Solun - dan drugi

Солун – дан други. Пашин врт. Црква Светог Николе Орфаноса. Ротонда. Галеријев лук. Црква Светог Пантелјемона. Црква Свете Софије

<— Претходни повезани чланак

11.09.2019.

Након посете Српском војничком гробљу кренух у обилазак Солуна. Пошто сам љубитељ древних, али и свих других фортификација, следеће место које сам желео да посетим била је тврђава Heptapyrgion која се налази у североисточном делу солунског акропоља. До ње ме је делило нешто више од 3 километра које одлучих да савладам пешке, па следећи навигацију у телефону кренух уским солунским улицама, препуним малих радњи.

Беше ми занимљиво да се промувам улицама у које већина туриста обично не залази. Испред неких радњи стајали су столови за којима су седели продавци и лагано испијали кафу или неко друго пиће.
На једној од раскрсница угледах неку бисту, па приђох да видим о коме се ради.

У питању беше биста Теодориса Колокотрониса, грчког генерала и истакнутог вође грчког народа у рату за независност.
Следећи навигацију наставих даље према Ептапиргиону. Пажњу ми привуче улична продаја гардеробе, јер су разни делови одеће висили на терасама станова у приземљу и разапетим конопцима.

Поучен искуством из Одесе да продавци на пијацама не воле превише да се сликају кришом направих још пар фотографија.

Избор гардеробе је био велики, а цене отприлике као и на нашим бувљацима.

Како сам пролазио кроз пијацу продају гардеробе заменила је продаја воћа, поврћа и других намирница. Искобељах се некако са пијаце и наставих даље.
Ближило се подне. Сунце се налазило високо на хоризонту, а у улицама које воде до Ептапиргиона била је све већа узбрдица, тако да сам се поштено ознојио.

Паузе нисам правио, јер сам хтео мало да „набијем“ кондицију за успон на Кајмакчалан који сам планирао у наредним данима.
Скренух из улице Riga Feraiou у улицу Eptapirgiou и убрзо прођох поред Цркве Светог Харалампија и Кристорфера. Ради се о новој цркви, саграђеној 1996. године.

Пешачење од Српског војничког гробља ме је солидно изморило, па осетих олакшање када на једној од раскрсница у даљини угледах куле Ептапиргиона.

* * *

Након посете Ептапиргиону наставих даљи обилазак горњег града (Ано Поли) који није био тако напоран, јер се улица којом сам кренуо спушта наниже и иде крај источних зидина акропоља.

Сам акропољ саграђен је у ранохришћанском периоду (V век). Окружен је снажним зидинама са западне, северне и источне стране које су ојачане квадратним кулама у комбинацији са троугаоним чиме се обезбеђивала оптимална заштита.
Стигох до „Портара“ капије (грч. Πορτάρα (Κύρια Πύλη)), главне капије која је некада водила у солунски акропољ. Прођох кроз њу и наставих даље шетњу према Манастиру Влатадон. Улица прати градске зидине које одвајају горњи град од акропоља.

Ано Поли или горњи град је заиста нешто посебно. Представља део града који није страдао у великом пожару 1917. године, па се у њему очувао дух старог Солуна.

Карактеришу га уске улице и збијена градња, због чега се кафа са комшијом прекопута може попити без одласка код њега у кућу, односно на тераси или прозору.

Од „Портара“ капије до улаза у Манастир Влатадон (гр. Ιερά Μονή Βλατάδων) стигох за неколико минута.
Ктитори манастира били су браћа Доротеј и Марко Влатис, јеромонаси, високообразовани и велики верници, ученици светог Григорија Паламе. Значајну подршку за изградњу манастира, грађеног у периоду од 1351-1354. године, пружила је царица Ана Савојска, која се доселила у Солун после смрти мужа, Андроника III Палеолога. Током турске владавине, један краћи период, манастир је био под турском управом и претворен у џамију, али је убрзо враћен хришћанима на употребу.
Црква је саграђена од опеке и има осмострану куполу у центру. Једини је објекат манастирског комплекса који се сачувао до данашњих дана.

Треба напоменути да су поједини делову цркве, попут северне капеле, јужног и западног дела зида галерије, као и мањег дела јужне галерије грађени касније, односно око 1801. године. Почетком двадесетог века, тачније 1907. године, додата је отворена галерија на јужној страни, као и мали пропилеј на западној.

У унтрашњости цркве сачуване су фреске које датирају из периода између 1360. и 1380. године, док се у манастирској ризници чувају многе вредне иконе које датирају од XII до XIX века, свете мошти и друге реликвије.
На моју велику жалост сви објекти манастира били су затворени, тако да сам могао само да се прошетам по манастирском дворишту.

Манастир Влатадон још једно је место са кога се пружа леп поглед на град и Термајски залив. Када је дан ведар, може се видети и Олимп.

Вратих се назад до градских зидина, односно „Портара“ капије, а затим свратих до оближње продавнице сувенира са великим избором магнета.

У близини „Портара“ капије налази се још једна, мања капија, која је водила ван градских зидина. Носи назив по византијској царици Ани Палеолог (1306–1359) која је четрнаест година владала Солуном и по чијој замисли је капија и настала.

У близини је и кула Тригонион, која као одличан видиковац привлачи доста туриста. Нажалост, због мало чудног радног времена нисам могао да уживам у погледу који се са ње пружа.
Кулу Тригонион саградили су Турци у XV веку да би ојачали најслабије одбрамбене тачке градских зидина.
Иначе, Солун је утврђен одмах по свом онивању од стране македонског краља Касандра 316. године п.н.е. Зидине које данас могу да се виде датирају из раног византијског периода, око 390. године и чине их делови зидина из касног III века. Град је био опасан зидинама са четири стране. Њихова укупна дужина била је око 8 километара, а просечна висина између 10 и 12 метара. Дебљина је достизала и до 5 метара. У равнијим деловима града одбрамбени зид је имао истурена, троугласта утврђења, док су на падинама брда углавном грађене правоугаоне куле. У другој половини XIX века у оквиру улепшавања града Турци започињу рушење делова зидина и у потпуности уклањају јужни зид који се простирао дуж обале. У данашње време дужина сачуваних солунских зидина износи око 4 километра.
Пошто је кула Тригонион била затворена, морао сам да се задовољим само погледом који се пружа са платформе крај њеног улаза. Одатле се јасно види граница између горњег града и новог Солуна, јер су кровови скоро свих кућа у горњем граду покривени црепом.

Крећем према Ротонди, још једном месту које сви они које желе да детаљније упознају историју Солуна морају обићи.

Спуштам се улицом крај источних градских зидина. Бацих још једном погледа на њих и кулу Тригонион.

Шетња по граду почела је да узима свој данак, умор је био све већи, па одлучих да направим предах. Као најпогодније место за то учинио ми се оближњи Пашин врт (гр.Κήποι του Πασά) који је због необичних камених грађевина које се у њему налазе обавијен велом мистерије.

Не постоје документована сведочанства која би назив врта довела у везу са неким намесником или пашом у Солуну, али се верује да је у питању Сејфулах паша за кога је недалеко од врта 1905. године саграђена вила.
С друге стране, настанак парка се везује за изградњу болнице Хамидије 1901. године која након ослобађања од Турака добија данашњи назив Агиос Димитриос. Заправо, парк је требао да украси двориште иза болнице.

Необична архитектура објеката послужила је као плодно тло за настанак градских легенди. Једна од њих је да је то било место око кога су се окупљали турски масони, док су се према другој легенди у Пашином врту завршавале градске катакомбе које су водиле изван града.

Објекти у врту претрпели су велика оштећења током 1922-1923. године због такозване малоазијске катастрофе, односно етничког чишћења грчког становништва из Мале Азије од стране Турака, јер се камење из парка користило као грађевински материјал за поправку и проширење кућа како би се прихватио велики број избеглица.
Из врта се пружа леп поглед на оближњи Храм Апостола Павла (гр. Ιερός Ναός Αποστόλου Παύλου) који је саграђен 1997. године.

Храм и оближња истоимена црква подсећају да је на том месту 50. године нове ере боравио Апостол Павле. У близини је и извор назван по поменутом свецу.
У односу на Пашин врт храм се налази на узвишици, па упркос предаху на клупи у сенци високог дрвећа одлучих да га не посећујем, већ да кренем даље низбрдо.
Карта у телефону показивала је да се у близини налази још једна средњовековна солунска црква.

Потрага за њом поново ме доведе у уске улице горњег града кроз које аутомобил једва може да прође.

Тражио сам Цркву Светог Николе Орфаноса (Свети Никола Сироче) (гр. Ἅγιος Νικόλαος ὁ Ὀρφανός) и убрзо до ње стигао, али до капије за коју нисам знао да је на контра страни. Пошто је опасана зидом од 2 и по метра видео се само кров цркве. Видевши да се мувам око капије на погрешној страни у помоћ ми притече један од станара који је излазио из оближње зграде и више рукама него речима објасни да је улаз са друге стране.
Нажалост, капија на улазу је била закључана, јер је црква отворена од 8:30 до 15:15 сваким даном осим уторка, а када сам ја стигао било је скоро пола четири.

Црква је саграђена у другој деценији XIV века. Мишљења по питању ктитора су различита, али се верује да ју је подигао српски краљ Милутин. Назив цркве се двојако тумачи. Неки га везују се за хуманитарну делатност Светог Николе у погледу сирочади, док други сматрају да је на том месту претходно било сиротиште.
Црква је била тробродна, али се тај изглед није сачувао до данашњих дана. Садашње црквено здање је једнобродно и са три стране је окружено амбулаторијумом. Централни простор налази се под двоводним кровом, док је амбулаторијум под једноводним и нижи је од централног.
Унутрашње зидове цркве красе фреске са почетка XIV века. Пример су Солунске школе из периода када је Ренесанса Палеолога била на врхунцу. Постоје мишљења да је исти фрескописац осликао и Манастир Хиландар на Светој Гори.
Наставих даље шетњу уским улицама горњег града.

Неке од кућа у њему и након реновирања задржале су старински изглед и подсећају на то какав је Солун некада био.

На пар минута пешке од Цркве Светог Никола Орфаноса у улици Apostolou Pavlou на броју 17 налази се родна кућа Мустафе Кемала Ататурка (1881-1938) – оснивача модерне турске државе и њеног првог председника.

У питању је традиционална грађевина. Солунска општина је 1935. године уступила кућу турској држави, а касније је у њој организован музеј посвећен великом вођи. Кућа се налази одмах поред турског конзулата, опасана је високом оградом и у њеној близини увек се може видети присуство полиције. На кући се налази плоча на којој нисам сигуран шта тачно пише, јер нема текста на енглеском језику.

Претпостављам да пише да се ради о родној кући Кемала Ататурка и да је плоча постављена 10. октобра 1933. поводом обележавања десетогодишњице од стварања модерне турске државе.
Иначе, бомбашки напад на турски конзулат у Солуну 1955. године послужио је за такозвани Истанбулски (септембарски) погром који је био усмерен против грчке мањине у Истанбулу. За бомбашки напад окривљени су Грци, али се на крају испоставило да иза њега стоји Турска.
Моје мување око куће није прошло неопажено. Када сам почео да се удаљавам из даљине ми се обратила нека девојка која седела испред кафића преко пута куће. Мислим да је говорила турски и руком показивала на кућу у смислу да би требало да је посетим вероватно мислећи да сам туриста из Турске. Након што сам јој на енглеском рекао да сам из Србије, беше јој мало непријатно, па ми се уз осмех извинила, на шта сам ја такође уз осмех одговорио да је све ОК.

Наставих даљи обилазак града и убрзо стигох до Ротонде (гр. Ροτόντα), једне од најстаријих и најимпресивнијих грађевина Солуна. Њена изградња започета је око 300. године нове ере током владавине римског цара Галерија. Постоји више претпоставки о њеној намени, а према првој од њих грађевина је требала да буде његов маузолеј. Ипак, објекат није послужио тој сврси, јер је цар Галерије умро далеко од Солуна, по једном извору у палати Феликс Ромулијана (Гамзиград), а по другом у Сердики.

За време владавине римског цара Теодосија I грађевина је претворена у хришћанску цркву услед чега је претрпела одређене промене. Проширен је простор на источној страни у који је смештена олтар.

На западној страни настао је нови улаз са нартексом, на јужној су смештене две капеле, док је око цркве саграђена затворена кружна галерија. Њихови остаци пронађени су приликом археолошких ископавања и могу се данас видети.

Током турске владавине Ротонда је коришћена као џамија и у те сврхе крај ње је саграђен минарет који је сачуван до данашњег дана.

Здање је у потпуности озидано од цигала, а дебљина зидова достиже 6 метара. Покрива га купола пречника 24.5 метара.
Након што је претворена у хришћански храм Ротонда је украшена мозаицима који су један од најбољих примера ранохришћанских мозаика.

Мозаици су преживели и период иконоборства, највероватније захваљујући томе што се налазе високо на зидовима и куполи.

Изнад улазних врата у Ротонду стоји икона Светог Ђорђа, пошто је црква данас позната и као Свети Ђорђе (Агиос Георгиос) по оближњој малој Цркви Светог Ђорђа.

У данашње време Ротонда се користи као изложбени и музејски простор. За време моје посете у току је била изложба „Сјај мозаика. Оригинали и копије из Солуна и Равене.“ на којој су биле изложене копије ранохришћанских мозаика са споменика у Солуну и Равени.

Цена улазнице за Ротонду је 4 евра, а о радном времену најбоље је информисати се на неком од сајтова са информацијама о туристичким понудама Солуна.

Осим Ротонде, део комплекса Галеријеве палате који се сачувао до данашњег дана је и Камара, односно Галеријев лук (гр. αψίδα του Γαλερίου) који се налази на раскрсници улица Egnatias и Dimitriu Gunari, стотинак метара од Ротонде.

Ради се о тријумфалној капији, подигнутој између 298-299. године у знак Галеријеве победе, односно заузећа Ктесифона, престонице Сасанидског царства. У свом првобитном облику, Камару су чинила два паралелна зида дужине око 37 m и ширине 3,80 m на међусобној удаљености од 9 m. На сваком зиду постојала су три лучна отвора: један велики у центру, ширине 9.7 m и висине 12.5 m, и по два мања са стране, ширине 4.85 m и висине 6.5 m. Тако су на сваком зиду формирана четири носећа стуба, од којих су два у средини били главни, док су два бочна били споредни. На два очувана носећа стуба налазе се мермерне плоче са рељефима који приказују сцене и догађаје из Галеријевих тријумфалних борби и победа против Персијанаца.

Упрегнути слонови вуку кола са поклонима за Галерија

Крај Галеријевог лука старији брачни пар ме замоли да их сликам. У кратком разговору сазнах да су из Њујорка. Упркос поодмаклим годинама били су ведрог духа на коме би и много млађи могли да им позавиде.
У близини Галеријевог лука налази се Црква Панагиа Дексиа (гр. Ιερός Ναός Παναγίας Δεξιάς). Саграђена је 1956. године и једна је од најмлађих солунских цркава.

Представља спој традиционалне византијске архитектуре и нових неокласичних утицаја.
Настављам даљи обилазак града и стижем до раскрснице улице Egnatia и Konstantinou Melenikou на којој се могу видети остаци источних градских зидина.

Најстаријих делови зидина датирају из III века. Дуж њих су се налазиле четвороугаоне куле, направљене од цигли, шкриљаца и мермера узетог са старијих грађевина. Зидови нису били довољно јаки, па се у другој половини IV века ради ојачавања унутар њих подиже још један зид. Крајем IV века или нешто касније зидине се даље ојачавају подизањем моћног спољашњег зида са троугаоним кулама. Такође се граде истурене утврде. Зидине су се одржавале и биле у добром стању све до 1902. године када су срушене.

Пошто је једнo од места које сам желео да посетим приликом боравка у Солуну била Црква Светог Саве кренух према улици Kamvounion. Верујем да већина не зна да у граду уопште постоји таква црква. То није нимало чудно, јер црква нема своје здање, већ се налази у стамбеној згради. Изнад улаза стоји натпис: IЕРОС НАОС АГИО САВВА.

Црква представља хиландарски метох. Била је подигнута је након отварања српске школе у Солуну 1896. године на месту средњевековног конака у коме се налазила маслинарница. У цркву је током Првог светског рата, за време свог боравка у Солуну, редовно одлазио краљ Петар I Карађорђевић.
Одлуком Сабора манастира Хиландара 1961. године црква и конак се руше. На истом месту гради се стамбена зграда са осам спратова, од којих четири припадају манастиру. У приземљу се подиже мала Црква Светога Саве.
Морам признати да нисам знао да се црква може налазити и у стамбеној згради. Врата су, наравно, као и код већиме солунских цркава и у поподневним сатима, била закључана, па нисам могао да испуним задатак који сам себи задао.

Прича о солунском хиподрому

У делу града у коме се налази Црква Светог Саве некада је постојао хиподром, који је уз Ротонду такође био део комплекса Галеријеве палате. Користио за трку двоколица, али и за народна окупљања. Његова стаза простирала се највећим делом дуж данашњег трга Ipodromiu. Био је дужине око 450, а ширине 95 метара. Од хиподрома се до данашњег дана практично ништа није сачувало. Његови остаци налазе се у темељима вишеспратница.
За хиподром се везује и један немио догађај из историје Солуна, познат као „Масакр на хиподрому“ који се одиграо због љубавног геј троугла. Као и данас, и у доба антике широке народне масе имале су своје миљенике, попут данашњих спортиста. То су били гладијатори или возачи двоколица чије су трке због опасности коју су са собом носиле биле изузетно популарне код паганског становништва. У Солуну је изузетну популарност уживао један возач двоколица чије је име историји остало непознато. Њему је за око запао згодан роб, који је био љубавник Бутериха, намесника Солуна. Сазнавши за то, Бутерих га баца у тамницу. Наредног дана на хиподрому је требала да се одржи трка, али када је маса сазнала да је њихов омиљени возач двоколица ухапшен, побеснела је и захтевала од намесника да га пусти. Пошто је он то одбио избили су нереди у којима разјарена гомила убија Бутериха, проваљује у затвор и ослобађа возача двоколице.
Чувши за тај догађај, цар Теодосије се разбеснео и наредио да се становништво казни. Након пар дана се предомислио, па је послао још једног гласника да опозове претходну наредбу и спречи масакр. Ипак, већ је било касно. Војска је обавестила грађане да се окупе на хиподрому, под изговором ће се на њему одржати нова трка у којој ће учествовати и њихов миљеник. Када је хиподром био пун, улази су закључани и војници су кренули у обрачун са грађанима. У масакру који је трајао три сата побијено је око 7000 становника Солуна. Пошто су тркама двоколица углавном присуствовали пагани, овај догађај изменио је састав становништва града, па су хришћани постали већина.
Mилански бискуп Амброзије, чувши за масакр, послао је Теодосију писмо у коме га је жестоко критиковао због његовог поступка. Амброзије је своје негодовање додатно исказао када је у Медиолануму (данашњем Милану) цару препречио приступ у цркву. Теодосије је због тога био дубоко потиштен и тек након што је исказао искрено кајање Амброзије му је опростио.

