06.05.2015.
У Тереспол сам стигао око 19 часова, односно по реду вожње. До поласка воза за Брест било је доста времена. На станици не постоји аутомат за карте, а као за инат, терминал за кредитне картице на шалтеру није радио, па сам по упутству шалтерске службенице кренуо према најближој мењачници која се налазила напољу, у непосредној близини станице. Сапутник из воза за Тереспол је такође куповао карту, али за Москву. Беше ми жао човека што има дупли трошак, али што рече Паја Вујсић у филму „Ко то тамо пева“: „Прописи су прописи!“
Након куповине карте за Брест остало ми је још злота па сам свратио у продавницу прехрамбене робе да их тамо потрошим. Са продавачицом сам покушао да разговарам на енглеском, али је она одмах рекла да енглески не зна и питала ме да ли знам руски, што ме је баш обрадовало. У продавници сам накуповао пољске чоколаде и чоколадне бомбоне и тако потрошио све злоте.
Иначе, Тереспол је мали град са око 6000 становника. Основао га је 1697. литавски хетман Јузеф Богуслав Слушка (пољ. Józef Bogusław Słuszka), а назив је добио по његовој жени Терези. Пошто се налази на европском путу Е30 представља важан царински транзитни пункт за друмски и железнички саобраћај.
Од железничке станице Тереспол до граничног прелаза на пољској страни има нешто више од 3km и до границе се може стићи пешке. Међутим, прећи границу пешке није могуће, односно, граница се мора прећи превозним средством: аутомобилом, аутобусом, возом или, евентуално, мотором. По мени, границу је најбоље прећи локалним возом Тереспол – Брест који саобраћа три пута дневно. Цена карте је 3 евра. Поред локалног воза кроз Тереспол саобраћају и међународни возови који иду за Москву, али је карта за њих знатно скупља. Прелазак границе аутобусом се због гужве на граничном прелазу може доста одужити. Уколико вам се жури и не желите да чекате воз, можете покушати да стопирате испред граничног прелаза и замолите возача да са њим пређете границу. Од граничног прелаза на белоруској страни до Централне железничке станице у Бресту има нешто више од 6 km, а до Брестовске тврђаве око 2,5 km.
Оно што ме је забрињавало када сам планирао путовање је могућност да из неког разлога закасним на воз за Брест и да будем принуђен да преноћим у Тересполу. Због тога сам на Интернету пронашао два хотела у којима бих могао да преноћим и сачекам следећи воз за Брест. Један од њих се налази одмах поред железничке станице („Hotel Janusz Woźniak“, улица Janowska бр.10, гугл панорама) и има 3 собе за 6-8 гостију. Други је „Grūn Hotel“ који се налази на око 1 km од железничке станице на адреси Wojska Polskiego 217 (гугл панорама).
Као знаменитости Тереспола помињу се православна црква Светог апостола Јана Теолога (пољ. Cerkiew pw. Św. ap. Jana Teologa) и католичка црква Свете Тројице (пољ. Kościół pw. Świętej Trójcy) из 1863. године. У знаменитости бих уврстио и Седмо утврђење Брестовске тврђаве које се налази недалеко од железничке станице.
Пошто је већ падао мрак није ми преостало ништа друго него да време до поласка воза за Брест проведем на железничкој станици.
Пољско-белоруска граница представља место где се завршава Европска, а почиње Евроазијска економска унија, односно место, где се „запад“ граничи са „истоком“. О специфичности ове границе говори и чињеница да је са белоруске стране чува војска, а не гранична полиција.
Да би се на железничкој станици стигло до зграде у којој се врши пасошка контрола потребно је проћи кроз подземни пролаз, а излаз у подземном пролазу који води према згради је последњи у низу. Чекаоница у згради је велика, има доста клупа, а ту је и пар утичница за струју. Једну од њих сам искористио да допуним батерију на мобилном телефону. У чекаоницу су полако почели да пристижу путници. На основу торби које су са собом вукли лако се могло закључити да се локални воз Тереспол – Брест углавном користи за ситан шверц.
Пасошку контролу, која је почела око 45 минута пре поласка воза, прошао сам без проблема. Уследило је укрцавање у воз, у такозвани „плацкартни“ вагон, који је за мене представљао нешто ново.
„Плацкартни“ вагон карактеристичан је за руске, и уопште, железнице бившег СССР-а. Један одељак има 6 места за путнике у два нивоа (сваки путник може да легне), а одељци су, за разлику од вагона са купеима, отворени. Четири места се налазе једна наспрам других, а два су бочна. Назив води порекло од немачке речи Platzkarte, што значи резервација, односно, „плацкартни“ вагони су вагони за које се уз карту издавала резервација.
У вагон су полако почели да пристижу и остали путници са својим шверцерским торбама. Три жене средњих година спустише поклопац сандука за пртљаг и седоше лево од мене. На крају дође и преко пута мене седе неки проседи сувоњави човек од педесетак година. На ногама није имао ништа, ни ципеле, ни чарапе, био је бос. Чим је сео, на сточић је ставио флашу и чашицу. Није било тешко претпоставити шта се налазило у флаши. Затим напуни чашицу, прекрсти се и попи је „на екс.“ „Само да не почне нешто да ме запиткује и да ме смара, као што то имају обичај људи његовог типа“, – помислих у себи. Међутим, ја му, хвала Богу, нисам био „интересантан“. Након пар испијених чашица поче нешто да мумла и да се обраћа женама које су седеле у близини, али су га оне игнорисале, па је врло брзо ућутао и наставио да се крсти и испија чашице.
Воз се кроз мрак кретао полако, уз шкрипу, а тутњава која је након пар минута вожње уследила значила је да прелазимо мост на Западном Бугу, а самим тим и пољско-белоруску границу.