Kajmakcalan

Кајмакчалан – место на коме је отворена капија слободе

<— Претходни повезани чланак

13.09.2019.

Боравак у Солуну, осим за разгледање града и обилазак Зејтинлика, желео сам да искористим и за посету Кајмакчалану, планинском врху који је од 12. до 30. септембра 1916. био поприште тешких борби између српске и бугарске војске. У ствари, Кајмакчалан је био један од разлога да се запутим пут Грчке и Солуна који је у свему томе требао да ми послужи као „база“, али и да путовању да једну ширу димензију.
Иако заузима посебно место у српској историји, Кајмакчалан, за разлику од Крфа и Зејтинлика, није баш на мети туриста из Србије. То је донекле и разумљиво, јер да би се до њега стигло треба се мало помучити, а то се баш и не уклапа у профил просечног туристе који очекује „да све добије на тацни“.
Пошто верујем да има и оних који би као и ја желели да самостално посете Кајмакчалан, али нису сигурни како то да изведу, покушаћу да објасним како је то најлакше спровести у дело и уједно опишем како је прошао мој обилазак.

Како до Кајмакчалана стићи?

Уколико у Грчку путујете сопственим возилом, а пешачење вам није превише напорно, посета највишем врху планине Ниџе не би требала да представља проблем, јер се до оближњег Ски центра Ворас – Кајмакчалан (енг. Ski center Voras – Kaimaktsalan, грч. Χιονοδρομικό κέντρο Βόρα – Καϊμάκτσαλαν) без проблема стиже аутомобилом. Даље се може пешке или теренским возилом. Већина туриста која одлучи да посети Кајмакчалан обично преноћи у некој од бања са термалним изворима (нпр. Loutra Pozar) у подножју планине. Они којима се од ски центра Ворас до врха планине не иде пешке ту вероватно могу пронаћи некога ко их теренцем може одвести до самог врха.
С обзиром да се налази на самој граници Северне Македоније и Грчке, до Кајмакчалана се може доћи и са македонске стране из правца Битоља. Пут је доста лош, па вожња траје око пет сати.
Пошто се ради о планинском врху висине нешто више од 2500 метара, треба водити рачуна и о времену. Најбољи период за посету је од маја, па најкасније до прве половине септембра, јер су тада временске прилике најбоље. Пењање по киши, магли или, не дај боже, грмљавини, није препоручљиво. Осим тога, са собом треба понети и нешто топлију гардеробу, јер је на врху прилично хладно.
Моја посета Кајмакчалану била је нешто компликованија, јер сам у Грчку допутовао возом, односно без сопственог возила, па сам морао да осмислим неки начин како да до ски центра Ворас дођем. Најлакшом ми се учинила варијанта да од Солуна кренем возом до Едесе, а да одатле узмем такси.
Према „плану и програму“ пењање на Кајмакчалан планирао сам за 12. септембар, односно на годишњицу почетка битке. Ипак, јурцање по Солуну је учинило своје, па одлучих да због умора одлазак померим за један дан, тј. за петак, који игром случаја беше тринаести.

Воз Солун – Едеса

Будим се у пет ујутру, поспан пакујем ствари и на силу доручкујем, јер ће ми снаге, ако кренем у освајање врха планине, сигурно требати. Још се није разданило. Покушавам да се сетим да ли још нешто треба да понесем, али ми ништа више не пада на памет.
Јављам се момку на рецепцији хотела, а он ми отпоздравља и тражи кључ. Ваљда је због натрпаног ранца помислио да се одјављујем из хотела. Улазим са њим у кратак разговор и на крају му остављам кључ. Можда је тако и боље.
За пар минута стижем до железничке станице и купујем карту за Едесу. Ради се о дизел возу бр. 81 у 6:46 који иде за Флорину, а Едеса му је једна од успутних станица.
Смештам се у воз који убрзо креће.

Док воз граби према свом циљу полако почиње да свиће. Јутро наговештава леп дан што ме веома радује, јер уколико је облачност ниска, од посете Кајмакчалану вероватно неће бити ништа.
Раније нисам имао прилике да се возим грчком железницом. По брзини и начину функционисања рекао бих да је у рангу српске. То се врло брзо показа тачним, јер је уследило получасовно „укрштање“ у месту Плати. Одатле се од пруге Солун – Атина одваја крак према Флорини којим се некада могло стићи све до Битоља. Изградња пруге започета је 1891., а завршена 1894. године још док је област била у саставу Османског царства.
Након „укрштања“ воз креће даље. Терен којим пролази је равничарски, али како путовање одмиче све више се назиру планине које се пружају иза равнице.

