Скривајући се од Сунца прошао сам поред споменика Лајошу Кошуту код мађарског парламента, а пошто нисам знао о ком споменику се ради сликао сам га само са задње стране. Једноставно, нисам видео да се статуа Лајоша Кошута налази са друге стране.

Заобишао сам зграду мађарског парламента и стигао до дунавског кеја. Бол у ногама је био све јачи па сам одлучио да екскурзију скратим и посетим само још један споменик, коме се без сумње може доделити епитет „необичан“. Ради се о „Ципелама на обали Дунава“ (Cipők a Duna-parton).

Cipele na obali Dunava

Шездесет пари мушке, женске и дечије бронзане обуће подсећа на јеврејске становнике Будимпеште које су на обали Дунава током 1944. и почетком 1945. године убиле оружане формације партије „Стреласти крстови“ Ференца Салашија. Жртве су најпре терали да се изују, да би их затим стрељали и бацали у Дунав. Ради уштеде муниције људе су понекад везивали једне за друге, формирајући на тај начин људски ланац, да би затим пуцали у прву особу у низу која би својом тежином у таласе Дунава повлачила све остале. Налогодавци ових страшних злочина нису остали некажњени. Вођа „Стреластих крстова“ Ференц Салаши у априлу 1945. бежи у Аустрију, али га Американци тамо хапсе и изручују новој мађарској влади. Након суђења проглашен је кривим за ратне злочине и злочине против човечности и обешен 1946.

Memorijalna ploča

Споменик је откривен 2005. уочи јубилеја 60 година од завршетка Другог светског рата. Налази се око 300 метара од зграде мађарског парламента у правцу Сечењијевог ланчаног моста.

Budimpešta

„Ципеле на обали Дунава“ биле су последњи будимпештански споменик који сам тога дана посетио. Од дунавског кеја кренуо сам назад према метро станици Kossuth Lajos tér, а одатле према железничкој станици Keleti palyaudvar. На станици сам покупио ствари из гардеробе, а затим сео на клупу испред станице да нешто поједем, сведем утиске о протеклом дану и покушам да на соларном пуњачу напуним батерију мобилног телефона.

Будимпешта ми се учинила као град који „одише старином“ и у себи чува остатке давно прошлих времена, обједињујући их у једну складну целину. Шетајући пар сати будимпештанским улицама стекао сам утисак да се ради о граду кога прожима национални дух који се осећа практично на сваком кораку и који га и чини тако привлачним. Огромна зграда парламента, трећа по величини у свету, а друга у Европи, као један од симбола државности, несумњиво говори томе у прилог. Ту је и Будимски дворац који подсећа да та државност сеже вековима уназад, а многобројни споменици, који чувају сећање на људе и догађаје из богате мађарске историје, још више појачавају тај утисак.

Док сам посматрао Будимпешту са Цитаделе и Будимске тврђаве подсетила ме је на Београд, али у много раскошнијем издању, пре свега због уређености речне обале. Наравно, одмах ми је на памет пао пројекат „Београд на води“. Запитао сам се да ли би „абудабијевска“ кула могла да „никне“ негде на обали Дунава у Будимпешти и да на тај начин, рецимо, засени зграду парламента или Будимски дворац? Сигуран сам да не би, јер мађарски народ поштује своју историју, негује своје културно-историјско наслеђе и чува свој национални идентитет.

О томе да се када је реч о „националном“ у Мађарској ништа не препушта случају, сведочи и чињеница да на почетку мигрантске кризе премијер Виктор Орбан доноси одлуку да ради спречавања уласка миграната у Мађарску дуж границе са Србијом подигне жичану ограду и на тај начин поштеди своју државу свега онога што тај проблем са собом носи.

Препун позитивних утисака и задовољан што сам време до поласка воза паметно искористио, укрцавам се у полупразан воз за Варшаву. Једини сапутник у купеу ми је био један старији Кинез који је седео до врата. Након поласка воза врло брзо је скинуо натикаче, извукао седиште, испружио ноге, заблокирао улаз у купе и заспао. Нисам заговорник изувања у возу, поготово не након целодневне шетње, али пошто су ме ноге прилично болеле, одлучио сам да следим сапутников пример. Пошто сам био мртав уморан, врло брзо сам заспао.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *