Zejtinlik

Солун – дан други. Зејтинлик – српско војничко гробље у Солуну

<— Претходни повезани чланак

11.09.2019.

Други дан обиласка Солуна желео сам да започнем посетом српском војничком гробљу које је од хотела „Рекс“ у коме сам одсео удаљено нешто више од 1.5 километра. Уколико сте у центру града и имате сопствено возило до Зејтинлика можете доћи тако што ћете ићи до краја улице Egnatia, односно трга Vardaris, а затим скренути у улицу Lagkada и возити се око 1.5 километара. Гробље је са леве стране и тешко се може „промашити“. Кола се могу паркирати испред улаза у француско гробље или у некој из бочних улица. До Зејтинлика се може стићи и градским превозом, односно аутобусом 29. Карте се купују на киосцима и коштају 1 евро.
Пошто градски превоз нисам планирао да користим кренух према гробљу путањом коју ми је предложила навигација у телефону и за двадесетак минута нађох се пред његовим улазом.

На великој капији стоји натпис израђен од кованог гвожђа: Српско војничко гробље. Помињем ово из разлога што се код нас усталио турски назив – Зејтинлик, што у преводу значи маслињак. У турско време простор на коме се гробље налази представљао је периферију Солуна обраслу маслињацима, па је због тога гробље и добило тај назив. Уколико данас на улици замолите неког становника Солуна да вам објасни где се налази Зејтинлик, он највероватније неће схватити на шта мислите, јер се тај назив одавно не користи. Током Првог светског рата на Зејтинлику се налазила Централна пољска болница српске војске у оквиру које је настало гробље које је касније прерасло у меморијални комплекс.
По уласку у гробље, лево од капије, западе ми за око пободен у земљу знак са стрелицом и натписом ЧУВАР.

На крају бетонске стазе, ушушкана између дрвећа и цвећа, налази се кућа чувеног Ђорђа Михаиловића који је више од пола века бринуо о гробљу. Због нарушеног здравља ту дужност је пре неколико година морао да преда новом чувару, Предрагу Недељковићу и да се пресели у омањи стан у близини гробља. Ипак, деда Ђорђе, упркос томе што му је већ 91-а, ту је практично сваки дан и током моје посете увелико је био „на задатку“.

Породица деда Ђорђа вуче корене из места Радановићи у Боки Которској. Почетком Првог светског рата преко хиљаду Бокеља пребегло је из Боке у Црну Гору да би избегли аустро-угарску мобилизацију и придружили се црногорској војсци. Међу њима су били Ђорђев деда Сава и отац Ђуро Михаиловић. Након капитулације Црне Горе у јануару 1916. прикључују се српској војсци која се повлачи преко Скадра према Албанији и са њом пролазе све страхоте Солунског фронта.
У жељи да избегнем гужву одвојих се од групе српских туриста и кренух у обилазак комплекса. Припреме за његову изградњу започете су након завршетка рата када је одлучено да се сви погинули српски војници са Солунског фронта сахране на једном месту. Као локација изабрано је гробље Централне пољске болнице српске војске на Зејтинлику. У припрема учествује Ђорђев деда Сава Михаиловић који 1926. године добија задатак да се са војничких гробаља широм Солунског фронта ексхумирају посмртни остаци српских војника и пренесу на ново гробље. Идејно решење за изглед гробља дао је архитекта Александар Васић, а његову идеју уобличио је чувени руски архитекта Николај Краснов. Завршним радовима, који су отпочели 1933., а завршени крајем 1936. године, руководио је архитекта Будимир Христодуло, један од 1300 каплара.
Централни део меморијал чини капела око које се попут вечне страже издижу чемпреси који су током изградње допремљени са Свете горе, из расадника манастира Хиландара.

У изградњи комплекса коришћен је камен из каменолома „Момин камен“ и гранитне плоче из Кадине Луке у близини Љига.

Капела је подигнута у модернизованом српско-византијском стилу.

Са предње стране краси је мозаик светог архангела Михаила који је рађен по мотивима фреске из манастира Манасија.

Испод мозаика су стихови песме Војислава Илића Млађег:

Са задње стране је улаз у капелу изнад кога се налази мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, заштитника пастира и војника

Мозаик је рађен по угледу на фреску из Манастира Високи Дечани. Сличан мозаик се налази и изнад улаза у Цркву Светог Ђорђа на Опленцу.

Осим фресака унутрашњост капеле украшавају орнаментиком уоквирени називи дивизија, пешадијских и артиљеријских пукова Прве, Друге и Треће армије, као и називи места на којима су се водиле главне битке.

У капели размених пар реченица са деда Ђорђем. Упитао ме је одакле сам, а када му одговорих да сам из Смедеревске Паланке рече ми да у крипти има војника и из мог краја, тачније из Радовања.
Изађох из капеле и степеницама се спустих до улаза у крипту.

Изнад улаза исклесани су стихови Војислава Илића Млађег.

У централном делу крипте стоје предмети који имају симболичко значење, попут стаклене урне са земљом узетом испод споменика Незнаном јунаку на Авали, земље са Мачковог камена, топовске гранате…

Некада се ту налазило много више предмета, укључујући и слике Караџића и Младића које су вероватно уклоњене пре посете делегације Републике Србије.
Оно што ми се није допало је место на коме се налазе слике српских војвода – на поду, наслоњене уз зид.

Од централног ходника крипте рачвају се бочни ходници на чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих иза којих су касете са њиховим посмртним остацима.

У крипти је сахрањено 5580 војника, официра и подофицира српске војске чији су посмртни остаци ексхумирани са 250 гробаља која су се налазила широм Солунског фронта. Према причи чувара гробља, међу њима, под бројем 5027 са ознаком Н.Н., налазе се и остаци пуковника Драгутин Димитријевића – Аписа. Његов гроб, као и гробови још двојице осуђеника Радета Малобабића и Љубомира Вуловића, пронађени су у солунском предграђу Микра, приликом проширења аеродрома. Сва тројица су стрељана 26. јуна 1917. на основу пресуде, донесене током Солунског процеса.
Изађох из крипте и кренух у обилазак гробља на коме је сахрањено 1448 српских војника, официра и подофицира који су већином преминули у главној српској пољској болници.

Осим од задобијених рана доста их је умрло од маларије која је у то време харала по солунској регији. Гробље се простире на десет парцела и у облику је слова „П“.

Идентитет већине сахрањених је познат, па су осим броја на камени крст уклесани име и презиме, чин и евентуално јединица у којој је погинули служио.

У складу са православним обичајем крстови су постављени у правцу исток-запад.

Руско војничко гробље

У склопу српског је и руско гробље на коме су сахрањена 493 припадника Руског експедиционог корпуса у Грчкој.

Наиме, у лето 1916. године под притиском савезника, у првом реду Француске, Русија је на Западни фронт и Балкан послала експедиционе снаге. Иако је команда руске армије одлучно била против слања војске ван граница државе, руске дипломате и Николај II сматрали су да треба одговорити на упорне молбе савезника који су рачунали да ће појава руских војника на Балкану имати снажан утицај на Бугарску и да ће бугарски војници одбити да пуцају у Русе, до чега, нажалост, није дошло. На Балкан су послате две посебне пешадијске бригаде: друга, под командом генерал-мајора Дитерихса са око 8 хиљада војника и четврта, на челу са генерал-мајорем Леонтјевим која је бројала око 10 хиљада војника. У Грчку стижу из Архангелска преко Француске у којој су добили наоружање и у којој су им придодати санитет, веза и позадинска служба.

Први руски војници у Солун пристижу 30. јуна 1916. По доласку целог контигента прикључују се Источној армији Антанте која је укупно бројала 360 хиљада војника. На њеном челу био је француски генерал Морис Сарај. Већ у септембру 1916. руске трупе боре се у непосредној близини Прве и Треће српске армије за време Горничевске битке. Између руских и српских војника владало је потпуно поверење једних у друге, до изражаја је дошла духовна веза ова два блиска словенска народа.
Руски експедициони корпус званично је расформиран након Октобарске револуције, али је одређени број његових припадника наставио да се бори. Суочена са унутрашњим сукобима и проблемима Русија није била у могућности да води бригу о својим погинулима, па је ту обавезу на себе преузела Србија и својој браћи по вери и оружју подигла гробље идентично свом.

Подаци о губицима руских трупа на Солунском фронту варирају и крећу се од 65 рањених и убијених официра и 4149 војника, па до половине укупно ангажованих снага.

Гробље интернираца

Између српског и руског гробља налази се гробље интернираца или партизанско гробље, како су га некада звали посетиоци из Југославије. Тај назив је понајвише добило због споменика са цветним латицама које умногоме подсећају на звезду петокраку.

Ради се о гробљу из Другог светског рата на коме је сахрањено 250 заробљеника југословенске војске са торпедованог брода „Хелена Каванариота“, потопљеног 27. маја 1941. у близини села Неа Михањина током транспорта из Солуна за Немачку. Становници села успели су да спасу 253 бродоломника.

Осим интернираца, на њему је сахрањено и 78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта.

За разлику од српског и руског гробља на гробљу интернираца нема крстова, већ су уместо њих постављене мермерне плоче.

Француско гробље

Осим српског и руског на Зејтинлику се налазе и савезничка гробља. Највеће од њих по површини и броју сахрањених је француско. На њему је сахрањено 8310 француских официра, подофицира и војника.

Њих 6397 су из Француске, 1222 из Сенегала, 398 са Мадагаскара и Индокине и 343 из Северне Африке, односно, заједно са трупама из Француске ратовала је и њихова колонијална војска.

На гробљу је подигнута лепа капела у готском стилу. У њој се чувају венци француских државника, званичних делегација и удружења који посећују Зејтинлик и одају почаст погинулима.

У централном делу гробља, поред капеле, налази се споменик од белог мермера у облику правоугаоне плоче постављене на пет стубова. На њему су уклесани број сахрањених и натпис „Они су умрли за Француску“.

Погинулим француским авијатичарима посвећен је посебан споменик у облику пирамидалног стуба.

У француском делу гробља налази се и споменик палим грчким борцима у Првом светском рату. Свечано је откривен 30. септембра 2017. поводом годишњице обележавања пробоја Солунског фронта.

Тамни мермер симболизује линију Солунског фронта, а две високе беле конструкције представљају напоре грчких снага на страни Антанте да га пробију. Облик белог мермера подсећа на крила голуба као симбол победе.

Енглеско гробље

Енглеско или гробље Комонвелта налази се у продужетку западне стране француског гробља. За разлику од осталих савезничких гробаља гробови на њему обележени су надгробним плочама уместо крстовима. То је због традиције да надгробни белези на енглеским војничким гробљима буду исти без обзира на националност и вероисповест сахрањених војника.

Цео простор засађен је енглеском травом која формира мекани тепих у који урањају стопала посетилаца што ход чини нечујним, а целом гробљу даје осећај спокоја.
Једини гроб на енглеском гробљу на коме стоји крст је гроб Кетрин Харлеј, једине жене сахрањене на Зејтинлику. Госпођа Харлеј била је велики пријатељ и добротвор српског народа. У Србију је стигла као шеф енглеске санитетске мисије. Погинула је 7. марта 1917. у ослобођеном Битољу током једног од многобројних гранатирања града од стране немачке и бугарске артиљерије. Сахрањена је 10. марта 1917. на гробљу у Солуну.
У знак захвалности српски официри подигли су јој споменик од тесаног камена са великим мермерним крстом.

На споменику су уклесани следећи стихови:

Енглеско гробље подељено је у две парцеле између којих је подигнут велики мермерни споменик у облику крста. На њему је постављен бронзани мач окренут на доле чиме се формира композиција крст на крсту.

На гробљу је сахрањено 1350 војника Комонвелта.

Италијанско гробље

Пошто сам обишао српско, француско и енглеско, одлучих да одем и до италијанског гробља које је од осталих одвојено оградом, па сам морао да изађем на улицу и на њега уђем кроз главну капију.

Искрен да будем, нисам знао да су се Италијани у Првом светском рату борили на страни сила Антанте. Иако је била члан савеза Централних сила Италија им се није прикључила у ратном походу, већ је 23. маја 1915. у рат ушла на страни Антанте. Убрзо је формиран Италијански фронт у Северној Италији на коме се, као и на Западном фронту, водио рововски рат.

На италијанском гробљу сахрањено је 3500 војника из 35. дивизије која се одвојено од самосталног италијанског 16. корпуса налазила на Солунском фронту и била под савезничком командом од лета 1916., па до краја рата.

Након доласка на Солунски фронт 35. дивизија је неколико месеци била распоређена на делу фронта у долини Вардара према Ђевђелији. Нешто касније премештена је на битољски део фронта на коме је остала до краја рата.
Као и на француском, на италијанском гробљу доминира католичка симболика. Крстови су од белог мермера.

У централном делу гробља је споменик кога чини бронзана фигура војника на високом постаменту такође од белог мермера.

Обиласком италијанског гробља посету Зејтинлику привео сам крају. По изласку са гробља свратих до продавнице сувенира која се налази одмах прекопута и не може се промашити, јер се испред ње вијори српска застава.

Посета Зејтинлику била је начин да одам почаст српским ратницима чија је судбина хтела да им вечно почивалиште буде у туђој земљи. Ови знани и незнани јунаци, хероји битака на Груништу, Горничеву, Кајмакчалану, Добром пољу, Чукама, Црној реци, Кучковом камену, Соколу, Ветернику, Козјаку и другим поприштима широм Солунског фронта, нашли су на овом месту свој спокој. На нама и генерацијама које долазе је да чувамо успомену на њих и њихова бесмртна дела, јер је то једини начин да покажемо да смо их достојни и да њихова храброст и јунаштво никада неће бити заборављени.

Наставак —>