Од Верије пруга скреће на север, иде ивицом равнице према Скидри где скреће на запад према Едеси. Пред њом локомотива почиње да бруји, јер се мало мучи док савлађује успон. Кроз прозор вагона накратко се указа градић који има мало необичан положај – на ивици литице.

Такси Едеса – Ски центар Ворас

По доласку у Едесу главни задатак ми беше да нађем превоз до Ски центра Ворас, односно такси. Разгледање града и његовог чувеног водопада било је у другом плану.
Латих се фотоапарата који ми се у руци учини лакшим него обично. Пошто није хтео да се упали схватих да су ми батерије остале у хотелској соби на пуњачу. Поспаност приликом паковања ствари узела је свој данак. На срећу, са собом увек носим резервни комплет батерија, па посегнух за њим.

Железничка станица у Едеси

Воз Солун – Флорина

Помало хладњикаво септембарско јутро наговештавало је да је крај лета близу. Свежина ми је пријала, јер сам током шетњи по Солуну у претходна три дана мало и изгорео, па ме је јутарњи ветрић пријатно расхлађивао.
Едеса је мали град, па врло брзо, користећи навигацију у телефону, стигох до такси станице. На претходним путовањима такси сам минимално користио, али у овом случају он је био једино превозно средство којим сам могао да стигнем до циља.
На такси станици беше доста паркираних возила, а неколико таксиста седело је на столицама и клупи крај дрвене кућице која је, претпостављам, централа таксија. Упитах једног од њих да ли говори енглески и на његов потврдан одговор рекох му да ми треба такси до Кајмакчалана и назад. Показах му и одштампану карту са Гугл мапа да не буде неке забуне.
Напоменух да би морао да ме чека бар четири сата, јер је најмање толико времена потребно да се попнем до врха и вратим назад. У консултацији са колегама саопштио ми је цену од 70 евра. Пре путовања у Грчку мало сам се преко интернета распитао о ценама такси превоза и према информацијама које сам нашао цена по километру је око 0.74 евра, а чекање око 10-12 евра, тако да је цена коју ми је таксиста саопштио за мене била прихватљива. Пошто сам на Кајмакчалан ишао сам, предложио ми је да пође са мном до врха, што сам прихватио. Рече ми да је почетком септембра био недељу дана у Београду и да успут можемо да проћаскамо о Србији и његовом путовању. Пре него што кренусмо пут Кајмакчалана свратисмо до зграде у којој живи да се пресвуче, јер бермуде и мајица кратких рукава нису гардероба у којој се иде на врх планине Ниџе.
Из Едесе кренусмо око пола десет. Успут застадосмо у једном месташцу (чијег се имена, нажалост, не сећам) да таксиста, који је у међувремену рекао да се зове Вангелис, на изворишту напуни флашицу „Аква виве“. Она му је била нека врста сувенира која му је остала од путовања у Србију.

Вожња до ски центра протиче у пријатном ћаскању. Вангелис ми прича о свом путовању у Србију и боравку у Београду. Осим једног неспоразума са београдским таксистом других проблема није било. Беше ми драго што су му утисци са путовања позитивни. Рекох му да волим да путујем, да сам у Грчкој први пут, као и да сам до сада највише путовао по Источној Европи. Поменух му и да радим као преводилац за руски језик, на шта он одговори да Русе, Грке и Србе „везује један крст“. За себе рече да воли лов и да је љубитељ оружја, као и да има жељу да у Србији одстрели јелена, јер их у Грчкој нема. Дотакосмо се и неизбежне теме о мигрантима, којих у Грчкој, колико сам у Солуну могао да видим, има доста. Мишљења је да су мигранти заправо део плана Израела да исламизује Европу и да ће за коју деценију Европа бити „у проблему“. Ставови су нам се поклопили.
Наилазимо на део пута без асфалта који је само насут туцаником. Вангелис накратко зауставља ауто и показује ми у правцу густе шуме у даљини. Каже да се зове Црна шума и да су се у њој током Другог светског рата скривали грчки партизани. Настављамо даље.

Успон на коту 2525

Након нешто мање од сат времена вожње стигосмо до ски центра. Пошто је термометар у аутомобилу показивао свега 11 степени, обукох јакну, а Вангелис навуче на себе дуксерицу. Ауто остависмо код краја асфалтираног пута одакле настависмо пешке.

Вангелис ми говори да је три пута био на врху планине, па га пуштам да он изабере правац кретања. Мој првобитни план је био да се сам попнем до врха, а да ме таксиста чека на паркингу ски центра, јер нисам рачунао на то да ће ми неко од њих правити друштво до горе. Због тога сам пре путовања проучио терен и знам да треба пратити стубове жичара, а када се они заврше скренути лево.

Почињемо да се пењемо и иза себе остављамо објекте ски центра.

Око петсто метара испред нас опажамо још неколико посетилаца који иду према врху. Крећу се споро и иду некако укосо, ваљда да би им било што мање напорно, а повремено праве и паузе.

Пошто ми је кондиција на ниском нивоу са муком савлађујем узбрдицу која је ту, на почетку успона, највећа. Након неколико корака кроз главу ми прође мисао о томе колико је човек мали у односу на планину и колико обична шетња до врха може бити напорна. Како ли је тек пењати се са пушком и војничком опремом на себи уз експлозије артиљеријских граната и кишу куршума? Мислим да се слободно може рећи да су српски војници који су кренули у освајање Кајмакчалана пред собом имали два непријатеља – бугарску војску и саму планину. Снагу да савладају обе препреке уливала им је жеља да отворе „капију слободе“, како су Кајмакчалан звали, и да се што пре врате у отаџбину.
Заустављамо се, јер међу камењем угледах нешто, што својом љубичастом бојом одудара од околине. Ради се о Рамонди, цвету који је узет као симбол Дана примирја у Првом светском рату.

У питању је ендемска биљна врста која успева у централном делу Балканског полуострва. Зове се још и „цвет феникс“, јер има способност да након што се потпуно осуши, уколико дође у контакт са водом, поново оживи. Зашто је баш овај цвет изабран за симбол Дана примирја, више је него очигледно.
Након велике узбрдице на почетку, успон постаје нешто блажи. Пошто нисмо правили паузе и „вијугали“ убрзо смо престигли групу која је у почетку била пар стотина метара испред нас.
Са планине се пружа леп поглед на Островско језеро (грч. Λίμνη Βεγορίτιδα, Limni Vegoritida) и језеро Петрон (гр. Λίμνη Πετρών, Limni Petron).

На први поглед рекло би се да је у питању једно језеро, јер се не види део копна који их раздваја. У близини Островског језера током Првог светског рата налазила се Болница шкотских жена. Састојала се од 200 шатора и била је под командом српске војске.
У разговору са Вангелисом време брзо пролази. Након отприлике сат времена пешачења почињу да се назиру остаци „Борисовог града“, односно утврђени положаји бугарске војске.

Положаје су чинила три реда ровова између којих је била развучена бодљикава жица. На неким местима, због стеновитог тла, укопавање није било изводљиво, због чега су заклони и грудобрани прављени од камена.

Одбрамбене бугарске положаје чинила су и митраљеска гнезда, а нека од њих се и данас могу видети.

Настављамо даље према врху. У даљини се указује наш циљ – капела Светог Илије.

Долазимо до укопаних бугарских ровова који као змија вијугају падином Кајмакчалана која више није тако стрма, већ при врху више личи на зараван.

Пажњу нам привуче крст у даљини.

Пошто није био баш тако близу, одлучујемо да га изблиза осмотримо у повратку.
Иначе, са освајањем Кајмакчалана започело се 12. септембра 1916. године. Јуришу српске војске претходила је снажна артиљеријска припрема. Борбе су се водиле шест дана и 18. септембра неосвојиви „Борисов град“ био је заузет.

