11.05.2015.
Авион за Београд којим сам планирао да се вратим полетао је у 11:00 са аеродрома „Шереметјево“, па сам хотел напустио нешто пре 7 сати. Пре тога сам се поздравио са момком са рецепције и скренуо му пажњу на воду која се појавила испод итисона у соби. Мало смо и попричали. Рекао ми је да је из Хабаровска и да се у Москву преселио ради студија. У његовој причи осетила се носталгија за родним крајем. Након напуштања хотела кренух пешке према метро станици „Динамо“.
До аеродрома „Шереметјево“ се може стићи на неколико начина. Први и најједноставнији, али и најскупљи, је такси. Уколико планирате таксијем, најбоље је да замолите рецепционера да вам га позове. Цена таксија до аеродрома износи од 800 рубаља (13 EUR) па навише. Други начин да стигнете до аеродрома је да користите воз „Аероекспрес“ који полази са Белоруске железничке станицe на сваких пола сата. Цена карте је 420 рубаља (6.7 EUR). Ред вожње се може погледати на сајту компаније.Трећи начин је да комбинујете метро и аутобуски превоз.
Пошто ми је мото путовања био „плаћати превоз што мање, одлучио сам се за трећу варијанту, због чега сам и кренуо према метро станици „Динамо“. Од ње сам наставио даље до станице „Речно пристаниште“ (рус. Речной вокзал). План ми је био да од аутобуске станице „Речно пристаниште“ кренем аутобусом број 851 према аеродрому. Метро станица „Речно пристаниште“ налази се недалеко од почетне станице аутобуса бр. 851. Са станице треба изаћи на излазу према парку „Дружба“. Цена превоза је 35+55 руб., тј. 90 руб. (1.5 EUR), што је убедљиво најјефтинији начин да се стигне до аеродрома. За плаћање вожње може се користити карта „Тројка“.
Станица „Речно пристаниште“. Плаваом ознаком обележена је метро станица, а црвеном почетна станица аутобуса бр. 851
Након изласка из метроа кренуо сам према почетној станици аутобуса бр. 851. Изненадило ме је када сам видео да људи аутобус чекају стојећи у реду. Аутобус је убрзо дошао и у њега је кроз предња врата ушло онолико путника колико аутобус има седишта. Остали су, укључујући и мене, остали да чекају следећи, који је стигао за неколико минута. У аутобусу није било гужве, а то, што путници „мирно и достојанствено“ чекају аутобус у реду, баш ме је пријатно изненадило. Сетих се нашег градског превоза и комешања које настане када се на видику угледа аутобус. По начину на који улазе у аутобус за неке путнике бих рекао да им је градски превоз омиљено место за лечење дневних фрустрација. O уласку само на предња врата боље да и не говорим.
Вожња до аеродрома траје око 40-ак минута. На путу до аеродрома аутобус пролази кроз Химки поред споменика „Противтенковски јежеви“, подигнутом на месту на коме је заустављена немачка офанзива на Москву у јесен 1941.
У аутобусу је функционисала звучна најава станица, тако да није постојала претерана бојазан да ћу промаштити станицу. За сваки случај, повремено сам бацао поглед на „Here“ мапе у мобилном телефону. Из аутобуса сам изашао на станици код терминала „F“. Да би се дошло до одлазног хола потребно је попети се уз степенице.
Степениште према одлазном холу
На улазу у терминал „F“ налазе се метал-детекторска врата која сам прошао тек из трећег покушаја, јер сам по џеповима имао све и свашта. Пошто сам на аеродром стигао доста раније није ми преостало ништа друго него да чекам почетак пријаве за лет, односно, такозвано „чекирање“.
С обзиром да до тада никада нисам путовао авионом, том делу путовања сам посветио посебну пажњу. Није ме забрињавао сам лет, више су ме бринуле аеродромске процедуре које је требало проћи пре уласка у авион. Све информације у вези са слетањем и полетањем са аеродрома „Шереметјево“, као и план аеродрома, могу се наћи на његовом сајту, који има и верзију на енглеском за оне који „не поњимајут“ руски.
Чекирање је почело два сата пре лета. Пошто сам карту купио онлајн, довољно је било да на шалтеру предам само пасош. Након чекирања опростио сам се са пртљагом и добиo купон за укрцавање.
Осим купона, добио сам и ознаку за пртљаг са којом бих требао да кренем у потрагу уколико пртљаг буде изгубљен.
После чекирања уследила је пасошка контрола на којој су се формирала два реда: један за држављане РФ и други за странце. Пошто је путника са држављанством РФ било мање пасошка контрола у њиховом реду се брже завршила, па је припадница граничне службе позвала да на шалтер приђе следеће лице из нашег реда. Пошто се на њен позив нико није одазивао, вероватно зато што је нису разумели, шалтеру сам пришао ја. Са пасошем сам јој предао и миграциону карту. Не знам зашто, припадница граничне службе питала ме је да ли сам у доласку слетео у Минск. Помислио сам да не може у пасошу да нађе печат о уласку у земљу, па сам јој рекао да сам дам дошао возом преко Бреста и да се печат налази на последњој страни пасоша. Лупила је печат и вратила ми пасош, па сам продужио даље на безбедносну контролу. Припадник аеродромске безбедносне службе ми је рекао да скинем јакну и каиш и уђем у скенер за цело тело. Није тражио да се изувам, иако и на то има право уколико је ђон на ципелама/патикама нешто дебљи. Безбедносне процедуре доста смарају, али све оне раде се ради безбедности самих путника, па треба бити стрпљив.
Након проласка безбедносне контроле следи простор у коме се чека укрцавање. Ту се налазе такозвани „гејтови“, односно излази за укрцавање у авион. Простор обилује разним продавницама, али не саветујем никакву куповину у њима. Ја сам био жедан, па сам купио флашицу воде од 0.5 l коју сам платио невероватних 300 рубаља, што је у то време било више од 5 EUR.
Док сам чекао почетак укрцавања на гејту 53 пажњу ми је привукао разговор једног декице са старијим брачним паром. Декица се, као и ја, враћао са параде. Нисам могао да верујем. Имао је 80 година, али га то није спречило да сам „запали“ за Москву авионом. Са собом је носио карирану шверцерску торбу у којој се између осталог налазила Путинова слика. Како се тај човек снашао у Москви за мене остаје мистерија. На аеродром је дошао сам, тј. без било какве пратње, па не верујем да је одсео код некога у Москви. У сваком случају, још једном је доказао да није битно колико човек има година, већ како се осећа. На његовој храбрости да сам крене у Мосвку на Параду могу му позавидети и људи много млађи од њега.
Укрцавање је почело на време, односно 40-ак минута пре полетања. Пре проласка кроз гејт, наравно, треба показати купон за укрцавање. Када сам онлајн куповао карту постојала је могућност избора седишта, па сам, иако ми је то било прво путовање авионом, изабрао седиште поред прозора. Уколико путујете економ класом, а желите мало више простора, најбоље је изабрати седиште поред излаза за случај опасности, јер је растојање до седиште испред нешто веће, па има више простора за ноге. Додуше, путник који седи на том седишту мора бити спреман да у ванредној ситуацији отвори поменути излаз, па уколико кабинско особље процени да није способан да то уради, може га преместити на друго место.
Пред полетање авион је био скроз пун. У истом реду са мном седела је група момака из чијег сам гласног разговора сазнао да су у Москви били због параде и да су одсели код неког другара. Покушавали су да утврде колико су тачно флаша вискија попили током боравка у Москви.
Авион је почео да се „испаркирава“, а затим да рула пистом. Осећај у тренутку када се одлепио од земље био је феноменалан.
Иако ми је то био први лет авионом, нисам зажалио што сам изабрао седиште до прозора, пошто страха од летења није било.
Четрдесетак минута након полетања стјуардесе су послужиле ручак. На менију је био гулаш.
Лет Москва – Београд траје око 3 сата, па сам због умора који ме је пратио свих дана боравка у Москви то време искористио да малао дремнем. Пробудио сам се око пола сата пре слетања које сам забележио последњим слободним бајтовима на меморијској картици.
Пасошка контрола се завршила врло брзо, а с обзиром да сам од пртљага имао само ранац, цариницима нисам био интересантан, тако да сам се врло брзо нашао испред аеродромске зграде на стајалишту аутобуса бр. 72 којима сам планирао да се превезем до града.
На „Ластиној“ станици купио сам перонску карту и клопу на коју сам потрошио последње динаре које сам имао код себе. Рачунао сам да ми до куће неће требати никакав новац. Међутим, „Ластин“ возач ми је тражио да платим за ранац који сам као ручни пртљаг унео у аутобус. Његов колега који ме је возио недељу дана раније за ранац није тражио никакав новац, иако је и тада ранац био препун. То ме је баш изнервирало. Рекох му да немам динаре и да ми не пада на памет да идем у оближњу мењачницу да заменим евре, јер бих у том случају морао да сат времена чекам следећи аутобус. На крају је попустио и рекао да ће он да плати тих 50 динара, иако „три месеца није примио плату“.
Након што стигосмо на одредиште дадох возачу аутобуса 50 рубаља, пошто динаре стварно нисам имао. Био сам баш изиритиран, јер током целог путовања нисам доживео ниједну непријатност, да би на крају почео да ме зеза „Ластин“ возач аутобуса.
КРАЈ