Од места на коме се налазио хиподром стигох до остатака Галеријеве палате (гр. Ανάκτορο Γαλερίου) која је била главни део комплекса који је Галерије саградио након што је 299. године после успешног похода против Персијанаца изабрао Солун као своју престоницу.

Главна палата се налазила на простору између данашњег трга Navarinou и улице Dimitriou Gounari и обухватала је не само царске одаје и помоћне просторије, већ и канцеларије јавне управе, светилишта, спортске дворане и зграде за забаву.

Након обављених ископавања и рестаурације део комплекса је постао доступан и посетиоцима. Отворен је свим данима од 8:30 до 16:00 осим уторком. Мени није био доступан, јер сам и за њега закаснио. У принципу, већи део комплекса се може видети и без куповине карте.

Вратих се назад до улице Egnatia. На њеној раскрсници са улицом Paleon Patron Germanu, ушушкана крај стамбене вишеспратнице, стоји мала Црква Преображења Господњег (гр. Ναός του Σωτήρος).

Изградња цркве започета је око 1350. године о чему сведочи новчић, пронађен у њеној куполи. Током турске владавине није претворена у џамију највероватније због својих малих димензија или због чињенице да се налазила у хришћанском насељу. У њеној унутрашњости, у делу око куполе, сачуване су фреске које датирају из средине и друге половине XIV века.

Пређох на другу страну улице Egnatia и запутих се улицом Leonida Iasonidou. На њеној раскрсници са улицом Arrianou налази се Црква Светог Пантелејмона (гр. Ναός Αγίου Παντελεήμονα).

Њена изградња започета је крајем XIII и почетком XIV века. У питању је комплексна грађевина са четири колонаде, уписаним крстом, припратом и затвореном галеријом на западној, јужној и северној страни, док се на источној налазе капеле. Галерија је срушена почетком XX века, а капеле су остале на свом првобитном месту. У центру се уздиже осмострана купола која покрива и сам центар цркве, као и припрату.
Црква у почетку није била посвећена Светом Пантелејмону. Преовладава мишљење да је била главна црква манастира, подигнутог у част Богородице. Током турске владавине претворена је у џамију. Спољашњи и унутрашњи зидови су прекречени, а у дворишту су саграђени минарет и фонтана. Садашњи назив добила је након ослобађања Солуна од Турака 1912. године.
Умор и глад почели су да ме савлађују, па одлучих да обилазак Солуна приведем крају и улицом Egnatia кренем према хотелу.

Иако ми је снага била на измаку скренух у улицу Patriarchou Ioakim и убрзо стигох до једне од најстаријих солунских цркава – Цркве Свете Софије (гр. Ναός της του Θεού Σοφίας).

На њеном месту је у V веку постојала ранохришћанска базилика која је највероватније уништена током земљотреса око 620-630. године. Данашња црква подигнута је у VIII веку по узору на Цркву Свете Софије у Цариграду. Једно време, током млетачке власти (1204-1224.) служила је као католичка катедрала. Као и већина солунских цркава, током турске владавине претворена је у џамију. На северозападном делу цркве уздиже се кула на чијем се месту, у време када је црква функционисала као џамија, највероватније налазио минарет.

Црква свете Софије у данашње време представља један од најважнијих споменика палеохришћанске и византијске културе у Солуну изграђен у време када је Солун био други по величини град у Византији после Константинопоља. У светску културну баштину УНЕСКA уписана је 1988. године.
Други дан у Солуну био ми је максимално испуњен, али и прилично напоран, пре свега због пешачења до Ептапиргиона у најтоплијем делу дана, тако да свако коме пешачење није јача страна треба то да избегне и користи градски превоз.

.

Наставак —>