09.05.2015.
Новодевичји манастир налази се у московском рејону „Хамовњики“ и до њега се најлакше може стићи метроом, односно, треба изаћи на станици „Спортска“ (рус. Спортивная), на излазу који води према улици Десетогодишњица октобра (рус. Улица 10-летия Октября), а затим поменутом улицом наставити пешке до манастира.
Ја сам грешком изашао раније, односно на станици „Фрунзенска“ (рус. Фрунзенская), што сам искористио да сликам бисту Михаила Васиљевича Фрунзеа, једног од главних команданата Црвене армије током Грађанског рата. Затим сам наставио даље према станици „Спортска“.
Недалеко од метро станице „Спортска“ налази се Спортски комплекс „Лужњики“, па током одржавања спортских догађаја кроз станицу пролази велики број навијача због којих туче на станици нису реткост.
Од станице „Спортска“ до Новодевичјег манастира стигао сам за 10-ак минута. Куполе Смоленске саборне цркве које су се уздизале изнад манастирских зидина подсећале су да манастирски комплекс са правом носи епитет „Кремљ у малом“. O његовом културно-историјском значају говори и чињеница да је 2004. године уврштен је у списак светског наслеђа Унеска.
Цена улазнице за Новодевичји манастир износи 300, а уколико желите да сликате и снимате треба издвојити још 100, односно 200 рубаља. Желео сам да направим што више фотографија манастирског комплекса, али нисам био сигуран да ли ћу успети да обиђем и манастир и Новодевичје гробље, јер сам од стајања и снимања „Параде победе“ на Лењинградком проспекту био „солидно“ уморан.
На капији кроз коју се улази у манастирски комплекс нико није проверавао карте, па сам закључио да је куповина карте обавезна само уколико желите да улазите у објекте који се налазе на територији манастира.
Новодевичји манастир основао је у XVI веку кнез Василије III (отац Ивана Грозног) на месту на коме река Москва прави оштру кривину које је у историји познато као Девичје поље. Према једном тумачењу место је добило назив по Новодевичјем манастиру, док према другом извору са тог места су током монголско-татарског ропства уз данак у Златну хорду слате и руске девојке. У време подизања манастира у Москви су постојала два женска манастира: Стародевичји (Зачатјевски) и Возњесенски девичји манастир који се налазио у Кремљу (срушен 1929.). Префикс „ново“ добио је да би се јасно разликовао од претходно поменутих.
Недалеко од улазне капије налази се пано са картом манастирског комплекса на којој су приказани сви објекти. Уколико на располагању имате доста времена најбоље је да током обиласка манастира користите управо ову карту и кренете од објекта под редним бројем један.
1. Смоленска саборна црква
Цркву је 1524. године подигао Василије III у част заузимања Смоленска 1514. који се пре тога више од сто година налазио под влашћу Велике Кнежевине Литве.
С обзиром да је био син Ивана III и византијске принцезе Софије Палеолог, Василије III сматрао је себе не само рођаком византијских царева, већ и њиховим наследником, односно заштитником православне вере, како од успона Османског царства, тако и од надирућег са запада католицизма. То је био и мотив да се главна саборна црква Новодевичјег манастира посвети Смоленској икони Пресвете Богородице Одигитрији (Путеводитељки) коју је по предању насликао јеванђелист Лука и која је била највећа светиња Константинопоља. Икона је у Русију доспела 1046. године након женидбе кнеза Всеволода Јарославича са византијском принцезом Аном, ћерком Константина IХ Мономаха, који је њен пут благословио овом иконом. Почетком XII века Владимир Мономах, син Всеволода Јарославича, преноси икону из своје престонице Чернигова у Смоленск, у новосаграђени Успенски катедрални храм, након чега Одигитрија добија назив „Смоленска“. Касније, 1404. године, због страха од литавских завојевача, смоленски кнез Јуриј Свјатославич односи је у Москву, где се чува у Благовештенској саборној цркви Московског кремља. Пола века касније велики кнез Василије II враћа је у Смоленск, док у Кремљу остаје њена копија. Опраштање са чудотворном иконом Одигитријом обављено је на Девичјем пољу. 1525. поменута копија се преноси из Кремља у Новодевичји манастир и од тада се 28. јула сваке године у манастиру обележава празник иконе Пресвете Богородице Одигитрије. Оригиналној икони која се налазила у Успенском катедралном храму у Смоленску током Великог отаџбинског рата губи се сваки траг.
Као аутори пројекта по коме је црква саграђена помињу се италијански архитекта Алевизо Нови и Нестор који је при изградњи и погинуо. Црква има пет купола, а по архитектури је слична Успенској саборној цркви Московског кремља.
2. Трпезарија и палата Ирине Годунове
Палата царице Ирине Годунове, сестре Бориса Годунова, сматра се за једну од најстаријих грађевина у манастирском комплексу. Изграђена је средином XVI века од белог камена, има кров са нагибом и практично је лишена декора, поседује само кровни венац. У унутрашњости су се сачувале надсвођене просторије. Налази се поред Амвросијевске цркве. Првобитно је подигнута за кнегињу Јулијанију Палецку, удовицу брата Ивана Грозног. Представљала је кућу затвореног типа, која је касније преуређена за царицу Ирину Годунову која се у јануару 1598. након смрти свога мужа цара Фјодора I замонашила у Новодевичјем манастиру под именом Александра. С обзиром да Ирина и Фјодор I нису имали потомке, а законских наследника Ивана Грозног није било, престо наслеђује њен брат Борис Годунов који је управо у Новодевичјем манастиру прихватио царску круну.
За разлику од својих претходница које су носиле титулу царице, Ирина Годунова је активно учествовала у друштвеном и политичком животу. Није сам примала стране изасланике, већ је и учествовала у заседањима бојарске скупштине. Водила је преписку са енглеском краљицом Елизабетом I, као и са александријским патријархом, а такође се трудила да издејствује признање Руске православне цркве која тада још није била аутокефална. Умрла је 1603. год., две године пре смрти брата.
3. Амвросијевска црква
Амвросијевска црква саграђена је 60-их година XVI века. Првобитно је била посвећена Јовану Претечи, али је касније преосвештана у част Амвросија Медиоланског (Амброзија Миланског).
Храм је више пута преуређиван, а између осталог, у XVII веку су преуређени сводови. Уз Смоленску саборну цркву и палату Ирине Годунове представља једну од најстаријих грађевина у манастирском комплексу.
4. Покровска надвратна црква
Подигнута је у периоду од 1683. до 1688. изнад јужне капије која је у далекој прошлости излазила на смоленски друм и служила као главни улаз у манастир. Касније је ту функцију преузела северна капија. Јужна капија је у данашње време затворена, а иза јужних манастирских зидина налази се Новодевичје гробље. Цркву не треба посматрати самостално, већ као композициону целину са Маријином палатом која се налази одмах поред.
5. Маријина палата
Маријина палата саграђена је крај јужне капије манастира у исто време када и Покровска црква. Назив је добила по Марији Алексејевној, ћерки цара Алексеја Михајловича и полусестри Петра I која је 90-их година XVII века живела у манастиру након замонашења. Са Покровском надвратном црквом чини једну целину.
6. Успенска црква са трпезаријом
Представља једну од најзначајнихих грађевина манастирског комплекса. Подигнута је у периоду од 1682. до 1687. год. по налогу принцезе Софије, сестре Петра I. Сматра се да је била омиљеним местом Петра I на коме је он окајавао своје грехе.
Саграђена је у стилу „московског барока“ кога карактерише изузетна декоративност. Прозорски оквири су од белог камена, а на зидовима се налазе пиластри.
Цркву је првобитно красило пет купола које су уништене у пожару 1796. године. На другом спрату Успенске цркве налази се споредни олтар Силаска Светог Духа.
Трпезарија се налази одмах уз цркву и практично представља њен саставни део. Површине је 393 квадратна метра и у време када је саграђена представљала је право грађевинско чудо, јер није имала ни један потпорни стуб. Поред трпезарије објекат је имао и више мањих просторија, попут трема и неколико помоћних остава. Испод зграде се налазио простран подрум поплочан белим каменом који је служио за припрему и складиштење зимнице.
7. Звоник
Саграђен је између 1683. и 1690. године у стилу „московског барока“. Висине је 72 метра, што је 9 метара мање од звоника Иван Велики у Московском кремљу. Има пет нивоа осмоугаоног обилика са галеријама и балустрадама од белог камена. На првом нивоу налазила се црква Светог Варлама и Јоасафа, а на другом Црква Јована Богослова. На трећем и петом нивоу налазе се звона из XVI и XVII века која су се очувала до данас. Ради изградње звоника срушена је оронула црква која се налазила изнад гробнице принцезе Ане, првог детета Ивана Грозног, чији су остаци сахрањени у крипти испод олтара Смоленске саборне цркве.
Према неким изворима звоник је требао да има седам нивоа, али због свргнућа с власти принцезе Софије, током чије власти се вршило преуређивање манастира, два нивоа никада нису дозидана. Звоник је украшавао часовник који је откуцавао сваку минуту. Петар је на тај начин желео да стално подсећа принцезу Софију на преступ који је починила, односно покушај његовог свргавања са власт
15. марта 2015. у вечерњим сатима на скелама које које су коришћене при рестаурацији звоника избио је пожар који је доста оштетио фасаду. Током моје посете манастиру радови на рестаурацији су још увек били у току, па се преко фасаде налазила заштитна мрежа.
8. Преображенска надвратна црква
Грађена је од 1687. до 1688. по налогу принцезе Софије Алексејевне. Налази се изнад северне капије, односно улаза у манастирски комплекс. Префињени декор од белог камена у комбинацији са црвеном и белом бојом чини здање раскошним и узвишеним.
Издужен облик ствара осећај усмерености према небу, па посетилац стиче утисак да се налази на прагу светог места. Са Лопухинском палатом чини једну композициону целину.
9. Лопухинска палата
Саграђена је у исто време када и капија и Преображенска надвратна црква (1687-1688.) са којом има заједничке декоративне елементе попут прозорских оквира и кровног венца и са којом чини композициону целину. Првобитно је била намењена принцези Јекатарини, ћерки цара Алексеја Михајловича. Назив је добила по Јевдокији Лопухиној, првој жени Петра I која је у овом здању живела од 1727. до 1731. године. Интересантно је да је она последња руска царица која је била руског рода. Сви наредни руски владари женили су се принцезама са европских дворова. Петар I, након женидбе са Јевдокијом Лопухином, по схватањима тадашњег друштва постаје пунолетан, што му даје право да са власти уклони своју полусестру Софију Алексејевну и заточи је у Новодевичјем манастиру.
Јевдокија је била васпитана у духу Домостроја (зборник правила, савета и поука у погледу породичног и друштвеног живота) и није делила интересовања прозападно оријентисаног мужа. Петар I врло брзо губи интересовање за младу жену и након његовог одласка у Архангелск, Јевдокија се зближава са противницима његове политике. Након завере која је откривена 1697. год. у изгнанство су отерани царичин отац и брат, а врло брзо сама Јевдокија бива насилно замонашена и послата у Покровски манастир у Суздаљу који је представљао традиционално место изгнанства за жене руских царева.