Међутим, бугарска војска добија појачање, покреће контранапад и 26. септембра поново заузима цео Кајмакчалан. Дринској дивизији, која је у борбама за коту 2525 претрпела знатне губитке, у помоћ прискачу делови Дунавске дивизије и Добровољачки одред војводе Вука. 30. септембра ујутру, након двочасовне артиљеријске припреме, уследио је јуриш након кога је највиши врх планине Ниџе коначно заузет. У наредним данима заузимају се и околни висови Кочобеј, Вилица, Сиви брег, Старков зуб, Старков гроб и Флока, а Бугари се у расулу повлаче према Црној реци.
Звучаће можда невероватно, али у освајању Кајмакчалана осим српске војске учествовао је и одред албанске жандармерије Есад Паше Топтанија.
Слику бојишта након битке можда је најбоље у свом „Ратном дневнику“ описао Милутин М. Ристић: „Лешеви су растурени … Већина су раздрљени, раскопчани и полунаги. Код многих зјапе ране преко којих се прелила усирена крв. Пуно њих било је са пребијеним ногама, размрцвареним главама и поломљеним ребрима. Сав простор овог попришта покривен је разбацаним пушкама, поломљеним митраљезима … Настојао сам да се навикнем и да видим до којих граница иде свирепост животиње која се зове рат … Пред лешевима наших војника застадох као прикован. Хитали су својим кућама па овде остали … Прави бол тек сада осетих. Јадни остатак српског народа нико не штеди, он лешевима означује пут ка отаџбини … Свуда је владала дубока тишина, престала је грмљавина топова и клокот митраљеза и пушака. Снежне пахуљице лагано су падале милујући укочене образе хранитеља остављених … Нежни бели покров покривао је постепено пале хероје у чијим се укоченим, непокретним зеницама, огледаху пуста села, растурене куће, ојађене мајке, уцвељене љубе, остављена нејач и сви пропали идеали личне природе …“.
Ништа мање потресно није ни сведочење очевица, Ђорђа Лазаревића: „Ступам на пољану бугарске погибије. Овакав број лешева, на таквом пространству, ја још нисам видео. Гледао сам на Космају сакупљене наше и аустроугарске лешеве ради сахране; посматрао сам Кумановско разбојиште одмах после свршене битке, али све то није ни приближна слика онога што сам видео на платоу Кајмакчалана… Ровови дубоки 1,5 м на понеким местима пуни. По двоје-троје пресамићени, згрчени, један уз другог, леже у гомилама …“.
На Кајмакчалану је погинуло, понајвише од бугарске артиљерије, 4634 српских војника и официра. Губици бугарске војске према њиховим изворима износили су 1876 убијених војника и 51 официр. Бугари такође наводе да је српска војска имала јаку артиљеријску подршку и боље снабдевање, јер се допремање артиљеријске муниције константно вршило железницом, односно пругом која је пролазила у подножју планине, док је бугарска артиљерија снабдевана из позадине удаљене сто километара. Такође помињу да их је било мање, да су били слабије наоружани и да због стеновитог терена нису могли да се укопају нити било где сакрију од артиљеријске ватре. О томе којом је жестином српска и савезничка артиљерија тукла Кајмакчалан, говори чињеница да је планински врх „скраћен“ за четири метра и сада износи 2521 метар уместо некадашњих 2525.
У спомен на изгинуле српске јунаке на коти 2525 подигнута је капела Светог Илије до које стижемо након нешто мање од два сата пешачења од ски центра.

Изградња је започета 1928. године по налогу краља Александра I Карађорђевића, чија се посвета налази изнад врата капеле.

У потпису је стајало „Александар“, али су бугарски окупатори током Другог светског рата потпис састругали, па се види само део слова „А“.
Звоно за звонару која се налази крај капеле подарио је велики научник Михајло Пупин, али оно према неким причама није сачувано, већ је украдено.

Ограда око капеле направљена је од сакупљене бодљикаве жице и делова артиљеријских граната.

Унутрашњост капеле прилично је скромна. Зидове украшавају иконе и слике светаца које доносе посетиоци.

Ту је и урна у којој је било похрањено срце великог пријатеља српског народа – доктора Арчибалда Рајса који је желео да након смрти његово срце почива управо ту, на Кајмакчалану.

ОВДЕ У ОВОЈ УРНИ
НА ВРХУ КАЈМАКЧАЛАНА
ЗЛАТНО СРЦЕ СПАВА
ПРИЈАТЕЉА СРПСКОГ
ИЗ НАЈТЕЖИХ ДАНА
ВОЈНИКА ПРАВДЕ ИСТИНЕ И ПРАВА
ШВАЈЦАРЦА РАЈСА

8. АВГУСТА 1929. Г.
УДРУЖЕЊЕ
РЕЗЕРВНИХ ОФИЦИРА БЕОГРАД

Срца у урни одавно нема, а шта се са њим десило нико са потпуном сигурношћу не може да каже. Једна од верзија, која је највероватније истинита, је да су почетком Другог светског рата бугарски војници из освете разбили урну, а срце бацили, јер је Бугарима доктор Рајс био трн у оку због документовања многобројних злочина које је над цивилним српским становништвом починила њихова војска. Због тог његовог рада звали су га српским плаћеником. Друга верзија је да су војници ЈНА при повлачењу из Македоније однели срце са собом, а трећа да су то учинили грчки војници.
Своје ставове о Србији и Србима доктор Рајс изнео је у књизи „Чујте Срби! Чувајте се себе“ која представља својеврсни политички тестамент српском народу. Свако ко је прочитао то његово дело лако може да закључи да никакву поуку као народ нисмо из њега извукли и да је садашња политичка сцена практично идентична оној, коју је доктор Рајс у свом делу критиковао. Књига је написана 1928. године, али је прво издање доживела тек деведесетих година прошлога века, што иде у прилог чињеници да „истина боли“ и да је доктор Рајс био у праву.
У поду капеле некада су се налазиле чауре топовских граната, поређане тако да формирају крст. Већина граната је повађена, а простор је попуњен бетоном.

Према једној од верзија чауре су се нашле на мети колекционара, а према другој ископане су јер се трагало за златом које је према локалној легенди у турско време на врху планине закопао неки крадљивац.
Капела је последњи пут обновљена 2016. године уочи обележавања стогодишњице битке и сада је у солидном стању. Крст на крову је тада исправљен, али се у међувремену, шибан суровим планинским ветровима, поново искривио.

Погледах у небо и видех облаке који просто лете преко њега. На врху је било прилично ветровито, а колика је била температура са сигурношћу не могу да кажем. Није ми било хладно, јер сам на себи имао јакну, а осим тога, пешачење нас је добро загрејало, па нисам осећао никакву хладноћу. А да није било баш топло говори чињеница да ми је мобилни телефон у руци са око 45% попуњености батерије врло брзо пао на 5%, а затим се и угасио, па сам морао да га ставим у џеп од панталона да се мало загреје.
Недалеко од капеле налазе се црквени дом и стражара.

Оба објекта су у врло лошем стању и мислим да неће још дуго одолевати суровим кајмакчаланским зимама.

На месту где се капела налази након Балканских ратова успостављена је граница између Србије и Грчке. После уједињења била је то граница Краљевине Југославије, затим СФРЈ, а након њеног распада постала је граница Македоније и Грчке. У даљини усамљено стоји напуштена караула „Кајмакчалан“ македонске војске.

Спуштамо се према спомен костурници.

Као и капела, и она је обновљена 2016. године.

На бочним странама, помало чудним словима, исписане су речи:
„Спавајте мирно орлови српске славе и понос Југославије.“
„Овде су упокојени дивјунаци пали за уједињење Југославије.“
„Мир јунацима“
„17. септембар 1916.“
Знак у близини упозорава да је силазак у костурницу забрањен, али игноришем забрану и спуштам се унутра.

У костурници почивају кости српских војника пронађених у годинама после битке.

Након обиласка костурнице задржавамо се још мало на врху и уживамо у погледу који је феноменалан. До тада нисам имао прилике да боравим на тако високој планини, па сам једном речју био одушевљен. Тешко је помислити да се на једном таквом месту може водити рат.

Одлучујемо да кренемо назад. Иза нас остају капела и костурница.

Испод једне стене угледах дрвени крст, па приђосмо да видимо о чему се ради.

На крсту су, рекао бих, на бугарском језику исписане неке речи за које нисам сигуран шта тачно значе.

Поприште битке обилазе и потомци погинулих бугарских војника, па је крст оставио вероватно неко од њих. Прва званична делегација бугарске државе посетила је Кајмакчалан 20. септембра 2016., када је одржан парастос изгинулим војницима и официрима. Пар месеци раније постављена је спомен плоча, која је убрзо уништена, слободно се може рећи, у великом стилу.
Спуштамо се падином Кајмакчалана. Испред нас поново вијугају остаци ровова.

Пажљиво их загледамо у нади да ћемо наћи неки „сувенир“. Вангелису то иде боље од руке и убрзо проналази неколико чаура, гелера артиљеријских граната, па чак и пушчано зрно. Ја нађох бодљикаву жицу. Погледом тражимо и онај крст који видесмо у доласку. Убрзо га проналазимо.

Наводно је на том месту сахрањен непознати српски официр који је погинуо у првим данима битке.
Потрага за „сувенирима“ заврши се проналаском оквира са пет метака.

Сам оквир је скоро у потпуности појела рђа, док су меци, узимајући у обзир колико су времена лежали у земљи, били у одличном стању и у њима се још налазио барут.
Спуштање назад према ски центру прошло је без проблема. Низбрдица је пред крај доста велика, па треба бити опрезан. Пошто се нисмо враћали истим путем у повратку прескочисмо и неки поточић.
Посета Кајмакчалану због друштва које сам непланирано имао прошла је боље него што сам планирао. На свим претходним путовањима сваки пут када бих стигао до циља осетио бих радост и задовољство. Тако је било и сада, али је осећај био другачији, јачи, јер сам посетио место које је део наше историје и симбол снаге и храбрости српског војника, али и показатељ колико је цена слободе висока.
Крећемо назад за Едесу. Иза мене остају падине Кајмакчалана, неми сведоци једне велике битке и вечно почивалиште јунака који својом храброшћу исписаше најсветлије странице наше историје.

СЛАВА ЈУНАЦИМА ПОГИНУЛИМ НА ПРАГУ ОТАЏБИНЕ!

Наставак —>