13.09.2019.
У Едесу са Кајмакчалана стигосмо око четири поподне. Рекох Вангелису да ме одвезе до парка у близини водопада и ту остави. Размених са њим број телефона и напоменух да ми се обавезно јави пре него што поново буде долазио у Србију. Захваљујући њему обилазак Кајмакчалана је прошао много боље него што сам мислио да ће бити, јер када сам планирао излет нисам могао ни да претпоставим да ће се неки таксиста пењати са мном до врха планине. Поздравих се са Вангелисом, а затим потражих у парку слободну клупу да на њој нешто презалогајим и скупим још мало снаге за обилазак града за који сам имао на располагању око три сата.
Едесу је 813. године п.н.е. основао македонски краљ Ираклидис Каранос и прогласио за престоницу македонског краљевства. Назив града је фригијског порекла и значи „кула у води“. Истоимени град постојао је у северној Месопотамији. То је у ствари антички назив данашњег града Шанлијурфа у југоисточној Турској Едеса је такође антички назив града Шанлијурфа у северној Месопотамији (данас у Турској) кога је основао Селеук I Никатор, војсковођа Александра Македонског и један од главних претендената на престо после његове смрти. Релативан просперитет у античком периоду Едеса понајвише дугује свом положају на римском путу Via Egnatia. Доласком Словена на Балкан назив Едеса се губи и почиње да се користи словенски назив Воден који остаје све до 1912. године, односно Балканских ратова и уласка града у састав Грчке.
Током XIV века, све до доласка Османлија, град је био део Душановог царства. Крајем XIX века, тачније 1897. године султан одобрава отварање српске школе у коју је прве године уписано 107 ђака. Према подацима из 1903. град је бројао 11070 становника од којих је било 7000 Словена, 4000 Турака, 30 Цинцара и 40 Цигана. Зa време Првог светског рата у граду је боравио српски краљ Петар I Карађорђевић и том приликом дао новац да се покрије православна црква Светог Јована. Према неким изворима у Едеси је током Првог светског рата као војник француске источне армије боравио и каснији председник Вијатнама Хо Ши Мин.
Обилазак Едесе започех од парка водопада и његове најпознатије знаменитости – водопада Каранос који носи име по првом македонском краљу и оснивачу града. Висине је 70 метара и изгледа заиста импресивно. У зависности од годишњег доба са њега се сваке секунде сручи пет до десет кубика воде.
Крај водопада се налази видиковац са кога се пружа леп поглед на сам водопад, али и на равницу у даљини.
Са видиковца води стаза којом се може доћи иза водопада.
Едеса је увек била богата водом, о чему сведочи њен словенски назив Воден, али није одувек била град водопада. Они су настали 1395. године након снажног земљотреса који је у потпуности уништио град и променио речни ток, па је вода почела да тече преко литице. У граду кроз који протичу четири реке има укупно дванаест водопада. У близини водопада Каранос је и такозвани двоструки водопад. Ту је такође и мала, али у геолошком погледу веома вредна пећина за чију посету треба издвојити пола евра.
Улаз у пећину
Унутрашњост пећине
Простор око водопада је лепо уређен. Обилује дрвећем, па дебела хладовина у комбинацији са хуком воде ствара амбијент који посетиоцима пружа посебан угођај.
Парк водопада простире се на површини од око 100 хиљада квадратних метара и у оквиру њега се налази Музеј воде на отвореном који представља индустријску зону града која је функционисала до средине 60-их година прошлога века.
За разлику од осталих делова Грчке у којима се користило маслиново уље, у Едеси се вековима употребљавало сусамово уље о чему сведочи млин у коме се млео сусам.
Музеј је почео са радом крајем деведесетих година XX века. Чине га два млина за брашно, воденица и млин за сусам. Задатак му је да упозна посетиоце са историјом коришћења водене снаге.
Воденички точак
Радно време музеја је до четири поподне, тако да нисам могао да разгледам млинове изнутра, већ само музејску поставку на отвореном.
Табласти затварачи којима се регулисао проток воде
Строј за прање тепиха
Једини објекат који је био отворен била је воденица у којој се сада налази тераријум чију сам посету прескочио.
