Putovanje u Solun

Putovanje u Solun – grad na raskršću puteva i vremena

Sadržaj:

                 Reč-dve o Grčkoj i Solunu
                 Priprema za putovanje
       09. septembar 2019.
                 Železnička stanica „Palanka“
                 Voz 1335 (Hellas) Beograd (Topčider) – Solun
       10. septembar 2019.
                 Solun – dan prvi
                 Železnička stanica u Solunu
                 Hotel Reks
                 Ladadika. Aristotelov trg. Bela kula…
       11. septembar 2019.
                 Solun – dan drugi
                 Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku
                 Obilazak grada
                 Eptapirgion – tvrđava sa koje se Solun vidi kao na dlanu
                 Ano Poli
                 Manastir Vlatadon
                 Pašin vrt
                 Crkva Svetog Nikole Orfanosa
                 Kuća Mustafe Kemala Ataturka
                 Rotonda i Galerijev luk
                 Crkva Svetog Save
                 Priča o solunskom hipodromu
                 Galerijeva palata
                 Crkva Preobraženja Gospodnjeg
                 Crkva Svetog Pantelejmona
                 Crkva Svete Sofije
       12. septembar 2019.
                 Solun – dan treći
                 Zapadne gradske zidine
                 Crkva Svetih Apostola
                 Crkva Svete Katarine
                 Crkva Svetog Davida
                 Crkva Svetog Proroka Ilije
                 Aladža Imaret džamija
                 Crkva Svetog Dimitrija
                 Crkva Panagia Halkeon
                 Crkvi Panagia Ahiropiitos
                 Crkve Svetog Grigorija Palame
                 Vojni muzej
       13. septembar 2019.
                 Dan četvrti
                 Kajmakčalan – mesto na kome je otvorena kapija slobode
                       Kako do Kajmakčalana stići?
                       Voz Solun – Edesa
                       Taksi Edesa – Ski centar Voras
                       Uspon na kotu 2525
                 Edesa – grad vode, vodopada i mostova
       14. septembar 2019.
                 Solun – dan peti
                 One Salonica Outlet Mol
                 Poseta Beloj kuli
                 Napuštam Solun

Reč-dve o Grčkoj i Solunu

Pošto mi je službeno putovanje u Magnitogorsk uz posetu Moskvi popunilo „dozu Rusije“ za 2019. godinu, odlučih da tokom godišnjeg odmora posetim neku obližnju državu u kojoj do sada nisam bio. Izbor je pao na Grčku, koja se, siguran sam da će se svi složiti, može smatrati istinski prijateljskom zemljom koja je stala uz nas onda, kada je Srbija prolazila kroz najveće iskušenje u svojoj savremenoj istoriji. Tu mislim na Prvi svetski rat i svu nesreću koju je on sa sobom doneo. Da su Grci uvek uz nas kada je teško pokazala je i 1999. godina kada su masovno izlazili na ulice Atine, Soluna i drugih većih gradova da izraze protest protiv NATO bombardovanja SRJ. Ne treba zaboraviti ni Marinosa Ricudisa, kapetana broda „Temistokle“ grčke ratne mornarice koji se oglušio o naređenje komande i umesto da otplovi u Jadransko more i pridruži se ostalim NATO brodovima, okrenuo brod nazad i vratio se u luku zbog čega je otpušten iz vojske i osuđen na uslovnu kaznu.
Želeći da se putovanje u Grčku dotakne i Prvog svetskog rata, kao „bazu“ izabrao sam Solun, grad po kome je ceo jedan front dobio ime, ali koji takođe ima bogatu i zanimljivu istoriju koja doseže nekoliko vekova pre naše ere. Kao što to biva kod većine mojih putovanja, osim boravka u jednom mestu, u ovom slučaju u Solunu, planirao sam da posetim Edesu, a ako me sreća i vremenske prilike posluže, popnem se i na Kajmakčalan, najviši vrh planine Nidže, na vojnim kartama iz Prvog svetskog rata označen kao kota 2525. Ali krenimo redom.

Priprema za putovanje

Pošto sam i ovo putovanje odlučio da samostalno organizujem, desetak dana pre polaska započeo sam sveobuhvatnu pripremu, odnosno prikupljanje informacija o znamenitostima Soluna i drugim mestima koja sam želeo da posetim.
U pogledu prevoznog sredstva odlučio sam se za voz, pošto kroz grad u kome živim prolazi železnički koridor 10, čiji se jedan krak završava u Solunu, tako da sam imao direktan prevoz do krajnje destinacije. U stvari, prevoz je bio direktan, ako se ne uzme u obzir presedanje u Đevđeliji na autobus kojim se putnici u organizaciji grčke železnice dalje prevoze do Soluna. Cena povratne karte bez rezervacija za voz 1335 Hellas iznosila je nešto manje od 47 evra. Kartu i rezervaciju kupio sam dva dana pre polaska. Pokušao sam odmah da kupim i kartu za kušet po ceni od 8 evra, ali sam na šalteru stanice dobio informaciju da se ona može kupiti samo na licu mesta. Poslednjih godina međunarodni vozovi koji polaze iz Beograda zbog cene su postali dosta privlačni za strane turiste, pa sam za svaki slučaj kupio rezervaciju za sedište koja je iznosila 3 evra.

09.09.2019.

Železnička stanica „Palanka“

Iako grad u kome živim nosi naziv Smederevska Palanka, u svetu železničkog saobraćaja poznat je samo kao „Palanka“, bez prideva „smederevska“. Pretpostavljam da je to zbog toga što je grad nosio taj naziv u vreme kada je kroz njega prošla pruga. Kada mu je dodat pridev „smederevska“ tačno se ne zna, jer o tome ne postoji nikakav dokument.

Stanična zgrada sagrađena je kada i pruga Beograd – Niš, odnosno 1884. godine i važi za jednu od najlepših u Srbiji.

Prvi voz kroz stanicu prošao je 15. septembra 1884. što je i zvaničan datum početka železničkog saobraćaja u Srbiji.
Voz za Solun kasnio je pola sata. Pre njega kroz stanicu prođe regio voz Niš – Beograd centar. Radi se novom elektromotornom vozu švajcarske kompanije Štadler. Kupovina ovakvih vozova učinila je putovanje železnicom mnogo prijatnijim, jer su vagoni klimatizovani, a osim toga, u njima postoje i utičnice 220V, tako da putnici ne moraju da brinu da će im se telefon tokom vožnje isprazniti.
Nešto kasnije u stanicu uđe brzi voz, takođe iz Niša za Beograd, ali ne krenu dalje, što je značilo da je voz za Solun blizu.

Voz 1335 (Hellas) Beograd (Topčider) – Solun

Uvek je malo neprijatno kada se čovek nađe na platformi između dva voza, pogotovo kada je mrak. Još je neprijatnije ako voz koji je čekao onog drugog – krene. Stoga pohitah da se što pre ukrcam u vagon 472 i zauzmem svoje mesto do prozora.
Na većini kupea behu navučene zavese, što uglavnom znači da je kupe zauzet, a oni koji su u njemu navlačenjem zavesa zapravo na neki način žele da poruče da ih niko ne uznemirava. Izuzetak ne beše ni moj kupe. Ipak, nimalo nežno otvorih vrata i ugledah tri usnule devojke koje su oborile sedišta i kao sardine se poređale jedna do druge. Otvaranje vrata mislim da nisu ni čule. Zatvorih vrata da razmislim malo. Pade mi na pamet opcija sa kušetom, odnosno da odem tamo i kupim kartu za ležaj. Ipak, prođe mi kroz glavu i misao da su možda svi zauzeti ili ko zna ko će mi zapasti kao saputnik. Proverih još jednom broj sedišta i odlučih da ipak sednem na svoje mesto. Ponovo otvorih vrata i maksimalno ljubazno rekoh da imam mesto do prozora. Ispostavi se da su u pitanju strankinje i da nijednu moju reč nisu razumele, pa pređosmo na engleski. Rekoh im da mi je žao što ih budim, ali da ipak moram da zauzmem svoje mesto. Jedna od njih uz osmeh reče da je OK. Bez gunđanja su se „pregrupisale“ i oslobodile oba mesta pored prozora, tako da sam mogao čak i da se malo razbaškarim.
Kako je putovanje odmicalo, voz je bio sve puniji i puniji. U jednom trenutku neke žene koje uđoše, čini mi se u Jagodini, i videvši da je većina mesta zauzeta, upitaše konduktera za kušet, ali im on odgovori da mora da pogleda da li ima mesta. Na njihovu sreću, mesta u kušetu je bilo.
Sećam se vremena od pre 15-ak godina kada je voz Beograd – Solun (tadašnji 335) iz Beograda polazio poluprazan, a od Palanke bio skoro pust. To su bile godine kada je Beograd posećivalo znatno manje stranih turista, vreme kada se eho devedesetih još mogao prilično osetiti i kada su nas na turističkoj karti uglavnom zaobilazili, a u putovanje kroz Srbiju upuštali se samo oni najodvažniji.
Saputnice u kupeu nakon „pregrupisavanja“ ponovo uroniše u carstvo snova, pa mi ništa drugo ne preostade nego da i sam probam da odspavam.
Dremka je trajala sve do Preševa, odnosno pasoške kontrole koju prođosmo bez problema i dužeg zadržavanja. Tokom pregleda pasoša saznah da su mi saputnice iz Austrije.
Nakon prolaska graničnih formalnosti i ulaska u Severnu Makedoniju svetla u kupeima se pogasiše, a putnici ponovo utonuše u san.

* * *

Deseto septembarsko jutro lagano je počelo da sviće. Sunčevi zraci sve više su se probijali iza okolnih brda i osvetljavali za mene do tada nepoznati krajolik. Bez obzira što je blizu, u Makedoniji nikada nisam bio niti sam kroz nju prolazio. Kažem „Makedoniji“, iako zvaničan naziv države glasi „Severna Makedonija“. Pridev koji je dodat da bi se rešio spor sa Grčkom oko imena para mi uši, pa ga zbog toga izostavljam.
Okružena drvećem i visokim rastinjem ukaza se reka Vardar. Pruga Skoplje – Solun vijuga između brda i svojim većim delom prati njen tok. Pošto sam rođen sedamdeset i neke i pamtim onu veliku socijalističku Jugoslaviju, setih se nekada kultne pesme „Od Vardara, pa do Triglava“ koju je sada već davne 1980. godine komponovao Milutin Popović Zahar.
Za razliku od drugih republika bivše zajedničke države, Makedonije je imala sreću da iz nje izađe „bezbolno“, ali uz činjenicu da je prva žrtva iz redova Jugoslovenske narodne armije bio vojnik iz Makedonije. 2001. godinu obeležili su sukobi u njenom severnom delu sa Oslobodilačkom nacionalnom armijom. Za Makedonce i Albance se najblaže može reći da se međusobno ne slažu, a da to neslaganje negde prelazi i u nešto drugo posvedočio je grafit „Smrt za Šiptari“ koji ugledah dok je voz prolazio kroz Veles.
Nakon Velesa teren postaje manje brdovit, ima više obradivog zemljišta, a mogu se videti voćnjaci.
Na putu prema Đevđeliji pruga prolazi kroz Demirkapijsku klisuru koja ima status spomenika prirode. Iako je dužina od 19.5 km čini najmanjom, smatra se jednom od najlepših klisura Povardarja. Počinje odmah nakon Demir kapije, a završava se kod mesta Udovo.

Iako je jutro bilo već poodmaklo, saputnice u kupeu i dalje su spavale. Verovatno ih je prethodni dan u Beogradu pošteno izmorio, pa su želele maksimalno da se odmore.
Voz se polako približavao svojoj poslednjoj stanici – Đevđeliji. Zašto ne saobraća direktno do Soluna, ne bih znao tačno da kažem. Navodno, svi međunarodni vozovi za Grčku i iz nje suspendovani su 2011. godine zbog ekonomske krize. Uglavnom, po dolasku u Đevđeliju kao i svi ostali putnici napustih voz i krenuh prema mestu na kome bi trebao da nas čeka autobus u organizaciji grčke železnice.

Autobus je već bio tu i najnestrpljiviji putnici su u njega već ulazili. Pre ulaska predavali su vozaču pasoš koji je on nakon uzimanja potrebnih podataka vraćao nazad.

Nedaleko od železničke stanice pažnju mi privuče oklopni transporter makedonske vojske. Da li se slučajno tu zatekao ili su ga Makedonci spremili za slučaj nekih „eventualija“ sa sigurnošću ne mogu da kažem.

Do državne granice vožnja je bila kratka, pošto je od Đevđelije udaljena svega 4km. Pripadnik makedonske granične policije pokupi pasoše, koje njegove grčke kolege vratiše otprilike 45 minuta kasnije.
Nastavismo dalje prema Solunu do koga od Đevđelije ima oko 80 km.

Železnička stanica u Solunu

U Solun stigosmo oko 12:30 po grčkom vremenu, odnosno nakon prelaska granice kazaljke na satu treba pomeriti jedan čas unapred. Na svim prethodnim putovanjima oslanjao sam se na mobilni telefon koji je sve to sam odrađivao, ali sada je iz meni nepoznatog razloga zatajio, pa sam morao ručno da podesim sat.
Autobus koji nas je dovezao zaustavio se na autobuskom stajalištu koje se nalazi pored železničke stanice. Do prijavljivanja u hotel bilo je još pola sata, pa odlučih da ne ostavljam stvari u garderobi, već da malo procunjam po stanici, a onda se zaputim u hotel.

