Stalinskaya vysotka

Варшава. Палата културе и науке

<— Претходни повезани чланак

06.05.2015.

Иако сам имао жељу да још мало прошетам градом одлучио сам да од музеја Павијак полако кренем назад према главној железничкој станици, јер нисам хтео да ризикујем и закасним на воз за Тереспол. Пешке сам дошао до станице Ratusz Arsenał, а онда метро линијом М1 кренух према станици Świętokrzyska. У близини поменуте станице се налази истоимени парк из кога се пружа одличан поглед на Палату културе и науке (Pałac Kultury i Nauki), или, како је неки зову, „Стаљинов небодер“.

Palata kulture i nauke

Иако је саграђена педесетих година прошлога века (изградња је трајала од 1952. до 1955.) својом висином од 230.68 m и даље представља највишу зграду у Пољској. Саградили су је совјетски грађевинари совјетским новцем по узору на седам небодера који су изграђени у Москви у периоду од 1947. до 1953. Представља мешавину соцреализма и арт декоа. Има 42 спрата и 3288 соба, а укупна површина зграде је 123084 кв. метра. Зграда је представљала својеврстан поклон Стаљина разореној након Другог светског рата Варшави и, уопште, пољском народу.  1967. год. у њој су наступали Ролинг Стонси, што је био њихов први концерт у једној социјалистичкој земљи. Оно што је туристима најзанимљивије је свакако видиковац на 30 спрату на висини од 114 m са кога се пружа одличан поглед на цео град.

Бивши пољски министар одбране и спољних послова Радослав Сикорски предлагао је да се зграда сруши. Међутим, након бурних расправа зграда је 2007. проглашена за национални споменик културе, тако да од рушења нема ништа. Око зграде је саграђено неколико небодера („Злота 44“ , хотел „Интерконтинентал“, Варшавски финансијски центар) који би требали да је мало „неутралишу“.

Varšavski neboderi

Пошто сам имао још времена до поласка воза за Тереспол одлучио сам да прошетам по парку Świętokrzyski који се налази одмах поред Стаљиновог небодера, а изграђен је када и небодер.

Fontana u parku

У парку се налази споменик истакнутом пољском педагогу, писцу и лекару Јанушу Корчаку који је осим по својим педагошким делима остао упамћен и по томе што, иако је могао, није напустио своје штићенике из дома за сирочад у Варшавском гету, већ је заједно са њима пошао у логор смрти Треблинка.

Warsaw, Janusz Korczak monument

Споменик Јанушу Корчаку

Warsaw, Janusz Korczak monument

Меморијална плоча крај споменика

Воз за Тереспол је полазио у 16:08, а ја сам на станицу стигао знатно раније, тако да сам имао времена да опет свратим у пекару у којој сам пар сати раније пунио мобилни телефон. Било ми је мало криво што нисам успео да посетим већи део места која сам желео да видим. Ту пре свега мислим на Стари град (Stare Miasto) који је за туристе најатрактивнији јер представља историјско језгро града. Што се тиче мојих утисака о Варшави, на основу онога што сам за кратко време могао да видим, стекао сам утисак да се ради модерном граду који се убрзано развија и који ће у блиској будућности сигурно постати један од водећих европских градова.

Без проблема се укрцах у воз за Тереспол и наставих своје путовање „на исток“.

Most preko Visle

Воз је био полупразан, а од сапутника у купеу је био само један млађи човек који је седео преко пута мене. Пар минута након што је воз кренуо до купеа је дошао пољски кондуктер и поменутом човеку руком и изразом лица показивао нешто, што ми се учинило да значи: „Ништа, ништа, све ће да буде ОК“. Мало касније, до купеа је дошла и руска спроводница, старија, срдита, пунија жена са „георгијевском лентом“ на реверу, и „осула паљбу“ на поменутог господина у смислу да мора да купи нову карту. Све је било мало трагикомично, пошто је она говорила руски, а он пољски. Спроводница је издекламовала шта је имала да каже, а на његово „не разумем руски“ само је додала да то, што он не разуме руски, није њена кривица.

Након што је отишла, сапутник ми је на енглеском објаснио у чему је био проблем. Он је путовао до Москве, али није купио карту у Варшави, већ су му пријатељи купили карту у Москви. Према речима спроводнице, након куповине, пријатељи су требали да му пошаљу карту поштом, што је, морам признати, мало глупо. Не знам тачно који је документ имао код себе (нисам узимао папир да погледам), али он је тврдио да тај документ потврђује да је карта плаћена и да је већ једном тако путовао и да није било проблема. Такође је рекао да је та карта Варшава – Москва коју су му купили пријатељи, коштала 150 евра. Руска спроводница није хтела да га пусти у вагон са лежајевима, па је морао да уђе  вагон са купеима у коме проверу карата врше пољски кондуктери. Ја сам му одмах предложио да следећи пут покуша да „сецка“, односно да из Варшаве иде до Тереспола, затим да пређе у воз Тереспол – Брест и да из Бреста хвата воз за Москву, јер је тако много јефтиније. У то време такво путовање од Варшаве до Москве коштало је око 55 евра. Наравно, подразумевало је да се од Бреста до Москве не путује спаваћим колима већ у вагону без одељака. Предлог му се учинио занимљивим и рекао је да ће размотрити  ту опцију. Човек је био изузетно културан, па ми се чак извинио за то што сам морао да слушам његову препирку са руском спроводницом. Поменуо је да га путовање доста кошта, јер је поред возне карте морао да обезбеди и руску визу. Мало смо поразговарали и ја сам му између осталог рекао да путујем за Москву и да ми за то путовање не треба никаква виза, односно да грађани Србије у земље ЕУ, Белорусију и Русију могу да путују без виза. Беше му мало чудно, а мени у том тренутку на памет паде изрека: „Умиљато теле две мајке сиса“.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *