06.05.2015.
Od Terespola do Bresta voz putuje nešto više od 20 minuta, ali obzirom da se nakon prelaska poljsko-beloruske granice kazaljke na satu pomeraju sat vremena unapred, u Brest sam stigao oko 23:30. Saputnik iz voza je odnekud izvadio papuče, navukao ih, i uz neki neartikulisani povik protrčao pored svih ostalih putnika i među prvima stigao do ulaza u prostoriju za pasošku i carinsku kontrolu. Na ulazu je stajala pripadnica beloruske granične službe i delila formulare migracionih karti. Migracionu kartu samostalno popunjava svaki putnik koji ulazi na teritoriju Belorusije.
Za popunjavanje migracione karte koristio sam rusku ćirilicu, odnosno ime, prezime i državljanstvo sam napisao na ruskom jeziku. Obrazac se, naravno, može popuniti i na engleskom. Kao cilj posete podvukao sam turizam, a kao period boravka naveo 06.05.2015 – 11.05.2015. U polju gde se navodi mesto u koje se putuje upisao sam „Moskva“. Prilikom upisivanja perioda boravka potrebno je navesti datum popunjavanja migracione karte i datum napuštanja teritorije Belorusije ili Ruske Federacije.
Tako popunjenu migracionu kartu i pasoš predao sam pripadnici granične službe koja je radila na šalteru. Malo je razgledala pasoš i uz osmeh mi rekla da državljani Srbije ovuda ne prolaze tako često. Pasoš je malo razgledao i njen kolega, momak u maskirnoj vojničkoj uniformi. Za pojasom je imao pištolj u kožnoj futroli koja me je podsetila na futrole koje su nekada nosili pripadnici naše milicije. Nakon obostranog razgledanja pripadnica granične službe je udarila pečat na poslednjoj strani pasoša i vratila ga zajedno sa „B“ talonom migracione karte koji treba čuvati tokom celog putovanja, jer se prilikom izlaska iz Rusije/Belorusije vraća pripadnicima granične službe.
Zatim je usledila carinska kontrola. Beloruski carinik me je zamolio da otvorim sve pregrade ranca. Kada sam otvorio srednju pregradu u prvi plan iskočiše čokolade i čokoladne bombone koje sam kupio u Terespolu da bih potrošio zlote. Nije vadio stvari, samo je osmotrio šta se u rancu nalazi. Ja sam mu rekao da nemam ništa za carinu i da nosim samo hranu i odeću. Upitao me je šta je u maskirnoj kesici koja je se nalazila u najmanjoj pregradi, na šta sam mu ja odgovorio: „Lekovi“. Poslednje pitanje mu je bilo koliko novca imam kod sebe.
Tako je otprilike izgledala pasoška i carinska kontrola koja se završila bez bilo kakvog stresa ili neprijatnosti.
Zatim sam prošao kroz salu u kojoj se prodaju međunarodne vozne karte i izašao na moskovsku stranu železničke stanice (za virtualnu šetnju po brestovskoj železničkoj stanici kliknuti ovde). Bio je mrak, pa nisam bio siguran na koju stranu da krenem da bih izašao sa stanice. Pored toga, iznenadila me je činjenica da u Belorusiji „Here“ navigacija u mobilnom telefonu ne funkcioniše. Tražeći izlaz sa stanice naišao sam na interesantan umetnički detalj koji, iako je bila noć, nisam propustio da slikam.
Fenjer je postavljen relativno skoro – u proleće 2015. i pokazuje pravac i rastojanje do nekih evropskih gradova. Kasnije je dopunjen novim detaljom – gospođom u odeći iz XIX veka koja u očekivanju dolaska voza sedi na klupi i u levoj ruci drži kišobran, a u desnoj torbicu.
U potrazi sa izlazom sa stanice stigao sam do nadvožnjaka za koji sam pretpostavio da vodi prema gradu. Međutim, sa nadvožnjaka je dopirala neka galama, neko je vikao: „Otdaй denьgi, otdaй denьgi!“, što bi u prevodu značilo: „Daj pare, daj pare!“. Sve je izgledalo kao da nekoga pljačkaju. Pošto je nadvožnjak bio neosvetljen odlučio sam da malo sačekam da se situacija smiri i da osobe sa nadvožnjaka odu svojim putem. Buka sa nadvožnjaka nije ostala neprimećena. Ubrzo se pojavio radnik obezbeđenja koji je osobama na nadvožnjaku zapovedničkim glasom viknuo nešto u smislu da se raziđu, što one i učiniše. Upitao sam ga gde je izlaz sa stanice na šta mi je on odgovorio da pređem prugu preko nadvožnjaka i da ne obraćam pažnju na osobe koje su bile tamo. Po njegovim rečima to su samo lokalni klinci koji se tu okupljaju, a pre određenog vremena jedan klinac je pao sa tog nadvožnjaka, pa je njegov zadatak da reaguje na bilo kakvo njihovo okupljanje. Upitao sam ga koji je najbliži put do hotela „Belorusija“, na šta mi je odgovorio da je najbolje da probam da uhvatim trolejbus, ali da požurim, pošto je kasno i trolejbusi uskoro prestaju da saobraćaju. Ja sam mu rekao da ću ići peške i pokazao mu plan grada koji sam poneo sa sobom. Rekao mi je da u tom slučaju krenem Ulicom Ordžonikidzea (ul. Ordžonikidze), a zatim skrenem u Bulevar kosmonauta (bulьv. Kosmonavtov) koji se nastavlja u Bulevar Ševčenka (bulьv. Ševčenko) u kome se hotel nalazi. Pitao me je zašto putujem sam, na šta sam mu odgovorio da jednostavano nije bilo zainteresovanih za putovanje, ali da ta činjenica nije mogla da utiče na to da od putovanja i posete Moskvi za Dan pobede odustanem.
Zahvalio sam mu se na informacijama i krenuo preko nadvožnjaka. Čekala me je duga i pomalo naporna šetnja, pošto od železničke stanice do hotela „Belorusija“ ima oko 3 km, a ranac na leđima nije bio baš tako lagan. Krenuh ulicom Ordžonikidzea, ali nisam išao njome do Bulevara kosmonauta, kao što mi je radnik obezbeđenja rekao, već skrenuh u Sovjetsku ulicu (Sovetskaя ulica), a iz nje u Ulicu Mickjeviča (ul. Mickeviča) i prođoh pored autobuske stanice na kojoj beše par ljudi. Zatim iz Ulice Mickjeviča skrenuh u Bulevar kosmonauta.
Kroz Bulevar kosmonauta išao sam 20-ak minuta i za to vreme na ulici nisam sreo ni jednog jedinog čoveka. Radni narod je očigledno već spavao, a onih što noću skitaju gradom je i u Brestu, koji ima oko 340000 stanovnika, izgleda veoma malo. Na pamet mi pade izjava nekih političara sa „zapada“ koji su predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka okarakterisali kao poslednjeg evropskog diktatora. E, pa ta „diktatura“ očigledno ima efekta, pošto je prema istraživanjima MMF-a nezaposlenost u Belorusiji ispod 2%. Lukašenko je u korenu sasekao privatizaciju i pod državnom kontrolom zadržao sve bitne industrijske i poljoprivredne grane. Sprečivši na taj način rasprodaju državne imovine uspostavio je neku vrstu „tržišnog socijalizma“ koji se zasniva na preduzećima u državnom vlasništvu i otvorenoj tržišnoj ekonomiji. Na poslednjim predsedničkim izborima koji su održani 11. oktobra 2015. popularni „Batka“ (belorus. otac) ubedljivo je pobedio osvojivši 82,9% glasova.
Nakon nešto više od pola sata pešačenja stigoh do hotela „Belorusija“. Čim sam ušao u hotel, onako crven i znojav od pešačenja, prišao mi je radnik obezbeđenja, stariji čovek sede kose. Izgledao je kao bivši rvač ili bokser lake kategorije iz vremena SSSR-a koji je nabacio par kilograma i osedeo. Pozdravio sam ga sa „Dobrый večer“ i upitao gde se nalazi recepcija, na šta mi je rukom pokazao u pravcu recepcije. Recepcionerka, devojka od 20-ak i nešto godina, brzo je pronašla moju rezervaciju i predložila mi da umesto standardne jednokrevetne sobe uzmem takozvani „ulučšennый nomer“ koji je nešto komforniji. S obzirom da sam u hotelu planirao da provedem samo jednu noć, bilo mi je svejedno, pa sam ipak zadržao standardnu jednokrevetnu sobu.
U sobu sam se smestio negde oko 1 sat posle ponoći. Izgledala je normalno i imala je sve što sam očekivao. Jedina zamerka mi je bila što nije imala bežični internet. Odnosno, imala je, ali je prema rečima recepcionerke internet bio u prekidu zbog oluje koja je je u toku dana protutnjala gradom.
Hotelska soba
Naravno, nameštaj nije bio nov, ali za hotelsku sobu koja je koštala nešto više od 20 evra izgledao je sasvim pristojno.
Kladim se da crveni telefon na stolu pamti i sovjetska vremena
Kupatilo u sklopu hotelske sobe
Nakon pešačenja od železničke stanice do hotela bio sam i gladan i umoran. Poslednji sendvič koji sam poneo sa sobom pojeo sam još u Varšavi, pa sam prešao na konzerviranu hranu, odnosno mesni narezak. Na ovakvim, dužim putovanjima, u rancu uvek treba imati neku zalihu hrane koju treba održavati, odnosno redovno popunjavati.
Umor je počeo da me savlađuje pa sam se na brzinu istuširao, a zatim smestio u krevet i ubrzo zaspao.