Iako je otvorena davne 1961. godine pun naziv stanice glasi „Nova solunska železnička stanica“ (gr. Νέος Σιδηροδρομικός Σταθμός Θεσσαλονίκης). Zamenila je mnogo manju putničku stanicu koja se sada koristi za teretni saobraćaj.
Da stanica „Beograd Centar“ nije jedina železnička stanica sa višedecenijskom izgradnjom svedoči stanica u Solunu. Pripreme za njenu izgradnju započete su još 30-ih godina XX veka. Na međunarodnom konkursu za arhitektonsko rešenje pobedio je nemački arhitekta Hans Klajnšmit. Njegov kompletan projekat nikada nije do kraja realizovan, jer su ga druge arhitekte kasnije menjale. Zapravo, poslužio je samo kao osnova za ono kako bi stanica trebalo da izgleda. Betonski skelet buduće stanice završen je pre Drugog svetskog rata, ali su radovi na izgradnji prekinuti po ulasku Grčke u rat. Iako se našla na meti bombi tokom 1940. godine, stanica nije pretrpela značajnu štetu. Radovi na izgradnji obnovljeni su tek 1958. godine kada je projekat za završetak stanice predat dvojici grčkih arhitekata. Tri godine kasnije, stanica je puštena u rad.
U unutrašnjosti stanične zgrade nalaze se kafići i prodavnice u kojima se može kupiti sve što jednom putniku može da zatreba. Doduše, kao i na svim stanicama, po ne baš povoljnoj ceni.

Do platformi sa kolosecima se može doći pothodnicima, ali postoje i mesta sa nadzemnim prelazima.

Ono što je za svakog putnika u prolazu bitno je da stanica ima ormariće za prtljag. Lako ih je pronaći, jer se pored njih prolazi kada se ide prema peronima. Cena za 8 sati držanja prtljaga iznosi 2, a za 24 sata – 3 evra. Pored ormarića nisam video automat na kome se papirni novac može zameniti za metalni, tako da ga verovatno nema.
U jednom ćošku stanice nalazi se nešto što me je u prvi mah asociralo na kočiju koja ide po šinama. Nisam siguran, ali mislim da se radi o ručnoj dresini.

Stanicu ukrašava i nešto nalik na bistu Aleksandra Velikog. Kažem „nalik“, jer više podseća na masku, nego na bistu.

Prostor ispred glavnog ulaza u stanicu ulepšava parnjača.

Oko železničke stanice se nalaze zaštitne ograde kojima se ograđuju gradilišta, a razlog tome je najverovatnije izgradnja solunskog metroa, pošto je planirano da jedna njegova stanica bude upravo tu.

Hotel Reks

Potragu za smeštajem u Solunu započeo sam nedelju dana pre putovanja. Kao i uvek, tražio sam neki jeftiniji, ali pristojan hotel. Na moje veliko iznenađenje, svi jeftiniji hoteli su bili puni, pa mi se, uzimajući u obzir cenu i lokaciju, kao najbolje rešenje učinio hotel Reks, uprkos tome što je boravak u njemu koštao 42 evra po danu. Smeštaj sam tražio i preko Airbnb-a, ali cena smeštaja nije bila mnogo povoljnija u odnosu na hotel, jer se na osnovnu cenu dodaju naknada za uslugu i naknada za čišćenje, tako da se na kraju zbog lokacije ipak odlučih za hotel Reks.
Pošto je autobus iz Đevđelije do Soluna stigao nešto pre pola jedan po grčkom vremenu, odlučih da ne ostavljam stvari u garderobi železničke stanice, već da se odmah smestim u hotel, jer je prijavljivanje od 1, pa do 11 uveče. Hotel sam našao bez problema pošto se nalazi par stotina metara od železničke stanice.

U hotelu me je dočekala ljubazna recepcionerka i sve formalnosti oko prijavljivanja brzo su završene. Dobio sam sobu 401 koja gleda na ulicu. Sama soba nije previše prostrana, ima bračni krevet, noćni stočić, jedan manji sto, garderober ugrađen u zid, televizor i frižider. Što je možda najbitnije, opremljena je klima uređajem, jer bez obzira na kraj leta, u Solunu je i dalje bilo prilično toplo i vlažno.

Tu je i sopstveno kupatilo sa tušem. Kao jednu manu u kupatilu naveo bih to što je vešalica za peškire i odeću malo „nesrećno“ postavljena na staklo tuš kabine, odmah pored WC šolje, pa ono što ste okačili, ukoliko se kojim slučajem otkači, može da završi u njoj zbog čega je treba držati poklopljenom.
Soba je bila čista i uprkos tome što se u njoj nalazila pepeljara, nije se osećala na duvanski dim.
Prozori sobe gledaju na ulicu, pa se u njoj čuje ulična buka (saobraćaj), što joj je po meni jedna od mana. Osim toga, pod je popločan keramičkim pločicama, verovatno zbog lakšeg održavanja, a ne dobijaju se nikakve papuče, pa nije prijatno i preporučljivo ići bos, naročito kada je u pitanju slabiji pol.
Sve u svemu, bio sam zadovoljan hotelom iako me je koštao mnogo više nego što sam očekivao.

Nastavak —>

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *