poseta Beloj kuli

Солун – дан пети. One Salonica Outlet Mol. Посета Белој кули. Напуштам Солун.

<— Претходни повезани чланак

14.09.2019.

Након исцрпљујуће посете Кајмакчалану, а затим и шетње по Едеси, имао сам жељу да следећи, последњи дан боравка у Солуну, проведем у кревету и не мрдам нигде из хотела. Пошто то није било изводљиво, хотел напустих нешто пре дванаест сати, односно мало пре истека крајњег рока за одјављивање.
Након одјаве из хотела први задатак ми беше да одем до железничке станице и информишем се о аутобусу до Ђевђелије који је био у организацији грчке железнице, као и да купим резервацију за место у возу Ђевђелија – Београд. Пошто сам се претходних дана по Солуну прилично нашетао, а дан раније био у походу на Кајмакчалан, одлучих да у повратку приуштим себи мало „луксуза“ и купим резервацију за кушет да могу у возу да се испружим к`о човек и поштено наспавам. При куповини резервације раднику на шалтеру беше мало чудна одредишна станица Паланка. Рече да ради 9 година и да никада до сада није чуо за њу. Такође рече да аутобус полази у 18:50 и да ће бити паркиран „кад се изађе са станице, па лево“.
После куповине резервације оставих ранац у гардероби железничке станице и почех да размишљам како да прекратим више од шест сати, колико је остало до поласка буса. У таквим ситуацијама обично обиђем места која претходних дана нисам стигао да посетим, али у овом случају био сам превише уморан, па ми и није било баш до шетње. Ипак, одлучих да најпре одем до One Salonica Outlet Molа, обиђем мало радње и у самоуслузи купим грчке чоколаде, јер ми је прешло у навику да са путовања осим сувенира донесем и слаткише из државе коју сам посетио.

One Salonica Outlet Mol отворен је 2015. године. Простире се на 13300 кв. метара, има преко 100 радњи међу којима Boss, Nike, Adidas, Diesel, Calvin Klein Jeans, LEVI’S, Nike, Zara… Ту су још кафићи, ресторани и биоскоп. Куповину слаткиша обавих у хипермаркету у сутерену. Немам обичај да купујем гардеробу на путовањима, али процуњах мало по радњама. Колико сам могао да видим, цена гардеробе је виша него код нас. Због великог избора и квалитета гардеробе Солун је увек важио за једну од омиљених шопинг дестинација. Не могу да се не сетим епизоде из „Бољег живота“ и одласка у Солун за 8. март, а затим и „несрећног“ преласка царине. Најпопуларније улице за куповину су Tsimski и Egnatiа, а од тржних центара најпознатији је Mediterranean Cosmos. Уколико планирате куповину гардеробе Солун је најбоље посетити у периоду зимског и летњег снижења (друга недеља јануара, па до краја фебруара или првих десет дана новембра, односно првих десет дана маја и други понедељак у јулу, па до краја августа). Попусти у комбинацији са враћањем ПДВ-а за куповину већу од 50 евра омогућиће вам да се квалитетно обучете за мале паре.
Једно од места које нисам стигао да посетим претходних дана била је Бела кула. Тачније, нисам улазио унутра, јер je била гужва и требало је чекати да се мало испразни. Сада сам имао времена на претек, па се запутих тамо.
Недалеко од трга Вардарис својим великим избором производа пажњу ми привуче продавница војне опреме ΑΜΕΡΙΚΑΝΙΚΗ ΑΓΟΡΑ. Практично цело приземље зграде се шаренило од различитих комада војничке гардеробе, а пошто сам њен љубитељ, застадох да разгледам заиста велику понуду не само гардеробе и обуће, већ и ранаца, транспортних врећа и остале опреме.

Посета Белој кули

Лаганом шетњом стигох и до Беле куле. Као и обично, испред улаза је било људи који су чекали у реду да уђу. Након куповине карте понудише ми аудио водич, али га ја не узех, већ кренух да се пењем уз степенице.

То што нисам узео аудио водич била је велика грешка, јер су текстови на паноима били само на грчком језику.
Музејска поставка у Белој кули простире се на седам нивоа. Посвећена је Солуну и његовој историји кроз различите периоде.
Експозиција у приземљу носи назив „Солун. Простор и време“. Приказује географски простор Солуна у коме људске насеобине почињу да се појављују још у шестом миленијуму пре нове ере.
На првом спрату је експозиција под називом „Солун. Трансформације“ чија је тема развој града кроз историју.

Други спрат је резервисан за експозицију која носи назив „Солун. Споменици и историја“. Као што јој само име каже задатак јој је да упозна посетиоца са најзначајнијим градским споменицима културе.
Експозиција на трећем спрату „Солун. Домовина народа.“ посвећена је становницима града, староседеоцима, придошлицама, али и избеглицама које су у њему потражили свој нови дом након Малоазијске катастрофе 1922. године.
На четвртом спрату налази се експозиција „Солун. На путевима трговине“ која посетиоцу пружа информације о томе како се одвијала трговина са другим градовима. Од археолошког материјала приказане су амфоре, као и метални новац из различитих епоха.

Пети спрат са експозицијом под називом „Солун. Доколица и култура“ посвећен је друштвеном животу и култури у граду током деветнаестог и двадесетог века.

Експозиција на шестом спрату носи назив „Солун. Укуси“. Чини је неколико столова са екранима на којима се приказује припрема хране и посластица који су карактеристични за Солун.

Са последњег спрата излази се на видиковац, одакле се пружа поглед на Термајски залив и град.
Ево још неких слика и видео записа који сам направио током посете Белој кули.
 

 
Претходних дана нисам стигао да посетим Археолошки музеј Солуна (гр. Αρχαιολογικό Μουσείο Θεσσαλονίκης), као ни Музеј византијске културе (гр. Μουσείο Βυζαντινού Πολιτισμού). Сада сам имао довољно времена, али ми се једноставно никуда није ишло. Желео сам да седим, пијуцкам неко пиће и у „кулирању“ проведем време до поласка аутобуса за Ђевђелију. У намери да испуним ову замисао седох код Беле куле.
Предах којим сам частио себе последњег дана боравка у Солуну омогућио ми је да мало размислим о целом путовању и самом граду. Највеће задовољство причињавала ми је чињеница да сам успео да посетим места која су везана за српску историју, односно Први светски рат и борбе на Солунском фронту. Сам Солун оставио је на мене утисак савременог града у коме се упркос његовом незаустављивом развоју и даље преплићу различите епохе што му даје посебан шарм. Модеран Солун наставља да се развија, али ни стари не посустаје, већ прати тај развој и повремено, у облику остатака неке античке грађевине, „изрони“ на местима на коме му се најмање надају. Та испреплетаност старог и новог, опуштена атмосфера и живост која га краси, чини Солун градом за који сам сигуран да на посетиоце оставља позитивне утиске због којих ће већина њих пожелети да га првом приликом поново посети и ужива у његовим чарима.

Напуштам Солун

Након „кулирања“ код Беле куле вратих се назад на железничку станицу. Ближило се време поласка буса за Ђевђелију, па следећи упутство продавца карата изађох са станице и скренух лево. На месту предвиђеном за полазак већ је био паркиран аутобус.

Састав путника је био доста „шарен“ и могао се чути енглески, македонски и шпански језик. Било је доста младих. Пре уласка у аутобус возачу се предавао пасош, па видех да су неки од тих млађих путника чак из Мексика и Бразила.
Из Солуна кренусмо на време, односно у 18:50. Сунце се већ губило на хоризонту иза удаљених брда. Када стигосмо у Ђевђелију беше потпуни мрак. На доста слабо осветљеној ђевђелијској железничкој станици у очекивању воза за Београд проведосмо прилично времена. Коначно се и он појави, па пошто сам већ имао карту и резервацију за кушет кренух према „вагон со легала“, али ми радник железнице рече да су то спаваћа кола. Одговорих му да сам резервацију купио у Солуну, а он рече да је све то у реду, али да ће требати нека мала доплата. Прво што ми паде на памет не беше да га упитам зашто доплата, већ у којој валути, јер код себе нисам имао денаре. Он се мало осмехну, па одговори: „Па, у еврима“.
Путници почеше да улазе у „вагон со легала“, а кондуктер да их распоређује. Мени рече да идем у одељак 10 и још некако са дозом незадовољства додаде: „Грци ето тако продају резервације…“ Мало касније је донео постељину. Због незадовољства које сам осетио у његовом гласу када је сазнао да већ имам карту за кушет, упитах га да ли треба нешто да доплатим, на шта он одговори: „Шта, да будеш сам?“. Затим је кренуо осталим путницима да наплаћује доплату за кушет. Поново је свратио до мене да пита имам ли можда 2 x 1 евро. Ја му дадох два у једној кованици, он их узе и стави ми до знања да никога другог неће убацивати код мене, тако да сам уз „доплату“ од 2 евра имао цео одељак само за себе.

Одељак кушет вагона има шест лежајева с тим што су они највиши толико високо, да путник вероватно мора да познаје алпинистичку технику да би се на њих попео, односно мора да се испентра уз мердевине налик на морнарске.
Пошто је пратио воз само до Скопља кондуктер ми рече да ће да обавести колегу који даље буде задужен за кушет да никога не распоређује код мене.
Иако се последњег дана у Солуну нисам баш нешто много нашетао, једва сам чекао да наместим постељину и што пре легнем. Само што сам поново заспао након пасошке контроле на македонско-српској граници пробуди ме нека вика, као да се неко са неким свађа. Воз је стајао у некој станици (највероватније у Прешеву), а бука је допирала од миграната.

Шта је било по среди не могу са сигурношћу да кажем. Претпостављам да су хтели да уђу у воз, а полиција их је у томе спречавала. Воз је наставио даље, а ја сам поново утонуо у сан.

* * *

15.09.2019.

Пробудио сам се око пола 9 ујутру. Још мало и био сам код куће. Спаваћа кола су била добро „обезбеђена“, тако да нико без знања кондуктера није могао да уђе, а богами, ни да изађе.

Није ми јасно каква је процедура уколико би неко од путника из других вагона док је воз у покрету пожелео да се пребаци у спаваћа кола. Лупање на врата између вагона и дозивање кондуктера је изгледа једино решење.
На железничку станицу Паланака стигох тачно у 9:00.

Долазак је значио завршетак путовања које у односу на већину претходних због близине дестинације није било баш превише атрактивно, али је било опуштајуће, пуно нових сазнања и, што је најважније, у потпуности у складу са мојим интересовањима.

КРАЈ ПУТОВАЊА