Део некадашње индустријске зоне била је и текстилна фабрика која је као сировину користила индијску конопљу, а чије је машине такође покретала снага воде. Основана је 1908. године, а најуспешнији период за фабрику био је од 1928. до 1940. године када је у њој било запослено око 150 радника. Дуговања банкама, као и несугласице између акционара одвеле су фабрику у банкротство, па 1966. године бива затворена.
Фабрика се налази у подножју литице, па кренух стазом која води на доле.
Ипак, убрзо одлучих да се вратим назад, јер је стаза била прилично стрма што је значило да ћу у повратку морати да савлађујем узбрдицу за коју након пењања на Кајмакчалан нисам био баш расположен (касније сам сазнао да за спуштање до подножја литице постоји лифт). Са стазе у даљини угледах Лонгос – некадашње античко насеље.
Главна улица античког насеља
Едеса се током своје историје развијала на два нивоа: у подножју литице, а касније и на литици (акропољ). У близини античког насеља је Манастир Светог Тројства (гр. Ιερά Μονή Αγίας Τριάδος Εδέσσης).
Саграђен је новцем мештана 1865. године на рушевинама старије цркве. Као део грађевинског материјала за његову изградњу послужиле су зидине античког града. Времена за посету манастиру и античким рушевинама нисам имао. Пошто је било касно поподне, велика је вероватноћа да су били затворени за посетиоце.
Вратих се назад на почетак парка, до улице Tsimiski у којој има неколико радњи у којима се, између осталог, могу купити и сувенири.
Иако нисам навијач Партизана, пријатно ме изненадила чињеница да један спортски клуб из Србије гаји изузетно пријатељске односе са клубом из Грчке.
Од продавнице сувенира запутих се кроз парк према старом делу града који носи назив Вароси (гр. Βαρόσι). У парку застадох крај огромног старог платана.
С обзиром да му недостаје велики део дебла, право је чудо да је још увек у животу. Наравно, сетих се одмах сече београдских платана у Булевару краља Александра и оправдања да се секу због болести. У поређењу са овим може се слободно рећи да су „пуцали од здравља“.
Четврт Вароси представља стари део града у коме се могу видети куће из турског периода које карактерише традиционална архитектура.
Представљала је једну од три хришћанске четврти које су постојале током турске окупације града. Топоним „Вароси“ је иранског порекла и сусреће се код неколико грчких и европских градова и означава центар града, његов утврђени део или предграђе.
До данашњег времена у свом изворном облику сачуван је само североисточни део, док је југоисточни страдао у пожару пред крај Другог светског рата. У знак одмазде због убиства једног војника Немци су 12. септембра 1944. запалили град.
Председничким декретом из 1992. године кварт Вароси проглашен је за историјско место и тада почиње његова обнова уз очување традиционалне македонске архитектуре и коришћење традиционалних материјала.
Од тада је доста кућа обновљено, али још увек има оних које на обнову још чекају.
Уз традиционалне куће, атмосферу старе Едесе дочарава и ова скулптурна композиција.
Ископавања која су се вршила у четврти Вароси открила су утврђења древне цитаделе, као и делове зграда који на основу пронађених предмета датирају из VI и VII века нове ере. На самом тргу су такође вршена ископавања и том приликом пронађени су остаци зидина из различитих периода. Најстарији пронађени сегмент зидина датира из касног IV или раног III века п.н.е. када је Едеса већ постала полис, односно урбани центар на друму који повезује македонску равницу и планине на северу. Дужине је 17, висине 5, а дебљине 2.2 метара. У лошем је стању, јер је камен одношен и коришћен као грађевински материјал.
Око 6-7 метара даље од зида налазило се истурено утврђење из ранохришћанског периода (IV-VII век н.е.) које је откопано у дужини око 20 метара. Спољашњи зид био је дебљине 2.4 метра и осим одбрамбене сврха му је била да штити од поплавне воде реке Едесеос.
Последњи одбрамбени објекти грађени су у касном византијском периоду, у XIII-XIV веку. Дебљина зидина достизала је 1.9 метара.