Као монањиха Јевдокија је у манастиру живела само пола године, након чега је наставила да живи световним животом. 1709. године. започиње везу са мајором Степаном Глебовим који долази у Суздаљ ради спровођења регрутације. Након што је сазнао за везу и за то да Јевдокија шурује са противницима реформи, Петар у Суздаљ шаље комисију која хапси њу и све њене присталице. Степан Глебов и остали ухапшеници бивају погубљени, а Јевдокију из Суздаља пребацују у Ладошки Успенски манастир у коме је 7 година држе под строгим надзором. Екатарина I је 1725. шаље у Шлиселбург где је такође држе у строгом затвору.
Тек за време владавине свог унука Петра II пребачена је у Москву, у Лопухинску палату Новодевичјег манастира у којој живи свега пар година. Сахрањена је код јужног зида Смоленске саборне цркве крај гробница принцезе Софије и њене сестре Екатарине Алексејевне.
10. Певачка палата
Налази се прекопута Лопухинске палате. Саграђена је између 1718. и 1726. године и представља највећу зграду за становање у манастирском комплексу.
Дужине је 86.5m, а ширине 15m. У њој су се првобитно налазиле манастирске келије, а касније је у њој живела намесница манастира.
Крајем XIX у зграду су смештене монахиње-певачице по којима је палата и добила име.
11. Ризница
Зграда је подигнута у XVII веку. Зидана је од камена и најпре је била приземна. Дрвена мансарда и трем са стубићима додати су нешто касније. Служила је за чување новца, односно као благајна. Иза зграде се налази макета манастира.
12. Стражара за стрелце крај Језерске куле
Често се зове и Софијина палата, по Софији Алексејевној, ћерки цара Алексеја Михајловича и Марије Милославски, односно полусестри Петра I. Софија је била изузетно образована и паметна жена, коју је красила велика енергија, али и амбициозност. 1682. године, након устоличења на царски престо Петра I, принцеза Софија уз помоћ бојарске породице Милославски (рођака по мајчиној линији), користи побуну стрелаца и проглашава заједничку владавину Ивана V и Петра I. С обзиром да су јој оба брата била малолетна, власт у држави преузима она и влада све до Петрове женидбе са Јевдокијом Лопухином. Управо је она заслужна за раскош и лепоту манастира, јер су током њене владавине саграђене неке од најлепших манастирских грађевина попут Покровске, Преображенске и Успенске цркве.
У августу 1689. године покушава са престола да свргне Петра I, али у томе не успева, па је Петар затвара у Новодевичји манастир. 1698. Софијине присталице још једном покушавају да је доведу на царски трон. Пошто је покушај био неуспешан уследио је жесток обрачун са побуњеницима, а сама Софија бива замонашена у Новодевичјем манастиру под именом Сузана. Умрла је 3. јула 1704., а сахрањена је у Смоленској саборној цркви Новодевичјег манастира.
Суровост Петровог обрачуна са побуњеним стрелцима можда најбоље илуструје слика Иље Рјепина „Принцеза Софија у Новодевичјем манастиру“ на којој крај прозора просторије у којој се Софија налази виси обешен човек.
Постоји веровање да ће се сваком ко помисли неку жељу и додирне зид Језерске куле та жеља и испунити.
13. Палата принцезе Јевдокије Милославски
Саграђена је крајем XVII века. Налази се у подножју звоника са којим је повезана посебним пролазом.
Иначе, Јевдокија Алексејевна Милославски била је друго дете и најстарија кћи цара Алексеја Михајловича и његове прве жене Марије Милославски. Након побуне стрелаца 1698. године Петар I је сумњичи за приврженост млађој сестри Софији, али умешаност у побуну није доказана. Остатак живота провела је међу зидинама Новодевичјег манастира, али се није замонашила. Сахрањена је у Смоленској саборној цркви Новодевичјег манастира.
Иако сам желео да фографишем све грађевине које се налазе на карти манастирског комплекса, палата принцезе Јевдокије Милославски је један од објеката који сам пропустио да сликам.
14. Филатјевска школа
Школа је саграђена 1871. године средствима Наталије Филатјеве, удовице тајног саветника Владимира Ивановича Филатјева. Иначе, да не буде забуне, „тајни саветник“ нема никакве везе са буквалним значењем придева „тајни“. Ради се о грађанском чину у Руској Империји који је био у нивоу генерал-потпуковника у копненој војсци, односно вице-адмирала у морнарици.
Школу је похађала женска сирочад из различитих сталежа. Раније се на истом месту налазило сиротиште за женску децу које је отворено 1725. по наредби Петра I у коме су девојке, између осталог, училе да плету холандску чипку. У згради је 1899. отворена црквено-парохијска школа која је по доласку совјетске власти затворена заједно са сиротиштем.
У Филатјевској школи тренутно се налази секретаријат Новодевичјег манастира.
15. Болница (крај XVII века)
Служила је за лечење војника и официра. Око ње се налазила башта у којој се гајило лековито биље. Као и још неке грађевине у манастирском комплексу изграђена је од белог камена. Од 1939. до 1984. у њој је живео познати рестауратор Петар Дмитријевич Барановски.
С обзиром да је опасан високим зидовима манастир је у прошлости представљао одбрамбено утврђење, што је мало чудно, јер је у питању женски манастир. За одбрану манастира, наравно, нису биле задужене монахиње, већ гарнизон стрелаца који је бројао око 350 војника.
16. Стражара крај Никољске куле (XVII век)
17. Стражара крај Обућарске куле (XVII век)
18. Сетуњска стражара (XVII век)
Војници су били смештени у четири стражаре (по једна крај сваке од угаоних кула) које су од остатка манастира биле одвојне дрвеном оградом.
19. Провијантски магацин (XVII век)
Коришћен је за чување намирница. Одмах поред магацина налази се тоалет за посетиоце.
20. Капела Прохорових
Ова грађевина мало необичног изгледа саграђена је почетком ХХ века у неоруском стилу кога је карактерисало коришћење мотива из староруске архитектуре.
Представља породичну гробницу Прохорових – познатих индустријалаца у чијем се власништву налазило најстарије московско текстилно предузеће.
Наизглед делује чудно што се у оквиру манастирске некрополе налази и гробница фабриканата, али за то свакако постоји разлог. Иван Јаковљевич Прохоров, власник предузећа од 1858-1881., током свог живота издвајао је значајна средства за манастир, а поред тога, у њему се замонашила и живела његова рођена сестра. Капелу је сопственим средствима подигао његов син Иван. Последњи је објекат који је саграђен на територији манастира.
21. Маузолеј Волконских
Сматра се да је рађен по пројекту Доменика Ђилардија, московског архитекте италијанског порекла. Подигнут је 30-их година ХIX века у стилу ампира. У маузолеју почивају официри из Отаџбинског рата 1812. године – кнезови Дмитриј Михајлович (1770-1835) и Сергеј Александрович (1786-1838) Волконски.
Оно што манастир чини посебним свакако су његове зидине и куле. У почетку, као и Московски кремљ, манастир је био ограђен зидом од масивног храстовог дрвета. Куле су биле ниске, налазиле су се на угловима и у њима су стражарили стрелци, наоружани кремењачама и топовима. По потреби манастирски гарнизон се попуњавао и сељанима из околних села, а у случају напада жене, деца и монахиње склањали су се у Смоленску саборну цркву која је била прва манастирска грађевина саграђена од камена.
22. Царичина кула
Назив „царичина“, кула је највероватније добила због близине палате царице Јевдокије Лопухине, прве жене Петра I
23. Никољска кула
Назив је добила по малој Никољској цркви са преносивим олтаром која се у XIX веку налазила у кули.
24. Јоасафова кула
Једина кула коју сам, нажалост, пропустио да сликам.
25. Шваљна кула
У близини куле се највероватније налазила кројачница, па је кула по њој добила име.
26. Обућарска кула
Као што јој само име каже, назив је добила по обућарској радионици која се налазила у близини.
27. Покровска кула
Поред овог, срећу се и називи Воробјовска и Богородичка.
27. Претечина кула
Желећи да манастир претвори у снажно утврђење, Борис Годунов наређује да се по узору на Московски кремљ подигну камени зидови са шиљцима, пушкарницама, галеријама и многобројним кулама. Дужина подигнутих зидова исносила је 870 m, висина 13 m, а дебљина је достизала до 3 m. По угловима су постављене четири округле куле – Никољска, Језерска, Сетуњска и Обућарска, а између њих, у зидовима, саграђено је осам квадратних кула: Царичина, Лопухинска, Савинска, Кула иза трпезарије, Претечина, Покровска, Шваљна и Јоасафова.
29. Сетуњска кула
Назив је добила по такозваном сетунском плићаку, односно месту на коме се река Москва могла пешке прегазити.
30. Кула иза трпезарије
Налази се у близини трпезарије Успенске цркве по којој је и добила назив.
31. Савинска кула
Назив је добила по Савинском манастиру који се налазио у близини.
32. Језерска кула
Зове се још и Софијина кула по Софији Алексејевној, сестри Петра I. Усталио се обичај да се на спољашњем зиду куле исписују жеље, јер постоји веровање да ће их принцеза Софија испунити.
33. Лопухинска кула
Назив куле везује се за Јевдокију Лопухину, прву жену Петра I, и њен боравак у манастиру од 1727. до 1731. год.
Крајем XVII века за време владавине принцезе Софије вршило се преуређивање манастирског комплекса током кога су зидине заједно са кулама изнова саграђене.
С обзиром да је током своје вишевековне историје био центар историјских догађаја, манастир нису могле да заобиђу различите приче и легенде. Према једној од њих на замрзнутом језеру поред манастира, у чијој лепоти у данашње време уживају многобројни посетиоци, Петар I је лично обезглављивао учеснике побуне стрелаца. Обезглављивање некада није успевало „из прве“, па су жртве умирале у страшним мукама, због чега њихове душе и даље походе ово место.
Велико новодевичје језеро и пословни центар „Москва сити“
По језеру безбрижно пливају патке
Шеталиште крај језера
Такође постоји прича да Наполеон 1812. није желео да напусти Москву док не види Новодевичји манастир у пламену. Француски војници разбацали су по манастиру сламу, запалили је и отишли. Међутим, монахиње су успеле да пожар угасе, а да би Наполеон, који је манастир посматрао са Врапчевих брда, заиста помислио да је план успео, један Московљанин је запалио сопствено имање које се налазило у близини манастира. Видевши дим, Наполеон је помислио да гори Новодевичји манастир и напустио Москву.
Обилазак манастира завршио сам крај Великог новодевичјег језера. Нисам имао времена да посетим Новодевичје гробље које свакако треба обићи. На њему су, између осталих, сахрањени: Николај Гогољ, Антон Чехов, Михаил Булгаков, Владимир Мајаковски, Самуил Маршак, Василиј Шукшин, Сергеј Прокофјев, Дмитриј Шостакович, Константин Станиславски, Фјодор Шаљапин, Сергеј Ајзенштајн, Сергеј Бондарчук, Михаил Уљанов, Јуриј Левитан, Вјачеслав Молотов, Никита Хрушчов, Владимир Жданов, Раиса Горбачова, Виктор Черномирдин, Борис Јељцин…
Након шетње по манастиру био сам прилично уморан, а ноге ме нису болеле, већ су ме „откидале“. Упркос томе, одлучио сам да се још не враћам у хотел већ да сликам један споменик за који нисам био сигуран да ли ћу га уопште пронаћи, јер га нема на туристичким картама, а мени се учинио интересантним пошто је био у духу празника који се обележавао.