Нажалост, део трга на коме су се вршила ископавања је обрастао вегетацијом и изгледа прилично запуштено.
Најзначајнији споменици из византијског периода у четврти Вароси су Црква Успења Пресвете Богородице (гр. Ιερός Ναός Κοιμήσεως της Θεοτόκου) и Црква Светог Петра и Павла (гр. Ιερός Ναός Πέτρου και Παύλου) из XIV века.
Црква Успења Пресвете Богородице
Црква Успења Пресвете Богородице, позната и као Стара митрополија, најзначајнији је споменик из доба Палеолога у префектури Пела. Црква има вредне фреске које датирају с краја XIV и из XVII века. Оригинално здање је током XIX века претрпело низ измена у виду поправки и преправки које су знатно промениле његов оригинални изглед. За споменик културе црква је проглашена 1934. године.
Црква Светог Петра и Павла
Као и Црква Успења Пресвете Богородице има фреске које датирају с краја XIV века. Нажалост, обе цркве су биле затворене, па нисам могао да разгледам њихову унутрашњост.
Да је Едеса град који је привлачан за туристе говори чињеница да у четврти Вароси постоји неколико хотела са три и четири звездице.
Хотел Varosi 4 Seasons
Hagiati Guesthouse
Шетњу по четврти Вароси заврших крај кафића „Висока стена“ (гр. Ψηλός Βράχος). Положај на ивици литице чини га местом са кога се пружа најлепши погледу у граду.
Након разгледања четврти Вароси кренух у обилазак централног дела града у коме има још неколико знаменитости које вреди видети и сликати.
Македонски краљ Каранос, осим што је био оснивач Едесе коју је прогласио престоницом Македонског краљевства, био је родоначелник македонске краљевске лозе Аријади чији је најпознатији представник био Александар Македонски. Његов споменик, нешто мање раскошан од оног у Солуну, краси једну од едеских улица.
Недалеко од споменика је едески сат (гр. Ρολόι Έδεσσας) који датира из 1900. године.
Према тврдњи становника у граду постоји 71 мост, што само иде у прилог чињеници да је Едеса заиста град воде. Најпознатији од свих је такозвани Византијски мост (гр. Βυζαντινή Γέφυρα).
Пошто се Едеса налазила на путу Via Egnatia, сматра се да је и мост био део тог пута. Изграђен је од камена, дужине је 28, а ширине 3 метра. Не постоје докази на основу којих би се утврдио тачан период његове изградње. Чувени турски путописац Евлија Челебија помиње га у својим записима из 1668. године када је прошао кроз Едесу.
Мало даље је још један мост који ми западе за око, јер се испред њега налазе табласти затварачи који служе за регулисање нивоа воде. До тада нисам имао прилике да видим тако нешто, односно да се на реци која протиче кроз град користе такви механизми.
Поред реке је парк који представља још једну оазу зеленила у граду. Колико сам могао да видим, дрвеће Едеси не недостаје.
Од Византијског моста кренух према градској пешачкој зони. Иако је Едеса мали град, простор намењен искључиво пешацима обухвата делове неколико улица (Ir. Politechniou, Dimokratias, Aristotelous, Stougiannaki) које су препуне различитих радњи и кафића. Из мени непознато разлога у њима је било врло мало људи.
Осим великих, који се налазе у парку водопада, у центру граду постоји и мали водопад, па се упутих према њему.
Простор око водопада је лепо уређен, а кафић који се налази тик уз њега право је место на коме се може направити предах након шетње по граду.
Ипак, времена за неки дужи одмор нисам имао, јер сам морао да кренем према железничкој станици и ухватим воз у 20:40 који је ишао назад за Солун. Едесу сам напустио задовољан што сам успео да реализујем велики план због кога сам се добрим делом и упутио пут Грчке, а то је била посета Кајмакчалану која је прошла боље него што сам планирао. Сама Едеса оставила је на мене позитивне утиске и топло препоручујем свима који се нађу у Солуну или крену у поход на Кајмакчалан да издвоје бар неколико сати за овај градић у коме се скоро на сваком кораку може чути жубор воде.
Додатак: